Претражи Живе Речи Утехе

,,Кад је човек сједињен са Богом и кад Бог обитава у његовом срцу, онда му ништа не недостаје. У неговој души нема празнине. Поред тога, њему не недостају ни вештаствене ствари, неопходне за садашњи живот. То је још један доказ колико Бог брине за оне који су Му послушни. Молитва је начин на који се врло присно сједињујемо са Богом. Под молитвом не подразумевамо само то што ћемо се повремено молити пред иконама, него упоредо с тим, а то је оно што морамо чинити, монах користи и пет речи молитве које изговара док ради, једе, седи или се бави било чим другим, без престанка! Тих пет речи изговарамо устима, умом или срцем: ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, ПОМИЛУЈ МЕ! У тим речима садржана је васцела наша вера. Говорећи „Господе", ми верујемо да смо слуге Божије и да је Он наш господар. Тиме исказујемо поштовање Христу којег смо признали за господара, али се тиме још више указује част нама јер смо слуге таквог господара, који је Бог. Када кажемо ,,Исусе", а то је људско име Божије, присећамо се целокупног земаљског живота Христовог, од Његовог Рождества до Вазнесења. Када кажемо ,,Христе", што означава помазаника Божијег, Цара неба и земље, исповедамо и верујемо да је Христос наш Бог Који је све створио, Који је на небесима и који ће поново доћи да суди свету. Говорећи „помилуј ме", преклињемо Бога да нам пошаље Своју помоћ и Своје милосрђе, јер признајемо да ништа не можемо да учинимо без божанске помоћи. Ово је, укратко, објашњење ових светих речи. Ко год их изговори, искусиће мноштво ствари." старац Јефрем аризонски https://www.facebook.com/photo/?fbid=1175488069521690&set=a.463798390690665

Имам утисак да смо се много удаљили од молитве… Било да се молимо или не, некако нам је молитва постала далека и безживотна. Као да несвесно очекујемо да молити се значи умртвити себе док стојимо пред застрашујућим и далеким Богом… Изгледа да заборављамо да је молитва нешто најнежније, најинтимније и најлепше што нам је дато да бисмо били блиски са нашим Оцем. Често нас од молитве удаљава страх “да ли се добро молим и хоће ли се сада Бог наљутити на мене ако се не молим правилно?!”. И онда временом ту нелагоду која нам се јави током молитве везујемо несвесно за саму молитву и после имамо отпор да се молимо… Та нелагода се превазилази управо молитвом, тј. ако истрајемо у молитви и онда када се буди нелагода. Докле год човек има добру намеру, спремност да послуша свог свештеника/духовника и негује своју жељу са Богом, немогуће је да не научи да се моли. Молитва је урођена човеку. Она је попут духовног инстинкта. Баш као што беба инстинктивно заплаче да дозове родитеља, тако је човековом духу дато да молитвом призива свог Творца, јер молитвом душа тражи онога од кога је створена и ка коме иде. Молитвом човек проналази смисао свог живота (Да, не иде то баш тако брзо како бисмо ми хтели, али то не мења чињеницу да се молитвом долази до смисла живота ако истрајемо). Наша невешта али искрена молитва је попут гукања бебе свом родитељу. Иако беба не изговара још увек оно што жели да каже, да ли то родитеља спречава да је чује и осети? Да ли се мајка радује њеном звуку иако није вешто формулисана мисао? Тако је и са нашом молитвом Богу… Она је нешто најживотније и најспонтаније, она је бујање живота у нама, а не умртвљено понављање речи. Не можеш погрешити ако се искрено молиш Богу макар и својим сопственим речима: “Увек када твоја душа хоће да се моли сопственим речима, треба јој пустити на вољу. Дај јој ту слободу. Тада ћеш се молити од срца и таква молитва ће се лакше уздићи Господу. Сопствена молитва је плодоноснија од свих других. Наше молитвено муцање, које у вери и љубави потиче из срца, Господа радује више него било шта друго. И сама душа при томе лебди од радости, загрева се, одушевљава, оживљује…” (Св. Теофан Затворник; из књиге Обитавање безграничног у срцу). Недостаје нам, чини ми се, и стрпљења да се научимо молитви, те онда олако одустанемо ако молитва не иде онако како бисмо желели… Зато се у молитви учимо и стрпљењу. Не схватамо да је молитва уметност и да је потребно труда и времена да бисмо научили да се молимо: “За уметност молитве важи исто што и за сваку другу: она се не усваја кроз теоретско познавање, већ кроз упражњавање током целог живота” (св. Теофан Затворник). Не ради се о томе да смо научили да се молимо “онда када велика и очигледна чуда почнемо да чинимо нашом молитвом”, него о томе да се у молитви смири наша воља и гордост “што није онако како бисмо ми желели”. Када научимо да у молитви сагледавамо милост и љубав Божију наспрам наших промашаја И ДА ТАДА НЕ ПОБЕГНЕМО ОД БОГА него да смирено останемо да предстојимо молитвом пред њим… тада почињемо да се учимо молитви. Можда се варам, али све више ми се чини да подсвесно молитву доживљавамо као нешто пасивно, као нешто што је “насупрот конкретног делања”…. У смислу: “Да, треба се молити, али зар нећемо још нешто учинити по питању тога и тога…” Бојим се да не схватамо да се управо тек молитвом (у којој присно сједињујемо себе са Христом) мењамо ми и наш однос према спољашњем свету и да тек на тај начин једино и можемо променити то како ћемо се односити према датој ситуацији коју желимо да променимо, тј. како ће то “конкретно делање” да изгледа, а да буде у складу са вољом Божијом. Јер облагодаћени Духом Светим у искреној молитви, благодат Божија обликује наше мисли, срце, поступке… Нема ништа делатније и конкретније од молитве, јер баш молитвом делатно спроводимо речи “да дође Царство Твоје”, јер Царство Божије тада улази у овај свет кроз нас… Није ово “намењена само светитељима”, на ово смо сви позвани. Колико ћемо томе поверовати? Е, то зависи од нас и то јесте простор јачања наше вере… “По вери твојој нека ти буде” (Мт 9, 29). Молитва има невероватно благодатно дејство и по наше тело. У молитви се повезују ум и срце, нашем бићу се благодатним енергијама Божијим враћа рајска целовитост (=исцељујемо се). Нервни систем се ауторегенерише, прелази из симпатичке активације у парасимпатичку, чиме се мења начин дисања, рад срца, рад система жлезда са унутрашњим лучењем… Није без разлога зашто су прве монашке заједнице имале правило да се пет пута током дана помоле. Замисли колико доброга човек прима када молитвом разговара са својим Творцем…и колико би и нама користило да се неколико пута током дана кратко помолимо? У молитви Христу сви се сједињујемо у једно. Нисмо сами. “Довољно је читања, треба делати. Доста је гледања како други иду, треба сам да идеш. Тражиш ли унутрашњи живот - ступи у унутрашњост (помоли се)”. Св. Теофан Затворник  

Истина је да не можемо да променимо своју прошлост. То свакако не можемо порећи. Прошлост је део нашег живота, са својим добрим и лошим стварима, са својим исправним и погрешним, са свим оним што нас је просветлило или помрачило. Седење и размишљање о јучерашњем делу само нас испуњава кривицом, како за оно што смо урадили, тако и за све што нисмо урадили. Дакле, скретање погледа у нашу прошлост нам уопште не помаже. Оно што је потребно јесте сагледавање садашњости и сутрашњице нашег живота. Уз Божију помоћ можемо ово обликовати. Добро знамо да у стварности привлачимо догађаје, особе и ситуације које дубоко у себи верујемо и осећамо да заслужујемо. Знамо да је наша стварност резултат наших мисли и осећања. Ако се ментално променимо, промениће се и наш живот. Дакле, оно што је важно јесте формирати сопство које ће веровати, да као слика Бога, заслужује да буде срећно и добро у свом животу. Морамо да верујемо да не заслужујемо беду и очај, да се можемо надати догађајима и ситуацијама које ће нас развити као људе, наше душе и наше личности. Лепо је и ослобађајуће планирати свој живот заједно са Богом. Да снове и планове оставимо Богу за последњу реч. о.Хараламбос Пападопулос приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Важно је истаћи да искуство породичних међусобних односа за дете игра важну улогу не само у формирању његове личности и животног сценарија. Оно је такође изузетно важна основа на којој дете формира и гради своје схватање Бога и општење с Њим. Неоспорно је да је Бог невидљив и несхватљив уз помоћ обичног опажања. У исто време Он је наш Отац, Родитељ. О томе какви су родитељи сазнајемо из искуства општења с нашим очевима и мајкама. У вези с тим, врло често несвесно преносимо искуство односа са земаљским очевима у ситуацију општења с небеским Оцем. При томе није важно шта родитељи говоре детету о Богу на речима; за дете је важније не оно што оно чује од њих, већ оно што осећа и доживљава у својој породици. Ако родитељи, учећи своје дете вери, говоре да је Бог љубав, али су при томе претерано строги, покаткад и неоправдано сурови према детету, речи о љубави за њега ће остати само празне и неразумљиве речи. А то да је суровост обавезан део односа између родитеља и деце, оно ће јасно усвојити. Штавише, оно може искривити своје разумевање ствари толико да ће почети да мисли како строге казне и јесу испољавања исте оне љубави о којој говоре родитељи. А даље је логика разумљива: ако смо ми деца Бога, онда је Он наш Родитељ, а односи с родитељима су пуни неправде и суровости с њихове стране, те то није ништа друго до испољавање љубави. На крају се формира искривљена слика Бога као суровог и неправедног бића које кажњава и кога се треба бојати, а не волети га. Другачије стоје ствари с породицама у којима постоји љубав и поштовање једног према другоме и према деци. Ево шта пише Н. Н. Соколова, кћерка познатог научника-хемичара и писца-богослова, Н. Ј. Пестова, о свом оцу: "Колико ми је само било дивно с њим! Кроз очеву нежност спознала сам Божанску љубав - бескрајну, трпељиву, нежну и брижну. Моја осећања према оцу с годинама су прешла у осећање према Богу: осећање потпуног поверења, осећање среће да будем заједно с Вољеним, осећање наде да ће се све средити, да ће све бити добро, осећање спокоја и смирености душе која се налази у снажним и сигурним рукама Вољеног" Наведени одломак веома добро илуструје идеју коју је подробно описао психијатар и теолог Џејмс Шалер у књизи Губитак и проналажење оца. Његова се главна мисао састоји у томе да односи детета према оцу имају фундаменталан значај за цео живот сваког човека - за формирање његове самосвести, избора професије, прављења сопствене породице, као и за стицање вере у Бога. Шалер наводи изузетно занимљиве резултате истраживања заснованих на проучавању података из живота познатих атеиста у историји. Испоставља се да су многи истакнути атеисти, који су активно побијали постојање Бога и који су "разобличавали веру у Њега", имали било "дефектне очеве" - агресивне или слабе, било одсутне, било умрле. Међу ове познате личности спадају Волтер, Лудвиг Фојербах, Карл Маркс, Фридрих Ниче, Жан Пол Сартр, Албер Ками, Бертранд Расел, Сигмунд Фројд и други. одломак из књиге - Аномалије родитељске љубави, игуман Евменије

За неке људе, Причешће је незамислив подвиг. Па шта ја то говорим? Не за неке. За многе. Можда за већину. И себе убрајам у ову већину. Евхаристија је толико света ствар коју осећаш умом, својом кожом разумеш да додирујеш нешто заиста свето. Ти, човек од крви и меса, својим ситним мислима, сујетом и стрепњом, не дотичеш се само Тела Божијег, него се излива Његова света Крв у твоје вене. Крв Божија пере твоје срце, мења те, враћа те себи. Ово је невероватно. Али тако је. Како се ово дешава? Како је ово уопште постало могуће? Како сам после тога остао жив? Можемо много причати о овоме. Ако сте то искусили, више ћете волети тишину. Ово је истина Евхаристије – свето узбуђење додира истинске светиње, готово сагоревајући ужас светог. А поред тога – нешто сасвим друго – детиња, мирна радост, „тишина неизрецива“, радост постојања, дисања, молитве, трчања, радовања, јер си заувек жив и заувек окружен живим. Свештеник стоји на престолу и као из дубине очаја изговара: „Боже, очисти ме грешног!“ Симбол мирне радости је дете које жваће нафору. Деца заиста воле нафору. Да ли сте и ви приметили? Тако је забавно гледати како неко мало дете, држећи „свету лепињу“ са две „шапе“, с највећом озбиљношћу преноси „Божји хлеб“. И заиста, има нечег бескрајно мирног у самој појави светог хлеба и вина. Како ти душа буде мирна и тиха кад погледаш у нафору. Суптилан и нежан тренутак литургије. Свештеник стоји у олтару. Ускоро ће се иговарати "Верујем". Свештеник узима у руке поклопац који прекрива Путир и почиње да „дува“ преко светиње читајући Символ вере. И увек радо узимам овај покривач у руке, јер се кроз њега пробија суптилни мирис вина и хлеба, и у души ми је тако добро, тако мирно и радосно. Како литургија спаја ова два невероватна стања: детињу мирну радост и свето страхопоштовање? Све је врло једноставно. Не срећемо се са безличним светилиштем, не са страшним космичким елементима у Евхаристији. Живи Бог, наш прави и истински Отац, пун љубави и нежности, долази нам у сусрет. Он нас дотиче, Његова Крв обнавља наше душе, Његов Дух оживљава наша тела. Страшно. И радосно. Права икона Евхаристије је јеванђелска прича о умножавању хлебова. Налази се у сваком од четири јеванђеља. Стара, веома стара прича. Христос је по цео дан проповедао на пустом месту, људи су били уморни, далеко од становања, нису имали чиме да се нахране – апостоли су нашли само пет хлебова и две рибе, али можете ли овим да нахраните толико људи? А Господ се просто помолио, благословио и нахранио све. Обично чудо – о томе ми хришћани уморно размишљамо, не примећујући да чудо не може бити обично. Уосталом, чудимо се овоме некако тупо, без ентузијазма: да, Бог је направио чудо, нахранио пет хиљада људи, али да ли је заиста толико вредно да Бог направи чудо? Он је Бог, свемогући Творац и Провидитељ.Требало би да му је лако да исцељује, васкрсава и умножава хлебове. Али joш у давна времена схватили су: прича о хлебу је посебна. Јеванђелист Јован, који се није одликовао склоношћу да у свом јеванђељу понови оно што су други јеванђелисти већ говорили пре њега, ипак се сетио чуда умножавања хлебова у свом тајанственом јеванђељу, и поменуо га баш у тој шестој глави, у којој се детаљно приповеда о Хлебу Небеском, односно о Евхаристији. Чудо умножавања хлебова је била илустрација за разјашњавање теологије Евхаристије. То није био само чудесан догађај, већ, пре свега, знамење, жива икона Вечне Литургије. Шта је Евхаристија? Тешко је то укратко објаснити, поготово нецрквеној особи. Речи се бирају тешко, опиру се, захтевају дозу резерве и појашњења. Чак ни за теолога ово није лак задатак. Овај дар, доступан свима – и научнику, и незналици, и богослову, и простаку – не можете умом да схватите: погледајте само икону Евхаристије, чудо умножења хлебова, и не гордите се, него понизно приступите и започните ову тајну општења са Богом, пустите Христа у живот свој, у крв своју, у тело, у саму дубину своје душе и замолите Га да њена унутрашња спремишта, мрачна и пространа, буду обасјана светлошћу Његове љубави, да би вас Христос оживео, нахранио правим животом, јер је управо то смисао Евхаристије - да оживимо мртве, да заситимо наше душе и тела истинским, Божанским животом. И ово је прави, веома лични и присни сусрет са Богом Живим. Не са идејом, не са доктрином или филозофским системом, не са мистериозном нествореном енергијом. Он сам, Творац света, сусреће ме лично у самој дубини мене, у таквим понорима мог бића о којима ни сам нисам ни размишљао. Мој мудри пријатељ са тужним осмехом и непоправљиво љубазним очима једном ми је испричао како је постао верник, доживевши ово искуство сусрета са Богом у Евхаристији. Одрастао је у обичној совјетској породици, не знајући ни за Бога, ни за Цркву. Живео је као трава - пионирско детињство, школске невоље, страст за боксом - разумљив живот, без мистичних тајни и метафизичких стрепњи. Одједном су цркве почеле да се отварају. А у нашем граду Гомељу, Петропавловска катедрала је враћена верницима. Било је тако необично. Испоставило се да постоји неки други свет, веома древни и традиционалан, и тамо су људи који имају свој пуноправни и пунокрвни живот! Почео је да улази у храм. Ништа није разумео, никога није познавао, само је гледао. Било је занимљиво и необично. Упознао је монахињу, а онда су почели разговори. -Да ли сте се икада причестили? - Не. Како то изгледа? - Рећи ћу вам. Причала му је о Причешћу и како да се припреми. На ужас својих родитеља, совјетски школарац је храбро постио недељу дана. Стрпљиво је читао „Молитвеник“, ни не надајући се да ће разумети древни дијалект. Уочи причешћа, по обичају, гледао је ТВ са неким глупим филмом и дошао на литургију, потпуно не схватајући шта ради, зашто је дошао и шта да очекује. Требало би да се причестим - причестићу се. Да ли сам верник? Схватићу то тамо. Након обављене исповести, пришао је причешћу. Руке склопљене на грудима. Гласно је изговорио своје име. Свештеник му је принео парче хлеба са вином на кашичици. Необичан укус. То је све. Нема више шта да се каже. Тако се све догодило. Тако је постао верник. Ту, код Чаше, срео је Христа. Није било никаквих визија. Није било гласова, пророчанстава или необјашњивих чуда. Земља се није мицала испод ногу. Урагани нису откинули малтер са зидова. То је био додир нечег искреног и светог. Као дечак никада није помислио да би му се ово могло догодити. Није знао шта је Евхаристија, није читао Свето писмо, није проучавао историју цркве и житије светих. Чуо је нешто, прочитао, али уопште није мислио да ће бити овако. Упознао је Бога и остао. После причешћа сео је на црквени трем. Свуда наоколо свеже цвеће, клупе. И – изванредна тишина. У цркви се још моле и певају. Неки људи шетају около, спортисти трче дуж стазе. Помислио је: тако је једноставно уверити се да постоји Бог на свету: само приђи чаши и причести се. Потребно је да само одете у храм, и Бог ће вам доћи у сусрет. То је тако једноставно. Прво је искуство, па разумевање, а после Сретења долази вера, коју нико не очекује, која се не може ни планирати ни наручити. Али само тако постајемо верници – лично сусрећући Бога, изненађени Њиме. И зато је тако радосно ићи на Причешће – на састанак са Богом, схватајући Кога ћеш видети, Кога ћеш примити у себе, Ко ће остати са тобом заувек. Архимандрит Савва (Мажуко) https://www.pravmir.ru

„Ни не очекујем од тебе да ме у томе подржиш, па ни да ме у потпуности схватиш, али ја се сваки дан препирем са Богом! Постављам Му разна питања : зашто сам се уопште родио? Зашто ми се у последњих неколико година дешавају, углавном, ружне ствари? И коначно – зашто Он ћути и не одговара на моје вапаје и молбе, док посматрам своје болесно дијете, којем никако не могу помоћи“? Док ми то говори, кључеве, за које ће се касније испоставити да су од стана, час чврсто стеже, час пребацује из једне у другу руку. Прича ми како су он и супруга прилично касно добили дијете. Њему је било четрдесет, док је супруга само неких пола године млађа од њега. „Тих девет мјесеци, док је она била у благословеном стању, су заправо најљепши период мог живота. Једва сам чекао да кући дођем са посла. Читаве сате бисмо проводили држећи се за руке и размишљајући о томе какво ће бити наше дијете. Међутим, оног дана када сам их извео из породилишта и када сам по први пут примио свог сина у наручје, нешто у мом срцу и души ми је говорило да са њим није све у реду“… У наредним годинама су се смјењивале разне дијагнозе, да би љекари и коначно утврдили да дјечак болује од једне врсте аутизма. Потом су га водили на разне клинике, болнички рачуни су се гомилали, а дјечаку није било ништа боље. Убрзо су схватили да ће морати да продају стан у Будви, који је супруга наследила од својих родитеља, како би измирили дугове. Продали су га својим пријатељима, по нешто повољнијим условима, у замјену за то да свако љето могу по мјесец дана у том стану да љетују бесплатно. „Вјеруј ми да ја и супруга не волимо претјерано да боравимо на мору! Међутим , наш дјечак јако воли воду! Нарочито морску! У стању је да сатима сједи у води и то су једини тренуци у којима је миран, тих и насмијан! Обично га поведемо у послеподневним часовима. У тропским, јулским ноћима на плажи некада останемо и до поноћи, не марећи за љубопитљиве погледе пролазника са шеталишта крај Словенске плаже“. Док ми то говори, показује ми на телефону слику плавокосог дјечака, са , такође, плавим, крупним очима, док безбрижно сједи у морском плићаку. „Морам да ти признам да се највише дивим својој жени! Упознали смо се кад смо обоје били у двадесетим годинама, на концерту београдске групе Дарквуд даб. Била је то слободномислећа жена, рокерка и члан Отпора, која је непрестано сањарила о западним вриједностима и нужним промјенама у нашем друштву. Међутим, све што нас је задесило са нашим дјететом ју је из коријена промијенило. Сада је то кротка, побожна жена која све прихвата са захвалношћу. Редовно пости, одлази на литургију и обилази манастире. Када сам год запао у неку од криза и помислио да од свега одустанем, довољно ми је било да погледам њен благи лик, стрпљење и љубав коју свакодневно упућује нашем сину, да бих и ја наставио да се борим. Једном сам са њом обишао неки од манастира у којем ми је монах дао књигу о светитељима из двадесетог вијека. Можда ћеш помислити да хулим, али подвиг моје жене, која је одустала од посла, каријере и социјалног живота, да би се предано бринула о нашем дјетету, није ништа мањи од подвига у пештери и монашкој келији“! Каже ми, како он , за разлику од своје супруге, не успијева да своје срце сачува од срџбе и гнијева. „Готово сваки дан свађам се и препирем са Богом, говорећи Му све што ми је на души. Најчешће то нечујно, у себи чиним, а у ријетким тренуцима у којима остајем сам, гласно Му кажем све што имам, па, шта буде! У Његовим смо сви рукама. А сложићеш се са мном, да бар Њега не можемо преварити, те да Му требамо говорити оно што и осјећамо“! Рекох му да никада не престане да се „препире“ са Господом! Те његове „препирке“ ништа су друго до чисте молитве Богу. Чистије од неких наших молитава, у којима од Бога стално нешто тражимо, заборављајући да заблагодаримо на здрављу нашем и наше дјеце, те свему ономе чега смо сваки дан удостојени. У тим препиркама, у којима чисти своје срце од гнијева, он свакодневно исповиједа своју вјеру. „Гњевите се али не гријешите, сунце да не зађе у гњеву вашем“ (Еф. 4,26) – ријечи су апостола Павла, у којима нас подсјећа да овосветска неправда у нашим срцима порађа противљење и гњев. Међутим, свакодневна молитва помаже вјерујућем да сунце не зађе у гнијеву његовом. Убрзо су се на његовим образима појавиле двије крупне сузе, које су његове очи и поглед учиниле чистијим и продорнијим. Тек тада сам схватио да дјечак, чију ми је слику малочас на телефону показао необично личи на њега, те да је слика и прилика свог оца. Када смо стигли до гвозденог моста на Мајинском путу, путеви су нам се почели разилазити, будући да је он морао да пође до стана како би покупио кутију са преосталим стварима. Док смо се поздрављали, изнад нас се препирало сунце са облацима тамним и успијело да их разагна, најавивши тако неке љепше и топлија дане… ђакон Павле Љешковић https://www.in4s.net/prepirke-sa-bogom/

Икона Богородице Почајевске се налази у Свето Успенској Почајевској лаври, Волинске епархије, назив Почајевска је добио од месташца Почајева, на путу између Кременеца и Бродама. Од тог села и Почајевска гора, на којој се налази лавра, добила је назив. Ова гора је значајнија од свих гора које је окружују, и по особености позната по једној пећини - пештери која је самимим настанком прилагођена и веома удобна за настањивање. У ту пештеру су се настанила двојица монаха који су посветили себе подвизима молитве и уздржања и пребивали су у смирењу покривани благодаћу Божјом. Један од тих подвижника изашао је ноћу на сам врх горе ради обављања уобичајене молитве и одмах је видео у огњеном стубу Пресвету Богородицу која је стајала на камену. Старац је известио о дивном виђењу свога саподвижника и обојица су са страхопоштовањем и трепетом гледали и Божанствено јављање. То виђење је гледао и пастир са дечицом док су напасали под гором стадо и успевши се на гору срели су ту двојицу монаха, прославили су Богородицу због њеног јављања и за добродетељни знак остављен од ње на месту јављања. Пресвета Дјева је на површини камена оставила утиснут отисак свог десног стопала које је било напуњено бистром водом. Под стопалом Владичице наше, тврди камен је омекшао као восак и источио воду живу. У тој стопи никада не нестаје воде, без обзира на то што безбројни поклоници непрестано пуне њоме посуде своје на исцелење недуга. Јављање Божје Матере на Почајевској гори и настанак отиска Њене стопе у камену било је 1340. год. Од тог времена Почајевска гора је постала станиште Божанствене славе, а отисак стопе Преблагословене Марије је непотрошиви источник великих чудотворења. Године 1595. Константинопољски митрополит Неофит, путујући у Русију, из захвалности за указано му гостопримство, велепоседницу Ану Гојску благословио је иконом Пресвете Богородице, коју је донео из Константинопоља. У почетку та светиња није била позната многима, но ускоро од иконе су се почела дешавати чудеса, и сама Ана Гојска је почела указивати посебно поштовање према икони и палити пред њом неугасиво кандило, јер је имала виђење Богоматере која јој се јавила обасјана светлошћу. Ана Гојска се задивила због благодатне силе која је исходила од иконе Богоматере, но када је брат Филип Козински, који је био слеп од рођења пришао, са сузним молитвама светој икони – ту је прогледао.... https://www.facebook.com/jovanjamanastir/?ref=page_internal

У пету недељу Часнога поста, 10. априла 2022. године, у манастиру св. лекара и безсребреника Козме и Дамјана у страдалном и васкрслом српском Зочишту, у Епархији рашко-призренској и косовско-метохијској СПЦ, игуман ове светиње архимандрит Стефан (Миленковић) служио је свету Литургију. "Због те благодати која нам је дата, ми православни хришћани у овоме свету требамо да будемо носиоци те истине и благодати и показати другим људима, преко дела наших, да виде веру нашу и да виде да је вероисповедање исправно", рекао је у беседи о. Стефан. "Ми данашњи људи морамо бити свесни да је наш пут голготски, да је дизање на крст прво, па тек после васкрсење" наставио је о. Стефан подсетивши да нам је Господ обећао небеско, а не земаљско царство. Говорећи о покајању које је показала и св. Марија Египћанка, о. Стефан је указао да "широки пут" води у пропаст, јер је лагодан и пружа светска и земаљска уживања овога света, али да нас зато онај други пут, "уски, трновити, стрми" пут позива на сузе покајања. Овде треба да се научимо небеском животу каже о. Стефан говорећи о онима који се на прави начин спремају за одлазак ка Господу. "Шта нас то спречава у овоме свету да не волимо Господа" пита о. Стефан, појашњавајући да нас на првом месту спречава "наше неверовање у Господа и речи Његове", и додајући да ћемо пре "поверовати неком смртном моћнику" него Господу. "Ми се овде можемо изговорити, али после не можемо" каже игуман Зочишта, напоменувши да "тамо нема лажи, не можемо ни себе заварати". Ову беседу у целини делимо са вама благодарећи труду и љубави г-ђе Татјане Шарић. Извор: Радио "Слово љубве" Беседа о. Стефана (Миленковића):

У молитвеном присуству Патријарха српског г. Порфирија, викарни Епископ марчански г. Сава служио је 6. априла 2022. године Свету Литургију пређеосвећених дарова у цркви Свете Тројице у Земуну. Након Литургије исповеђено је свештенство намесништва земунско-новобеоградског, известила је ТВ Храм. На крају Литургије сабранима се обратио Патријарх Порфирије који је говорио о храму као месту слободе и истакао да тамо где је Господ, ту је истинска слобода. "Слобода је у томе да очистимо своје срце, јер када данас многи говоре да човек треба да чини оно што му жели срце, што је израз његових жеља и да је тада слободан, заборавља чињеницу да није свако срце слободно, да срце може бити поробљено грехом и страстима, острашћеним жељама, да може пре свега бити поробљено егоизмом, гордошћу и ако тако заробљеним срцем хоћемо да остваримо слободу чинећи оно што нам јесте жеља срца, онда засигурно ни наше речи, ни мисли, ни дела неће бити слободна, али слобода која се темељи у Христу јесте слобода која се шири и простире и пре нашег доласка у овај свет и после доласка", рекао је Патријарх Порфирије. Његова Светост је нагласио да тамо где царује смрт и где нема Христа не можемо говорити о слободи: "Тек кад уђемо у простор слободе вечности заједице са Богом можемо размишљати о свакој другој врсти слободе, тек пошто благодаћу Божијом будемо преобраћени изнутра и споља, отуда су најслободнији светитељи Божији, а нама је дато да као Његова деца учествујући у Литургији окусимо ту слободу, окусивши радост и живећи у радости са Богом". Беседа Патријарха Порфирија у земунској Цркви Св. Тројице, белешка ТВ Храм:

Jер, у стању смртне опасности, све споредно, површно у нашем животу отпада, душа се разоткрива и открива своје право стање. Веома је важно да ово стање буде усмерено ка Богу. Jер, ако у стресној ситуацији, уместо да стреми ка Спаситељу, душу изједају мржња, гнев, страх и очај, то значи да је она још више слепа него у данима удобности и благостања. Али чак и у овом стању постоји нада да се вратимо Господу. Само треба да се сетимо да нам се без Његове воље ништа не може догодити. Отворите Псалтир! Ова књига садржи све молитвене уздахе душе која пати, а посебно оне у опасности. Чистим светим речима моћи ћемо да наштимамо душу на прави начин, да успоставимо раскинути контакт са Господом. Али управо то – да обновимо везу са Богом душа наших – циљ је Великог поста. Сада је време када је све што је сувишно нестаjе. Време које скида маске. Време, које показује дела, а не речи. Време које нам даје могућност да своју љубав према Богу и ближњима покажемо максимално. Хајде да искористимо ово време. Митрополит Антоније (Паканич) pravlife.org

Прво бих тог човека упитао колико дуго долази у храм и шта је за то време сазнао, која дела из светоотачког наслеђа је читао, колико је упознат са Светим Писмом, Јеванђељем. И на основу тога бих му дао извесно руководство о томе како треба да проведе Велики пост. Ономе ко мање-више зна нешто, наравно, посаветовао бих да набави дела светих отаца у којима може да прочита нешто о нашем посту и да сазна на шта пре свега конкретно треба да обрати пажњу, у ком правцу треба да усмери своје снаге и тежње за време поста. Посаветовао бих му да сазна нешто више о свим недељама Великог поста, о различитој строгости телесних постова. О празницима и посебним богослужењима везаним за пост. Да се мало упозна са структуром поста. Онима који посте први пут препоручио бих следеће: не треба обавезно да се труде да све строго испуне, да се приклоне искључиво строгом слову држања поста. Треба имати на уму да је главна духовна компонента поста – човеково покајање, оно што човек приноси Богу у својим мислима, у свом уму – ето, то је важно. Пост нам служи да ослаби деловање страсти у нашем телу. Смирава се тело – и слаби деловање страсти, па човек може дубље и тананије да се помоли Богу својим умом. Међутим, опасно је ако се одмах најстрожег поста прихвати неко ко никад није постио тако дуго. То знам по себи. Пре 20 година први пут у животу сам строго постио и то ми је физички било веома тешко. На крају сам се разболео, морао сам мало да попустим – да једном или два пута у току поста једем рибу, зато што су ми лекари рекли: твој организам се још није прилагодио, није навикао на постове, попусти мало иначе твој организам неће издржати. Дакле, мој савет онима који први пут посте је следећи: не треба обавезно строго да посте, да ништа не једу, да не пију. Ако је човек у ситуацији да жели дубоко да се покаје пред Богом и ако је то једноставно плач његове душе, довољно је да са свештеним страхом, са расуђивањем и саветујући се пости колико може. И врло је добро кад људи који се спремају да посте први пут, не желе да то раде самовољно, већ моле за савет – кад пре свега дођу да се посаветују са свештеником. То је залог успешног преласка попришта Великог поста, зато што им свештеник даје благослов – и не даје га од себе, већ одозго: од Бога, по молитвама оних људи који моле одговор од Бога кроз свештеника. Свештеник благосиља по божанској благодати и даје им разуман одговор. Још једном понављам: у Великом посту је најважније покајање пред Богом. Шта садржи покајање? Промену човека, промену његовог живота. А какву промену? Врло је важан одговор на ово питање. И пре него што човек почне да пости Велики пост треба да прочита Јеванђеље, а најбоље је да га прочита са тумачењима како би све правилно схватио у складу са светим оцима. Ако се не буде ослањао на свете оце може се десити – и често се дешава – да човек почне да добија неке представе као у бунилу и да почне да живи у овом бунилу. Такво стање се зове прелест. И тада није могуће говорити о општењу с Богом. Човек се једноставно разболи од прелести, а у духу прелести не може бити речи о неким духовним даровима и општењу с Богом. Неки људи кад посте акценат стављају на то да изазову неко изузетно дубоко духовно осећање. То је погрешно. Не треба да постоје никаква осећања. Оваква осећања често представљају човекову прелест. Човек треба да верује у Бога, да слуша Цркву, да се моли, да размишља и да се саветује, а правилно стање нам долази кад очистимо своју душу и испунимо је божанском благодаћу. Господ посећује таквог човека и хришћанин се радује, зато што осећа Божије присуство. Притом је покајање присутно као залог правилног духовног расположења. То је осећање дубоког покајања, то су сузе због својих грехова. Човек плаче и самим тим се теши, осећа у себи залог од Бога, Бог му каже: биће ти опроштено и бићеш спасен. Умилење је блажени плач. Међутим, кад човек од поста очекује „блажено стање“ заборављајући притом на покајање, то неће изаћи на добро. Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) јасно говори о томе: кад станете на молитву, па вас посети умилење – благодарите Богу; али ако сте поново стали на молитву и очекујете искључиво умилење – налазите се у прелести. Дакле, на основу ове поуке треба да градимо сав свој духовни живот у току поста: да би ово питање постало једно од главних, зато што човек у прелести никад неће моћи да разговара с Богом, а истинска молитва су пре свега сузе и плач због грехова. https://dodjiividi.blogspot.com/2019/03/blog-post_93.html#more

На програму Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, поводом упокојења Епископа западноевропског Луке (Ковачевића), уприличена је емисија у спомен на овог знаменитог јерарха Српске Православне Цркве. Са гледаоцима једине црквене телевизије у нашој помесној Цркви, своја сећања о новопрестављеном Епископу Луки поделио је архимандрит Данило (Љуботина). Разговор је водила теолог Миланка Тешовић, новинар Телевизије Храм. Повезане вести: Патријарх Порфирије поводом упокојења епископа Луке: Са искреном вером и апостолском једноставношћу громогласно је проносио Реч Христову Упокојио се у Господу Епископ западноевропски Лука (1950-2021) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У недељу 28. новембра 2021 године, у Саборном храму светог великомученика и победоносца Георгија у Крушевцу, свету архијерејску Литургију служио је викарни Епископ марчански Господин Сава, уз молитвено присуство домаћина Епископа крушевачког Господина Давида. Епископу Сави на светој Евхаристији саслуживали су: секретар Светог Архијерејског Синода СПЦ протосинђел Нектарије, старешина Саборног храма протопрезвитер-ставрофор Ђорђе Милојковић, протопрезвитер Ненад Радосављевић, презвитер Ненад Драгичевић, ђакони Ненад Матић и Никола Николић. По прочитаном одељку из светог Јеванђеља, надахнуту беседу је изговорио владика Сава, тумачећи прочитану перикопу "о Гадаринском бесомучнику", из кога је Господ изагнао мноштво демона. Уједно, владика је пожелео свим присутним верницима благословен почетак Божићног поста, кроз који се целим својим бићем припремамо за прослављање великог празника Рођења Богомладенца Христа. На крају свете Литургије Епископ крушевачки г. Давид поздравио је госта и сабрата Епископа Саву и протосинђела о. Нектарија најискренијим речима топле добродошлице у Богомспасавану Епархију крушевачку, у своје име, у име свештенства, монаштва и верног народа, исказавши велику радост и захвалност Господу на овом великом дану и светом сабрању. У наставку је у Епископском двору уприличено послужење за госте и служашче свештенство и настављено је Литургијско саборовање. Извор: Телевизија Храм

На празник овог Божијег угодника, богослужио је Његово Преосвештенство Епископ зворничко - тузлански Господин Фотије у манастиру Драгаљевац. Саборни храм у манастирском комплексу посвећен је Светом архангелу Гаврилу, док у склопу манастирског конака постоји капела Светог Нектарија Егинског, те на позив игуманије, мати Теодоре, епископ Фотије благоизволи да овдје данас узноси молитве за све нас. Сестринство манастира није крило духовну радост и срећу што им долази њихов духовни отац. Епископа Фотија је дочекао протојереј-ставрофор Лазо Стјепановић, који је пуних 35 година у Драгаљевцу и служашчи је свештеник у манастиру као и душеводитељ драгаљевачке парохије у којој се налази и манастир. У украшеном и топлотом срца угријаном храму, епископу Фотију саслуживали су: високопречасни архимандрит Гаврило (Стевановић), игуман манастира Озрен; протојереј - ставрофор Миодраг Тошић, парох колубарско грбавички; протојереј Александар Тешић, архијерејски намјесник угљевичко - јањски и парох 2.парохије јањске; јереј Велислав Мишура, парох 1.парохије батковићке, те ђакони Младен Јовић и Немања Спасојевић. Након Свете Литургије, епископ Фотије је преломио славски колач са овогодишњим кумом славе господином Цвијетином Ђокићем, а затим са свештенством и народом отишао у новоизграђену манастирску гостопримницу да би извршио чин освећења исте. По повратку у храм епископ је подијелио архијерејске грамате и захвалнице онима који су се највише истакли у изградњи ове гостопримнице и захвалио се свима који су на било који начин допринијели да манастир Драгаљевац изгледа сређено и уређено и да сестринство манастира може да несметано живи и ради. Владика Фотије је благословио да на крају овог дана најбоље ријечи које би требали да чујемо и прочитамо јесу управо оне које би нам говориле о животу и дјелу Светог Нектарија Егинског. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Порука Његовог високопреосвештенства изабраног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија крај ћивота Светог Петра Цетињског поводом предстојећег устоличења на Цетињу: Помаже Бог свима и благослов и молитве Светога Петра Цетињскога и Светога Јована Крститеља и мир од ове светиње свим вјернима, цијелој Црној Гори! Поводом мог устоличења желим само да кажем неколико ствари. Континуитет Зетске епископије, потом Митрополије, из које је настала Митрополија црногорско-приморска, толико је јасан и толико убједљив. Њега свједоче зетски епископи и митрополити, а касније и митрополити црногорски и црногорско-приморски. Ја сам 56. епископ и митрополит ове Светосавске митрополије која је установљена прије 800 година, а 41. митрополит црногорско-приморски који се истоличава у Цетињском манастиру. Ниједан континуитет у Црној Гори није толико јасан као овај, ниједно право није толико јасно и блиставо и непорециво као ово. Право на устоличење у овој светињи припада не само мени, него цијелом свештенству, монаштву и вјерном народу Митрополије црногорско-приморске. Ако неко оспорава то право, а посебно они који се стално позивају на државу као заступници и чувари државе, нека покушају да то право оспоре путем закона и путем легитимних институција и процеса, који се могу тим поводом покренути. Наравно, овог пута ја желим, и Богом заклињем све, да се очува мир и братска слога у Црној Гори. Устоличење Митрополита је у овом случају искључиво вјерски чин и њему не треба придавати никакве политичке ознаке. У овој више него напетој ситуацији на Цетињу и у Црној Гори, ми смо жељели да максимално допринесемо миру и стабилности Црне Горе, да се не заподјева свађа и раздор међу браћом, посебно не на Цетињу. И због тога смо прихватили препоруке паметних људи, добронамјерних, да овај скуп буде искључиво вјерскога карактера, да га смањимо, али да се никако не изгуби његова суштина. Биће свештенство, биће представници црквених општина и неколико гостију и то је све што се тиче нашега скупа. Али и поред те скромности, овај ће скуп бити и миран и благословен, и надамо се, да ће заиста се испунити наша жеља, да све прође мирно и да свако ко дође тога дана на Цетиње понесе мир у својој души, а не мржњу и рат. Долази нам Његова светост Патријарх српски г. Порфирије, да посјети Црну Гору и да донесе мир и благослов Црној Гори, као и сви његови претходници, а велики број српских патријараха је кроз историју посјећивао и Црну Гору и Цетињски манастир. Ја сам овдје хиротонисан уз благослов нашег блаженопочившег Митрополита руком светог Патријарха Павла, прије пуне 22 године овдје у Цетињском манастиру. Овог пута имамо важне госте и позивам све да у миру и са радошћу дочекамо угледне госте из других помјесних православних светих Божјих цркава, који нам долазе на устоличење. Долазе нам представници, архијереји Божији, из Јерусалимске патријаршије, из Руске православне цркве, Украјинске православне цркве, Руске заграничне цркве, Пољске православне цркве, Бугарске православне цркве, Православне цркве чешких и словачких земаља и Албанске православне цркве, може бити да ће доћи још неки други важни гости из других помјесних цркава. Ми желимо да Цетиње буде град у који се радо долази, а не град који се због инцидената и разних проблема заобилази. Цетињски манастир је мјесто гдје се миримо и устоличење епископа, митрополита, треба да донесе мир и спокој и овоме Светоме храму и цијелом народу у Црној Гори. То је наша жеља. Нека Божји благослов, благослов деснице Светога Јована Крститеља и сила Часнога и животворнога крста, благослов Светога Петра Цетињскога буде на свима, на свим вјерним, на свим грађанима Црне Горе и на цијелој Црној Гори. Амин, Боже дај и сада и увијек и у вјекове вјекова. Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј служио је, у осму недељу по Духовима када наша Света Црква молитвено прославља Пренос моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана, Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Архиђакона Стефана у манастиру Сланци. У својој надахнутој беседи је рекао: „Мера нашег раста је колико узрастамо у Христу да бисмо достигли до висине раста Његовог. То је оно чему треба да стремимо и да служимо Свету Цркву тамо где нас Он постави на служење. Све те службе су часне и све су то дарови које смо добили од Бога да му служимо. Сви смо ми иконе пред Богом, суштински исти и једнаки пред Богом“. Извор: Телевизија Храм

Епископ бачки Иринеј: „Жртвовати себе ради ближњих својих – велико је пред Богом и пред људима и то каже и Сâм Спаситељ Господ Христос речима да нема веће љубави од ове да неко положи живот свој за ближње своје. То су управо учинили свети кнез Лазар и сви они који дадоше живот на бојишту.” На празник Видовдан, у понедељак, 15/28. јуна 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј началствовао је на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење свештеног братства Саборног храма и новосадских ђакона. После прочитаног јеванђелског одељка, Преосвећени владика Иринеј је у својој беседи указао на суштину молитвеног прослављања празника Видовдана. „Данас прослављамо велики празник који се посебно свечано слави у нашој помесној Цркви – Српској Цркви – јер је повод за његов настанак био један пресудни, јединствени догађај у историји нашега народа. То је бој на Косову и данас управо зато прослављамо светога кнеза Лазара, мученика косовскога, и све оне који су заједно са њим дали свој живот не само за слободу или само за територију, за неке овоземаљске циљеве него, пре свега и изнад свега, за очување православне хришћанске вере. У предугачком низу светих мученика – сведокâ верности Христу и љубави према Христу – један од највећих у нашој историји је свети кнез Лазар. Жртвовати себе ради ближњих својих – велико је пред Богом и пред људима и то каже и Сâм Спаситељ Господ Христос речима да нема веће љубави од ове да неко положи живот свој за ближње своје. То су управо учинили свети кнез Лазар и сви они који дадоше живот на том бојишту. Нажалост, кроз сву нашу историју до данас тај бој траје. По људској, пролазној логици, његов исход је неизвестан; многи чак мисле да је трагичан по нас, да губимо све, да смо поражена страна у том многовековном Косовском боју. Али, то је врло кратковидо тумачење смисла ових догађаја које прослављамо и ових светих личности које прослављамо зато што је, поред страдања и жртве и делимичног падања у ропство под немилосрдним туђинима, настао и такозвани Косовски Завет или косовско опредељење у нашем народу. То значи да када дође до тренутка у којем треба изабрати или пошто-пото биолошки опстанак и неки друштвени прихватљиви статус или пак – ради непролазних, вечних вредности, а првенствено ради ближњих својих, ради других људи – страдати, ако треба и до краја, онда је избор онај који је учинио свети кнез Лазар. Зато је он, како народни песник каже, изабрао Царство небеско које је вечно, а запоставио, занемарио и заборавио царство земаљско, јер је, каже исти народни песник, царство земаљско кратковеко, замалена, пролазно. Тим заветом, који није ништа друго него примена Христовог Новог Завета на биће и на историју нашег народа, ми смо се и одржали кроз векове, поред свих огромних страдања. Та идеја мучеништва није идеја величања смрти: да је боље погинути него не погинути. Напротив. Али ако треба жртвовати себе ради других – као што је Господ Христос жртвовао Себе ради свих, ради спасења свега света, свих људи, свеколике творевине – то, када околности захтевају, треба да буду спремни да учине и хришћани. Зато данас, слушајући Јеванђеље по Јовану, чујемо речи Христове да као што је Он био прогоњен и страдао, тако ће бити и онима који верују у Њега. Али је додао: Не бојте се, јер сам Ја надвладао свет и смрт. Стога и ми, браћо и сестре, данас, када је наш Патријарх на Газиместану, на месту Косовске битке, и када сви наши храмови свечано прослављају – негде уз велике тешкоће и ограничења, почевши од самога Косова Поља, а негде без тих тешкоћа – увек имамо исто искуство: и страдања и мучеништва, и победе добра над злом; и Крста и Васкрсења у којем учествујемо”, нагласио је Епископ бачки г. Иринеј. После заамвоне молитве, Преосвећени владика Иринеј је служио парастос свим нашим војводама и војницима који су свој живот положили за веру и отаџбину, од Косовског боја до данас. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У недељу посвећену жени Самарјанки, 30. маја 2021. године, у Саборној цркви у Београду служена је Света Литургија, којом је началствовао протојереј-ставрофор Бранко Топаловић архијерејски намесник београдски други и протођакон Радомир Перчевић. Светом сабрању молитвено су присуствовали Његово Блаженство Архиепископ Охридски г. Јован, Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосанки г. Хризостом, Њихова Преосвештенстава Епископи новограчаничко-средњозападноамеричкои г.Лонгин, канадски г. Митрофана и брегалнички и мјестобљуститељ битољски г. Марко. Звучни запис беседе Говорећи о данашњој јеванђелској причи о жени Самарјанки, ђакон Дамјан је истакао да овај разговор није обичан разговор између две особе, већ је разговор између Христа и наше душе. „У данашњем Јеванђељу чули смо и видимо како душа реагује на реч Божију, како се мења и како учи“, рекао је ђакон, а затим додао: „Многи од нас, драга браћо и сестре, верују у Бога, али понекад Богу не верују. Али када прихватимо Христа у нашим срцима као Спаситеља и када прихватимо да Он има право да нам каже како да живимо тада смо на путу спасења наше душе“. „На крају овог читања видимо да је она постала светитељка сврстана у редове апостола и мученика. Зато што је била спремна да прихвати оно што је Господ њој рекао, а ми то понекад не чинимо, не волимо пуно да се говори о нама и често се потресемо када неко укаже на наше недостатке и мане“, подучио је ђакон Дамјан и појаснио верном народу да и ми треба да уложимо напор у наш однос са Богом и то је оно најважније у нашем духовном животу – „Христов дијалог са нашом душом“. Свету Евхаристију је својим појањем улепшало Прво Београдско Певачко Друштво, под руководством диригента Светлане Вилић. Извор: Радио Слово љубве

На изненађење свих Месија је дошао не уз трубе и фанфаре него на скромном магарету. Тиме је Господ Христос показао да је Бог створио човека по својој слици и прилици као слободно биће да би човек слободно одговорио на бескрајну љубав и милосрђе Божје, поручио патријарх Порфирије. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 25. априла 2021. године, на празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим – Цвети, свету архијерејску Литургију у Саборној цркви у Београду. - Господ Исус Христос није био очекивани месија који је велики војсковођа и владар, јер благодат Божја не мења свет споља, а Бог не жели робове и покорне себи људе. Господ Исус Христос иде победоносно и тријумфално кроз Галилеју ка Јудеји и пролази кроз Витанију. И кроз ту причу видимо да у животу Христовом ништа није случајно, а исто тако ни у нашим животима ништа није случајно, рекао је патријарх Порфирије, нагласивши да је у Витанији Господ вратио у живот Лазара који је већ четири дана био поробљен смрћу: - Христос је намерно сачекао четири дана док није дошао ка свом пријатељу који је већ био умро. Циљ тог чина био је у томе да се сви увере да је он заиста мртав да неко не би посумњао у тај чин. А Господњи плач над умрлим пријатељем потврда је нама да смрт није нешто што је природно, није нешто што нам је од Бога дато, поучио је патријарх Порфирије. - Прошавши кроз Витанију, Господ улази у Јерусалим где га дочекује мноштво народа. Дошли су сви у одушевљењу сматрајући да је то онај Месија којег су чекали. Али они су чекали великог војсковођу да покори све народе света. Очекивали су Месију као земаљског цара. Уз помоћ кога они треба да управљају светом. Међутим, на изненађење свих дошао је Месија не уз трубе и фанфаре него на скромном магарету. Тиме је Господ Христос показао да је Бог створио човека по својој слици и прилици као слободно биће да би човек слободно одговорио на бескрајну љубав и милосрђе Божје. На тај начин човек одговара на љубав која спасава читав свет и спасава све људе, али не насилно. Не тако што се спасење намеће, него тако што се оно љубављу и вером усваја, закључуо је патријарх Порфирије. Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију саслуживали су јеромонах Сава (Бундало), јереј Арсен Миловановић, протођакон Дамјан Божић и ђакон Радомир Врућинић, ипођакони Владимир Јелић и Његош Стикић, као и чтечеви Андреј Јелић и Павле Јовановић. Извор: Радио Слово љубве

У петак, 1. јануара 2021. године, када наша Црква прославља светог мученика Бонифатија, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и Администратор Архиепископије београдско – карловачке Господин Јован, служио је свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке у Крагујевцу. Саслуживали су свештеници и ђакон овог светог храма. Владика Јован је окупљене вернике поучио надахнутом беседом о томе шта значи бити велики пред Богом, истакавши да пожртвовано служење Богу и ближњима представља аутентичан хришћански пут: Звучни запис беседе “У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, из овог сада прочитаног одељка из данашњег Јеванђеља чули смо како је Господ рекао својим ученицима да онај који хоће да буде први да буде последњи и да буде свима слуга. И ту је камен спотицања за сваког од нас, јер свако има у себи један део гордости сујете и то је људско, али није добро када човек почне да храни своју гордост и храни сујету тако што ће се представљати другачијим и бољим него што јесте. Ту је још један проблем што никако нећемо да другог истуримо испред себе, него стално гледамо да ми будемо испред других. О томе човек треба добро да размишља, да га гордост не обузме у потпуности. Зашто је Господ ово питање о првенству поставио апостолима? Разлог је био тај што су се апостоли расправљали између себе ко је од њих већи и поштованији од Господа Христа. То је и данас присутно, људи гледају како да се додворе онима који су на положају, да би показали другима како их тај неко више поштује од осталих. Тога код Христа нема. Он подједнако воли и праведника и грешника, не гледајући ко је ко, јер љубав Божија је изнад сваког греха. Бог никоме на забрањује ту жељу да буде ближи Богу, да духовно напредује, али не жели да се грабимо за првенство међу људима. Оно што човека највише узвисује пред Богом је љубав према Богу и ближњима, љубав чија се тајна открива у жртви, а првенство без љубави мрско је пред Богом. Господ нам овим примером открива тајну Цркве као заједнице у којој човек види себе у служењу и жртвовању за другога. Љубав човека може да подстакне да жртвује себе за другога. Као што се славољубиви људи мукотрпно боре да добију овоземаљску славу, тако се хришћани боре да другога увек сматрају бољим од себе. Такву љубав не можемо задобити без смирења, јер је смирење подлога свих врлина. Човек нема смирења зато што се не угледа на Бога. Можемо се запитати какво то првенство имају деца над одраслима? И ту постоје три првенства деце над одраслима, по светим оцима. Прво је првенство у вери, затим у послушности и на крају у незлобивости. Јер дете док је још чисто, док му душа мирише на Христа, то дете безусловно верује својим родитељима, оно је апсолутно послушно својим родитељима и све то тако чини јер је незлобиво. Тако да треба да будемо слични деци по својој незлобивости. А на јеванђељско питање ко је највећи у Царству Небеском, одговор је – дете; зато што дете има чисто срце, што се на целом бићу његовом осећа дах Божији. После детета, највећи у Царству Небеском је човек који је смирен, смирене вере и живота. Свети оци под дететом разумеју људе смиреног ума. По њима је такође природно да човек жели славу, али не славу овога света, већ славу Божију. Бог је дошао у свет да управо ту палу људску природу подигне и уздигне до престола Царства Божијега. Славу небеску стичемо благодаћу Божијом. Смирењем се у нас усељава Света Тројица, а кад човек дозволи да се у њега усели Дух Свети, такав човек другачије мисли, другачије осећа, другачије ради. Тако човек постаје богоносац, носи Бога у себи. Ко је стално у молитви са Богом он онда носи Бога у себи. Ко је са Богом тај је победник, а човек без Бога је губитник у сваком погледу, па ма шта поседовао у овом животу, он је губитник јер нема Бога, а кад нема Бога нема ни Духа Божијег. Зато да се помолимо Господу да нам Господ помогне да се угледамо на ту незлобиву децу да би управо задобили Царство Небеско. Бог вас благословио”. Извор: Епархија шумадијска

„Прва фаза жалости наликује повратку блудног сина. Због тога то испуњава онога ко жали утученошћу и води га у то да користи речи блудног сина: Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим (Лк 15, 21). Но жалост престаје у тренутку када отац истрчи да сретне и загрли сина. И када види да је пригрљен са таквом очинском љубављу, син бива испуњен неисказивом радошћу… и прихвата очев загрљај и заузврат и сам грли оца. Затим, пошто уђе у очев дом заједно са њим, они скупа учествују у светковини божанственог благостања“. Свети Григорије Палама Извор: Епархија жичка

У недељу Праотаца, 27. децембра 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије богослужио је у Вазнесењском храму милешевске обитељи. Звучни запис беседе Саслужитељи на литургијском сабрању били су архимандрит Леонтије и ђакон Иван Савић. Говорећи о Божићу коме се приближавамо Епископ Атанасије је указао и на сам циљ нашег живота овде на земљи: – Божић је дан највеће блискости Бога и људи. Божић означава и циљ нашег живота, управо тиме што он представља блискост са Богом, а то је циљ нашег живота, циљ за који се боримо. И сам Бог нам у томе помаже да ту блискост остваримо јер човек се по својој слабости настоји од Бога удаљити, показује одметништво од Бога а тиме и одметништво од живота. Од удаљености од Бога долази свака несрећа, свако зло. Због те слабости човекове и због тога што је живот зависан од блискости са Богом, сам Бог иде у сусрет човеку да оствари ту блискост, ту близину. Преосвећени је затим укратко протумачио прочитани одељак из Јеванђеља, причу о добром домаћину који је уготовио вечеру и позвао госте да му дођу: – Послушајмо шта чине мудри људи. Мудри људи се осврћу на те позиве божанске, позив домаћина, и иду да буду у блискости са Њиме, почаствовани позивом и том могућношћу да буду у дому домаћина. На разне начине се може остварити та блискост. Може и у учествовању за трпезом, међутим може и у примању божанских добара на други начин, божанског исцељења. Јер Господ наш је и лекар, и душа и тела. – Блискост према Богу се остварује увек у љубави, у човечности. Ми смо данас помињали и Свете који су блискост са Богом остварили кроз страдање за Њега – Свете мученике. Како ми да изразимо најадекватније ту блискост са Богом? Кроз поправљање свог живота, тако што бисмо ступили на пут праведности и трудили се да испунимо сваку заповест Божију. И кроз тај начин да приђемо Богу и постанемо блиски, кратко речено – кроз покајање! Још прецизније, кроз оне речи које изговарамо и на Светој Литургији – Боже милостив буди мени грешноме! То су речи љубави, то су речи памети, то су речи савести. То је смисао Божића, да се оствари та блискост са Богом. И онда ћемо бити јачи од сваке болести, и што је најбитније, јачи од својих заблуда и својих промашаја, јачи од сваког вируса који долази, било споља било изнутра, нагласио је и упутио све Преосвећени Епископ Атанасије. На крају свог обраћања Епископ Атанасије је упознао присутне да ће у Храму Светог Саве у Београду, али и у свим храмовима Епархије милешевске, у уторак 29. децембра 2020. године, бити служен Четрдесетодневни помен блаженоупокојеном Патријарху српском Иринеју. Извор: Епархија милешевска

Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централно амерички г. Кирило данас, 27. децембра, у Недјељу праотаца – Материце, служио је са свештенством и монаштвом Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру Звучни запис беседе У току Свете службе Божије Преосвећени владика Кирило је миропомазао новокрштену Иларију, подсјећајући на ријечи апостола Павла да су сви хришћани свети и да треба да буду светога живота, реално, а не само по имену, и да ту благодат крштења, коју смо сви ми добили, треба реализовати у нашем животу. Објаснио је да нас Света тајна крштења уводи у друге Свете тајне Цркве, а да је Света литургија пројава истинског Царства Божијег на земљи. “То није никаква икона или некакво изображевање, него светотајинским животом сваки хришћанин већ овдје на земљи постаје судионик вјечнога небескога непролазнога Царства Божјега. Тако је наша новокрштена сестра Иларија данас прошла та врата и ушла у заједницу светих.” Једна од припремних недјеља за дочек једног од највећих и најрадоснијих празника Божића, Недјеља праотаца посвећена је праоцима из чијег сјемена су изникли Јосиф и Дјева Марија, али и свим оним пророцима и другим праведницима који су имали ту месијанску идеју и својим животом припремили пут доласка Христа у нашу природу и свијет. “Међу њима помињемо и великог пророка Данила, особито са три младића у огњеној пећини који су изобразили тајну Свете Тројице, пророка Јону који је изобразио Васкрсење Христово, а такође и Његово рођење од Дјеве, пребивајући тродневно у китовој утроби. Помињемо цара Давида који је био та шибљика из коријена Јесејева, који је својим животом и дијелом, нарочито псалмима, у пуноћи предизобразио долазак Христов у тијелу…… Ту је и Мојсије који је провео народ кроз Црвено море. Како апостол Петар говори, подобно томе проласку народа јеврејског кроз Црвено море и ми се крштавамо и тиме пролазимо ту нашу Пасху и пролазимо у нову обећану земљу, постајемо чланови Царства”, бесједио је Преосвећени владика Кирило. По његовим ријечима праоци су прије доласка Христовога живјели беспрекорним светим животом и знали да сви одлазе по ту сијенку смрти, али су имали наду у долазак Спаситеља “не само на земљу него и Његов силазак у ад и ослобођење душа свих људи од замке смрти у коју смо се уплели Адамовим гријехопадом”. “Али поред свих тих великих људи, није било могуће да се човјек сам спасе. Како каже и Спаситељ у Јеванђељу, човјеку је то немогуће, али Богу је све могуће. И нико није дошао на Небо осим Онај који сиђе са Неба – Син човјечији, који нам је то и рекао кроз проповједи својим ученицима. Потребно је било да се формира мост, веза божанске и човјечанске природе. Немогуће је било да човјек узиђе на Небо и да се спаси осим доласком Спаситеља свијета, који је повезао божанску и човјечанску природу, и том везом, преобразивши је, учинио нас судионицима живота вјечнога.” Говорећи о црквено-народним празницима везивања – Дјетињци, Материце и Оци – владика Кирило је казао да ти обичаји дивно тумаче сву теологију нашега Спасења. Протумачио је да се прво везују дјеца зато што би без везивање тог дјетета Христа Бога, које се родио као дијете, све остало било народски речено безвезе. “Он је требао да установи ту везу божанске и човјечанске природе, и зато ми прво везујемо дјецу јер нам је кроз то дијете и дошло чудесно дијете које се родило у Витлејему. На чудесан начин од Дјеве Марије је дошло спасење овоме свијету. И зато касније то везивање, и Материца и Отаца, има смисла јер је Бог учинио својим оваплоћењем и својим домостројем спасење, да утроба материна не буде више радионица смрти, како је то говорио наш блаженопочивши Митрополит Амфилохије”, казао је Епископ буеносајрески и јужно-централно амерички. Тада је, како је објаснио, утроба материна постала радионица живота јер се и наша мала црква, фамилија, породица, затим и шира црквена заједница, повезала са тим квасцем вјечног живота кроз светотајински живот Цркве, нарочито кроз Свето причешће, у којима нам се даје Христос у потпуности, из којег излази животворна сила нашега духовног живота којом превазилазимо палу нашу природу, страх и невоље, кроз коју нам се праштају гријехови и достижемо до сједињења са божанственом природом. Све ово је илустровао и техничким примјером: човјечанска природа је нула, а божанска природа фаза, ако се не споје нула и фаза нема струје, нема свјетлости. “Тако и ми морамо да схватимо да смо без божанске природе, без сједињења са Богом у светотајинском животу, једна обична нула и да се све завршава у праху одакле је и почело: Прах си и у прах ћеш се вратити. Али сједињењем са божанском природом, човјечанска природа постаје животворна”, поручио је Преосвећени и као примјер навео мошти светих које постају извор исцјељења од силе Божије коју су светитељи примили и сачували. Даље је казао да смо сви ми добили залог благодати, као и наша мала Иларија данас, али ту благодат, таленат који добијамо од Бога, треба умножити кроз молитве, постове, кроз учествовање у светотајинском животу те да треба да се угледамо на наше праоце, оце, наше свете до данашњег дана. “Господ нам изобразио и у наше дане примјер јеванђељског светог живота у лику нашег Митрополита Амфилохија”, нагласио је владика, додавши да је у сваком времену могуће живјети по Јеванђељу и да упркос свакодневним обавезама треба да вријеме посветимо молитви, посту… и да нарочито недјељом треба посветити вријеме Богу. Подсјетивши на ријечи Светог оца нашега Николаја да је најважније занимање његовог животе бити хришћанин, рекао је да нам то најважније занимање доноси вјечни живот. “Ако нам то доноси највећи дар, онда посветимо томе највећу пажњу. Све остало радити је благочестиво, поштено је радити и зарађивати новац, васпитати своју дјецу и сваки поштени посао… Међутим, све је то споредно, привремено, најважније наше занимање је да будемо истински хришћани”, поручио је Преосвећени владика Кирило, закључујући да треба да чинимо оно што су чинили древни хришћани који су све остављали и следовали Христу, као и онима прије Њега који су све подређивали очекивању Спаситеља. Свако од нас требало би да се труди да живи да дочека прву смрт, тако да друга смрт, нагласио је, над њим нема власти, а друга смрт је опасна јер се и тијело и душа баца у пакао “То ћемо успјети ако се будемо угледали и последовали светим праоцима и светим нашим Божјим људима до данашњег дана, јер нас до данашњег дана Господ посјећује својим светима, а живот светитеља није ништа друго него живот Христов продужен кроз вјекове, како нас је учио преподобни наша отац Јустин Поповић”, закључио је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централно амерички г. Кирило у литургијској бесједи у Цетињском манастиру. Извор: Митрополија црногорско-приморска