Зоран Ђуровић: Евергетинос - Нема митарстава

[Вукашин]

Управо сада, Родољуб Лазић рече

То је други контекст у односу на ово што прича Порфирије. Толико би требало да видиш. 

Буквално то исто прича Митрополит. Можда си га прекинуо раније : ) 

[Volim_Sina_Bozjeg]

Gde da nadjem odgovor da li je duša stvorena ili nije?

[Родољуб Лазић]

пре 26 минута, Вукашин рече

Старац Порфирије каже да је избегавање зла због казне дечија храна и да не вреди много, а да је много узвишеније заволети Христа, имати свагда Христа пред собом. Тада човек и да хоће неће моћи да промашује и све ће му бити свето. Та Љубав ће истерати сваки страх.

Ово је различит контекст Једно је да ли се неко плаши казне и делује због страха, као слуга а не као син, из љубави, а друго је рећи да нема везе што си грешио јер Бог је љубав и све прашта. Фали једна "ситница" - објаснити да то зависи од покајања. "Само" толико недостаје у причи митр. Порфирија. 

 

[grigorije22]

Još jedno osporavanje Teodore.

 

1.      Архимандрит Савва Мажуко - Апостол нам је оставио у завештање да се радујемо, непрестано молимо. Али како се радовати када ти дају у руке књигу од које вам постане лоше, језиво и хоћете некуда да се сакријете? Са мном је била таква прича, када су ми дали књигу «Теодорина митарства».
Мени је било 14 година, нисам могао да спавам, зато што ова прича може извести ван себе и најстабилнијег човека, најспокојнијег са мирним карактером. Она говори о томе шта се догађа са човеком после гроба. Иза гроба! Односно, то се тиче сваког од нас, апсолутно сваки ће човек умрети, а ту се ништа не може учинити. Нас брине шта ће тамо бити, шта ће се догодити? Због тога је ова књига веома популарна, можете је наћи у било којој црквеној продавници. Али не журите се да је прочитате.
А ако хоћете, послушајте шта ћу вам рећи за ову књигу.
О чему је овај текст? «Теодорина митарства» је један од сажетака «Житија преподобног Василија Новог», написано његовим учеником Григоријем.
Врло је важно када ви читате некакав текст, чак и црквени, светоотачки, да се запитате једноставним питањем: ко је то написао, за кога је писао, када је то било, шта ми знамо о том тексту?
Ово су најједноставнија питања, без којих ћете ви раније или касније постати објекат манипулације. Тим незнањем користе се бескрупулозни људи који под формом старчества, поштовања икона, мошти светих понекад једноставно стварају секте и испирају мозак часним људима.
Одговорићу на питања која се односе на овај текст. Када је она била написана? Она је написана у XI веку, када је створена читава серија сличних текстова посвећена посмртним путовањима и апокалиптичним очекивањима. Ствар је у томе, да је Византију, као и Западну Европу, у то време погодила права епидемија ишчекивања краја света – о томе је много написано, то је позната научна чињеница. Крајем првог миленијума по Рождеству Христа људи су природно очекивали да се ближи крај човечанства на овој земљи, морали сте се покајати и очекивати Спаситеља. Народна очекивања оживеле су огроман број таквих текстова. Укључујући и текст који је написао Грегорије Мниха, ученик Василија Новог.
Ко је тај човек – Григорије Мниха, можемо ли му веровати? Велико је питање, зато што се учење овог текста приписује категорији апокрифа. Апокриф је текс који је написао човек не из реда светих отаци и у чији ауторитет можемо веровати, већ онај који себе назива учеником.
Григорије Мних преноси некакво виђење о посмртној судбини удовице, робиње која прича шта је она преживела после своје смрти. Дат је веома подробан опис самог процеса умирања, митарстава и посете ада. Описано је 21 митарство, иако у разним текстовима тај број варира, као и сама митарства. Ако пажљиво прочитате, видећете да је текст заиста средњовековни. У њему се преноси став људи из сеоске заједнице.
На пример, ка гресима исте те Теодоре, која је била робиња примењују се потпуно различите мере. Поводом 17 – ог митарства – прељубе, она улази у расправу са нечистим духовима и каже: «За мене овај грех није страшан јер сам ја робиња». А робиње нису биле у браку. И демони се са њом слажу.
У тексту се налази много трагова времена. Она види демоне у облику Етиопљана, односно Африканаца, људи црне расе. Данас би то сматрали донекле политички некоректним. Зашто би демони морали бити црнци? А када црнци умиру, они кога виде, каве демоне?
Али није ствар у томе, већ да се овај текст мора правилно читати. Понављам, ово је некакав апокриф – текст има, може бити, неки педагошки садржај, али јасно не светоотачки. Зато са њим морате бити крајње опрезни. Познајем много људи који су имали вишемесечну депресију после читања тамо описаних ужаса пакла, прича, сподоба и страшила, које је преживела Теодора за најмање грехе. Њој су недостајале врлине, па је зато стално долазио њен духовни отац, преподобни Василије Нови, да би отплатио нечистим духовима њене грехе.

       Архимандрит Савва Мажуко - За кога је написано ово дело? За људе те епохе. Ми у овом свету осећамо другачије, и тај језик нам је данас неразумљив. Текст је био упућен углавном неписменим људима који нису умели да читају, мислили су другачије, другачије су доживљавали стварност. Да би утицали на њихов морал, понекад потпуно дивљи, неопходни су били тако груби, пластични, монструозни начини који су им погађали машту.
Управо у тој епохи појавиле су се слике Страшног суда. Узгред, неки моменти су управо из тог апокрифа упали у осликавање западног зида древноруских храмова, где се описује Страшни суд.
Али најважнији кључ такве литературе је то да ми имамо дело са митолошким размишљањем и сликама. Ради тога да би разумели како те слике читати, како се ка њима правилно односити, ја ћу навести пример из древноруског житија Пафнутија Боровског, где се наводи прича неке монахиње која је током епидемије колере «умрла» – умрла, али је након неког времена оживела и саопштила шта је она видела тамо на оном свету.
Ово је врло занимљив заплет. Шта је она видела? Између осталих прича она је видела пса прекривеног крзном од самура. Она је питала анђела: «Зашто је то тако?» Анђео је одговорио: «То је иноверни, татарин, који је био толико добар да је откупио из ропства православне хришћане и ослободио их». Он није био наше вере, ни наше нације, није знао ништа о Христу, али човек је имао добро срце и помагао је сиромашнима, откупљивао их из ропства, од тешких услова и пуштао кући. Због ове милости, није му дато било да се у аду мучи, већ се налазио у некаквој посебној обитељи, која се у католичкој традицији назива лимбом. Овде се та обитељ не назива тако, али анђео објашњава да је монахиња видела слику, једноставно некакву слику: пас – то је постојање зловерја, крзно од самура – милостиња коју је за себе задобио тај човек. Она није видела реално, како се то стварно догађа, јер је реч о оностраном свету, њој је откривена само некаква слика.
Када ми имамо дело подобно овој литератури, поставља се питање реалности описаног. Тај свет у који ми одлазимо после наше смрти може се описати само помоћу слика.
Језик слика може се разликовати од епохе до епохе, од народа до народа, зато ка таквим текстовима морамо се односити опуштеније. Зато што Господ није бог ужаса, животињског страха. Господ је Бог радости.
Најважније што морамо знати о нашој смрти, о смрти наших ближњих - ми, излазећи из овог света, падемо у руке Бога, а то је најсигурније место на свету. Господ неће нама зло, Он је Бог доброте и милосрђа, зато Он и тражи начин како да нас спасе, како да нам помогне. И ни у ком случају неће бити мучења ако наше срце остане до краја верно путу доброте, нежности и милосрђа.
На ручки к Богу, в самое безопасное место на свете. Что происходит с человеком за гробом и касается каждого
Архимандрит Савва (Мажуко) | 14 июня 2019 

 Дакле, Црква никада није примила учење о митарствима као догматско, нити као своје учење.

 

[Вукашин]

пре 11 минута, Родољуб Лазић рече

Ово је различит контекст Једно је да ли се неко плаши казне и делује због страха, као слуга а не као син, из љубави, а друго је рећи да нема везе што си грешио јер Бог је љубав и све прашта. Фали једна "ситница" - објаснити да то зависи од покајања. "Само" толико недостаје у причи митр. Порфирија. 

 

Не фали ништа. Брзоплет си. Ко чезне за Богом у себи се већ изменио (покајао). Рекао је да има и оних који неће да прихвате љубав Божију. 

 

 

 

 

[mario beloti]

мени пре ово како је Владика објаснио изгледа као дечија храна православље за естрадне звезде  

[Родољуб Лазић]

пре 9 минута, Вукашин рече

Не фали ништа. Брзоплет си. Ко чезне за Богом у себи се већ изменио (покајао). Рекао је да има и оних који неће да прихвате љубав Божију. 

 

 

 

 

То су твоја тумачења и "извлачења" митрополита. А видели смо данас на примеру Бокија колико ти слабо иде тумачење нечијих мисли. 

[Вукашин]

пре 4 минута, Родољуб Лазић рече

То су твоја тумачења и "извлачења" митрополита. А видели смо данас на примеру Бокија колико ти слабо иде тумачење нечијих мисли. 

Може бити да је Митрополит у криву, а може бити да си ти навикао на одређене шаблоне и да не можеш да разумеш нешто што се не уклапа у њих.

Мени је Митрополит био јасан, као и Старац Порфирије. Буквално исто прича што и Порфирије, само својим речима. 

[Родољуб Лазић]

пре 6 минута, Вукашин рече

Мени је Митрополит био јасан, као и Старац Порфирије. Буквално исто прича што и Порфирије, само својим речима. 

О томе сам већ рекао, контекст није исти и промашујеш у разумевању. 

 

[Вукашин]

пре 13 минута, Родољуб Лазић рече

О томе сам већ рекао, контекст није исти и промашујеш у разумевању. 

 

Цитат

Постите колико можете, вршите метаније колико можете, уживајте у свеноћним бденијима колико желите, али свагда будите радосни. Имајте у себи радост Христову. То је радост која траје вечно, која у себи садржи вечну радост. То је радост Господа нашега. Она пружа спокојство, спокојно задовољство и сладосно блаженство. То је сверадосна радост која надилаи сваку радост. Христос жели да се људи радују. Штавише, ужива у томе да шири радост, да вернике своје обогаћује радошћу; „жели да радост ваша буде потпуна“ 

Цитат

То је наша религија, тим путем треба да идемо. Христос је рај, децо моја. Шта је то рај? То је Христос. Овде почиње рај. То је потпуно иста ствар; они који овде на земљи живе Христом, доживљавају рај. То је тако кад вам Кажем. То је исправно, истинито, верујте ми. Наш задатак је да се потрудимо, да нађемо начина да уђемо у светлост Христову. Није важно вршити формалне дужности. Суштина је у томе да будемо са Христом, да се наша душа пробуди и да заволи Христа, да постане света.

Цитат

Христос је живот, Извор живота, Извор радости, Извор светлости истините, све и сва. Ко љуби Христа и ближње, тај има живот, тај живи пуним животом. Живот без Христа јесте смрт; јесте пакао; а није живот. Живот без љубави – то је пакао. Живот је Христос. Љубав је живот Христов. Или ћеш бити у животу или у смрти. Трећег нема. Избор зависи од тебе.

Наранџасто Хришћанство по Родољубу, или живе речи Светог Порфирија? 

У овом духу је и митрополит Порфирије говорио. 

 

 

[Родољуб Лазић]

пре 45 минута, grigorije22 рече

Дакле, Црква никада није примила учење о митарствима као догматско, нити као своје учење.

Као догмат није, као своје учење јесте. То што је испричао Сава јесте тумачење (не улазим у детаље, можда је у праву или у нечему јесте, у нечему није) једног сегмента учења о митарствима, а то је Теодорино виђење. Очекујемо од доброг Саве да протумачи и остало - ставове десет светих Отаца и још толико светих подвижника, потом богослужбене текстове који говоре о митарствима и делове из других житија светих, која такође говоре о митарствима - па да се сагласи о са закључком да то није учење Цркве. 

 

[Родољуб Лазић]

пре 5 минута, Вукашин рече

Наранџасто Хришћанство по Родољубу, или живе речи Светог Порфирија? 

Једино да ти нацртам да ово што говори свети Порфирије није исто са оним што говори митрополит. А мрзи ме да цртам. И немам никакав проблем са овим што каже Светац. 

[Вукашин]

пре 2 минута, Родољуб Лазић рече

Једино да ти нацртам да ово што говори свети Порфирије није исто са оним што говори митрополит. А мрзи ме да цртам. И немам никакав проблем са овим што каже Светац. 

Каже још да једном када је мислио да ће умрети није размишљао о својим греховима, већ о Христу. Зар не видиш колико је то далеко од кантара?

 

[Родољуб Лазић]

А каже и ово:

" Знаш ли колико је људи који се због својих грехова налазе у опасности да изгубе и овај привремени и онај вечни живот; колико је оних који очајавају и доспевају на праг самоубиства? Ако им се то догоди, рецимо, у два сата по поноћи, па пожеле да нађу неку отворену цркву да се помоле Богу, или неког духовника да му се исповеде, хоће ли то моћи да учине?

– Наравно да не – одговорих. У мени је расла радозналост шта ли је Старац овом причом желео да ми саопшти.

– Е па, видиш – настави он – зар не би било добро кад би постојао неки манастир, изван Атине, али не много далеко од ње, у чијој би се цркви вршиле службе и одржавале исповести читава двадесет четири часа дневно? У њој би, као у дежурним болницама, били увек присутни јеромонаси; тако би они који су повређени грехом, у било које време дана и ноћи у њој могли наћи уточиште."

 

[Вукашин]

Хајде да се разилазимо за данас  исповест и радост иду руку под руку : )