Авганистанска криза

[fsa]

 

[Milan Nikolic]

Људи се пењу на стајни трап авиона па падају док полеће:

https://www.youtube.com/watch?v=xAraSuJciMA

18+ Афганские беженцы цепляются.. | Военный Осведомитель | VK

VK.COM

---

18+

 

[Justin Waters]

 

[Justin Waters]

Анализа неког Хрвата, извор војни форум:

Цитат

Mir je teži od rata”, rekao je tijekom dugotrajnih pregovora talibana, SAD-a i vlade u Kabulu, jedan od vojnih lidera paštunskih sunita koji opet osvajaju Afganistan. Kojem je u dugom ratu poginuo sin. I to mu se vidjelo na licu.
Maria Zaharova, glasnogovornica ruskog Ministarstva vanjskih poslova, poručila je kako “svijet s užasom gleda rezultate posljednjeg washingtonskog povijesnog eksperimenta”. Lako je sada upirati prstom u SAD, tvrditi da su glavni krivci. Stvari nisu tako jednostavne.
Američka vojna operacija u Afganistanu 2001. godine dobila je gotovo jednodušnu podršku cijelog svijeta. I Vladimira Putina. Međunarodne snage u tu “nepokorenu zemlju” dolaze pod okriljem UN-a. Zločinačkoj terorističkoj organizaciji al-Qa’ida zadani su teški udarci koji su je onemogućili da djeluje globalno nego samo u kolebljivim dijelovima svijeta. U Afganistanu je, što sad mnogi zaboravljaju, postojao jasno definiran UN-ov plan obnove, izgradnje društva - Hrvatska je izgradila školu za djevojčice. I u toj je dimenziji ostvaren velik uspjeh. Podsjećam da su u talibanskim izaslanstvima na pregovorima u Dohi bile i žene.
Problem nije bila američka politika prema Afganistanu, nego tragična odluka administracije Georgea W. Busha i potpredsjednika Dicka Cheneya (koji je bio spiritus movens ideje) da se krene u intervenciju u Iraku. Koja nije imala globalnu ni podršku UN-a i koja je, budući da plana nije bilo, doživjela spektakularni krah koji je doveo do stvaranja nove terorističke prijetnje, Islamske države. Sirija, Libija i Irak postale su točke na koje se SAD morao usredotočiti što je otvorilo manevarski prostor talibanima. Regrupirali su se i vratili snagu.
Taj je proces trajao usporedo s formiranjem institucija vlade u Kabulu. Što je bio katastrofalan projekt, ali ne zbog Amerikanaca ili drugih stranaca, nego zbog afganistanskih lidera. Koji su shvatili da se mogu brzo i lako obogatiti, zavladala je korupcija i potpuna nebriga za zbivanja na prostorima izvan Kabula i ostalih većih gradova. Hamid Karzai, prvi predsjednik, bio je opčinjen prijemom po svjetskim metropolama, pričao je što su uši zapadnjaka htjele čuti, a kod kuće se ponašao kao apsolutni vladar. Nakon dva je mandata poduzeo sve u svojoj moći da onemogući uredne predsjedničke izbore. Koji su, kad su konačno provedeni, doveli do neprihvatljive situacije: pobijedio je Ashraf Ghani, a njegov konkurent Abdullah Abdullah je postao drugi čovjek u hijerarhiji vlasti. Da pojednostavim: Zoran Milanović je predsjednik, a Kolinda Grabar-Kitarović potpredsjednica s gotovo pa ovlastima premijera.
UN-ov plan je također predviđao da se u nekom trenutku povuku strani akteri te da projekte nastave lokalne vlasti. Što se nikad nije dogodilo.
Talibanski blitzkrieg primarno je posljedica neinteresa vlasti u Kabulu da se bave izgradnjom države. Međunarodne snage su sustavno smanjivale angažman i to je otvaralo vakuum u koji su ušli talibani. Ovi novi, koji su nudili model kakve takve uređene vlasti. Primjerice, Karzai, Ghani i njihovi adlatusi nisu prstom maknuli da bi došlo do smanjenja uzgoja maka, sirovine za heroin. Međunarodne su snage uništavale nasade, a vlasti seljacima nisu stvorile uvjete za prelazak na proizvodnju drugih kultura. Kad bi stranci otišli, seljaci su nastavili saditi mak.
Karzai, tip željan vlasti, da bi se umilio radikalima je u zakon htio progurati mogućnost ulaska u brak djevojčica koje su tek zašle u pubertet. Sve samo da ostane na vlasti.
Sjećam se priče koju je Associated Press objavio prije nekih deset godina o američkim vojnicima koji su rekli da se više boje vojnika vojske koja je navodno odana vlastima u Kabulu nego talibana. “S talibanima znamo na čemu smo, s afganistanskim vojnicima se nikad ne zna. U pravilu su toliko napušeni da ne znamo hoće li pucati u nas misleći da pucaju u nekog drugog”, rekli su američki vojnici. Tajne službe su tada objavile kako afganistanski vojnici ulaze u vojsku da dobiju naoružanje, ostanu koji dan, a zatim s tim oružjem pobjegnu i prodaju ga na lokalnoj tržnici. Kad im zatreba novac, opet se daju unovačiti.
Već početkom prošlog desetljeća američke su sigurnosne službe potvrdile da afganistanska vojska nema izgleda u srazu s talibanima. I upozoravali su Karzaija, Ghanija i vladu da se moraju potruditi oko jačanja vlastite uloge kad je riječ o sigurnosti. Njih to baš i nije zabrinjavalo, bili su uvjereni da će SAD ostati zauvijek. Nisu reagirali ni kad je Donald Trump najavio povlačenje. I zato su ostali u šoku kad je Joe Biden, potpuno ispravno, odlučio povući vojsku. “Izvolite se brinuti sami za sebe”. Jer, niti 20 godina međunarodnog prisustva im nije bilo dovoljno da izgrade sustav. Ne bi bilo dovoljno ni 20 sljedećih godina.
Sadašnja generacija talibanskih vođa je puno naučila u 20 godina. Prije svega, da ne smiju ostati izolirani. Peking je s njima sklopio ugovore o eksploataciji ruda. Jasno im je da ne smiju ostati financijski ovisni samo o krijumčarenju heroina. Otvorili su kanale komunikacije s Teheranom, Moskvom, New Delhijem. Islamski emirat ne zvuči dobro, ali vodstvo talibana jamči stečena prava ženama i djevojčicama. Moraju biti svjesni da će pad na ispitu prava žena predstavljati opterećenje u ekonomskim odnosima sa svijetom. U nedjeljnom priopćenju navode kako neće “otimati privatno vlasništvo”. Što je sasvim drukčija retorika nego prije 30 godina.
Talibani se nalaze pred najvećim izazovom od osnutka, 1994. godine (kad su također šaptom osvojili zemlju u kojoj nije bilo središnje vlasti): hoće li moći sačuvati vlast bez usustavljenog nasilja i šerijata koji nije isključiv. To je ključno pitanje trenutka o kojem će ovisiti budućnost regije. Jer novi nestabilni Afganistan, kao onaj 2001. godine, ne želi Iran, Rusija, Narodna Republika Kina, SAD. Bez njih nema novca. Ni stabilnosti. Jer će svi navedeni, uz Islamsku državu i plemenske milicije, biti prejak protivnik talibanima.
“Mir je teži od rata”. Možda su toga svjesni talibani.

 

[haveaniceday]

пре 8 часа, Justin Waters рече

Није још пала, пада. Иако се не може говорити о неком тоталном америчком поразу, поражени ипак јесу јер се показало да су све ове године продавали шарену лажу и хранили корпуцију умјесто да су наводно градили некакву демократију или макар омогућавали да се она створи. Насанкали су хиљаде људи да усред Азије гдје су ти Пакистан и Иран комшије помисле да је могућа некаква држава по узору на запад. Овим је пропао и дефинитивно концепт "увођења деморкатије" као средства за притисак на неку државу. САД немају више кредибилитет да било коме и било гдје диктирају или намеђу како ће живјети у сопственој држави. Кредибилитет су дефинитивно изгубили, али све више и губе политички утицај и средстава за такве циљеве. Са тог аспекта  је америчка хегемонија доживјела тежак ударац, свакако сам задовољан.

Славити се не може и нема разлога, јер је још неизвјесно како ће се понашати Талибани, и какав ће то имати ефекат на регион. Једни сматрају да ће бити као 90тих са тортуром, мучењем, строгим шеријатом, јавним каменовањем итд..да ће бити расадник терориста, да ће удомити ИСИЛ и Ал Каиду и да ће се ту обучавати терористи који ће се постепено инфилтрирати у азијске "станове" и одатле вршити агенду против Русије и Кине. Иако идеалан за САД, овај сценарио је готово немогућ. 

Вјероватнији сценарио одговара реалности на терену. Глобални исламски тероризам или боље рећи сунитски је увијек био посљедица америчког интервеционизма, како овај интервенционизам слаби, слабиће и исламски тероризам. Реалност на терену је да је Иран, иако под теретом санкција чврст у шиитском појасу. Немају несугласица са Пакистаном више. Талибани нису више под утицајем Ријада. Њима уопште не одговара да се се сад приказују као исиловци. Да, неће постати никавке цвећке, али ће вјероватно олабавити доста. За све ове године су и политички сазрели. Њима треба међународно признање и само га на тај начин могу добити. Требају им паре за управљање државом, од хероина не могу одржавати земљу од 40 милиона становника. Требаће им кинеске инвестиције, јер запад неће дуго ништа улагати више. И сигурно не би могли добити то признање ако буду расадник исиса и алкаиде. Требају им и добри односи са Русијом, а неће их бити ако буду радили на враћању сценарија из 90тих. Поред западне коалиције, губитник оваквим исходом је и Индија. Пакистан је управо из стратешког разлога подржавао талибане још од 70тих јер им не није одговарао секуларни авганистан у сарадњи са Индијом, то су сматрали пријетњом. Сагледавајући већ билатерални догвор између Ирана и Кине, те чињеницу да је Пакистан увелику већ умјешан у инцијативу пут и појас, мислим да ће се судбина Афганистана одредити да се заједно са осталим становима уклопе у ову инцијативу. 

Уз све проблеме које имају код куће, Вашингтон је сад присиљен да све своје ресурсе сконцентрише на Пацифик. Мислим да је Тајван данас једино парче земље због које би САД биле у стању да уђу у нови рат јер је у питању огроман улог, тј фабрика чипова ТСМЦ. Свијет је миран бар неколико деценија, ако не и више што се тиче америчких авантура док год се у будућности буду бавили кинеским економским растом. 

Теби је драго и добра ти је вест да талибани преузимају авганистан? Тај детаљ само нисам сигуран да сам разумео? 

Ја мислим да ти је драго јер верујеш следеће:

Цитат

Глобални исламски тероризам или боље рећи сунитски је увијек био посљедица америчког интервеционизма, како овај интервенционизам слаби, слабиће и исламски тероризам.

Исправи ме ако грешим 

 

[haveaniceday]

пре 4 часа, fsa рече

 

Стиже нова тура доктора у европу 

[Agaton Vuzman]

 

[Вилер Текс]

Две ствари које ми можемо да извучемо као поуку:

1. Геополитички односи се мењају. Могу Амери и са Косова и Метохије да се повуку. Зато ништа никад не признавати.

2. Никада не треба веровати Американцима и Британцима јер увек своје савезнике шутну и отерају у смрт. То се десило четницима, али смо заборавили. Ово је подсетник о каквим хладнокрвним интересџијама се ради, препуштају на милост и немилост дивљим талибанским хордама оне који су им били лојални. Странци не доносе слободу.

[Milan Nikolic]

пре 2 часа, haveaniceday рече

Теби је драго и добра ти је вест да талибани преузимају авганистан? Тај детаљ само нисам сигуран да сам разумео? 

Ја мислим да ти је драго јер верујеш следеће:

Цитат

Глобални исламски тероризам или боље рећи сунитски је увијек био посљедица америчког интервеционизма, како овај интервенционизам слаби, слабиће и исламски тероризам.

Исправи ме ако грешим 

Знак како, и код нас су се секле главе и доносиле поручиоцу у 19. веку. Авганистан треба да се описмени и просвети, али не на онај начин како је описала Хилари Клинтон, што је довело до појаве овог исламског тероризма по њеном признању.

[haveaniceday]

 

[haveaniceday]

Пре сат времена, Milan Nikolic рече

Знак како, и код нас су се секле главе и доносиле поручиоцу у 19. веку. Авганистан треба да се описмени и просвети, али не на онај начин како је описала Хилари Клинтон, што је довело до појаве овог исламског тероризма по њеном признању.

Mene bas boli uvo za Avganista i za talibane. Neka vlada ko god oce. Drago mi je sto su se amerikanci povukli, krivo mi je sto je to uradjeno na najgluplji moguci nacin, moglo je bezbolenije.

Svaka cast bajdenu sto je ispostovao volju Americkog naroda i povukao trupe, ali mi je jako cudno da je to uradio na ovako glupav nacin, kao da je hteo da ostavi poruku "eto vidite ako se povucemo bice belaja ne smemo vise nigde da se povlacimo" 



 

[obi-wan]

"Nevjerovatno je da pored čitave histerije poslednjih par dana apsolutno niko od medija ne postavlja suštinska pitanja:

- Kako je Avganistan izgledao pedesetih i šezdesetih godina prošlog vijeka?

- KO je i zašto stvorio i godinama naoružavao Talibane?

- Zašto je prije 20 godina napadnut i okupiran Avganistan ako i dan danas nema nikakvog dokaza da su imali ikakve veze sa napadima od 11.septembra 2001 (svi dokazi su ukazivali na Saudijsku Arabiju i Pakistan, koji su baj d vej američki saveznici)?

- Ako nisu nađeni dokazi, čemu dvije decenije okupacije i preko dvjesto hiljada mrtvih?

- Ako je Avganistan napadnut i okupiran zbog nepostojećih ljudskih (pogotovo ženskih) prava, zašto nikad u medijima nismo čuli nikakav poziv da se riješi maltene identično stanje u Pakistanu i Saudiji?

- Zašto ljude koje bili kolaboracionisti (a na koje se sad puca na aerodromu i za koje nisu obezbijeđena evakuacija) ne prime u Ameriku, već im nude izbjeglički status na Kosovu, Kanadi itd?

- Da li će i ova priča završiti poput Libije, koja je od najbogatije zemlje Afrike skoro utopijskog kvaliteta života nakon intervencije prosto nestala sa mape, i niko ne pominje da sad tamo postoje pijace gdje kupite roba, da nema struje, vode itd, već samo bande koje međusobno ratuju a municiju kupuju u zamjenu za naftu?

A sad zamislite da je ovo sve izvela Rusija, bombardovala zemlju sa kojom nema ništa, okupirala je na 20 godina, napravila dvjesto hiljada mrtvih i sad da gledate ovu istu paniku preko CNN i sličnih "objektivnih" medija, kakvi bi bili komentari njihovih "novinara"?"

https://www.facebook.com/arsen.carkic

[obi-wan]

https://nasahercegovina.info/index.php/2021/08/16/nekada-davno-zene-u-afganistanu-su-imale-karijere-bile-su-uspjesne-doktorice-profesorice/

...

Nekada davno, žene u Afganistanu su imale karijere, bile su uspješne doktorice, profesorice…

Kabul je na fotografijama Williama Podlicha skoro neprepoznatljivo mjesto – živahan glavni grad sa savremenim automobilima, zelenim parkovima i svečano obučenim muškarcima i ženama, među kojima su mnogi nosili odjeću sa Zapada, piše Radio Slobodna Evropa.

Mjesto gdje žene – kako one iz Afganistana tako i iz inostranstva – mogu slobodno da šetaju ulicama.

Mirno mjesto u kojem turisti, bez obzira na njihovu sigurnost, mogu autobusima otići do važnih historijskih mjesta u zemlji ili preko granice do Pakistana.

Godine 1967. Podlich, profesor na državnom univerzitetu u Arizoni, započeo je dvogodišnji rad u Afganistanu sa UNESCO-om, kao predavač na višem koledžu u Kabulu. S njim su došle i njegova supruga Margaret i dvije kćerke tinejdžerke, Peg i Jan.

„Odrasla sam u Tempi, u Arizoni, a kada je otac ponudio meni i mojoj mlađoj sestri Jan da idemo s njim i majkom u Afganistan, bila sam uzbuđena,“ kaže Peg Podlich.

„Ja bih tako tokom viših razreda u srednjoj školi bila u nekoj egzotičnoj zemlji, a ne u običnoj Tempi… Naravno, bilo je mnogo kulturoloških razlika između Arizone i Afganistana, ali imam veoma interesantna i zabavna iskustva. Ljudi su uvijek izgledali prijateljski i spremni da pomognu, nikada nisam imala nikakvih problema i nezgoda, iako sam bila prilično nestašna tinejdžerka! Tada su bili blagi“, kaže Peg.

Podlich, amaterski fotograf, snimio je svoje avanture na stotinama fotografija koje je njegova porodica podijelila s ostatkom svijeta.

Podlich se penzionisao u državi Arizona 1981. godine i umro je 2008. godine u 92. godini života.

„Kada pogledam fotografije mog tate, sjećam se Afganistana kao zemlje sa hiljadugodišnjom historijom i kulturom,“ rekla je Peg za The Denver Post, koji je prvi objavio ove fotografije.

„Imala sam knedlu u grlu dok sam gledala i slušala o dubokoj patnji koja se događala u Afganistanu tokom ratnih sukoba koji su trajali skoro 40 godina“, rekla je ona.

„Žestoke i ponosne, ali i zabavne ljude porazila je velika sila.“

Clayton Esterson, suprug Peg Podlich, koji je arhivirao fotografije za „The Denver Post“, je izjavio:

„Mnogi Afganistanci su napisali komentare u kojima zahvaljuju na fotografijama koje pokazuju kakva je njihova zemlja bila prije 33 godine, prije rata. To potvrđuje da su napori za digitalizaciju i obnovu tih fotografija vrijedili.“

Na jednoj od fotografija vide se djevojčice iz Afganistana koje se vraćaju kući nakon škole, što će Talibani zabraniti 30 godina kasnije.

„Djevojčice u Afganistanu, kao i dječaci, išli su i u srednju školu, iako su djevojčice, kao i dječaci nosile uniforme, djevojkama nije bilo dozvoljeno da nose burku na putu do srednje škole,“ kaže Peg Podlich.

„Uspješne mlade žene pohađale su koledž, kao i muškarci“.

„Za godinu dana koliko sam bila u Kabulu, moja porodica je živjela u kući u Šar-e Navu, na putu iz Parka Šar-e Nav,“ kaže Peg Podlich.

„Moji roditelji su živjeli u Denveru, Kolorado, 1940-ih. Moja majka bi rekla da je Kabul podsjeća na Denver: slične su nadmorske visine, često sunčan, sa prelijepim planinama u daljini.

„Mislila sam da je to izgledalo nešto poput Arizone zbog sušnih predjela i nedostatka kiše. Pošto sam rođena u Arizoni, bilo mi je lako da poštujem ljepotu pejzaža u Afganistanu“.

„U proljeće 1968. godine, moja porodica je otišla na dugu turu autobusom preko prevoja Kajber do Pakistana (Pešavara i Lahorea). Put je bio prilično nezgodan u tom pravcu. Također, sjećam se da je u nekim dijelovima put bio grozan, sa liticama s jedne i planinama s druge strane. Sjećam se da je prije nego što smo otišli iz Kabula moj otac platio mladiću koji je išao oko autobusa sa kandilom i blagosiljao ga. Mislim da je uspio – imali smo bezbjedno putovanje“, sjeća se Peg Podlich.

„Bio je to neravan i grub put, ali nikada neću zaboraviti koliko je široka i zelena bila dolina ili kako su veličanstvene bile dvije statue Bude, urezane u stijeni…. Kipovi su bili prekrasni, čak i za mene, koja ne shvata historijski ili tehnički značaj tih statua“, prisjeća se Peg Podlič.

Peg i Jan Podlič išle su u Američku internacionalnu školu u Kabulu. Peg kaže da je bilo oko 250 učenika koji su pohađali školu 1967-68, među kojima je bilo 18 diplomaca.

„U Tempi bih do škole prošetala četiri bloka, a u Kabulu autobus za školu kretao je ispred naše kuće. Jan i ja bi potrčale kada bi vozač zasvirao. U autobusu su nas nadgledale indijske dame koje su nosile sari, naravno, i vozili smo se sa oko dvadesetak djece kroz Kabul, oko brda na zapadnoj strani grada.“

[Плаво Небо]

пре 26 минута, obi-wan рече

"Nevjerovatno je da pored čitave histerije poslednjih par dana apsolutno niko od medija ne postavlja suštinska pitanja:

- Kako je Avganistan izgledao pedesetih i šezdesetih godina prošlog vijeka?

- KO je i zašto stvorio i godinama naoružavao Talibane?

- Zašto je prije 20 godina napadnut i okupiran Avganistan ako i dan danas nema nikakvog dokaza da su imali ikakve veze sa napadima od 11.septembra 2001 (svi dokazi su ukazivali na Saudijsku Arabiju i Pakistan, koji su baj d vej američki saveznici)?

- Ako nisu nađeni dokazi, čemu dvije decenije okupacije i preko dvjesto hiljada mrtvih?

- Ako je Avganistan napadnut i okupiran zbog nepostojećih ljudskih (pogotovo ženskih) prava, zašto nikad u medijima nismo čuli nikakav poziv da se riješi maltene identično stanje u Pakistanu i Saudiji?

- Zašto ljude koje bili kolaboracionisti (a na koje se sad puca na aerodromu i za koje nisu obezbijeđena evakuacija) ne prime u Ameriku, već im nude izbjeglički status na Kosovu, Kanadi itd?

- Da li će i ova priča završiti poput Libije, koja je od najbogatije zemlje Afrike skoro utopijskog kvaliteta života nakon intervencije prosto nestala sa mape, i niko ne pominje da sad tamo postoje pijace gdje kupite roba, da nema struje, vode itd, već samo bande koje međusobno ratuju a municiju kupuju u zamjenu za naftu?

A sad zamislite da je ovo sve izvela Rusija, bombardovala zemlju sa kojom nema ništa, okupirala je na 20 godina, napravila dvjesto hiljada mrtvih i sad da gledate ovu istu paniku preko CNN i sličnih "objektivnih" medija, kakvi bi bili komentari njihovih "novinara"?"

https://www.facebook.com/arsen.carkic

Мирослав Лазански, Бог да му души опрости, би суштински обрадио сва ова питања да се није упокојио.

[Justin Waters]

По ко зна који пут се види да УН везе са реалношћу нема. Док се поставља питање да ли ће талибани омекшати и дјеломично испунити своја увјеравања дата јавности о статусу жена, ови траже нешто незамисливо.