Хлеб и вино Евхаристије нису сакрализован магијски фетиш

[dragisa]

Хлеб и вино Евхаристије нису сакрализован магијски фетиш

Христо Јанарас

Јежи Новосјелски, Тајна вечера, 1982.

Начин постојања, који је Христос отеловљавао и на који је позивао људе, није имао елементе-обележјâ религијских захтевâ; Христов начин није водио индивидуалним убеђењима; није подразумевао индивидуалне, награде достојне, врлине; није обавезивао на држање Закона и саображавање са богослужбеним формама. На свим тим пољима Христово учење било је оповргавање и изокретање одредница-претпоставки религије.

Управо објава начина постојања који је Христос отеловио и на који је човек позван, јесте благо-вест [ев-анђеље, гр. εὐ-αγγέλιον, добра вест, прим. прев] Цркве: порука о егзистенцијалној слободи, коју догађај Цркве поставља као свој циљ. Благо-вест Цркве сажима се у проповедању љубави. За Цркву, међутим, љубав није индивидуална врлина, морал опхођења индивидуе – љубав није само узајамно пријатељство, самилост, алтруизам и нежност. Љубав је пре свега одустајање од егоистичних приоритета и негирање саможивости. Љубав је напор да се човек ослободи од потчињености налозима своје индивидуалне природе; да црпи постојање из слободе односа; да постоји волећи и зато што воли. Љубав је остварење начина постојања „по истини“, изображавање Тројичног првообраза [оригинала] истинског постојања и живота.

Све оно што је индивидуално, егоцентрично и самодовољно, за Цркву је начин преживљавања природног физичког бивства и представља грех (егзистенцијални промашај и неуспех) и смрт. Све оно што је самопревазилажење, самоодрицање, добровољно одустајање од ега, љубав и ерос – представља живот и тријумф живота над смрћу. „Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати.“ (1Кор. 13, 8)

У црквеном предању, „трансфузија“ евхаристијског искуства постиже се у условима подвига односа, у условима поверења и љубави, a не преношењем „објективних“ информација са индивидуе на индивидуу. Отуд реч предање у својој црквеној употреби означава ма које искуство које нам се предаје и коме се истовремено и ми предајемо. Нешто слично се догађа у сваком односу где се искуствено знање пружа са љубављу и бива прихваћено са поверењем – као у несебичном односу учитеља и ученика, мајстора и шегрта.

У догађају Евхаристијске вечере, у догађају Цркве, ништа се не објективизује као дефинитивна датост. Онтолошка реалност тела и крви Христових, начин слободе од тварности, не може бити објекат који људска индивидуа поседује и њиме господари. Хлеб и вино црквене Евхаристије не могу никада бити на религијски начин сакрализован магијски фетиш који се нуди за индивидуалну конзумацију у циљу обезбеђивања индивидуалног спасења.

Упркос томе, религизација догађаја Цркве успела је, прогресивно и неопажено, у многим случајевима и историјским периодима, да чак и Евхаристијску вечеру потчини захтевима егоцентричних приоритета. Круцијално достигнуће религизације је схватање заједничареног јела и пића као натприродних објеката самих по себи; схватање које са собом носи задовољење нагонске религијске потребе природне индивидуе да чудо, тајну и ауторитет поседује као објекте.

Хлеб и вино постају тело и крв Христова, не зато што нека натприродна сила интервенише и нарушава границе природе „пресуштаствљујући“ хлеб и вино, него зато што учесници у вечери заједничаре у предуслову њиховог живота (храни и пићу) као понављању кенозе Христове. Узимајући хлеб и вино, учесници у вечери остварују, уз претпоставке њихове људске природе, однос који Син има са Оцем: остварују постојање као љубавно заједничарење а живот као одустајање од сваког захтева самопостојања. И „бивају побеђена ограничења природе“: заједница хлеба и вина је учешће у телу и крви Христовој, у начину постојања који установљује Црква.

Не заједничари се у неком сакрализованом (натприродном) фетишу, него у егзистенцијалном догађају: тварна природа слободна од ограничења тварности. Васцела твар заједничари у слободи славе деце Божије (Рим. 8, 21): заједничари се у прошлом времену (Евхаристијска анамнеза-сећање) и опитној садашњости (љубавни подвиг који установљује Цркву), заједно са есхатолошком будућношћу (надање и чекање безвременог „Царства“).

Прогресивно и неопажено религизација догађаја Цркве је донела и отуђено схватање евхаристијске вечере: замену онтолошке реалности, иконизоване у Евхаристији, индивидуалним психолошким захтевима. Религизована свест (свест подлегла религизацији) Евхаристију схвата, не као остваривање и пројављивање Цркве (црквеног начина постојања, начина заједничарења у животу), него као објективно савршавани (од стране унапред одређеног савршитеља-свештенодејствујућег) свештени ритуал, који сваком од оних који ритуал прате пружа, на индивидуалном плану, могућност причешћа натприродним даром: „огњем“ који сагорева индивидуалне грехе, очишћује индивидуални ум, индивидуалну „душу и срце“, али и тело човека, обезбеђујући загарантовани вечни живот.

Када се главни циљ евхаристијске вечере – причешће хлебом и вином – отуђи и постане настојање индивидуоцентричног обезбеђивања, тада неизбежно и сваки други елеменат Евхаристије неопажено престаје да функционише као полазиште и одскочна даска за односе заједничарења; тада сваки други елеменат Евхаристије опада и постаје добро које се даје за индивидуалну конзумацију – за сопствену чулну, сентименталну и дидактичку употребу.

Извор: Христо Јанарас, Против религије, Лос Анђелес: Севастијан прес, Врњци: Интерклима-графика, 2019. 
Превод: Бојан Радичевић

[obi-wan]

 

[Dimitrije]

@ana čarnojević kad počnu da koriste ove termine, pa se smisao izgubi u ovim filozofsko religijskim terminima. Kako neko može ovo da čita ja ne znam,suvoparno od zla boga. Kad čitam o. Pavla Florenskog, pomeri čoveku mozak al jasno ti je na kraju šta je hteo da kaže,objasni,a ovo...

[Desiderius Erasmus]

пре 29 минута, ana čarnojević рече

pa eto. vec smo rekli. ucestvujemo u dogadjaju . to nisu tvarni i predmeti. pogotovo nisu podlozni zakonima koji vladaju tvarnim. 

dogadjaj ne moze da prenese zarazu. ne mozemo se zaraziti. 

 

najs 

Мени један другар, вероучитељ, рече да се Хлеб и Вино који нису употребљени (а који се чувају у дарохранилици за болесне) излажу термичкој обради, да би се спречило њихово кварење, тако да, ако је то тачно, изгледа да су ипак подложни законима који владају тварним.  

[Desiderius Erasmus]

Управо сада, ana čarnojević рече

@Desiderius Erasmus 

mozes li molim te da mi opises taj proces termicke obrade...

Ја не знам ни да ли је то тачно, само преносим шта ми је човек - вероучитељ - рекао.  

[dragisa]

tužno je čitati ovakve komentare....

definitivno se bližimo zadnjim vremenima

[Hadzi Vladimir Petrovic]

пре 10 часа, Dimitrije рече

@ana čarnojević kad počnu da koriste ove termine, pa se smisao izgubi u ovim filozofsko religijskim terminima. Kako neko može ovo da čita ja ne znam,suvoparno od zla boga. Kad čitam o. Pavla Florenskog, pomeri čoveku mozak al jasno ti je na kraju šta je hteo da kaže,objasni,a ovo...

Ти термини су сковани да би нешто описали, а ако су мало тежи за разумјевање, не значи да се смисао изгубио, него има један проценат вјероватноће да смо се ми изгубили у њима, па се тражи мало рада.

Против сам Тео-онтологије и мислим да је тај приступ мањкав, међутим овај чланак је сасвим солидан и те мањкавости овде не играју.

Тео-психологија коју чланак анализира је чисто религиозно лудило,  јер фетиш је ствар у којој "видимо" наша подсвјесна збивања, страх од смрти (овде у форми од вируса) у коме се присваја фетиш - мора да буде љек.

Дакле владају психолошки, односно магијски механизми често несвјесно, зато многи грчевито и емотивно бране ове одбрамбене позиције и ставове, јер ако одустану од њих, шта онда, онда су изложени, да кажем голи (овде пред вирусом- смтри)

Ови процеси су углавном несвјесни, њихово освешћење није освештање, али није освештање ни далеко престижнија онтологизација коју нам нуди Јанарас у форми Цркве као онтолошког друштва, што ваља одрећи.

Ипак на дубљем нивоу од психолошког, владају у сваком од такође несвјесни и подразумјевани филозофки концепти који су понекад садржани у неупадљивом и свакодневном термину објекат.

Ако сва наша питања долазила она са поља тварности, психе, филозофије, скидају вео по вео и  покривач по поктивач са Тајне Дарови ће се објавити или нестати?

Мислим да све зависи од нашег приступа, од Јанараса треба научити макар: да дефетишизација није обесвећење, него освешћење, а освећење (рекао би Жарко Видовић) нека остане Тајна.

За Свете Тајне не треба нам демистификација, осим ако смо ми измистфиковали нешто у вези са њима на своме  психолошком или онтолошком плану.

[Матусал]

пре 11 часа, ana čarnojević рече

@Desiderius Erasmus 

mozes li molim te da mi opises taj proces termicke obrade...

Велики Типик- Василије Николајевић 189 страна, ради се о сушењу честица, постоје и савременији методи од описаног.....

[Desiderius Erasmus]

пре 5 минута, Матусал рече

Велики Типик- Василије Николајевић 189 страна, ради се о сушењу честица, постоје и савременији методи од описаног.....

Znači, tačno je da se to radi... E, sad, zašto bi se u Crkvi to radilo, ako čestice nisu podložne prirodnim zakonitostima?

[Матусал]

пре 10 минута, Desiderius Erasmus рече

Znači, tačno je da se to radi... E, sad, zašto bi se u Crkvi to radilo, ako čestice nisu podložne prirodnim zakonitostima?

Род зли и прељуботворни тражи знак, и знак неће му се дати осим знака Јоне пророка.... 

[Матусал]

пре 14 минута, Desiderius Erasmus рече

Znači, tačno je da se to radi... E, sad, zašto bi se u Crkvi to radilo, ako čestice nisu podložne prirodnim zakonitostima?

Стварно не бих да расправљам о томе, то су за мене исувише испразна наклапања о тајни коју не познајемо, у шта и анђели желе завирити...нема то никаве ни сврхе ни резултата. Мало сам се горе нашалио, али мислим да ипак има промисла божијег да нам не остави отворени видљиви знак,него по промислу има разних случајева често и контрадикторних, стога што је Бог личност и има лични однос према човеку, поготово када је причешће у питању.Ја сам Бог Аврамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев.....тако ја то разумем, нема ту правила..., Бог је живот.... 

[Desiderius Erasmus]

пре 1 минут, Матусал рече

Стварно не бих да расправљам о томе, то су за мене исувише испразна наклапања о тајни коју не познајемо, у шта и анђели желе завирити...нема то никаве ни сврхе ни резултата. Мало сам се горе нашалио, али мислим да ипак има промисла божијег да нам не остави отворени видљиви знак,него по промислу има разних случајева често и контрадикторних, стога што је Бог личност и има лични однос према човеку, поготово када је причешће у питању.Ја сам Бог Аврамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев.....тако ја то разумем, нема ту правила..., Бог је живот.... 

Ma, naravno, ja i ne očekujem od Boga da natprirodno čuva čestice od kvarenja, to je naš deo posla, nego ovde mnogi smatraju da su Hleb i Vino izuzeti od prirodnih zakona, pa zato pitah...  

[Матусал]

пре 9 минута, Desiderius Erasmus рече

Ma, naravno, ja i ne očekujem od Boga da natprirodno čuva čestice od kvarenja, to je naš deo posla, nego ovde mnogi smatraju da su Hleb i Vino izuzeti od prirodnih zakona, pa zato pitah...  

Не знам то стварно, и процветали штап Аронов и мана са неба је чувана у скинији у Светињи над светињама у непромењеном облику а били су само праслика онога што ће доћи а Тело је Христово. Не знам ко може Духу заповедити где ће да буде,када и на који начин? Да ли је оно што свештеник употребљава на крају литургије још увек Тело Христово или је престало да буде?

[Матусал]

пре 8 минута, ana čarnojević рече

Janaras u tekstu insistira na odnosu i to je otprilike i nacin na koji razmisljam, svako od nas ima pre svega licni odnos prema tome sta u sebe prima. ovo vreme je samo katapultiralo pitanje koliko je svakom od nas to potrebno. Odnos a ne hemija.

Тако некако говори и Писмо за Јуду  ,, и тада по залогају уђе у њега сатана,,  значи одос са Христом је битан....

 

[Desiderius Erasmus]

пре 14 минута, ana čarnojević рече

To je bilo i moje pitanje, pa zar nema razlike izmedju toga kako ce se vino i hleb ponasati na vazduhu i u ljudskom telu, gde ce se odviti Dogadjaj susreta zivoga Boga sa dusom i licnoscu  Njegovog deteta. Ipostasna veza.

Janaras u tekstu insistira na odnosu i to je otprilike i nacin na koji razmisljam, svako od nas ima pre svega licni odnos prema tome sta u sebe prima. Ovo vreme je samo katapultiralo pitanje koliko je svakom od nas to potrebno. 

Svakako, slažem se. Samo, šta ćemo sa onima koji nedostojno (bez vere, bez preispitivanja, iz običaja...) pristupaju Pričešću, da li su i oni zaštićeni od virusa i bakterija? Da li ni oni ne mogu da se zaraze, pa da posle to prenesu ljudima van Crkve?