АРХИМАНДРИТ САВВА МАЖУКО

[Вукашин]

пре 10 минута, Bokisd рече

Koliko se secam, imao je o.Hopko i ono da odmah posle smrti coveka ima neko vakrsenje.....  (sto mi to nesto poznato....)

О овоме се ради:

Цитат

Већ сам рекао да сви ми, свидело се то нама или не, биолошки мртви људи. Такође је тачно да они који верују и они који су крштени и прихватили крштење, али и они за које Свети Григорије Богослов каже да су „желели крштење, али можда нису чули за њега“, су већ мртви у Христу. Ми смо сви умрли са Христом и више не живимо у овом свету. Ми смо су-житељи са светима, једући и пијући са трпезе Царства. Већ смо прошли кроз вео. Већ смо подигнути (васкрснути) и прослављени. Још увек смо у овом свету, носимо тело, али Дух Свети нас је све запечатио… Они који су се крстили, умрли су, васкрсли и запечаћени животодавним Духом. Они су дословно васкрснути из мртвих и не могу умрети, тако да смрт постаје преображај или пролаз у вечни живот у Христу, зато што је Христос васкрсао. Ово је важно, не зато што имамо бесмртну душу; по Библији, наша душа је мртва као што је и наше тело.  У нашој Цркви ми не поучавамо бесмртност душе, ми не следимо ни Сократа ни Платона, већ следимо Библију. Смрт је непријатељ душе и тела, а Христос нас подиже и у телу и у души. Ми имамо наду наспрам смрти, не због некаквог природног учења, него зато што је Христос васкрсао.
 
Имам осећај да су већина хришћана, генерално, углавном пагани док су живи, а платонисти кад умиру. Као пагани функционишемо како док у животу иде добро, тако и кад ствари крену лоше (јер, зовемо свештеника да (очитавањем молитава) поправи ствари). А, када ствари постану скроз лоше и када умремо, тада се претварамо у платонисте говорећи: „овако је боље, јер душа иде у рај да коначно буде са Богом“. Добро, хајде да усагласимо свој ум: ако је души боље да иде Богу, зашто онда ни бисмо одмах одустали и сви се лепо убили? Зашто стално зовемо свештеника да се моли за нечије оздрављење или благостање, а када тај неко умре онда кажемо „свеједно, то је Божија воља“? Да, то јесте Божија воља, али желим да кажем да је цео тај приступ, према Писму и Светима, потпуно погрешан.
 
Ми не живимо овај живот само да би нас Бог учинио здравим, богатим и срећним, а када умремо да кажемо: „ма, тако је и боље“. Ми не живимо овај живот ради одеће, здравља и богатства. Ми живимо овај живот ради узимања на себе крста Христовог, волећи Бога љубављу којом су Исус Христос и Бог заволели нас (а то је заповест нова), како би смо срушили смрт вером и благодаћу кроз Исуса Христа и силом Духа Светога која нам је дарована. Дакле, ми већ сада морамо живети као мртви људи и ако не чинимо тако, ми нисмо хришћани. Нисмо хришћани, ако не живимо као они који су већ умрли овом свету.

 

[Вукашин]

пре 55 минута, Родољуб Лазић рече

Томас Хопко је имао разна проблематична мишљења која су подвргавана критици:

 Here is a list of Fr. Hopko’s teachings (not necessarily in order) which Fr. Gregory addresses in his series entitled "The Theology of Protopresbyter Thomas Hopko: Orthodox or Opinion?":

1. That the Virgin required Purification;

2. That the Christ child opened the Virgin’s womb and broke the seal of her virginity (which, for the record, is refuted even by the most basic icon by depicting the three stars on the Virgin’s garment which represent her ever-virginity: before, during and after childbirth);

3. That the human soul is not eternal but dies when the body dies;

4. That Christ’s divinity is circumscribed by His humanity, rendering Him not omnipresent;

5. That Christ was ignorant of “many things”.

https://lessonsfromamonastery.wordpress.com/2014/03/11/critique-of-fr-thomas-hopkos-theology/

Занимљив је овај коментар:

I have studied under Fr. Hopko. No doubt he is a great theologian. However, the problem is in the theological approach which is followed at St. Vladimir’s Seminary. Personally, it was a struggle for me to accept the fact that Fr. John Behr spent his lectures (which I had to attend) evaluating the Fathers of the church and their writings. Florovsky started this approach by giving “grades” to the fathers in his classes. According to him even John Chrysostom didn’t get more than 90%.

И још екумениста ; )) Дај да га одмах шаљемо у чистилиште ; ))

Роуз је 100% исправан  Пола те књиге је преписано Слово о Смрти од Светог Игњатија. Али имаш пример Митрополита Филарета Московског који се није слагао са свим у тој књижици, као и Сб. Теофан Затворник.

Цитат

U XIX veku sv.Filaret Moskovski je takodje upozoravao da «Vidjenja koja imaju svoju istinu koje uvek najbolje pretvarati u opšte dogmate. Vi pravite dogmate o mitarstvima, a potom navodite izlaganje posmrtnih stanja po svetom Makariju, koji ne kaže ni reči o mitarstvima. Odatle nastaju komplikovana pitanja» (Pisma moskovskog mitropolita Filareta pokojnom arhiepiskopu Tverskom Aleksiju. 1843-1867. M., 1883. s.62).

 

[Bokisd]

пре 2 часа, Родољуб Лазић рече

 

 

Неће бити да је свети Јефрем Сиријац веровао да је душа без тела несвесна.

"Даруй мне слезы сокрушения, Господи, Единый Благий и милостивый, чтобы в слезах испросить мне у Тебя очищение от сердечной скверны. Увы, что мне делать с геенной огненной и с тьмой кромешной, где плач и скрежет зубом? Увы, что мне делать с тартаром и с нескончаемой мукой, с ядовитым и неусыпающим червем? О, кто даст голове моей воду и глазам моим - источник слез! я плакал бы день и ночь (Иер.9:1), чтобы умилостивить мне Бога, Которого прогневал я? Согрешила ты, душа моя! -Покайся. Ибо дни наши проходят как тень. Еще немного, и пойдешь ты отсюда; страшными местами проходить будешь, душа моя; не отлагай день за день обращения своего ко Господу."

(Творения иже во святых Отца нашего Ефрема Сирина, Сергиев Посад, Типография Св.-Тр. Сергиевой Лавры, 1907, Том №1, О том, что должно не смеяться и рассеиваться, но плакать и проливать о себе слезы (По славянскому переводу, часть I. Слово 24, а также часть П. Слово 25), стр. 316 - 317).

"Свети Јефрем Сиријац (+373) овако описује час смрти и суда на митарствима: „Када застрашујуће чете дођу, када божански отмичари нареде души да напусти тело, када нас они на силу одведу, а затим нас приведу неизбежном судилишту, онда бедни човек, угледавши их… почне сав да дрхти и цепти као од земљотреса… Божански отмичари, узевши душу, усходе кроз ваздух, где се налазе старешине и кнезови – владари света, који припадају противничким силама. Они су наши тужитељи, страшни цариници, записничари, порезници… Они нас сусрећу, описују и набрајају грехе и дугове сваког човека – грехе младости и старости, вољне и невољне, учињене делом, речју и помишљу. Велики је тамо страх, велико дрхтање бедне душе, неописива невоља коју она тада трпи од безбројног мноштва непријатеља што је опколише, који је клевећу како би је спречили да узиђе на Небеса и насели се у светлости живих, да уђе у земљу живота. Но свети Анђели, узевши душу, одводе је са собом (Свети Јефрем Сиријац, т. III, стр. 383-385)."

https://svetosavlje.org/dusa-posle-smrti/8/

Више пута смо понављали, све лепо пише код Серафима Роуза у књизи "Душа после смрти", ал људе мрзи да читају. 

 

Ne znam, vreme napredne tehnike i brzih informacija, kazu ovi tajkuni vreme i inofmacije su novac, ..... imas google i google books   i razne jezike i samo ukucas i malo izguglas i nadjes sta te interesuje,i nadjes ovo od sv.Jefrema Sirina.

 

[Вукашин]

«Mitarstva blažene Teodore» (ne zna se za takvu svetiteljku), ulaze u sastav «Žitija Vasilija Novog» - tekst sumnjivog porekla i sadržaja. On nije dogmatski tačan jer ne ostavlja mesta za Božiji Sud. Spasitelj je rekao da je «Otac sav sud predao Sinu» ali u toj knjižici sav sud vrše demoni. Hristu ostaje samo da uruči medalje pobednicima, slično tome kao što pobednicima šampionata uručuje medalje rukovodilac sportske federacije, koji sam možda navija za drugi tim, ali koji je prinudjen tako da postupi po protokolu.
Poreklo tog «Žitija» nije potpuno crkveno i moralno čisto iz razloga što Grigorije, autor «Žitija» bogohuli na svetitelja – konstantinopoljskog patrijarha Nikolaja 5 Mistika, koji je bio «ubrojan u likove svetih u grčkoj i rimskoj crkvi. U obe crkve praznik patrijarha se slavi 15.maja, na dan njegove smrti» (pogl. Popov N. Car Lav 6 Mudri i njegovo carevanje u crkveno-istorijskom kontekstu. M., 1892, s. 190). U «Žitiju» se ime tog patrijarha Nikolaja zlonamerno izopačuje u Agrikolaos («seljak») i «Etilaos» (isto, s.175).

Postoji korisna knjiga Irine Gricevske «Indeksi istinskih knjiga». Pokazuje se da se žitije Vasilija Novog sa Teodorinim mitarstvima u Rusiji XVI-XVII veka odnosi na apokrife: «A Vasilija Novog i Andreja Jurodivog i Metodija Patrijskog stranik treba pitati, jer je istina». Upravo se u «Žitiju Vasilija Velikog» nalazi opis vidjenja, koja detaljno govore o posmrtnim mitarstvima...

U XIX veku sv.Filaret Moskovski je takodje upozoravao da «Vidjenja koja imaju svoju istinu koje uvek najbolje pretvarati u opšte dogmate. Vi pravite dogmate o mitarstvima, a potom navodite izlaganje posmrtnih stanja po svetom Makariju, koji ne kaže ni reči o mitarstvima. Odatle nastaju komplikovana pitanja» (Pisma moskovskog mitropolita Filareta pokojnom arhiepiskopu Tverskom Aleksiju. 1843-1867. M., 1883. s.62).

Izmedju ostalog, jeromonah Serafim (Rouz) kaže: «Čak je i detetu jasno, da se ne smeju bukvalno prihvatati opisi mitarstava, iako sami opisi nisu «izmišljotine» niti «basne», već iskrena priča očevidaca u za njih najprikladnijoj formi. Ako neko smatra mitarstva samo za privid, onda je to samo iz nepoznavanja te svakodnevne nevidljive borbe, koju vodimo u ovom svetu. Ovde nas takodje neprekidno očekuju sablazni, da naše duhovno oko samo drema i mi vidimo samo rezultat demonskih zamki – grehe, koje činimo, i strasti, kojima se predajemo. Posle smrti duša progledava, vidi duhovnu stvarnost (obično prvi put) i one koji su nam neprestano dosadjivali tokom života» (citat po: jeromonah Damaskin (Hristensen). Ne od ovog; pritom: prepodobni Nikodim Svetogorac kaže: «Oni, koji su praznoslovili da se duše umrlih pravednika i grešnika četrdeset dana nalaze na zemlji i posećuju mesta gde su živeli isti», seju predrasude i mitove, jer su takva tvrdjenja «neverovatna i niko ne treba da ih prima kao istinu» (citat po Vasiliadis N. Tajna smrti. Trojice-Sergejeva Lavra, 1998. s.397)).
U XIX veku cenzor profesor Moskovske Duhovne Akademije P.S. Kazanski se borio sa sličnim tekstovima: «Najšeće se izdaju priče, pune najneobičnijih čuda, jednom rečju, duhovni romani o mitarstvima, žitija Andreja Jurodivog, Jovana Novgorodskog, i sl. Svi ti sastavi su najvećim delom odraz nepismenosti. Koliko se samo knižica moralo ispravljati ili zabranjivati, koje su bile usmerene na širenje sujevernih pojmova u narodu. Koliko puta su mi donosili žitije Kiprijana i Justine, uporno tražeći nedostatke. Savest im nije bila mirna, iako su izbor vršili iz Četi-Mineja. Da li klevetnici duhovne cenzure poznaju tu neumornu službu cenzure duhovnog obrazovanja naroda?» (Prepiska prof MDA P.S. Kazanksog sa A.N. Bahmetovoj. Pismo od 8.2.1868// Pored Trojice u Akademiji. 1814-1915. M., 1914, s.525).

Danas su upravo ti «duhovni romani» (dopunjeni već direktnim «intervjuima» sa demonima) popunili crkvene prodavnice.
Izvor romana o mitarstvima su apokrifi, koji ispituju uticaj mnogobožačkog hermetizma. Upravo u njima je taj siže logičan. Duša je kod gnostika i hermetista van-kosmička (hrišćani se s tim slažu). Ona se formira negde u svetu bogova, nepokretnih zvezda. Zatim ta duša ulazi u telo, ali na putu preseca orbite planeta. A planete su bogovi. I u zavisnosti od toga koliko je blizu ta planeta, taj bog će biti na trajektoriji kretanja te duše, toliko će biti i jak njegov pečat i njegov dar. Dar Venere, Merkura, Marsa, Jupitera ili Saturna na tu dušu. Ti kosmički pečati se kod gnostika i hermetista prihavataju kao zlo, strast, trauma. I na putu nazad, kada čovek umre, a duša se vraća u svet viših bogova, ona mora da se razračuna sa planetarnim bogovima i skine sa sebe njihov pečat.
Ali mi ništa nismo dužni ni demonima ni planetama.

(Prim.: U Žitiju jurodivog Andreja Konstantinopoljskog, napisanog u X veku, «niz proroštva o nastupajućoj sudbini imperije, ukrašenih čisto narodnim uzdanjima u bolje vreme, na svojevrsni «zlatni vek» pred poslednji kraj» (Rudakov A.P. ostaci vizantijske kulture prema podacima grčke agiografije. – SPb., 1997, s.219).

Djakon Andrej Kurajev

http://manastir-lepavina.org/cms/slike/vijesti/3424_christ_icon.jpg

MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

WWW.MANASTIR-LEPAVINA.ORG

---

Portal duhovnih pouka i besjeda, MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

 

[Вукашин]

Цитат

Izmedju ostalog, jeromonah Serafim (Rouz) kaže: «Čak je i detetu jasno, da se ne smeju bukvalno prihvatati opisi mitarstava, iako sami opisi nisu «izmišljotine» niti «basne», već iskrena priča očevidaca u za njih najprikladnijoj formi. Ako neko smatra mitarstva samo za privid, onda je to samo iz nepoznavanja te svakodnevne nevidljive borbe, koju vodimo u ovom svetu. Ovde nas takodje neprekidno očekuju sablazni, da naše duhovno oko samo drema i mi vidimo samo rezultat demonskih zamki – grehe, koje činimo, i strasti, kojima se predajemo. Posle smrti duša progledava, vidi duhovnu stvarnost (obično prvi put) i one koji su nam neprestano dosadjivali tokom života» (citat po: jeromonah Damaskin (Hristensen). 

Немам ништа против оваквог тумачења. Истина је да се та борба са свим тим демонима и греховима одвија сада.

[Родољуб Лазић]

пре 15 минута, Вукашин рече

О овоме се ради:

 

Какав сјајан пример кабинетске теологије.

[Вукашин]

пре 1 минут, Родољуб Лазић рече

Какав сјајан пример кабинетске теологије.

Не улазим у разматрања, али клоните се лепљења етикета. Сада не дискутујемо о овме.

[Родољуб Лазић]

На овај Курајевљев текст је својевремено одговорио тадашњи архимандрит Тихон Шевкунов, који је на светоотачким позицијама.  

[Вукашин]

И Папа Григорије каже да не треба све буквално схватати. Бог је безграничан - свудап рисутан. Не станује Он на планети Рај, па ми путујемо до Њега, већ је са нама. Примили смо Светог Духа крштењем.

[Вукашин]

пре 1 минут, Родољуб Лазић рече

На овај Курајевљев текст је својевремено одговорио тадашњи архимандрит Тихон Шевкунов, који је на светоотачким позицијама.  

Одговорио је и Митрополит Филарет Светом Игњатију. Да се водим твојом логиком рекао бих ти да то ништа није тачно зато што Свети Игњатије тврди да је пакао у средишту земље.

[Родољуб Лазић]

пре 9 минута, Вукашин рече

Не улазим у разматрања, али клоните се лепљења етикета. Сада не дискутујемо о овме.

Ово је најблаже што сам могао рећи на Хопково лепљење етикета да су већина хришћана пагани и платоничари. Стварно се дивим тим умовима који са таквом смелошћу и са такве висине изричу своје аподиктичне судове.  И у томе је читава цака - разбити и дискредитовати Свете Оце и Предање, све свести на ниво "умовања" и знања. И ту су онда једнаки и Василије Велики и Флоровски, и Хопко и Максим Исповедник, Сава Мажуко и Јован Златоуст. Сви су они теолози и свачије мишљење има исту тежину.

[Bokisd]

пре 21 минута, Вукашин рече

О овоме се ради:

Цитат

Већ сам рекао да сви ми, свидело се то нама или не, биолошки мртви људи. Такође је тачно да они који верују и они који су крштени и прихватили крштење, али и они за које Свети Григорије Богослов каже да су „желели крштење, али можда нису чули за њега“, су већ мртви у Христу. Ми смо сви умрли са Христом и више не живимо у овом свету. Ми смо су-житељи са светима, једући и пијући са трпезе Царства. Већ смо прошли кроз вео. Већ смо подигнути (васкрснути) и прослављени. Још увек смо у овом свету, носимо тело, али Дух Свети нас је све запечатио… Они који су се крстили, умрли су, васкрсли и запечаћени животодавним Духом. Они су дословно васкрснути из мртвих и не могу умрети, тако да смрт постаје преображај или пролаз у вечни живот у Христу, зато што је Христос васкрсао. Ово је важно, не зато што имамо бесмртну душу; по Библији, наша душа је мртва као што је и наше тело.  У нашој Цркви ми не поучавамо бесмртност душе, ми не следимо ни Сократа ни Платона, већ следимо Библију. Смрт је непријатељ душе и тела, а Христос нас подиже и у телу и у души. Ми имамо наду наспрам смрти, не због некаквог природног учења, него зато што је Христос васкрсао.
 
Имам осећај да су већина хришћана, генерално, углавном пагани док су живи, а платонисти кад умиру. Као пагани функционишемо како док у животу иде добро, тако и кад ствари крену лоше (јер, зовемо свештеника да (очитавањем молитава) поправи ствари). А, када ствари постану скроз лоше и када умремо, тада се претварамо у платонисте говорећи: „овако је боље, јер душа иде у рај да коначно буде са Богом“. Добро, хајде да усагласимо свој ум: ако је души боље да иде Богу, зашто онда ни бисмо одмах одустали и сви се лепо убили? Зашто стално зовемо свештеника да се моли за нечије оздрављење или благостање, а када тај неко умре онда кажемо „свеједно, то је Божија воља“? Да, то јесте Божија воља, али желим да кажем да је цео тај приступ, према Писму и Светима, потпуно погрешан.
 
Ми не живимо овај живот само да би нас Бог учинио здравим, богатим и срећним, а када умремо да кажемо: „ма, тако је и боље“. Ми не живимо овај живот ради одеће, здравља и богатства. Ми живимо овај живот ради узимања на себе крста Христовог, волећи Бога љубављу којом су Исус Христос и Бог заволели нас (а то је заповест нова), како би смо срушили смрт вером и благодаћу кроз Исуса Христа и силом Духа Светога која нам је дарована. Дакле, ми већ сада морамо живети као мртви људи и ако не чинимо тако, ми нисмо хришћани. Нисмо хришћани, ако не живимо као они који су већ умрли овом свету.

Dal je moguce da je ovo rekao ? 

Stvarno je neverovatno, tamo jos u 3.veku Origen je isao u jedan grad cini mi se da se zove Arabija malo juzno od tadasnjeg Izraela, na poziv hriscana kako bi objasnio nekima koji su ucili da dusa umire sa telom - da tako ne uci hriscanska vera....itd..

I ostalo sto prica je bas onako cudno. 

 

 

[Родољуб Лазић]

пре 2 минута, Bokisd рече

onako cudno

Како си ти фин, Боки.

[Вукашин]

пре 3 минута, Родољуб Лазић рече

Ово је најблаже што сам могао рећи на Хопково лепљење етикета да су већина хришћана пагани и платоничари. Стварно се дивим тим умовима који са таквом смелошћу и са такве висине изричу своје аподиктичне судове.

Што мораш да имаш суд о свему, тј. да судиш ко је на "светоотачким позицијама", а ко није? Изгледа као нека несигурност, чим се осећаш прозваним и мислиш да се вера мора тако бранити.

Текст је објављен на сајту покојног Архимандрита Гаврила. Он човек није био шалабајзер.

Каже ти и Папа Григорије, а и Роуз, да не схваташ све буквално. Та борба за Христове заповести се води овде и сада. Кад склопимо очи биће нам откривено.

 

 

[Bokisd]

пре 2 минута, Родољуб Лазић рече

Како си ти фин, Боки.

to ja nesto  ....