Хлеб и вино Евхаристије нису сакрализован магијски фетиш

[Bokisd]

пре 17 часа, dragisa рече

Хлеб и вино Евхаристије нису сакрализован магијски фетиш

Христо Јанарас

Јежи Новосјелски, Тајна вечера, 1982.

Начин постојања, који је Христос отеловљавао и на који је позивао људе, није имао елементе-обележјâ религијских захтевâ; Христов начин није водио индивидуалним убеђењима; није подразумевао индивидуалне, награде достојне, врлине; није обавезивао на држање Закона и саображавање са богослужбеним формама. На свим тим пољима Христово учење било је оповргавање и изокретање одредница-претпоставки религије.

Управо објава начина постојања који је Христос отеловио и на који је човек позван, јесте благо-вест [ев-анђеље, гр. εὐ-αγγέλιον, добра вест, прим. прев] Цркве: порука о егзистенцијалној слободи, коју догађај Цркве поставља као свој циљ. Благо-вест Цркве сажима се у проповедању љубави. За Цркву, међутим, љубав није индивидуална врлина, морал опхођења индивидуе – љубав није само узајамно пријатељство, самилост, алтруизам и нежност. Љубав је пре свега одустајање од егоистичних приоритета и негирање саможивости. Љубав је напор да се човек ослободи од потчињености налозима своје индивидуалне природе; да црпи постојање из слободе односа; да постоји волећи и зато што воли. Љубав је остварење начина постојања „по истини“, изображавање Тројичног првообраза [оригинала] истинског постојања и живота.

Све оно што је индивидуално, егоцентрично и самодовољно, за Цркву је начин преживљавања природног физичког бивства и представља грех (егзистенцијални промашај и неуспех) и смрт. Све оно што је самопревазилажење, самоодрицање, добровољно одустајање од ега, љубав и ерос – представља живот и тријумф живота над смрћу. „Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати.“ (1Кор. 13, 8)

У црквеном предању, „трансфузија“ евхаристијског искуства постиже се у условима подвига односа, у условима поверења и љубави, a не преношењем „објективних“ информација са индивидуе на индивидуу. Отуд реч предање у својој црквеној употреби означава ма које искуство које нам се предаје и коме се истовремено и ми предајемо. Нешто слично се догађа у сваком односу где се искуствено знање пружа са љубављу и бива прихваћено са поверењем – као у несебичном односу учитеља и ученика, мајстора и шегрта.

У догађају Евхаристијске вечере, у догађају Цркве, ништа се не објективизује као дефинитивна датост. Онтолошка реалност тела и крви Христових, начин слободе од тварности, не може бити објекат који људска индивидуа поседује и њиме господари. Хлеб и вино црквене Евхаристије не могу никада бити на религијски начин сакрализован магијски фетиш који се нуди за индивидуалну конзумацију у циљу обезбеђивања индивидуалног спасења.

Упркос томе, религизација догађаја Цркве успела је, прогресивно и неопажено, у многим случајевима и историјским периодима, да чак и Евхаристијску вечеру потчини захтевима егоцентричних приоритета. Круцијално достигнуће религизације је схватање заједничареног јела и пића као натприродних објеката самих по себи; схватање које са собом носи задовољење нагонске религијске потребе природне индивидуе да чудо, тајну и ауторитет поседује као објекте.

Хлеб и вино постају тело и крв Христова, не зато што нека натприродна сила интервенише и нарушава границе природе „пресуштаствљујући“ хлеб и вино, него зато што учесници у вечери заједничаре у предуслову њиховог живота (храни и пићу) као понављању кенозе Христове. Узимајући хлеб и вино, учесници у вечери остварују, уз претпоставке њихове људске природе, однос који Син има са Оцем: остварују постојање као љубавно заједничарење а живот као одустајање од сваког захтева самопостојања. И „бивају побеђена ограничења природе“: заједница хлеба и вина је учешће у телу и крви Христовој, у начину постојања који установљује Црква.

Не заједничари се у неком сакрализованом (натприродном) фетишу, него у егзистенцијалном догађају: тварна природа слободна од ограничења тварности. Васцела твар заједничари у слободи славе деце Божије (Рим. 8, 21): заједничари се у прошлом времену (Евхаристијска анамнеза-сећање) и опитној садашњости (љубавни подвиг који установљује Цркву), заједно са есхатолошком будућношћу (надање и чекање безвременог „Царства“).

Прогресивно и неопажено религизација догађаја Цркве је донела и отуђено схватање евхаристијске вечере: замену онтолошке реалности, иконизоване у Евхаристији, индивидуалним психолошким захтевима. Религизована свест (свест подлегла религизацији) Евхаристију схвата, не као остваривање и пројављивање Цркве (црквеног начина постојања, начина заједничарења у животу), него као објективно савршавани (од стране унапред одређеног савршитеља-свештенодејствујућег) свештени ритуал, који сваком од оних који ритуал прате пружа, на индивидуалном плану, могућност причешћа натприродним даром: „огњем“ који сагорева индивидуалне грехе, очишћује индивидуални ум, индивидуалну „душу и срце“, али и тело човека, обезбеђујући загарантовани вечни живот.

Када се главни циљ евхаристијске вечере – причешће хлебом и вином – отуђи и постане настојање индивидуоцентричног обезбеђивања, тада неизбежно и сваки други елеменат Евхаристије неопажено престаје да функционише као полазиште и одскочна даска за односе заједничарења; тада сваки други елеменат Евхаристије опада и постаје добро које се даје за индивидуалну конзумацију – за сопствену чулну, сентименталну и дидактичку употребу.

Извор: Христо Јанарас, Против религије, Лос Анђелес: Севастијан прес, Врњци: Интерклима-графика, 2019. 
Превод: Бојан Радичевић

Ja bih ovde pomenuo sv.Mariju Egipcanku kad je vec masovno iskoriscavaju za mnoge stvari, ..... te, nije dobar primer jer treba da se pricescujemo svake nedelje, te jeste primer jer ne moramo da se pricescujemo svake nedelje i da napravimo od ... svoje sobe egipatsku pustinju....

Tako da, ako je ona pravi primer,..... individualnog egocentrickog evharistijskog obezbedjivanja (kako rece Janaris),.... onda je meni bas fine,.... a sta joj fali,.... .... evo rece p.Kiril da treba na njen primer da se vodimo u ovom vremenu,.... 

[Благовесник]

 Ето куда нас води модернистичка теологија, полако али сигурно, ка исповедању Светог Причешћа - СИМВОЛОМ нашег заједничарења ...

[Volim_Sina_Bozjeg]

Slušati glas Božji, znači istovremeno da nas je Bog prepoznao kao svoje.

Takav odnos vodi i do Sina Božjeg, koga mi pravoslavni prepoznajemo i putem pričešćivanja.

U Putiru je Telo i Krv, koje nam daje samog Vaskrslog Hrista, te tada počinje istinski odnos sa Sinom, posredstvom Svetoga Duha.

Putir je ništa drugo, do Carstvo Božje, koje nam je pre svega darovano i kojeg nismo stekli u odnosu. Pravi odnos izmedju stvorenog i Tela Hristovog počinje tek kad se odreknemo (u slobodi) svoje volje.  Tada ličnost postaje kompletna i nalazi svoje postojanje u Hristu, dobijajući od Njega dar večnoga života.

Mislim lično da prilazak Čaši jeste u kvalitetu a ne u kvantitetu.

Opet i opet u miru ponovimo Bog nas prepoznaje i poziva nas po Njegovom Daru a ne po našoj moći.

Tako razumeti Liturgiju prestala bi svaka ideja ko kako i na koji način shvata Hristovu Tajnu.

Apostol Pavle je baš mnogo govorio o tome a Apostol Petar svedočio reč Hristovu: "to što me poznaješ kao Sina Božjeg je dar nebeskog Oca i ne može se poznati po telu i krvi.