– Зашто се ми бојимо да будемо обични људи са нормалним људским особинама и тражимо у свему редом некакав духовни смисао ?
– Лакше је односити се према свему тако. Ствар је у томе да наша духовна литература понекад са нама збија лошу шалу. Ипак, све ове текстове писали су монаси и за монахе. А монаси древности и средњег века писали су такве књиге у којима се одражавају њихове духовне вежбе: њихов ниво и та црквеност, манастирског контекста, у којој су они живели. То није увек прикладно не само лаицима, но чак и монасима нашег времена, јер често ми немамо појма шта су биле ове духовне вежбе.
Ето, Јован Лествичник пише о смирењу. Читамо са усхићењем и заносом, али дајући том схватању своје значење може бити погрешно, нетачно, опасно. А потом следи жалба: Лествичник уводи у депресију. Лествичник нема никакве везе с тим. Он је писао своју књигу имајући у виду конкретне људе, своје савременике – синајске монахе. Њему није ни на памет пало да ће његову књигу почети читати лаици, нарочито жене са децом у наручју или чак световни свештеници. Ми не водимо рачуна о тако очигледним стварима и зато сами себе мучимо.