Дејан Мачковић: Раскол и нова православна еклисиологија

[Драгана Милошевић]

 

Како вријеме одмиче постаје све јасније да потпуни пораз православне еклисиолгије и саборности те црквени раскол, који је настао након фанарског безакоња у Украјини, неће бити превазиђени током наших живота, како је то и најавио м. Иларион Алфејев. Разлог првенствено лежи у чињеници да, ни једна од великих страна нема стварних жеља и потреба за евхаристијским јединством, иако срцепарајући и излизани вокабулар о болу због прекида општења између Новог Рима и Трећег Рима, не изостаје с обје стране.

С једне стране, Руска црква доживљава прави процват, будући да је огромном жртвом вјерникâ у Украјини имала занемарљиве губитке, док је истовремено апсолутни побједник на свим другим пољима. Тако је Руска црква, ослобођена притиска о потреби за свеправославним јединством, релативно лако повратила Руски егзархат у Европи, изгубљен у тешка времена комунизма. Уједно, без устезања гради инфраструктуру и поставља јерархију у свим оним областима по свијету, првенствено по Азији и Африци, гдје раније то није могла, због непрестаног грчког драматисања. У коначници, Руска црква данас израста у дива, савршеног и самодовољног, којем није потребан нико, а који ће у свему подобно Ватикану и Фанару да има универзалну јурисдикцију у цијелом свијету. Јасно је да ће без обзира како раскол буде превазиђен руска „паралелна“ јурисдикција у будућности бити дио нове реалности Православља, које се неће никада одрећи.

С друге стране, иако се Грцима не остварују сви планови, позиција није уопште лоша. Истина је да је опсесија п. Вартоломеја о васељенском сабору и званично умрла, да од отварања теолошке школе на Принчевским острвима нема ништа, те да је покушај омасовљења Епифанијеве парасинагоге православним вјерницима доживио фијаско. Уз све то, горка пилула у виду другог „турчења“ Свете Софије је само оголила његову епохално погрешну процјену међународних односâ и општих црквених кретања.  Међутим, и поред ових евидентних поразâ, Фанар је несумњиво успио да наметне своју доминацију у грчком Православљу, па и шире по Балкану, те се тренутно припрема за нове циљеве и побједе, гдје смо једна од бројних метâ и ми. Посебан успјех п. Вартоломеја представља наметање идеје о немогућности сазивања Свеправославног сабора без њега.

Наиме, познато је да Православље право првенство у части признаје једино најсветијој Цркви Рима, још од св. Игнатија Богоносца, па преко канона васељенских сабора. Упркос томе, православни су без проблема више од хиљаду година сазивали и одржавали Саборе без Папâ, зато што част и власт нису исти појмови. Но, данас је забрињавајући број помјесних Цркава прихватио сумануту идеју да се Сабор не може сазвати без присуства или дозволе Цариграда, која није заснована ни на Предању нити у канонима, те озбиљно доводи у питање хиљаду година нашег црквеног живота? Ко то може да тврди да Сабор може да буде сазван без првог од пет, а не може без другог од четрнаест, посебно што су и први и други категорије из далеке прошлости и не одговарају реалности 2020. године?

Овај успјех Цариграда да осујети окупљање других Православних цркава у Аману у фебруару 2020. године,  је зацементирао раскол и додатно учврстио п. Вартоломеја у неопапистичким амбицијама и увјерењима, те га демотивисао за попуштање и компромис у циљу превазилажења раскола. Примјера ради, „страха ради од Вартоломеја“, већина цркава није ни дошла, а састанак пет храбријих Цркава се чак није усудио ни назвати Сабором, нити одржати у цркви, уз заједничко богослужење, него су измишљани еуфемизми попут састанка, савјетовања, братског окупљања у  неком хотелу и слично. Ова неописива моћ Вартоломеја не произилази из некаквог првенства части, него је посљедица огромног и неприродног утицаја Цариграда на теологију и елиту многих Цркава, коју је Фанар деценијама брижљиво градио.

Уз помоћ добро развијеног система стипендирања и школовања теологâ, пажљиво и смишљено грађених пријатељских везâ, остваривања ситних интересâ, повлађивања сујетама, финансирања фондацијâ, конференцијâ, итд, Фанар је готово у свакој помјесној Цркви изградио значајну базу оданих људи, и још више симпатизера, који слијепо и некритички подржавају сваки потез Милет паше и Рум ефендије из Стамбола.

Истовремено, ослањајући се на инфериорност у броју теологâ и материјалном стању Теологије у оним Црквама које су се тек ослободиле од атеистичког јарма, Цариград је смишљеним ангажовањем својих теолога као кључне црквене проблеме у посљедњих 30 година успио да наметне двије своје еклисиолошке теме: евхаристијску еклисиологију и етнофилетизам, иако то нису били нити проблеми, нити интересовање православних вјерника или пост-социјалистичких друштава, која су имала потребу за каритативним и социјалним ангажманом Цркве.

Ове предимензиониране теме нису изабране случајно будући да дају подлогу за прокламоване циљеве цариградске супремације у Православљу. Наше доба је чак и проглашено „вијеком еклисиологије“ као да ми нисмо знали шта је Црква и прије тога. Еклисиолошке теме су свакако постојале на латинском Западу, али прије 70 година, у доба Другог ватиканског концила, када је требало измирити реални живот Цркве с амбициозно прокламованим папским приматом стотињак година раније.

С једне стране, евхаристијска еклисиологија (Ее) је форсирала потребу литургијског окупљања и јединства вјерника око епископа. Настала је у социјалним оквирима једног друштва (које је потпуно другачије од нашег), а у којима су болести, насиље, ропство, јереси и лажни учитељи били основни узроци подјела с којима се Црква суочавала прије 1700 година. Истине ради, мора да се призна да је Ее имала својих позитивних страна у обнови духовног живота у СПЦ, но реално је учинила више штете.

Несумњиво, Ее је потпуно уништила екуменски дијалог с протестантима, који је у претходном периоду солидно напредовао, а које смо потом деценијама малтретирали јер не испуњавају високе литургијске стандарде које је фанарска теологија поставила. Паралелно с тим, односи с римокатолицима и оријенталним хришћанима су форсирани као далеко бољи, него што реално јесу били, само захваљујући сличности литургијских пракси, и потпуно игноришући богословске и догматске разлике, што је с правом изазвало огорчен отпор у зилотским круговима јер смо, руку на срце, чинили свакакве глупости у заједничким молитвама, осминама, окупљањима итд.

Не узимајући у обзир наше проблеме и црквене потребе, агресивно наметање Ее је потпуно беспотребно створило нове напетости па чак и унутрашње сукобе по питању екуменизма и богослужбених пракси унутар Српске цркве. Најгоре од свега је што је Ее умртвила потребу за социјалним ангажманом Цркве, у којем је лежао огроман мисионарски потенцијал. Умјесто тога, теме о којима смо се крвили су биле пост пред причешће, затварање двери и сличне литургијске ситничавости. Није нам помогла ни евидентна чињеница да исти проблеми уопште не постоје у грчким црквама, а камоли да изазивају сукобе. Узгред буди речено, грчка богослужбена пракса је толико измасакрирана протестантским пијетизмом и тридентском схоластиком на самом Фанару, а посебно у Атини, да бисмо у најмању руку могли очекивати грађански рат по тим питањима да је тема заиста битна. Но, ипак, као што знамо рата нема, будући да се Грци тиме ни не баве.

Данас је јасно да фанарска евхаристијска еклисиологија и сва пратећа теологија служи само за спољашњу употребу јер је Евхаристија једини догађај у Православљу у коме Цариград има неко првенство. У свим осталим видовима и пројавама Христове Цркве, пријесто бившег Констатинопоља је једна небитна и патуљаста помјесна црква, којом деспотски управља „онај турски поп,“ како рече један владика. Управо због тога првенства Цариграда над другима у диптиху и богослужбеном мјесту, Евхаристија је пројектована као једини и најбитнији догађај Цркве. Насупрот томе што Предање и вјера Отаца недвосмислено свједоче да је Крштење најважнија Света Тајна, јер је једина поменута у Симболу вјере и која доминира животом Цркве и Светим Писмом, цијела Црква је сведена је догађај од сат и по, једном седмично, уз потпуну негацију вјере да је цјелокупан живот Цркве 24/7, богом благословен, светотајински и благодатан, од Светосавске академије, Богојављенске водице па до Опјела.

Ипак, због својих неопапистичких амбиција, фанарски теолози су неприродно исфорсирали Евхаристију науштрб подвига, поста, молитве, опраштања, добрих дјела и свих других освједочених оприсутњења Христа. Без икакве жеље да потцјењујем значај Евхаристије као гарантованог обожења, морам да нагласим да Литургија није једини начин оприсутњења и сусрета с Христом и примања нестворених енергија. Не само да наша Светосавска традиција свједочи да читав спектар Божјих благословâ и опитно искуство нестворених енергија примамо преко освећења славских колача, воде, Бадњака, грожђа, траве и цвијећа које уносимо у свој живот и породице, него и само канонско предање оставља такву могућност нпр. када се одређује да  и дјеца могу саучествовати у богоопитном познању, преко посебно освећених млијека и меда, који су по неким ауторима давани умјесто причешћа бебама. (к. 44, 3.Картаг. сабора)  

Евиденто је да је отрежњење и здраво дистанцирање од предимензиониране важности Ее потребно за ваљану обнову духовног живота у Српској цркви. На тај начин ћемо не само фанариоте поставити на њихово мјесто иза нас, него ћемо превазићи унутрашње трзавице које су настале због наметнуте интерполације једне прецијењене идеје. Ее је сву своју слабост, промашај и нетачност пројавила управо сада у доба Короне када је литургија букавално забрањена на многим мјестима. Међутим, мимо свих умовања, Црква је била, постојала и преживјела ову годину без редовних литургија, кроз личну молитву, пост, упаљено кандило пред иконом, Славу очитану у самоћи, ризичном и кажњивом одласку у храм и  уопште кроз херојско понашање њених чланова. Божје благодати нам није недостајало!

Други баук фанарске пропагандне теологије јесте извикани Етнофилетизам (Еф) којим се застрашују сви који се противе цариградском папизму. Ријеч је широко распрострањена и ушла је у јавну употребу, у политику, иако многима, чак и у Цркви, није јасно у чему је проблем с етнофилетизмом. Појам је први пут скован 1872. године у Цариграду када се су четири Грка састали и глатко одбили бугарски приједлог рјешавања црквених проблема. Предвиђајући крвави распад Османског Султаната, Бугари су предложили модеран модел црквене организације који не би био организован територијално као у Средњем вијеку и Антици, него етнички, односно језички, и у складу с буђењем националних осјећања модерног доба. Укратко, Бугарска црква не би имала фиксне и конкретне канонске границе, него би Бугарска црква била свуда тамо гдје бугарски поп Бугарима служи литургију у име бугарског Патријарха, било да је то у Софији, Солуну, Београду или Цариграду. Једнако би вриједило за све помјесне Цркве.

Овај приједлог је одбијен и етикетиран као еклисиолошка јерес, јер истине ради, предвиђа напуштање устаљеног принципа црквене организације на принципу мјеста – града. Међутим, он је био добар из много разлога, од којих је најбитнији да је он данас једини свеправославно и животно прихваћен као модел функционисања у тзв. Дијаспори, гдје свака од помјесних Цркава, паралелно и управо онако како су Бугари и предлагали, има организоване Епархије. Неприхватање бугарског визионарског модела прије 150 година, је вјероватно имало и страшне посљедице у Балканским ратовима, масовним злочинима, уништавањем културне башине, етничким чишћењима, забране говорења српског – бугарског – грчког – албанског језика, и свим другим неприличностима које су балкански народи урадили једни другима до 1945., борећи се за земљу и територију очишћену од „неодоговарајућег“ народа, који је неријетко био и једновјеран и једнокрван. Можда да смо 1872. црквено и културно прихватили идеју дијељења заједничког простора, можда не би било потребе за националистичким „пеглањем“ реалности на терену у каснијим ратовима. Но, руку на срце, нису Грци криви, то је био општи европски тренд.

Саборско одбијање бугарског модела етничких принципâ црквене организације четири грчка патријарха су формално оправдали еклисиолошким принципима помјесности Цркве, иако из историје знамо да су несумњиво постојали Епископи и Цркве народâ. На примјер, у самом Риму, у доба тзв. пасхалног спора, када се одлучивало о датуму слављења Васкрса, поуздано знамо да је постојала група Сиријаца која је имала своје паралелно свештенство и структуру, и славила Васкрс кад је то њихово сиријско предање одређивало, и да се нису уопште узбуђивали шта локални епископ – Папа мисли, или шта има да каже о томе. Занимљиво је да их је бројем било далеко више него „оригинално“ римских хришћана, па су им на крају чак и наметнули свој богослужбени језик – грчки.

Исто тако,  из самог Цариграда света браћа Ћирило и Методије су послани Словенима у мисију, иако је ромјеско становништво живјело на Балкану и имало своје Цркве, паралелно са Словенима од Солуна преко Ниша до Београда, као што је у Чешкој и Мађарској већ и постојала канонска и легитимна западна тзв. германска јерархија. Једнако, Афричка црква, такође, познаје епископе племенâ, нпр. који су заједно с караванима ишли кроз пустињу и служили литургије на било ком мјесту гдје би караван стао. Нису оазе и свратишта имали епископе, него племена.

Чак и васељенски сабори знају за принцип народних епископа, па тако, чувени и због недоречености злоупотребљени 28. канон Халкидонског сабора говори о томе да Цариград рукополаже епископе у варварским. Овде је важно направити дигресију и нагласити да, у свом тумачењу реченог канона свети Никодим Агиорит објашњава да рукополаже епископе у варварским народима Алана и Руса, док данашњи фанариоти изразу епископе у варварским додају ријеч територијама те тумаче као да се односе на географске области и тиме себи присвајају цио глобус. И Сабор у Трулу зна за епископе народа, па је својим 39. каноном одлучио да архиепископ Кипра Јован, који је због арапске окупације острва с народом нашао уточиште у области Дарданела, треба да задржи своје привилегије, титулу и црквену власт и рукополаже епископе и свештенство. Јасно је да Јован овим каноном је прихваћен и препознат као епископ кипарског народа, а не  територије, јер да је на Трулском сабору постојала закована идеја територијалности Цркве, Јован би умјесто канона добио поруку: „Сједи ‘ђе си!“

Дакле, евидентно је да принцип помјесности није нешто чега се Црква држала као пијан плота, те да није једини критеријум организовања Цркве, стога је грчко одбијање буграског захтјева било мотивисано другим узорцима, а не еклисиологијом, као што се данас тврди. А, који су то узроци можда најбоље свједочи детаљ с преговора о уједињењу Српске Патријаршије на којима су Грци инстистирали да у Вардарској Македонији богослужбени језик остане грчки све док им није обећано 1,5 милиона златних франака, некаквих наводних дуговâ Патријаршијског разреза. Вриједи напоменити да Бугари нису платили као Срби, па су добили анатему и раскол све до 1945.

У сваком случају, бугарски приједлог организовања Цркава, сâм по себи није био непознат у историји, а у реалном животу Цркве омогућио је напредак и мир, што јасно свједочи наше искуство у Дијаспори, односно пријатељски и братски односи, гдје имамо много више саслуживања и сарадње него Матице међусобно. Националне цркве на Западу које нису националистички затворене за друге нације, него флексибилне и отворене без проблема окупљају све православне вјернике, свих група. Савремени човјек се руководи принципом sharing is caring и нема проблема да дијели чак ни с потпуним странцем неке ствари које су биле незамисливе у прошлости. Управо модерно доба фаворизује заједничко дјељење као модел живота, о чему свједочи популарност Second Hand производа, или плаформи попут Uber и Air BnB итд. Идеја дијељења и заједничке употребе, која јача са сваком млађом генерацијом, заправо показује да је ексклузивност и запосједање простора превазиђен и непродуктиван концепт, па чак и штетан. Народ који може да дијели пасворд за интернет, цигарету и маску против Короне, може да дијели и храм и црквени простор.

Сукоб Москве и Цариграда ће свакако завршити прихватањем идеје дијељења јер другог излаза нема. Да ли ће раскол трајати пет или стотину година, да ли ће у међувремену пљуштати оптужбе за етнофилетизам и слуганство страним Владама, потпуно је небитно јер ће на крају морати да буде ријешен на принципу sharing is caring, преко заједничког дијељења територија и богослужбених простора, односно паралелних јурисдикција. То ће бити не само у Африци и Азији, него и у Кијеву и у Атини. Када се то ријеши можда ће их Господ и удостојити да сваки од Патријараха и поврати своју част и углед, па и божанствену Свету Софију, како ону и Кијеву, тако и ону у Цариграду.

У међувремену Српска црква треба да по угледу на своје Цркве сестре ослушне трендове и општу инклинацију свијета те се административно и теолошки припреми за нову еклисиолошку реалност дуплих јурисдикција. Дупла јурисдикција је ријешење и наших проблема с Румунима, и може да буде дио ријешења у Македонији, а свакако је дио наше реалности на тзв. Западу, који је бројем вјерника већински дио наше Цркве. Међутим, прије свега наша теологија мора да се ослободи некритичког односа према фанариотској пропаганди, изнад свега идолатрије горенаведеним идејама у еклисиологији и понуди Саборским Епископима одговарајуће приједлоге. Треба да посегнемо у наше Предање и историју и пронађемо најповољније начине функционисања. Вријеме које је пред нама неће бити лако. Постоји опасност да ће наш Томос о уједињењу из 1922. бити поцијепан дјеловањем и одлукама о Македонији, или Српским Епархијама у Америци, које ће мање или више бити подржане од свих профанариотских Цркава. Тада ћемо имати двије опције, или да покуњено погнемо главу и чекамо нови ферман с Босфора о Босни, Космету или Хрватској, или да кажемо сиктер, као што су то рекли многи прије нас.  

Молим се Богу и од срца навијам да наш Сабор смогне снаге да  се храбро и одлучно уздигнемо као самостална и препознатљива Црква, организована од Ванкувера до Сиднеја, самоодржива и самодовољна, као једна societas perfecta како би рекао св. Августин, као што већ вијековима живе и дјелују веома успјешно Јермени, Копти, Ватикан, Англиканци, а ево однедавно Руси и Грци, без малициозности и без агресивности према другима, али и без извињавања и без обзира, према било коме диљем земљиног шара, који нам је Бог дао.

Ново вино се сипа у нове мјехове. Ако већ нисмо први, немојмо да будемо ни последњи!

Раскол и нова православна еклисиологија – Dejan Mackovic Дејан Мачковић

DEJANMACKOVIC.WORDPRESS.COM

---

Како вријеме одмиче постаје све јасније да потпуни пораз православне еклисиолгије и саборности те црквени раскол, који је настао након фанарског безакоња у Украјини, неће...

 

View full Странице

[Milan Nikolic]

Има неких добрих запажања, али и неких предлога да се уплашиш.

Није добро ићи ни у какву крајност. Фанар, осим што је злоупотребио Евхаристијску еклисиологију, своју крајност врхуни у ,,теологији Другога", а тај други је сам Отац, који се у еклисиологији представља као Фанар који је тај Други, који је Извор и Родитељ свих других Цркава.

Друга крајност је побећи у некакав беспоредак. Зато је неопходно разговарати, доћи до тумачења важности свих ставки Божијег живота који је неопходан за нас.

[Драшко]

Vrlo interesantan tekst

Jako lepo napisan

Svidja mi se sto nema "napadačku" već konstruktivnu i optimističku notu

A najveći utisak mi je da su Bugari ladno imali dobar predlog 

Doduše jeste u njihovu korist bio Ali bi poštedeo mnogih muka mnoge druge

[Justin Waters]

Prožimanje eparhija je sasvim prirodna stvar. To nije nikakav besporedak. Vidi se kako see to lijepo i spontano formira u državama koje nemaju pravoslavlje kao istorijsko nacionalnu Crkvu...Američki, Afrički i Azijski kontinent, i Australija.  Najgore je ono što se sad radi kada se trubi o "jurisdikcijskom prostoru". Tu mi iz SPC nemamo baš blage reakcije, i skačemo ko opaljeni na mogućnost da neka druga pomesna Crkva utvrdi eparhiju na "našoj teritoriji". Ne znam zašto se tako ponašamo. SPC ima svoju eparhiju i djeluje u Rumuniji, a kad Rumuni žele svoju eparhiju u Srbiji odma im prijetimo. Nismo jedini, isti problem su Rumuni imali i sa Jerusalimskom Crkvom. To treba prevazići, prožimanje eparhija je jedini mogući način da svi žive u miru. 

Fanaru to naravno ne odgovara jer žele dominaciju po modelu Rima nad svim pravoslavnim, i zato im koncept pomesnih Crkava u okviru matičnih država odgovora. No oni neće moći ovako dugo, ako krenu insistirati na tome to im neće uspjeti, jer će ih slušati samo grkofilske Crkve na kraju. 

[Александар Милојков]

Није ту крива никаква евхаристијска еклисиологија (јер шта је суштина Цркве, ако није Евхаристија?), већ политика и белосветске воље за моћ.

[Bokisd]

Zanimljivo, zasto se nije pomenula crkva u CG kao deo nekog naseg dugorocnog resenja....

Sta znam, na prvu loptu, ovo oko deljenja crkvenih teritorija, ne znam kako se to moze reflektovati na nasu SPC u CG. 

Pa, toj crkvi na Kipru...... 3. Vaselj. sabor dodelio je full kanonsku samostalnost i da niko ne moze da rukopolaze i da prelazi na kanonsku teritoriju episkopa Kipra. I, to je osnova za danasnju pomesnu crkvu, i sad da imamo deljenje. Tesko to moze da prodje bez nekih problemos'. 

[Hadzi Vladimir Petrovic]

@Milan Nikolic Миланче, све је то тако лијепо у слици и кад се замишља, само мало има везе са животом, кад си ти градио заједницу нпр, са својом женом, да ли је дошао ферман из Цариграда  Српском патријарху који је обавијестио мјесног епископа, а овај твог парохијског свештеника те он теби саопштио, а ти својој жени да је он та?

Или те је у опаучио Дух Свети да ни твојој тинтари није ни дан данас јасно како, па си ти "укапирао", а укапирао ниси ништа, него је морала да буде нека рационализација, након што се света тајна (брака) одиграла. 

Тако је и са твојим личним духовним искуством, њега не капира ни твој брат, ни твој поп, ни твој епископ..... донекле сви кроз неко своје искуство,  а најбоље би било кроз заједничко духовно искуство, литургију.

На страну сад свака патологија брака, или "духовног" искуства, имамо ли ми икакво, а камоли заједничко духовно искуство, и у којој мјери?  Гондикакис каже снага неке заједнице се мјери не њеним бројем него квалитетом међусобних веза сваког члана, колико су они пронашли Христа, лично и у другом, то би могла да буде нека "мјера" причешћености, духовног узраста, развоја, славе неке заједнице.

 @Александар Милојков Није крива евхаристија, ни еклисиолигија, него је крива Ее као идеолошка мантра, односно израз империјалне - бјелосветске силе и политике преобучен у црквену терминологију са циљем овладавања животом заједнице и неканоским  покоравањем како на антрополошком плану кроз условљени идентитет, тако у оквиру литургије кроз пренаглашавање епископа, на еклисиолошком кроз примат и на тријадолошком кроз пренаглашавање монархије и дозвољавање исхођења на економском нивоу.

У читавој тој папазијанији, да се благо изразим, ефхаристија није никакав ауторитет, него је већи ауторитет онај који је сазива и предводи.

А у православној еклисилогији литургија је највећи ауторитет и сасвим је природно да се у њој и владика стиди, каје и исповједа.

Мени је жао и мене и тебе и свих други који су се морали бавити овом идеологијом и онтологијом, а хтјели су теологију, надам се да ће за ту штету Цркви одговарати.

Осим тога, ова "љубав" коју имамо међу собом јасно говори да са еклисиологијом није нешто у реду. То је идеолошка "заједница" група коју уједињује заједнички поглед на ситуацију, интереси, "теологија" односно идеологија и зато имамо странке. Нису то људи у који у мистичном јединству сагледвају логосе, нити у било каквом виду здравог црквеног јединства, него идеолошке групе, заузете моћницима овог свјета, редовно заврбованим од нецрквених државних, обавјештајних, инославних.... 

 

Посебан проблем  у таквој еклисиолигији што се све прашта самим "доласком" у ефхаристију. Али видимо да и ако смо редовни да се проблеми само накупљају, до раскола. И са милион малих раскола међу људима, који и немају потребу да се мире и решавају редовне животне спорове, јер су они већ разрјешени? Али видимо да нису. И сад ће да се нађе неки паметњаковић који ће да све свима опрости? Вјероваћу да је опроштено када нестане проблем, нпр кад се рјеши овај латентни раскол заједничарењем, вјероваћу да нам је Бог опростио. Никакве ме бајке не интересују у искушењу смо.

 

У Ее далеко је важније имати релацију са епископом, него међусобну љубав чланова и то је болесно, и онда иде пренемагање сви као воле Владику, а међусобно није ни битно, јер владика разрешује и кад си другом дужан? А онда одједном заговорницима такве приче, патријарх није битан!

То све нема везе са животом јер у стварности волиш не онога кога ти хоћеш те је немогуће управљату заједницом на начин како то Ее замишља, јер заједницом не управља само Епископ него и Дух Свети, стога је допуштање исхођења не економском ниво стара јерес и суштина источног папизма те  унијатско учење за осуду.

Дакле организација треба да прати живот, и нема се шта додати ономе што Мачак пише. 

[uomo del Ve.Te.]

пре 2 часа, Александар Милојков рече

Није ту крива никаква евхаристијска еклисиологија

Ево где израиљац каже/потврђује да првенство (како то тражи и заступа Фанар) да произилази из евхаристијске еклистиологије/ институцијалне еклисиологије....и каже још и то да хаос који тренутно имамо у Правослвљу је производ неправилне евхаристијске еклисиологије од стране неких  људи....

https://www.youtube.com/watch?v=1itnGcD2dUQ&feature=youtu.be&t=5520

 

Изгледа невероватно да неки људи не могу да виде да Фанар не тражи првенство части већ првенство какво има римски папа а са циљем да би се избегао " хаос какав имамо у православљу" - како то каже израиљац Зизи....

Пре 5 или 10 година то није било тако очигледно али после аутокефалије Украинцима ваљда би требало да је кристално јасно да је Зизи дуго спремани проекат фанара (већ сам писао о овоме) на који су се неки упециали....

Ево преслушајте од почетка шта Зизи каже:

https://www.youtube.com/watch?v=1itnGcD2dUQ&feature=youtu.be&t=5215

ваљда је за фанариоте евхаристијска еклисиологија иза тј. долази после епископологије, јел' тако? - кад се све пирамидално гледа из фанара....

[uomo del Ve.Te.]

Ево и ово, како је Andrew Louth одговорио Зизјуласу, у принципу индиректно  between the lines му је рекао да Цариградкси патријарси нису непогрешиви/безгрешани... и да су неки цариградски патрјарси  кроз историју правили велике грешке....

https://youtu.be/1itnGcD2dUQ?t=5532

Човек Andrew Louth   у опште није није говорио о томе, није уопште споменуо/довео у питање првенство Цариградског патријарха, и каже му отворено: да се пита ако је он (Зизи) уопште слушао његово предавање...

Зизи потеже ствар чак и кад се не говори о првенству Цариградског патријарха, Фанариоти су баш осетљиви на ове теме.....чак и кад се не прича о томе...  шта да се ради... Зизи индирекно преко Св. Максима Исповедника на овом предавању циљано прича о позицији Цариградског патријарха....

[Milan Nikolic]

@Hadzi Vladimir Petrovic 

Немаш ти осећај за другог кад пишеш без мере. 

[slovoA]

Већ је прва реченица озбиљно проблематична и наравно да се то послије провлачи свуда. Како би тачно изгледао тај "потпуни пораз православне еклисиологије и саборности"? И откуд то да је прекид општења нужно и раскол, кад историја Цркве свједочи нешто друго?

Двије потпуно неосноване тврдње на самом почетку текста.

[Milan Nikolic]

Резумљиво је да се две суседне Цркве преплету на месту где је нужно, али да нека Црква има своје епископе на другој страни Планете није баш нормално. Америка мора да постане аутокефална Црква једнако као и све друге, о чему је врло јасно говорио свети Јустин Поповић.

[w.a.mozart]

пре 2 часа, Hadzi Vladimir Petrovic рече

То је идеолошка "заједница"

usudio bih se dodati: u najboljem slučaju

[w.a.mozart]

пре 2 часа, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Гондикакис каже снага неке заједнице се мјери не њеним бројем него квалитетом међусобних веза сваког члана, колико су они пронашли Христа, лично и у другом, то би могла да буде нека "мјера" причешћености, духовног узраста, развоја, славе неке заједнице.

ja sam se na putu otkrivanja Hrista uglavnom udaljavao od ljudi iz crkve, naročito od sveštenika. Sa ostalima održavam status quo, u prevodu: pojedinima znam i ime, a nekad im se na ulici javim (mada gledam da bude dobar dan ili pomaže Bog jer ako im kažem ćao, ko zna šta sve mogu da pomisle) Danas me Bogu vraćaju ljudi koji nisu u crkvi ili retko u nju zalaze. Pored svega pomenutog, imam živu svest (ili bar volim da mislim da je imam) o tome da Crkva i dalje jedina čuva izvornog i nepatvorenog Isusa Hrista, Bogočoveka

[w.a.mozart]

пре 4 часа, Александар Милојков рече

већ политика и белосветске воље за моћ.

Da li pojedini crkveni elementi svesno učestvuju u tome ili nam je to nametnuto jer smo jadni i slabi?