АРХИМАНДРИТ САВВА МАЖУКО

[grigorije22]

– Зашто се ми бојимо да будемо обични људи са нормалним људским особинама и тражимо у свему редом некакав духовни смисао ?

– Лакше је односити се према свему тако. Ствар је у томе да наша духовна литература понекад са нама збија лошу шалу. Ипак, све ове текстове писали су монаси и за монахе. А монаси древности и средњег века писали су такве књиге у којима се одражавају њихове духовне вежбе: њихов ниво и та црквеност, манастирског контекста, у којој су они живели. То није увек прикладно не само лаицима, но чак и монасима нашег времена, јер често ми немамо појма шта су биле ове духовне вежбе.

Ето, Јован Лествичник пише о смирењу. Читамо са усхићењем и заносом, али дајући том схватању своје значење може бити погрешно, нетачно, опасно. А потом следи жалба: Лествичник уводи у депресију. Лествичник нема никакве везе с тим. Он је писао своју књигу имајући у виду конкретне људе, своје савременике – синајске монахе. Њему није ни на памет пало да ће његову књигу почети читати лаици, нарочито жене са децом у наручју или чак световни свештеници. Ми не водимо рачуна о тако очигледним стварима и зато сами себе мучимо.

 

[grigorije22]

1.      Архимандрит Савва Мажуко - Апостол нам је оставио у завештање да се радујемо, непрестано молимо. Али како се радовати када ти дају у руке књигу од које вам постане лоше, језиво и хоћете некуда да се сакријете? Са мном је била таква прича, када су ми дали књигу «Теодорина митарства».
Мени је било 14 година, нисам могао да спавам, зато што ова прича може извести ван себе и најстабилнијег човека, најспокојнијег са мирним карактером. Она говори о томе шта се догађа са човеком после гроба. Иза гроба! Односно, то се тиче сваког од нас, апсолутно сваки ће човек умрети, а ту се ништа не може учинити. Нас брине шта ће тамо бити, шта ће се догодити? Због тога је ова књига веома популарна, можете је наћи у било којој црквеној продавници. Али не журите се да је прочитате.
А ако хоћете, послушајте шта ћу вам рећи за ову књигу.
О чему је овај текст? «Теодорина митарства» је један од сажетака «Житија преподобног Василија Новог», написано његовим учеником Григоријем.
Врло је важно када ви читате некакав текст, чак и црквени, светоотачки, да се запитате једноставним питањем: ко је то написао, за кога је писао, када је то било, шта ми знамо о том тексту?
Ово су најједноставнија питања, без којих ћете ви раније или касније постати објекат манипулације. Тим незнањем користе се бескрупулозни људи који под формом старчества, поштовања икона, мошти светих понекад једноставно стварају секте и испирају мозак часним људима.
Одговорићу на питања која се односе на овај текст. Када је она била написана? Она је написана у XI веку, када је створена читава серија сличних текстова посвећена посмртним путовањима и апокалиптичним очекивањима. Ствар је у томе, да је Византију, као и Западну Европу, у то време погодила права епидемија ишчекивања краја света – о томе је много написано, то је позната научна чињеница. Крајем првог миленијума по Рождеству Христа људи су природно очекивали да се ближи крај човечанства на овој земљи, морали сте се покајати и очекивати Спаситеља. Народна очекивања оживеле су огроман број таквих текстова. Укључујући и текст који је написао Грегорије Мниха, ученик Василија Новог.
Ко је тај човек – Григорије Мниха, можемо ли му веровати? Велико је питање, зато што се учење овог текста приписује категорији апокрифа. Апокриф је текс који је написао човек не из реда светих отаци и у чији ауторитет можемо веровати, већ онај који себе назива учеником.
Григорије Мних преноси некакво виђење о посмртној судбини удовице, робиње која прича шта је она преживела после своје смрти. Дат је веома подробан опис самог процеса умирања, митарстава и посете ада. Описано је 21 митарство, иако у разним текстовима тај број варира, као и сама митарства. Ако пажљиво прочитате, видећете да је текст заиста средњовековни. У њему се преноси став људи из сеоске заједнице.
На пример, ка гресима исте те Теодоре, која је била робиња примењују се потпуно различите мере. Поводом 17 – ог митарства – прељубе, она улази у расправу са нечистим духовима и каже: «За мене овај грех није страшан јер сам ја робиња». А робиње нису биле у браку. И демони се са њом слажу.
У тексту се налази много трагова времена. Она види демоне у облику Етиопљана, односно Африканаца, људи црне расе. Данас би то сматрали донекле политички некоректним. Зашто би демони морали бити црнци? А када црнци умиру, они кога виде, каве демоне?
Али није ствар у томе, већ да се овај текст мора правилно читати. Понављам, ово је некакав апокриф – текст има, може бити, неки педагошки садржај, али јасно не светоотачки. Зато са њим морате бити крајње опрезни. Познајем много људи који су имали вишемесечну депресију после читања тамо описаних ужаса пакла, прича, сподоба и страшила, које је преживела Теодора за најмање грехе. Њој су недостајале врлине, па је зато стално долазио њен духовни отац, преподобни Василије Нови, да би отплатио нечистим духовима њене грехе.

       Архимандрит Савва Мажуко - За кога је написано ово дело? За људе те епохе. Ми у овом свету осећамо другачије, и тај језик нам је данас неразумљив. Текст је био упућен углавном неписменим људима који нису умели да читају, мислили су другачије, другачије су доживљавали стварност. Да би утицали на њихов морал, понекад потпуно дивљи, неопходни су били тако груби, пластични, монструозни начини који су им погађали машту.
Управо у тој епохи појавиле су се слике Страшног суда. Узгред, неки моменти су управо из тог апокрифа упали у осликавање западног зида древноруских храмова, где се описује Страшни суд.
Али најважнији кључ такве литературе је то да ми имамо дело са митолошким размишљањем и сликама. Ради тога да би разумели како те слике читати, како се ка њима правилно односити, ја ћу навести пример из древноруског житија Пафнутија Боровског, где се наводи прича неке монахиње која је током епидемије колере «умрла» – умрла, али је након неког времена оживела и саопштила шта је она видела тамо на оном свету.
Ово је врло занимљив заплет. Шта је она видела? Између осталих прича она је видела пса прекривеног крзном од самура. Она је питала анђела: «Зашто је то тако?» Анђео је одговорио: «То је иноверни, татарин, који је био толико добар да је откупио из ропства православне хришћане и ослободио их». Он није био наше вере, ни наше нације, није знао ништа о Христу, али човек је имао добро срце и помагао је сиромашнима, откупљивао их из ропства, од тешких услова и пуштао кући. Због ове милости, није му дато било да се у аду мучи, већ се налазио у некаквој посебној обитељи, која се у католичкој традицији назива лимбом. Овде се та обитељ не назива тако, али анђео објашњава да је монахиња видела слику, једноставно некакву слику: пас – то је постојање зловерја, крзно од самура – милостиња коју је за себе задобио тај човек. Она није видела реално, како се то стварно догађа, јер је реч о оностраном свету, њој је откривена само некаква слика.
Када ми имамо дело подобно овој литератури, поставља се питање реалности описаног. Тај свет у који ми одлазимо после наше смрти може се описати само помоћу слика.
Језик слика може се разликовати од епохе до епохе, од народа до народа, зато ка таквим текстовима морамо се односити опуштеније. Зато што Господ није бог ужаса, животињског страха. Господ је Бог радости.
Најважније што морамо знати о нашој смрти, о смрти наших ближњих - ми, излазећи из овог света, падемо у руке Бога, а то је најсигурније место на свету. Господ неће нама зло, Он је Бог доброте и милосрђа, зато Он и тражи начин како да нас спасе, како да нам помогне. И ни у ком случају неће бити мучења ако наше срце остане до краја верно путу доброте, нежности и милосрђа.
На ручки к Богу, в самое безопасное место на свете. Что происходит с человеком за гробом и касается каждого
Архимандрит Савва (Мажуко) | 14 июня 2019 

 Дакле, Црква никада није примила учење о митарствима као догматско, нити као своје учење.

 

[JESSY]

[JESSY]

?АРХИМАНДРИТ САВА МАЖУКО - "СТРАШНИ СУД"?

... Он не говори: "Наследићете Царство зато што сте ви веровали у Бога, подржавали црквену политику, читали установљене молитве и постили по правилу..."

Али како је невероватно једноставан закон по коме Он суди! Пред престолом Судије стоје сви народи, од почетка времена до последњих часова живота човечанства, све расе, сва племена, са свих делова света. Шта Христос пита? Да ли је Он рекао: "Јевреји уђите први, ми смо већ своји"; или: "пропустите православне, јер у њих је сва пуноћа откровења"; или ово: "мушкарце пустите прве, покажите поштовање"; или је Он можда рекао: "монархисти погледајте истинско Царство; или ћемо чути: "дођите служитељи муза и науке, утешите се, одахните, вама првима припада Царство Логоса, зато јер сте ви сазнали највише"?
Или супротно, тешко је замислити Христа који одмах прогања "у таму најкрајњу" демократе, либерале, жене, и можда "арогантне" Американце или некрштене Индусе.
Христос свакоме говори невероватну ствар: ово није наш први сусрет. Ми смо се срели раније. Познајемо се већ одавно. И праведници и грешници збуњено одговарају Христу исто: када смо Те видели? И грешници и праведници пате од порока вида, и то слепило им није дозволило да препознају Христа раније, при првом сусрету.
Први сусрет је у времену. Други у вечности
На Страшном суду свако ће добити своју меру вечности.
Праведници - живот вечни. Грешници - вечну муку.
По чему? По каквом закону? – По закону љубви према људима.
Људима ће се судити по закону љубави. Али како необично делује овај закон. Христос никога не пита о његовој националности, погледима и образовању, не тражи да се чита Сомбол вере. Он не говори: "Наследићете Царство зато што сте ви веровали у Бога, подржавали црквену политику, читали установљене молитве и постили по правилу". Заправо, суд и није сасвим суд, већ пре објаваљивање завештања о уласку у наследство.

?А ко је онда наследник??

"Јер огладњех, и дадосте ми да једем;
ожедњех, и напојисте ме;
странац бијах, и примисте ме;
Наг бијах, и одјенусте ме;
болестан бијах, и посјетисте ме;
у тамници бијах, и дођосте ми...
Тад када сте учинили једноме од ове Моје најмање браће, мени сте учинили" (Мт 25:35-37, 41).

Страшный суд – и ход процесса описывает Сам Судья
Архимандрит Савва (Мажуко) | 11 февраля 2018 г.

[JESSY]

ПОСТ,МОЛИТВА,ПОКАЈАЊЕ, АЛИ ГДЈЕ ЈЕ ОБНОВЉЕЊЕ?

Зашто нас пост не учини бољима? Шта радимо погрешно? Зашто је потребно да постимо?

 

Мисао о посту је сваки пут помало тужна. Не, не жалим за сладоледом и колачима. Иако осећам кривицу када се нађу исред мене. Кришом, иако сам мислима у подвигу, чујем тиху опомену: "Коме си нас оставио? Ко ће се смиловати на тебе - усамљеног и гладног?"

Пирошке које говоре сто језика! Сладолед који доводи до очаја! Како да издржим без вас? А ви без мене? Кифлице са сиром, стидљиви мафини, варљиве торте. Када ћу вас поново видети?

 

Но, како ћу без поста? Ово је време духовног подвига, духовног труда. А ако се не трудим - пропашћу. Праштајте, торте драге срцу мом, стрпите се пирошке. Сладоледу, веруј у моју оданост - доћиће нама и бољи дани.

 

Шалим се. Подсмевам. Наравно да туга не долази од немогућности да једем колаче.

 

У нашој Цркви одавно је устаљен ритам духовних "вежби." Четири велика поста дају ритам овом понављајућем циклусу: Божићни, Апостолски, Богородични и Васкршњи пост. Четири пута годишње свако приведе себе у устаљени поредак, поврати форму и открије изгубљену суштину. То је као војна вежба - да се ми, војници Христови, не раслабимо, већ да имамо циљ.

 

Због чега смо тужни? "Војна вежба" је весела, интересантна. Бодри и оживљава, зар не? Све је ово познато и душу радује, али у суштини - ја не постајем бољи! Постим, молим се, одлазим на богослужења, кајем се - а где је оно, толико жељено обновљење? Осећам као да сам остао на истом месту, а с времена на време изгледа да сам и гори постао од свих тих духовних вежби. Љутим се. Гневим. Можда све ово нема смисла, брате!? Или ја нешто радим погрешно.

 

Имам једног пријатеља који је ревносни Хришћанин. Иако је недавно кренуо у цркву, црквени живот га је испунио живим ентузијазмом, који никако не дели са својој супругом - женом која је потпуно нецрквена, али осећајна и трезвена. Добра жена. Тај пријатељ ми се једном пожалио:

 

"Можеш ли замислити, оче, једном ми се пожалила: -Опет се спремаш да постиш? Стално постиш и идеш на службе, али код куће се и даље свађаш? Молиш се Богу, али се не мењаш!

 

Добар полемичар зна: жену је тешко надговорити. Она је добро приметила и изнела проблем. Молиш је, али се не мењаш! Постиш, али бољи не постајеш! Зашто се не мењамо? То је главно питање! Зашто се не мењамо на боље?

 

Можемо постом да се одобровољимо, али да постанемо добри - ретко. Зашто пост не делује на нас? Зашто наши духовни напори остају неплодни? Шта то радимо погрешно?

 

Оно главно што треба да усвојимо је да пост није наш циљ, већ средство, а као такав има споредну улогу. Природа поста и молитве као духовног упражњавања је универзална, у свакој развијенијој религији или духовној школи, на пример - филозофској, постоје духовне вежбе које помажу човеку да потчини тело осећањима и духу.

 

Коначно, у зависности од религије или филозофског учења карактер али и сами задаци тог духовног учења могу варирати и то кардинално. Молитва и пост будиста - то је нешто апсолутно другачије од поста и молитве Хришћана. Будиста се такође моли, понекад држи и строжији пост од било ког хришћанског монаха, али с јеванђељског становишта, будистичке вежбе нису само бесплодне, већ и опасне. Разликујемо се не само по мотивима, већ и у постављању подвижничког задатка.

 

У Јеванђељу није заповеђено да се читају вечерње молитве или да се држи Богородични пост, нити је записано како чинодејствовати на вечерњем, не помињу се канони Светих Тајни. Аскетске подвиге и правила саздали су људи, што никако не умањује њихову вредност. Аскетизам - оглед црквени, откупљен је знојем и крвљу многих генерација подвижника, који су тражили прави пут да стекну Светог Духа. Дух је аутентична и безусловна љубав према Богу и људима.

 

Јеванђеље је икона Христова, по чијем образу морамо да научимо да живимо, мислимо и деламо. Христос је оваплоћени Бог - Човекољубац - који нам је завештао да научимо да волимо људе, да живимо у истини, будемо верни Богу и да у својим делима и мислима, будемо као Бог - снисходљиви и милосрдни. То је циљ нашег духовног живота. То је сасвим просто - постати добар, стећи доброту и милосрдно срце. Ето циља. А средства ка његовом достизању налазимо у многовековној црквеној пракси. Сва она су, на жалост, тешка и непријатна.

 

Мој учитељ певања често каже: "Најопаснија ствар за глас је да престанемо да певамо." Ако у нечему успеваш, обавезно је да останеш у форми.

 

Овај принцип важи за спортисте и музичаре, преводиоце па чак и политичаре. Ми се константно супростављамо инерцији мишића, слова, емоција. Добар пијаниста свакога дана опомиње своје прсте ко је главни, не да им да се раслабе, јер се навике лако губе, а тако и "изгуби битка са инструментом."

 

Као људи верници морамо да останемо у форми. Ако ништа, молитва потребује професионализам, који је бесмислен без постојаности и принуђивања, без праћења задатог ритма: Царство небеско се са напором осваја, и подвижници га задобијају (Мт. 11:12).

 

Међутим, потребно је напоменути да су молитва и пост средство, а не циљ. Они треба да помогну човеку да стекне Светог Духа Божијег, Духа љубави и доброте, јер ми својим сопственим снагама никада не можемо бити ни добри ни љубазни. Ако овај циљ изгубимо, сво подвижништво представља апсурдан спорт: постимо ради поста, молимо се ради анализирања - сва радост поста постаје емоционални конфор; све сам одрадио онако као треба.

 

Достигнућима у посту може се похвалити спортиста, али не и хришћанин. Можеш овладати и техником срчане молитве - али без обнављања срца, без стицања милосрђа и љубави, без доброте, то ће бити једва оргинална навика, сродна триковима мнемониста и мађионичара.

 

Чак да циљ поста и молитве није изгубљен, морамо запамтити да се доброта учи. Треба да подстичемо себе не толико на пост и молтву, већ и на дела милосрђа, нежност, пријатељство. Ми смирујемо себе у молитви и ограничавамо тело, како би се избавили од сопствене неосетљивости, приметили живе и рањиве људе, који чезну за лепом речју, искреним осмехом и саосећањем.

 

Јеванђеље, говорећи о приморавању, има у виду не само приморавање на молитву и пост. Приморавати себе на доборту је много важније. Следује приморавање на љубазност, саосећајност, брижност и предупредљивост. Потребно је непрестано се трудити, непрестано покушавати - и немојте се уплашити ове фразе - тежити да постанемо професионалци у доброти; да благодатни професионализам постане део наше свакодневице.

 

Врлине не долазе молитвеним тражењем, оне траже дуг и мукотрпан труд и најважније, не треба се плашити таквог труда. Тако је необично и пријатно прочитати речи Св. Макарија Египатског, који је познат по својој молитви и посту:

 

Ако човек, немајући дар молитве, приморава себе само на једну молитву, како би стекао молитвену благодат, а не приморава себе на кротост, смиреноумље, љубав, на испуњавање Божијих заповести , и не брине, не прилагођава труд како би истрајао, тако, у мери његовог произвољења и слоодне воље, сагласно мољењу, даје му се неки степен благодатне молитве, но његова нарав остаје онаква каква је и била. Он нема смирење, јер није уложио труд и није припремио себе да буде такав, нема љубави за све, јер у молитви он сам није тражио ту врлину.

 

Отуда долази туга. Чак иако се моли усрдно и пламено, човек може да остане са својим злоделима. А то никако није добро. Зато сам ја постао спортиста у вери. Могу да се упустим у такмичење чак и са будистима - и да будем бољи од неких и у посту и у молитви - али шта ја имам у свему томе од Христа? Да ли ме Он препознаје као сина или најамника, ако само размишљам о подвигу, а сасвим сам заборавио на доброту и љубав према људима?

 

И одједном: каква је смисао молитве? Зар не треба да се свим снагама усресредимо на исправљање мисли и дела, како би постали добри? Зар то не би била духовна вежба?

 

Да ли сте пробали да живите без молитве? Пробајте. За цео живот ћете схватити како је осиромашена и празна душа без молитве и колико само времена треба да би се поново оживела. Без молитве наши напори на доброту само су јефтини психотренинг, који не води ничему, јер добро без молитве увек прераста у лицемерје.
А шта је с постом? Није ли и он непотребан у том случају?

 

Молитва тражи не само душу већ и тело. Тело такође вене без моитве, али молитва не може да садејствује са телом без самоограничавања. Не можемо оставити тело без молитве. То би било страшно. Овакве ствари су јасне, чак и пирошкама које говоре сто језика. Оне о томе толико знају, и зато нам праштају - праштају ради нашег скромног подвижништва.

[Родољуб Лазић]

пре 5 часа, JESSY рече

Христос никога не пита о његовој националности, погледима и образовању, не тражи да се чита Сомбол вере. Он не говори: "Наследићете Царство зато што сте ви веровали у Бога,

"Ко верује у Мене, има живот вечни". "Идите и крстите све људе у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио". Да ли није битно веровати у Бога како вели Сава?

Ако не тражи да се чита Символ вере, значи да Црква није битна за спасење. А последично ни Христос који је Глава Цркве.

Непромишљено изречено од архимандрита Саве.

[Родољуб Лазић]

пре 9 часа, grigorije22 рече

Дакле, Црква никада није примила учење о митарствима као догматско, нити као своје учење.

О. Сава је размотрио и "обрачунао" се са Теодориним митарствима, како вели. И мисли да је тиме апсолвирао причу о митарствима. Али шта ћемо са списима Отаца (Јован Златоусти, Јефрем Сиријац, Атанасије Велики, Кирил Александријски, Симеон Столпник, патријарх Јован Милостиви, Исихије Јерусалимски, Теодор Студит...и осталих десетак-двадесет. Шта ћемо са другим примерима из Житија светих, којих има доста? И шта са богослужбеним текстовима који говоре о митарствима?

[Bokisd]

Пре сат времена, Родољуб Лазић рече

пре 6 часа, JESSY рече

Христос никога не пита о његовој националности, погледима и образовању, не тражи да се чита Сомбол вере. Он не говори: "Наследићете Царство зато што сте ви веровали у Бога,

"Ко верује у Мене, има живот вечни". "Идите и крстите све људе у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио". Да ли није битно веровати у Бога како вели Сава?

Ако не тражи да се чита Символ вере, значи да Црква није битна за спасење. А последично ни Христос који је Глава Цркве.

Непромишљено изречено од архимандрита Саве.

Stvarno mi nikada nece biti jasno, pa zar isti taj Isus nije rekao i ovo..... 22 Многи ће рећи мени у онај дан: Господе! Господе! Нисмо ли у име Твоје пророковали, и Твојим именом ђаволе изгонили, и Твојим именом чудеса многа творили?....23 И тада ћу им ја казати: Никад вас нисам знао; идите од мене који чините безакоње....

I, ko zna sta jos. Jer svi svetitelji na prvo mesto stavljaju pravilnu veru u Boga i na toj veri gradimo dobra dela, .... recimo nas sv.Sava :

(3) Стога вас, браћо и чеда, ово прво молим да, положивши сву наду своју на Бога, држимо се пре свега праве вере његове. Јер, као што рече Апостол, "темеље другога нико не може поставити осим онога којега постави" Дух Свети преко Светих Апостола и богоносних Отаца, а то је -- права вера која је на светих седам васељенских сабора потврђена и проповедана. И зато на овом темељу свете вере треба нам зидати злато и сребро и драго камење, то јест добра дела. Јер нити користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас право исповедање [вере] без добрих дела може извести пред Господа, него треба имати обоје, да "савршен буде човек Божји", а не да због недостатка [једнога] храмље живот наш. Јер, као што рече Апостол: "Спасава вера, која кроз љубав дела".

 

[Вукашин]

пре 6 часа, JESSY рече

ПОСТ,МОЛИТВА,ПОКАЈАЊЕ, АЛИ ГДЈЕ ЈЕ ОБНОВЉЕЊЕ?

Зашто нас пост не учини бољима? Шта радимо погрешно? Зашто је потребно да постимо?

 

Мисао о посту је сваки пут помало тужна. Не, не жалим за сладоледом и колачима. Иако осећам кривицу када се нађу исред мене. Кришом, иако сам мислима у подвигу, чујем тиху опомену: "Коме си нас оставио? Ко ће се смиловати на тебе - усамљеног и гладног?"

Пирошке које говоре сто језика! Сладолед који доводи до очаја! Како да издржим без вас? А ви без мене? Кифлице са сиром, стидљиви мафини, варљиве торте. Када ћу вас поново видети?

 

Но, како ћу без поста? Ово је време духовног подвига, духовног труда. А ако се не трудим - пропашћу. Праштајте, торте драге срцу мом, стрпите се пирошке. Сладоледу, веруј у моју оданост - доћиће нама и бољи дани.

 

Шалим се. Подсмевам. Наравно да туга не долази од немогућности да једем колаче.

 

У нашој Цркви одавно је устаљен ритам духовних "вежби." Четири велика поста дају ритам овом понављајућем циклусу: Божићни, Апостолски, Богородични и Васкршњи пост. Четири пута годишње свако приведе себе у устаљени поредак, поврати форму и открије изгубљену суштину. То је као војна вежба - да се ми, војници Христови, не раслабимо, већ да имамо циљ.

 

Због чега смо тужни? "Војна вежба" је весела, интересантна. Бодри и оживљава, зар не? Све је ово познато и душу радује, али у суштини - ја не постајем бољи! Постим, молим се, одлазим на богослужења, кајем се - а где је оно, толико жељено обновљење? Осећам као да сам остао на истом месту, а с времена на време изгледа да сам и гори постао од свих тих духовних вежби. Љутим се. Гневим. Можда све ово нема смисла, брате!? Или ја нешто радим погрешно.

 

Имам једног пријатеља који је ревносни Хришћанин. Иако је недавно кренуо у цркву, црквени живот га је испунио живим ентузијазмом, који никако не дели са својој супругом - женом која је потпуно нецрквена, али осећајна и трезвена. Добра жена. Тај пријатељ ми се једном пожалио:

 

"Можеш ли замислити, оче, једном ми се пожалила: -Опет се спремаш да постиш? Стално постиш и идеш на службе, али код куће се и даље свађаш? Молиш се Богу, али се не мењаш!

 

Добар полемичар зна: жену је тешко надговорити. Она је добро приметила и изнела проблем. Молиш је, али се не мењаш! Постиш, али бољи не постајеш! Зашто се не мењамо? То је главно питање! Зашто се не мењамо на боље?

 

Можемо постом да се одобровољимо, али да постанемо добри - ретко. Зашто пост не делује на нас? Зашто наши духовни напори остају неплодни? Шта то радимо погрешно?

 

Оно главно што треба да усвојимо је да пост није наш циљ, већ средство, а као такав има споредну улогу. Природа поста и молитве као духовног упражњавања је универзална, у свакој развијенијој религији или духовној школи, на пример - филозофској, постоје духовне вежбе које помажу човеку да потчини тело осећањима и духу.

 

Коначно, у зависности од религије или филозофског учења карактер али и сами задаци тог духовног учења могу варирати и то кардинално. Молитва и пост будиста - то је нешто апсолутно другачије од поста и молитве Хришћана. Будиста се такође моли, понекад држи и строжији пост од било ког хришћанског монаха, али с јеванђељског становишта, будистичке вежбе нису само бесплодне, већ и опасне. Разликујемо се не само по мотивима, већ и у постављању подвижничког задатка.

 

У Јеванђељу није заповеђено да се читају вечерње молитве или да се држи Богородични пост, нити је записано како чинодејствовати на вечерњем, не помињу се канони Светих Тајни. Аскетске подвиге и правила саздали су људи, што никако не умањује њихову вредност. Аскетизам - оглед црквени, откупљен је знојем и крвљу многих генерација подвижника, који су тражили прави пут да стекну Светог Духа. Дух је аутентична и безусловна љубав према Богу и људима.

 

Јеванђеље је икона Христова, по чијем образу морамо да научимо да живимо, мислимо и деламо. Христос је оваплоћени Бог - Човекољубац - који нам је завештао да научимо да волимо људе, да живимо у истини, будемо верни Богу и да у својим делима и мислима, будемо као Бог - снисходљиви и милосрдни. То је циљ нашег духовног живота. То је сасвим просто - постати добар, стећи доброту и милосрдно срце. Ето циља. А средства ка његовом достизању налазимо у многовековној црквеној пракси. Сва она су, на жалост, тешка и непријатна.

 

Мој учитељ певања често каже: "Најопаснија ствар за глас је да престанемо да певамо." Ако у нечему успеваш, обавезно је да останеш у форми.

 

Овај принцип важи за спортисте и музичаре, преводиоце па чак и политичаре. Ми се константно супростављамо инерцији мишића, слова, емоција. Добар пијаниста свакога дана опомиње своје прсте ко је главни, не да им да се раслабе, јер се навике лако губе, а тако и "изгуби битка са инструментом."

 

Као људи верници морамо да останемо у форми. Ако ништа, молитва потребује професионализам, који је бесмислен без постојаности и принуђивања, без праћења задатог ритма: Царство небеско се са напором осваја, и подвижници га задобијају (Мт. 11:12).

 

Међутим, потребно је напоменути да су молитва и пост средство, а не циљ. Они треба да помогну човеку да стекне Светог Духа Божијег, Духа љубави и доброте, јер ми својим сопственим снагама никада не можемо бити ни добри ни љубазни. Ако овај циљ изгубимо, сво подвижништво представља апсурдан спорт: постимо ради поста, молимо се ради анализирања - сва радост поста постаје емоционални конфор; све сам одрадио онако као треба.

 

Достигнућима у посту може се похвалити спортиста, али не и хришћанин. Можеш овладати и техником срчане молитве - али без обнављања срца, без стицања милосрђа и љубави, без доброте, то ће бити једва оргинална навика, сродна триковима мнемониста и мађионичара.

 

Чак да циљ поста и молитве није изгубљен, морамо запамтити да се доброта учи. Треба да подстичемо себе не толико на пост и молтву, већ и на дела милосрђа, нежност, пријатељство. Ми смирујемо себе у молитви и ограничавамо тело, како би се избавили од сопствене неосетљивости, приметили живе и рањиве људе, који чезну за лепом речју, искреним осмехом и саосећањем.

 

Јеванђеље, говорећи о приморавању, има у виду не само приморавање на молитву и пост. Приморавати себе на доборту је много важније. Следује приморавање на љубазност, саосећајност, брижност и предупредљивост. Потребно је непрестано се трудити, непрестано покушавати - и немојте се уплашити ове фразе - тежити да постанемо професионалци у доброти; да благодатни професионализам постане део наше свакодневице.

 

Врлине не долазе молитвеним тражењем, оне траже дуг и мукотрпан труд и најважније, не треба се плашити таквог труда. Тако је необично и пријатно прочитати речи Св. Макарија Египатског, који је познат по својој молитви и посту:

 

Ако човек, немајући дар молитве, приморава себе само на једну молитву, како би стекао молитвену благодат, а не приморава себе на кротост, смиреноумље, љубав, на испуњавање Божијих заповести , и не брине, не прилагођава труд како би истрајао, тако, у мери његовог произвољења и слоодне воље, сагласно мољењу, даје му се неки степен благодатне молитве, но његова нарав остаје онаква каква је и била. Он нема смирење, јер није уложио труд и није припремио себе да буде такав, нема љубави за све, јер у молитви он сам није тражио ту врлину.

 

Отуда долази туга. Чак иако се моли усрдно и пламено, човек може да остане са својим злоделима. А то никако није добро. Зато сам ја постао спортиста у вери. Могу да се упустим у такмичење чак и са будистима - и да будем бољи од неких и у посту и у молитви - али шта ја имам у свему томе од Христа? Да ли ме Он препознаје као сина или најамника, ако само размишљам о подвигу, а сасвим сам заборавио на доброту и љубав према људима?

 

И одједном: каква је смисао молитве? Зар не треба да се свим снагама усресредимо на исправљање мисли и дела, како би постали добри? Зар то не би била духовна вежба?

 

Да ли сте пробали да живите без молитве? Пробајте. За цео живот ћете схватити како је осиромашена и празна душа без молитве и колико само времена треба да би се поново оживела. Без молитве наши напори на доброту само су јефтини психотренинг, који не води ничему, јер добро без молитве увек прераста у лицемерје.
А шта је с постом? Није ли и он непотребан у том случају?

 

Молитва тражи не само душу већ и тело. Тело такође вене без моитве, али молитва не може да садејствује са телом без самоограничавања. Не можемо оставити тело без молитве. То би било страшно. Овакве ствари су јасне, чак и пирошкама које говоре сто језика. Оне о томе толико знају, и зато нам праштају - праштају ради нашег скромног подвижништва.

Нема обновљења док се рвемо сами са собом. Неко мање, неко више. 

Схватити другог и потрпети себе. Понети смирено и своје слабости. Не лагати себе. 

Онда ће и Бог да дела. Хоће Он, али ми му не дамо 

 

[grigorije22]

пре 12 часа, Родољуб Лазић рече

О. Сава је размотрио и "обрачунао" се са Теодориним митарствима, како вели. И мисли да је тиме апсолвирао причу о митарствима. Али шта ћемо са списима Отаца (Јован Златоусти, Јефрем Сиријац, Атанасије Велики, Кирил Александријски, Симеон Столпник, патријарх Јован Милостиви, Исихије Јерусалимски, Теодор Студит...и осталих десетак-двадесет. Шта ћемо са другим примерима из Житија светих, којих има доста? И шта са богослужбеним текстовима који говоре о митарствима?

Ništa, poslaćemo pismo ocu Savi sa svim tim primerima za koje on sigurno zna. Ima tu još nekih tekstova koje treba kritički ispitati. Vizija prepodobnog Grigorija o Strašnom sudu, vizija svetog Nifonta, vizija Vizantijskog cara Lava o Strašnom sudu kako će anđeli silom da razdvaju oca od sina i majku od ćerke da bi jedni otišli u život večni a drugi u muku. 

Inače Jefrem Sirijac je verovao da je duša bez tela nesvesna pa je vezivanje mitarstava za njega sujmivo. 

[Родољуб Лазић]

 

 

пре 43 минута, grigorije22 рече

Inače Jefrem Sirijac je verovao da je duša bez tela nesvesna pa je vezivanje mitarstava za njega sujmivo. 

Неће бити да је свети Јефрем Сиријац веровао да је душа без тела несвесна.

"Даруй мне слезы сокрушения, Господи, Единый Благий и милостивый, чтобы в слезах испросить мне у Тебя очищение от сердечной скверны. Увы, что мне делать с геенной огненной и с тьмой кромешной, где плач и скрежет зубом? Увы, что мне делать с тартаром и с нескончаемой мукой, с ядовитым и неусыпающим червем? О, кто даст голове моей воду и глазам моим - источник слез! я плакал бы день и ночь (Иер.9:1), чтобы умилостивить мне Бога, Которого прогневал я? Согрешила ты, душа моя! -Покайся. Ибо дни наши проходят как тень. Еще немного, и пойдешь ты отсюда; страшными местами проходить будешь, душа моя; не отлагай день за день обращения своего ко Господу."

(Творения иже во святых Отца нашего Ефрема Сирина, Сергиев Посад, Типография Св.-Тр. Сергиевой Лавры, 1907, Том №1, О том, что должно не смеяться и рассеиваться, но плакать и проливать о себе слезы (По славянскому переводу, часть I. Слово 24, а также часть П. Слово 25), стр. 316 - 317).

"Свети Јефрем Сиријац (+373) овако описује час смрти и суда на митарствима: „Када застрашујуће чете дођу, када божански отмичари нареде души да напусти тело, када нас они на силу одведу, а затим нас приведу неизбежном судилишту, онда бедни човек, угледавши их… почне сав да дрхти и цепти као од земљотреса… Божански отмичари, узевши душу, усходе кроз ваздух, где се налазе старешине и кнезови – владари света, који припадају противничким силама. Они су наши тужитељи, страшни цариници, записничари, порезници… Они нас сусрећу, описују и набрајају грехе и дугове сваког човека – грехе младости и старости, вољне и невољне, учињене делом, речју и помишљу. Велики је тамо страх, велико дрхтање бедне душе, неописива невоља коју она тада трпи од безбројног мноштва непријатеља што је опколише, који је клевећу како би је спречили да узиђе на Небеса и насели се у светлости живих, да уђе у земљу живота. Но свети Анђели, узевши душу, одводе је са собом (Свети Јефрем Сиријац, т. III, стр. 383-385)."

https://svetosavlje.org/dusa-posle-smrti/8/

Више пута смо понављали, све лепо пише код Серафима Роуза у књизи "Душа после смрти", ал људе мрзи да читају. 

 

[Вукашин]

Цитат

Po našem predanju, učenje po kojem je potrebno da budemo očišćeni radi ulaska u Carstvo razvilo se kasnije u vrstu alegorije poznatu kao „mitarstva“. U nekoj od hrišćanske literature možete pročitati da treba prođemo kroz 20-22 testa kako bi ušli u Carstvo Božije. Mislim da su se razvila neka čudna učenja, koja nisu pravoslavna i nisu u skladu sa Pismom, ali kao i svako lažno učenje u sebi imaju zrno istine. To čudno učenje jeste da, kad umremo, moramo biti kažnjeni za stvari koje smo učinili i moramo proći kroz svako od ovih mitarstava kako bismo bili kažnjeni od demona za svaki pojedinačni greh. Kad prolazimo kroz mitarstvo požude, bivamo kažnjavani za požudu, na mitarstvu za pohlepu primamo kaznu za svoju pohlepu, a na mitarstvu za gnev bivamo kažnjeni za svoj gnev i tako redom dok ne primimo dovoljnu kaznu.
U zapadnoj crkvi, čak i pre Reformacije, postojalo je učenje po kojem, ako se molimo za ove ljude, možemo da ih oslobodimo dela kazne. To se nazivalo privremeno mučenje usled naših greha i to [delimično oslobađanje] nazivalo se „oproštajnica“, tako da se moglo otići u crkvu, upaliti sveću, izgovoriti molitva ili priložiti novac radi skraćenja tog mučenja. To se nazivalo „čistilište“ i u vezi je sa doktrinom kažnjavanja i nanošenja bola proisteklim iz toga. To nije naše pravoslavno učenje.
Pravoslavno učenje jeste da trebamo biti „testirani“ od strane svakog moguće demona i da ih pobedimo, blagodaću Božijom, zastupništvom svetih i svim što možemo učiniti kako bismo sebe otvorili za veru u Boga i bili oslobođeni. Tako da istina o mitu ili alegoriji o „mitarstvima“  nije ta da duša mora proći kroz nekakav „astralni prostor“ i biti iskušana od strane demona i biti kažnjena za greh. Pravilno tumačenje, kako je iskazano od strane mnogih otaca, poput Svetih Jovana Lestvičnika i Atanasija, jeste da je smrt trenutak istine i da će svaki demon pokušati da nas navede na otpadništvi, da zamrzimo Boga i da nas navede na priklanjanje telesnim stvarima. Oni bi želeli da nas zaustave u odbacivanju svega onoga što nam stoji kao prepreka na putu da jedino Boga volimo i da Bogu dopustimo da nas spase. Dakle, test će biti za to da li ostajemo privrženi svojoj gordosti, umišljenosti, itd. To su provere koje moramo proći, a koje su simbolički predstavljene kao mitarstva. I tu nam molitve Crkve i molitve svetih pomažu da se odupremo demonskom iskušenju i da ostanemo verni i da imamo poverenje u Boga; ali to je nešto što je istina u svakom trenutku našeg života. Već sada se molimo jedni za druge i već sada se sveti za nas mole da ne bismo poklekli pred iskušenjem požude, pohlepe, moći, itd. tako da kad umremo, budemo spremni da zaplovimo pravo i da ne moramo da se time bavimo na samom kraju svog života. Ipak, naše učenje je da se s tim moramo boriti, jer moramo raditi delo koje je i Isus Hristos sam čini. Isus je rekao: „ko veruje u Mene, dela koja Ja tvorim i on će tvoriti“. Moramo pokoriti đavole onako kako je on učinio. Moramo se odupreti iskušenjima onako kako je on to radio. Moramo uništiti smrt Njegovom načinom. On nam, kroz darove Duha Svetoga (svete tajne i život u Crkvi), daje moć da to činimo.
 

Занимљиво тумачење Томе Хопка. Он не гледа на митарства као на астрално путовање, већ на искушења у смртном часу, где се цео пакао обрушава на човека.

[Родољуб Лазић]

Томас Хопко је имао разна проблематична мишљења која су подвргавана критици:

 Here is a list of Fr. Hopko’s teachings (not necessarily in order) which Fr. Gregory addresses in his series entitled "The Theology of Protopresbyter Thomas Hopko: Orthodox or Opinion?":

1. That the Virgin required Purification;

2. That the Christ child opened the Virgin’s womb and broke the seal of her virginity (which, for the record, is refuted even by the most basic icon by depicting the three stars on the Virgin’s garment which represent her ever-virginity: before, during and after childbirth);

3. That the human soul is not eternal but dies when the body dies;

4. That Christ’s divinity is circumscribed by His humanity, rendering Him not omnipresent;

5. That Christ was ignorant of “many things”.

https://lessonsfromamonastery.wordpress.com/2014/03/11/critique-of-fr-thomas-hopkos-theology/

Занимљив је овај коментар:

I have studied under Fr. Hopko. No doubt he is a great theologian. However, the problem is in the theological approach which is followed at St. Vladimir’s Seminary. Personally, it was a struggle for me to accept the fact that Fr. John Behr spent his lectures (which I had to attend) evaluating the Fathers of the church and their writings. Florovsky started this approach by giving “grades” to the fathers in his classes. According to him even John Chrysostom didn’t get more than 90%.

[Родољуб Лазић]

пре 16 минута, Родољуб Лазић рече

According to him even John Chrysostom didn’t get more than 90%.

Добро, сад знамо да је Флоровски еталон 

[Bokisd]

Koliko se secam, imao je o.Hopko i ono da odmah posle smrti coveka ima neko vakrsenje.....  (sto mi to nesto poznato....)