Raskol se zahuktava

[N.Petrovic]

пре 6 минута, Ведран* рече

И даље ми ништа није јасно. Каква мислиш да би могла бити његова реакција?

И како је то Св Гора под јурисдикцијом Цариграда и под јурисдикцијом друге митрополије и то још и из друге Цркве??

Stvarno ne znam kakva bi mogla biti njegova reakcija na, ne daj Boze, neki sukob S.Gore i Carigrada, ali je on Mitropolit Svete Gore. Kako je to reseno... ne znam.Mada je zanimljivo pitanje. pokusacu da istrazim malo.

[Ведран*]

пре 19 минута, N.Petrovic рече

Stvarno ne znam kakva bi mogla biti njegova reakcija na, ne daj Boze, neki sukob S.Gore i Carigrada, ali je on Mitropolit Svete Gore. Kako je to reseno... ne znam.Mada je zanimljivo pitanje. pokusacu da istrazim malo.

Хајде, молим те.

Пошто ови са Фанара стално свима набијају на нос каноне о два епископа на истој територији. До те мере да нашим епископима одрчу  титуле у називу њиових епархија уколико ту већ столује фанарски епископ. 

Као што су их фалсификаторски потписали на званичним документима на Криту. 

[Vladan :::.]

само читам и не стижем ни да реагујем али вам хвала што пишете 

[Ведран*]

Написао сам један дужи осврт на Саопштење Цариграда.

Пошаљем ускоро.

[Ведран*]

Драги моји, ко нема паметнија посла, и има живаца да чита, ево мога осврта на Саопштење Цариградске Патријаршије...

https://sozercanje.wordpress.com/2018/10/13/нека-размишљања-о-одлуци-синода-цариг/ 

 

[Ведран*]

На питање новинарке шта мисли о историјским одлукама Цариградске патријаршије, мит. Иларион (Алфејев) је одговорио:

"ја не бих назвао те одлуке историјским, него разбојничким"

[Bokisd]

пре 2 часа, Ведран* рече

Драги моји, ко нема паметнија посла, и има живаца да чита, ево мога осврта на Саопштење Цариградске Патријаршије...

https://sozercanje.wordpress.com/2018/10/13/нека-размишљања-о-одлуци-синода-цариг/ 

 

Lajkovao sam ti poruku ( tvoje zvanicno saopstenje za medije povodom slucaja Ukrajinske crkve ...  ) odmah posle procitane dve recenice,.... ne treba daje da citam, sve si opisao u prvoj recenici... 

[Снежана]

Нека Размишљања о Одлуци Синода Цариградске Патријаршије

Нека Размишљања о Одлуци Синода Цариградске Патријаршије

Цариградска Патријаршија, у задњих неколико месеци, убрзаним корацима повлачи потезе са циљем давања аутокефалије такозваној цркви у Украјини. Брзина са којом се приступило овоме делу, као и упорно одбијање сваког даљег разговора ни са чим нису објашњиви из перспективе Црквеног етоса, канона, историје, али и реалне ситуације на терену у Украјини.

Сваки верујући човек који све ово са болом, немоћно, посматра може само да се запита шта је славни цариградски трон довело до оваквог антицрквеног, антиканонског, али и антилогичног и готово, у црквеном смислу, самоубилачког потеза. Наравно, у приватним разговорима, али и по медијском пространству, могу да се чују мање или више утемељени одговори и на ово питање. Одговори који, додуше, не остављају ни мало леп утисак о стању у коме се тренутно налази цариградски трон.

Међутим, задржаћу се само на ономе што нам сам Цариград наводи као своје мотиве за овакво деловање, као и на аргументима које представљају првенствено кроз Одлуку и Саопштење од 11. октобра ове године.[1]

Најпре, потребно је, још једном, да се подсетимо речи које је изрекао Цариградски Патријарх Вартоломеј у своме обраћању Сабору Цариградског Патријархата 1. септембра ове године. [2] Наиме, у своме обраћању Сабору Патријарх Вартоломеј је изнео својеврсно богословско-канонско оправдање својих предстојећих поступака. То оправдање би се могло сажети у једној реченици. Према Патријарху, извор живота Православним Црквама јесте у Васељенском Патријархату, без којега нема Православља. Или директно, речима самог Патријарха Вартоломеја: „Почетак Православне Цркве је Васељенски Патријархат; у овоме је живот, и живот је светлост Црквама“ … „Православље не може да постоји без Васељенског Патријархата“. [3]

Полазећи од ове аксиоматске изјаве, Цариградски Патријархат, је приступио решавању раскола у Цркви. Да! Не једног раскола, него многих. Како је и најављено.[1] И приступио је овоме делу на начин који је у сагласности са горе изнесеним ставом, који би се могао окарактерисати као догматска позиција Цариградског Патријархата. Иако ће то, већини Православних Хришћана, с правом, звучати као скандалозна изјава.

У томе смислу први званични потез, након слања два егзарха у Украјину, је била одлука Синода цариградског трона од 11. октобра 2018.

Ова одлука садржи неколико „занимљивости“. Па кренимо редом, по тачкама.

На самом почетку одлуке стоји да је Свештени Синод одлучио „да обнови већ донесену одлуку да Васељенска Патријаршија настави са додељивањем аутокефалије Украјинској Цркви“.

Постоји један очигледан проблем са оваквом формулацијом. У Украјини већ постоји аутономна Црква, Украјинска Православна Црква, која није тражила аутокефалију нити од своје Мајке Цркве, Руске Православне Цркве, а још мање од Цариградске Патријаршије. То је први проблем. Други проблем је да аутокефалија не може бити додељена ни једној другој парацрквеној структури у Украјини, а има их још најмање две, од којих је највећа тзв. Украјинска Православна Црква Кијевског Патријархата на чијем је челу доказани кривоклетник и преступник, од Цркве рашчињени и анатемисани, господин Денисенко (самозвани патријарх Филарет). Аутокефалија им не може бити додељена зато што је Денисенково рашчињење и анатема прихваћена од свих Православних Цркава, укључујући и Цариградски Патријархат. Исти је случај и са тзв. Украјинском Аутономном Православном Црквом на челу са рашчињеним тзв. Макаријем.

Дакле, Цариград нема коме да додели аутокефалност јер ни једна од ових парацркава не поседује Црквеност нити може, нити јесте тражила аутокефалност. Аутокефалност је тражио председник Порошенко.[2] И Цариград је одлучио да на Порошенкову молбу одговори позитивно.[3] Наравно да је сасвим непотребно истицати сву апсурдност ове ситуације, да председник државе тражи аутокефалност за Цркву која у суштини у његовој земљи не постоји мимо канонске аутономне Украјинске Православне Цркве Московског Патријархата, која ту аутокефалност не тражи, не жели, и одбацује. А када би је тражила то би, сходно канонима, тражила од Москве, а не од Цариграда.

Потврђивање одлуке „да настави са додељивањем аутокефалије Украјинској Цркви“ из прве тачке Саопштења, је стога безсадржајна тачка. Никаква Украјинска Црква не постоји којој би се могла дати аутокефалност. А ако не постоји, како могу да „наставе“ са додељивањем нечега некоме ко не постоји?

Следећа тачка јесте одлука „да одмах у Кијеву васпостави ставропигион Васељенске Патријаршије, као један од многих ставропигииона у Украјини који су тамо одувек постојали“.

Прва ствар која привлачи пажњу јесу речи да се успоставља „један од многих“ ставропигиона. Дакле, план је да се успоставе многи ставропигиони. Ставропигијални манастири и цркве су под директном управом Патријарха. Уколико је намера цариградског трона да некој црквеној структури у Украјини додели аутокефалност, поставља се питање како ће у аутокефалној Цркви функционисати ставропигијални манастири који нису у надлежности локалних архијереја и локалне помесне Цркве, па ни локалног поглавара Цркве, него подлежу Цариградском Патријарху? Остаје утисак да ни о каквој додели аутокефалности Украјини овде није реч него просто о успостављању контроле цариградског трона на канонској територији Руске Православне Цркве, а сада канонске Украјинске Православне Цркве, под изговором доделе аутокефалије некој апстрактној „Украјинској Цркви“.

Тешко је другачије објаснити овај потез Цариграда, имајући у виду да Цариград ubi et orbi истиче да је немогуће преклапање јурисдикција на чему се често замера свим Црквама у Дијаспори укључујући и СПЦ. До те мере иде њихово инсиситирање на овоме принципу „непреклапања“ да легитимне титуле канонских Епископа наше, Српске Православне Цркве, и других Цркава, бивају измењене од стране Цариграда, у складу са њиховим убеђењима, на свим документима, укључујући чак и потписе на Критском сабору 2016. године. Тако да епископ Сергије, на пример, на критском Сабору није био Епископ франкфуртски и све Немачке него Епископ Сергије у Франкфурту и у Немачкој. Зато што Цариградски Патријархат већ има архијереја у Франкфурту и у Немачкој којега сматрају за јединог легитимног архијереја Франкфурта и Немачке. Овим се наши, али и архијереји свих других Цркава у пракси деградирају на ниво викара цариградског, локално столујућег, архијереја.

Због тога је необјашњиво оснивање ставропигиона цариградског трона у процесу доделе аутокефалије! Јер ако ће на територији Украјине бити независна и самостална Црква, како ће у њој ставропигионе имати Цариградски Патријарх?

Трећа тачка одлуке гласи „да, у складу са канонским овлашћењима Цариградске Патријаршије прихвати захтеве јерараха и других клирика из свих аутокефалних Цркава, прихвати и испита захтеве Филарета Денисенка и Макарија Малетича и њихових следбеника, који су се нашли у расколу не због догматских разлога. У складу с тиме, поменути су канонски васпостављени у њиховом архијерејском или јерејском чину, а њихови верници су враћени у заједницу с Црквом“

По слову Саопштења Денисенко и Малетич су враћени у свој архијерејски и јерејски чин. Другим речима „враћени“ у оно што су били пре рашчињења. Пре рашчињења Денисенко је био архијереј (митрополит), а Малетич свештеник (протојереј). Друго, не помиње се јерархија која им следује него само верни. Упитно је дакле да ли се ова одлука односи само на њих двојицу или на све њихове следбенике из клира. Слово Саопштења говори само о њима, не о клирицима, али зато рехабилитује њихове следбенике међу верујућим народом.

Овде треба истакнути неколико ствари. Прво. Денисенко није принео никакво покајање да би био рехабилитован. А непознато је да се у Православној Цркви скидају рашчињења без покајања.

Друго, Денисенко није само рашчињен. Он је и под анатемом. Цариград уопште не наводи ту чињеницу, нити са њега скида анатему. Тако да је крајњи резултат нечувени апсурд. Сада је легитимно анатемисани човек истовремено и легитимни Епископ Цркве!

Треће, иако постоје принадлежности Цариграда у погледу апелације на одлуке осталих помесних Цркава, такав процес не може да се одвија мимо Цркава које су донеле такве одлуке. У овом случају мимо Московског Патријархата, који је укључивао и Украјинску Цркву. А нарочито не када су те одлуке првобитно прихваћене и од самог Цариградског трона. У противном аутокефалност у суштини не постоји јер Цариград тада не признаје ни Црквеност аутокефалној Цркви, јер негира канонске одлуке, а камоли аутокефалност.

Четврто. Малетич је враћен у јерејски чин. А најављено је већ његово учешће на архијерејском сабору. По ком основу јереј учествује на архијерејском сабору? Такође, упркос овој одлуци Денисенко изјављује одмах након објављивања исте, „ја сам био патријарх, јесам патријарх, и бићу патријарх“. А Саопштење Цариграда о то не говори. Цариград га враћа у архијерејски чин, без било каквог помена о катедри, а поготово не првенству или патријаршеству.

Претпоследња тачка Одлуке гласи: „Да повуче јуридичку пуноважност Синодског Указа из 1686.г., које је издато у тадашњим околностима, које је давало, по икономији, право Патријарху Московском да поставља Кијевског Митрополита, којег би изабрао црквенонародни Сабор његове епархије који би помињао име Васељенског Патријарха на сваком прослављању Божанствене Литургије, прокламујући и потврђујући тако своју канонску зависност о Цркви Мајци Константинопољској.“

Укидање пуноважности Синодског Указа из 1686. г. звучи више него чудно. На први поглед незамисливо је да се након више од 330 година укида канонска (правна) важност неке одлуке која је била донета у одређеним историјским околностима, у одређеном историјском окружењу. Ствари су се за 330 година промениле, а Цариград се сетио 2018. године да одлуке мења као да се ништа није десило! Апсурд овe одлуке могао би се сравнити са, на пример, неком хипотетском одлуком Атиохије, Александрије и Рима данас (2018. године!) да укине Цариградски Патријархат. Исто као да се ништа није десило у међувремену. Уосталом Цариграда више нема, нити царског престола у њему, а скоро нити Хришћана. За разлику, Украјинска Црква постоји, иако Цариград сада одједном жмури на ту чињеницу и игра се стварања Цркве са анатемисаним човеком.

Очигледну апсурдност на страну, оно што представља могуће последице овако самовласних одлука Константинопоља, уз потпуну негацију стања на терену, али и историјских чињеница, уколико оне не буду одбачене од пуноће Православне Цркве, јесте свака врста додела, укидања, преиначивања свих могућих одлука икада донетих. И то све на основу, ни мање ни више него чистог нахођења Цариграда, „Мајке Цркве“. Није зато у домену фантастике ни идеја о укидању Московске Патријаршије која никада није добила томос. Ни укидање било које од успостављених или обновљених аутокефалних Цркава и Патријаршија, укључујући и српску.

На самом крају Цариград позива на мир. У светлу ових потеза, мир звучи као нешто много жељено али скоро немогуће. Јер, како сами потези Цариграда, тако и могућа резултирајућа ескалација сукоба у Украјини, изазивају само немир и зебњу код свакога искреног човека. А позивање на мир након овога, не звучи убедљиво јер је неопходно на делима га показати. Показати га обустављањем свега онога што може да изазове немир, мржњу, крвопролиће и братоубиство.

Једнако неубедљиво звучи и брига за верујући народ Украјине коју је Цариградска Патријаршија на речима истакнула више пута у протеклих месец дана. Митрополит Емануил (ЦП) изјавио је да Патријарх Вартоломеј намерава да штити тело цркве украјинског народа за које је он одговоран, јер Митрополит кијевски канонски зависи од Цариграда.[1] Могли би да се запитамо, како то да Цариградски трон у целини, као Мајка, 330 година није размишљао о верном украјинском народу? Како то, да Цариград није „штитио тело Цркве“ у Украјини нарочито у време бољшевичких прогона? Или рецимо за време догађаја 90их када је и настао раскол? Како га Мајка није спречила? Сетити се тела цркве украјинског народа након 330 година је аналогно томе да мајка напусти дете док је беспомоћна беба, а онда када дете сплетом околности преживи и постане свој човек, напуни 33 године, „мајка“ му покуца на врата и каже, ја сам твоја мајка дошла сам да те заштитим. Од кога и од чега? И изнад свега, зашто?

Да резимирам. У овим потезима Цариграда очигледни су многи апсурди, са становишта здраворазумског размишљања. Међутим, тешко је замислити, а било би можда и неопустиво грубо рећи, да је Цариград изгубио разум па да зато ради ствари које нису логичне ни нормалне. Они се свакако руководе одређеним резоном. Зато у покушају да разумемо овакав њихов став и позицију битно је подестити се изјаве Патријарха Вартоломеја са почетка овог текста.

Уколико као почетни аксиом и ми узмемо два аспекта ове изјаве, све ово што сам назвао апсурдним и противним логичном размишљању у овоме тексту постаће јасно и на свој начин „смислено“. Та два аспекта су:

1. Да је почетак православне Цркве Васељенски Патријархат, да је он живот и светлост Црквама
2. Да Православље не постоји без Васељенског Патријархата

Из ових ставова происходе поступци којима сведочимо.

Очигледно је да Цариград сматра да, будући да је извор Православља, он може самостално са тога извора дати ‘живу воду’ коме год пожели. А други (помесне Цркве) то не могу учинити јер не поседују извор. Извор је један. У томе смислу могу и одговорити на молбу председника о додели аутокефалије непостојећој Цркви.

Затим, будући да је ЦП живот и светлост Црквама, ЦП може удахнути живот и дати светлост, то јест може оживети, ту, декретом новоосновану, црквену структуру. Због тога што „Православља нема без Цариградског Патријархата“, онај ко прихвата одлуке ЦП, у томе смислу и овакве, јесте Православан, док онај ко их одбија вероватно није.

Зато што је Цариград „Мајка Црква“, Цариград сматра да одлуке своје „деце“ (помесне) која иако су одрасла и самостална (аутокефална), може да преиначи, избрише (укидање Указа из 1686 и слично) без да их претходно консултује. Јер њихова одраслост им не вреди без одлука и старања Мајке, зато што, као што видесмо, Православље не постоји без Васељенског Патријархата.

Зато што је Цариградски Патријархат извор светлости и живота Црквама, може да оснива ставропигије у другој помесној Цркви јер свака аутокефалност није потпуна самосталност, зато што је само Цариград самовластан.

У самој суштини, у Цркви није потребно ни јединство у вери, ни јединство у љубави у исповедању, ни јединство у Св Чаши, него јединство у „извору“ који јесте Цариград.

Дакле, колико год, драги читаоче, ово изгледало чудно, у реченом постоји смисао. Тај смисао извире директно из става Цариграда изреченог кроз уста предстојатеља тога славног, од свих вољеног, и мученичког трона. Поступци и потези које Цариград вуче лако су схватљиви кроз тај догматско-канонски кључ.

Питање је да ли је тај резон прихватљив за Православну свест и савест? И друго једнако важно и повезано питање, чија тежина најпре пада на плећа предстојатеља помесних Цркава, а затим и целог епископата, клира и верујућих, Црквене пуноће, јесте питање како и на који начин се односити према овоме што се пред нама збива.

Тужног срца и са великим болом, који ме тера да ово пишем, завршавам ове редове, са молитвом да нас Господ сачува и спасе!

У навечерје празника Покрова Пресвете Богородице.

13. октобар 2018.

чтец Ведран Гагић

 

[Ведран*]

пре 9 минута, Bokisd рече

Lajkovao sam ti poruku ( tvoje zvanicno saopstenje za medije povodom slucaja Ukrajinske crkve ...  ) odmah posle procitane dve recenice,.... ne treba daje da citam, sve si opisao u prvoj recenici... 

 А што ме тако мучиш! Морао сам сад опет да идем да прочитам шта сам то написао! 

Ја немам меморију памћења као ти. 

пре 11 минута, Bokisd рече

ne treba daje da citam

А контекст Боки! Контекст! 

[Ведран*]

1 hour ago, Ведран* рече

На питање новинарке шта мисли о историјским одлукама Цариградске патријаршије, мит. Иларион (Алфејев) је одговорио:

"ја не бих назвао те одлуке историјским, него разбојничким"

Ево цели разговор са митрополитом.

 

[MKD13]

пре 16 часа, Ведран* рече

 

Ја мислим да би наша Црква требала озбиљно да размисли о формирању неке експертске групе која би се евентуално могла активирати за обраду македонског питања. Ми немамо капацитете као Руси, али ни као Фанар, и зато треба да размишљамо унапред.

Svaka cast Carigradskom Patrijarhu, a ja sam mislio da je Vizantija mrtva.

Jos jednom, jer ne zelim da odete u raskol. Raskolnici su oni koji po svojom voljom otcepaju se od Crkve zbog nekih drugostepenim stvarima, koji se mogu izleciti, (kanonski poredak, tipik i.t.d.) ne dogmatskog karaktera. Odvojiti se moze samo ako je u pitanje Jeres! (makedonci nisu po svojom voljom van zaednice  zato i nisu raskolnici).

U Makedoniji mislim da bi Vartolomeju bilo jos lakse jer nema opozicije kao u Ukraini. UPC MP ima mnogo vazniju poziciju i podrsku mesnog naroda nego li POA. POA za makedonce kao da ne postoji i slobodno moze da regulise svoj status kao srpska pravoslavna crkva u Severnoj Makedoniji.

Sto se tice Ohridske Arhiepiskopije, Carigrad je otstupio svoje teritorije novoj Drzavi SHS kao shto sad Ukraini. Tomos slicno je dat novoj crkvenoj organizaciji SPC koja je ujedinila u sebe Karlovacki sinod i Dalmaciju, Crnogorsku crkvu i eparhije koja je ustupila carigradska patrijarsija. Sa carigradske perspektive to isto sad se desava na Ukraini. Raskol tamo carigrad ne priznaje jer odluke o raskolnicima su cisto politicki motivisane.

Dovoljno je Carigradu da kaze da Tomos je izdat na osnovu politcke stvarnosti u to vreme, a kako nema vise tu osnovu,  Drzava SHS, a SPC sama se nesrpravlja sa novim okolnostima i ne resava pozitivno probleme koji su se nakupile, i drzi namerno status kvo, i time drzi u opasnosti duse vernika, pogotovo onim eparhijama koja je carigrad poverila i otstupila SPC, onda majka Crkva je duzna  u saglasnosti sa svojim pravo da razresi novunastalu situaciju.

Pozivanju na ljubavi i bratskim i hriscanskim odnosima i licemerjem ovde nikako nisu na strani SPC. Isto destruktivnost je na njenu stranu jer ne resava problem a odrzava i produbljuje.

Sto se tice kanona. Carigrad samo ce da vas pita: Kako i s kojim pravom i po kojim kanonima sam vam dao Tomos iz 1922' ?

Nije 1922' samo otstupio svoje eparhije vec postojece SPC. SPC nije tada ni postojala, vec nekoliko samostalnih crkava koji su se nasle na teritoriji na novoj  Drzavi: CG, Sinod iz Karlovac, Dalmacija, i eparhije Makedonije, carigradski Tomos je stvorio novu crkvenu organizaciju SPC.

Sa kojim pravom? Sa istim tim i sad ce Carigrad deljiti nove Tomose.

 

 

:

[Снежана]

Свеправославни сабор или православни папа

Дејан Мачковић

Једна легенда приповједа како су монаси по смрти једног угледног игумана у његовој монашкој ћелији пронашли комплетно епископско одјејање, све с митром и другим накитом, а поврх тих одежди, написану приступну епископску бесједу која је почињала с ријечима: „Овоме се нисам надао…“

Тако отприлике изгледа и реакција црквeне јавности на вијест да је васељенски патријарх Вартоломеј, с њему оданим Синодом, одлучио да пређе Рубикон и поцијепа наш мали, до сада мирни и помало досадни православни космос. Примањем и прихватањем обе (донедавно међусобно непријатељске) верзије расколничке украјинске јерархије, те будућим плановима о давању аутокефалије њиховој уједињеној парасинагоги, скупљеној с коца и конопца, патријарх Вартоломеј, чврсто убијеђен да има папске прерогативе, изазвао је невиђену кризу и нашироко отворио врата расколу. 

Међутим, иако готово сви православни коментари на кризе почињу ријечима да је криза заправо добра ствар јер „крисис“ на грчком значи суд о нечему, суђење на основу ког ресетујемо приоритете и просуђујемо шта нам је заиста важно и битно, а шта не, овај пут криза не само да није добра, него је трагична. Она ће дефинитивно изазвати насиље, крвопролиће и смрт многих. У том смислу, злослутни позив Фанарског Синода да се уздржи од насиља и преузимања храмова је класично пилатовско прање руку пред руљом јер су необандеристичке (украјинска верзија усташтва) хорде и чете ионако већ дуже вријеме нападале православне вјернике, свештенство и храмове.

Готово читав миленијум оштрина православне критике папства била је усмјерена ка папском јурисдикцијском примату и чињеници да је папство прије свега држава. Насурпот томе, нуђена је православна теорија саборности према којој „Патријарх не ради ништа без Сабора, а Сабор не ради ништа без сагласности Патријарха“ (према 34. апостолском правилу), а која није никада издржала суд историје. Наиме, већ од доба када је у Сирији писана канонска збирка, нама позната као Апостолска правила, Црква је била у загрљају државе, а потом и отворено ушла у постељу с њом. Посљедично, све црквене одлуке, саборност и једногласност, увијек су спровођене с државном војском и полицијом. Црквена управа, нажалост, никада није много марила да ли је то била Константинова војска која је у крви угушила Донатов раскол, или пак полиција која је тукла монофизите који нису хтјели да се причешћују код православних епископа, или турски аскери који су на камилама изнијели 9 товара злата и драгоцјености из Пећке Патријаршије 1766. године. Саборским оцима је битно само да су одлуке Сабора и Патријараха испоштоване. 

На једнак начин, ни патријарх Вартоломеј не брине много о томе колико ће дјеце остати без родитеља, и ко ће се вратити кући разбијене главе,или пак која ће наоружана група да реализује пушкама и силом његово „право“ да даје и одузима аутокефалије коме хоће и поништава одлуке „нижих“ инстанци – цркава. Да нису трагичне, фанарске папске претензије би биле комичне. Васељенски патријарх не може да схвати да никада не може бити православни папа не само јер му историја, бројност, углед и моћ то не дозвољавају, него првенствено јер је римокатоличка реалност далеко од наше православне.

Папство је систем који је вијековима разрађиван, и који се истовремено борио са спољашњим непријатељима, али и с бројним унутрашњим слабостима: непотизмом, корупцијом, групашењима, национализмом, економским злоупотребама итд, све док није постепено дошао у данашњи функционални облик, казнено-правно јасно дефинисан, у коме Црква може да живи и напредује. У том смислу, сваки евентуални православни Папа, коме би узор био римски Папа, би био потпуни промашај и катастрофа, те последњи ексер у ковчегу историјских Православних црква јер нисмо нити духовно нити системски, а посебно не кадровски, спремни за такав вид црквене организације. 

Православна црква није у стању да се носи са проблемима које стварају локални епископи, а који се понашају као папе, управо због наведених недостатака и унутрашње контроле и ревизије, а камоли да имамо васељенског папу. Међутим, кад бисмо већ једног дана и морали да имамо православног папу, онда то свакако не само да не би био г. Вартоломеј, него ни било који цариградски патријарх, без обзира шта се фанариотима причињава да канони то говоре. Православни папа би морао да иза себе има православну државу, баш као што и римски папа има иза себе Државу Најсветијег престола Рима – колоквијано названу Ватикан.

Управо због овог злосретног брака државе и Источне цркве, од кога се Западна црква спасила на свој начин, ми правослани нисмо могли да развијемо папство, у било ком облику. Зато смо, након истовремене пропасти три империје (Руске, Османске и Аустријске), били у потпуном расулу и слободном паду током стотину година, да бисмо ових дана дотакнули дно и коначно пали у раскол. Прво, скоро стотину година нисмо могли да сазовемо Сабор. Потом су Цариграђани организовали обичну патријаршијску конференцију у сеоској сали за приредбе ђачког дома на Криту, на којој епископи нису могли ни да говоре, а којој је као смоквин лист који прикрива срамоту дат назив „Сабор“. 

Поврх свега, након тог и таквог „Сабора“, на коме нисмо смјели да дотакнемо ни једно битно питање, попут рецимо аутолефалије, расули смо се у парампарчад и то кривицом Цариграда. Овим смо доказали сами себи и свој васељени да је због историјских околности нашег црквеног развоја и устројства православни црквени поредак и саборност немогуће одржати без конкретне подршке државне власти. Сада је свима јасније, а посебно теолозима, зашто је Ватикан морао да буде држава, или зашто папа има надјурисдикцијиски примат. Осим овога, из грчког понашања јасније нам је и како је изгледао раскол 1054. године.

Тренутно једини реалан излаз из кризе јесте нови Свеправославни сабор, који би не само поништио последње одлуке Цариградске цркве, него се и јасно изјаснио о привилегијама и правима на које се позива Фанар, о којима нико 1000 година никад ништа није чуо, нити су икада коришћене. Но, све и да јесу постојале, а нису, сад је прилика да буду поништене, једнако како је на Фанару „повучена“ одлука из 1681. о јурисдикцијском давању Кијевске митрополије Московском патријарху – „јер су тад биле друге околности и јер је по икономији“. Нови Сабор би морао да се позабави табу темама – аутокефалије, права суђења и ревизија одлука, диптиха итд. 

Осим тога, најважнија одлука би морала да буде да се свргне цариградски патријарх Вартоломеј једнако како је, управо на Вартоломејеву иницијативу, свргнут јерусалмски патријарх Иринеј 2004. – због суштински сличних разлога, сарадње са страним службама противно интересима Цркве Божије. С једне стране, руска црквена дипломатија је по свему судећи остварила подршку међу бројним православним црквама, те одлуку о детронизацији не би било немогуће донијети, но, ипак, с друге стране, ситауција у односу на Јерусалимску кризу из 2004. је битно другачија јер за сада патријарх Вартоломеј ужива подршку свог Сабора архијереја, док Иринеј то није имао. 

Овде вриједи напоменути, да је управо патријарх Вартоломеј последњих неколико година, очигледно припремајући се за раскол, систематски кадровском политиком неутралисао и пензионисао све епископе и митрополите Цариградске патријаршије које је оцијенио као непоуздане, истовремено доводећи нову поставку себи лојалних људи. Тако су или сами дали оставке, или су мање-више под притиском пензионисани грчки митрополити у Британији, Шведској, Њемачкој итд. Последње кадровске промјене су биле управо љетос, пред сам почетак кризе, када је смијењен митрополит Швајцарске Јеремија и када су затегнути односи са америчким архиепископом Димитријем, који ће убрзо бити пензионисан и против своје воље. Његову богату и престижну катедру Америке највјероватније да ће добије митрополит француски Емануил, велики пријатељ Европске Комисије и других бриселских структура, као награду за успјешно маневрисање украјинском кризом. Толико о поштовању канона и предања од стране патријарха Вартоломеја. (Српска црква је, таква каква је, са свих својих хиљаду мана и проблема, ипак била толико свјесна предања и канона, да је „проблематичне“ епископе пенизионисала искључиво на њихов лични захтјев.) 

Дакле, управо због овог односа снага у Цариградском сабору архијереја, илузорно је очекивати било какав глас разума или отпора из фанарских буџака и сокака, иако ни сви Цариграђани нису некакав монолитни блок по овом питању, једнако као ни српски епископи, или украјински архијереји. У том смислу, да би одлука Свеправославног сабора имала смисла и била успјешна, она би требало да буде праћена подршком првенствено државних турских власти, што није немогуће обезбједити, не само из Москве, него чак и из Београда. Након што направи сличан проблем у Македонији или у Грузији, како је и најавио, политички кругови који сада подржавају патријарха Вартоломеја неће имати више користи од њега, па га лако могу пустити низ воду, као што су то урадили већ много пута са старим и бескорисним слугама.

У сваком случају, Свеправославни сабор који би брзо донио конкретне одлуке је једино могуће рјешење. Српска православна црква би требало да буде иницијатор сазивања овог Сабора, првенствено због својих интереса јер ако се овај проблем развуче по америчком рецету на дуготрајни замрзнути конфликт једнаких фрустрација, у коме ће се две стране деценијама крвити и исцрпљивати, какав већ постоји на Кипру, Изралеу, Дејтону, Ираку, Либији итд, није нереално да очекујемо да ће ускоро српски монаси бране наше манастире од припадника Косовске, Црногорске или Босанске православне цркве, при чему ће нам стање Цркве у Македонији бити последња у низу брига. 

У таквим приликама није параноично нити немогуће замислити да наш самопроглашени псевдопапа из Истанбула Епархију рашко-призренску издвоји и додијели аутокефалној Цркви у „Сјеверној“ Македонији, или Албанској Архиепископији, јер се због бољих политичких односа с Албанцима те помјесне цркве могу ефикасније бринути о православним црквама и вјерницима на територији Косова. Овде не треба заборавити ни великодушну понуду предсједнице Хрватске Колинде изречену љетос Владимиру Путину да се Русима врате православни храмови у Хрватској које је направила руска имиграција након 1918, те друге креативне идеје које могу да се изроде у политичким плановима и штабовима обавјештајних служби.

Но, осим ових практичних и политичких проблема око имовине и статуса које бисмо могли да имамо у блиској будућности, ако патријарх Вартоломеј, као самопроглашени псевдопапа, настави да дијели аутокефалије сваком пробисвијету који то од њега затражи, далеко опаснија је еклисиолошка релативизација и равнодушност према спасењу која ће да настане код хиљада вјерника када се пред обичним човјеком одједном понуди лепеза православних цркава. Не само да ће већина поштеног свијета на огорчене борбе око храмова и имовне, одмахивати руком и са подсмијехом – „опет се попови туку око новца!“ – него ће и новостворене цркве разноразним егзибицијама и снисхођењима привлачити вјернике у циљу свог омасовљења. Тако ће се тек малобројни питати гдје је заиста спасење, а још мање ће бити оних који ће са сигурношћу моћи да одговоре.

Може се претпоставити да ће новостворена Вартоломејска православна „црква“ у Украјини врло брзо прихватити нови календар, бити проевропски оријентисана, изразито националистичка, антируски хистерична, вјероватно далеко попустљивија према људским слабостима у питањима морала и склонија „бриселским“ вриједностима итд, те као таква привући највећи број вјерника који вјери и Цркви прилазе као политичком покрету, а не лађи вјечног спасења. Припадност некој од Украјинских цркава биће углавном виђена као припадност некој од политичких партија, док ће се учествовање и присуство обредима посматрати и вредновати као гласање на изборима. 

У том смислу, ови потези Фанара нису добро виђени ни у Ватикану, јер се процјењује да ће значајан дио вјерника у новоформирану националистичку јединствену Украјинску цркву ући не само од Денисенкових расколника и из садашње канонске Православне цркве, него и значајним дијелом из Унијатске гркокатоличке цркве. Римокатоличка црква је имала негативна искуства са национално набијеним црквеним заједницама насталим у еуфорији јер је на сличан начин Унијатска црква у Румунији изгубила готово половину вјерника након оснивања националне Румунске православне патријаршије 1925. године.

У оваквим околностима, Српска и Руска црква налазе у далеко незавиднијем положају него било која друга црква јер се једино наше канонске територије не налазе у оквиру једне државе, него у неколико различитих и често непријатељски расположених држава. У том смислу, Српска црква има посебан интерес да се овај проблем брзо и позитивно ријеши, да ли сазивањем Свеправославног сабора или пак позивом патријарху Вартоломеју да се покаје и одбаци зло које је створио, што је теоретски увијек могуће. Но, да ли је и реално? 

Што чиниш, чини брзо – ријечи су Господње.

 

https://www.facebook.com/teologijanet/

[невски]

Поштовани чланови, браћо, нов сам на форуму тако да бих желео да Вас похвалим за квалитетну дискусију.Као обичан мирјанин сазнао сам много корисних информација пре свега за организацију цркве, каноне и слично.За разлику од већине форума где је дискусија која се води ниског квалитета овде се заиста може сазнати много тога корисног(човек се може "поучити").

Како пратим ситуацију у Русији и Украјини већ дуги низ година, могу рећи да је ситуација јако комликована како условно "споља", тако и "унутра".То се једно са другим прелива и сједињује у ово што постоји данас.

Што се тиче унутрашњих односа канонска Украјинска православна црква, у односу према Украјини и њеним државним потребама се ни на који начин није ишла против званичне политике Украјине.Није дала ниједан повод да се сматра нелојалном држави Украјини.Покушаћу да објасним.

На територији која се не налази под контролом власти у Кијеву су:

1.Кримско-симферопољска епархија

Иако је дошло до присаједињења ова епархија је остала под патронатом УПЦ.Не само то,него је епископ Лазар,ватрени поборник бандероваца(што је и разумљиво пошто је родом из Волињи).Значи, РПЦ није ни ту искористила новонасталу ситуацију да би себи присајединила још епархија.Оставила је ову епархију у саставу УПЦ.

2.Доњецко-мариупољска

Један део епархије се налази на територији Украјине,други не.На њеном челу се налази Иларион Шукало родом из Љвова,такође ватрени поборник политике украјинске државе.Који отворено назива припаднике оружаних снага које се боре против украјинске власти бандитима.Он иде корак даље и благосиља припаднике украјинске војске који иду у борбу.

3.Горловска епархија

Ту је ситуација нешто боља него у ове две горепоменуте епархије где столује Митрофан који је родом из Луганска.Ипак ,ни он ниједним поступком није ишао против украјинске државе.

4.Луганска епархија

Ту столује Митрофан(родом из Хмељницка),који ниједним поступком није наудио украјинској држави.

Такође и сама РПЦ је у протекле 4 године све чинила да избегне било какав сукоб са Украјином.Од слања честитки председнику за победу преко других поступака.

Дакле,не постоји ниједан разлог због ког би се УПЦ МП сматрала проруском по делима или да представља неку продужену руку "великоруске" политике.У стварности је све другачије.

Сасвим је друго мишљење међу верницима који такво понашање цркве неодобравају, и чак изражавају и јавни презир према таквом односу.С обзиром да УПЦ МП ипак окупља вернике проруске оријентације.

Такође у самој РПЦ постоји јака струја која не одобрава овакав однос.Упозоравали су дуго времена да ће се ово догодити и да ће мирољубива политика само изазвати још већу катастрофу сматрајући да црква мора да стане уз своје вернике пошто они и јесу црква и својом борбом они се боре и за њу саму.

РПЦ, не може без државе,а држава(Русија) нема дефинисану политику.Колико јака држава,толико јака црква.

https://www.politnavigator.net/ugroza-zakhvata-kievo-pecherskojj-lavry-poezdami-vezut-40-tysyach-boevikov.html

Украјинска железница је повећала број возова према Кијеву.Разлог је окупљање око "заузимања" Кијево-Печерске лавре где се очекује 40 хиљада људи.

Највећа невоља у свему што ће у таквој ситуацији настрадати људи,а њих нема ко да заштити.Не мислим да ће било ко да се заузме за њих.Било је и горег, када су људи живи спаљивани у Украјини, а такође свакодневно гину људи у рату(који још траје) па се нико око тога не узбуђује.

Тешка времена и времена искушења,али и нада.Према пророчанствима руских стараца,Кијево-Печерска Лавра мора да падне у руке расколника,да би се после тога(нисам сигуран да ли је 7 месеци или година дана),поново возродио руски цар.Са друге стране, пророчананства су могућност,а да ли ће се остварити или не је ствар људи.

Остаје да пратимо са зебњом ситуацију.

 

 

 

[Dragi]

пре 20 минута, MKD13 рече

Svaka cast Carigradskom Patrijarhu, a ja sam mislio da je Vizantija mrtva.

Jos jednom, jer ne zelim da odete u raskol. Raskolnici su oni koji po svojom voljom otcepaju se od Crkve zbog nekih drugostepenim stvarima, koji se mogu izleciti, (kanonski poredak, tipik i.t.d.) ne dogmatskog karaktera. Odvojiti se moze samo ako je u pitanje Jeres! (makedonci nisu po svojom voljom van zaednice  zato i nisu raskolnici).

U Makedoniji mislim da bi Vartolomeju bilo jos lakse jer nema opozicije kao u Ukraini. UPC MP ima mnogo vazniju poziciju i podrsku mesnog naroda nego li POA. POA za makedonce kao da ne postoji i slobodno moze da regulise svoj status kao srpska pravoslavna crkva u Severnoj Makedoniji.

Sto se tice Ohridske Arhiepiskopije, Carigrad je otstupio svoje teritorije novoj Drzavi SHS kao shto sad Ukraini. Tomos slicno je dat novoj crkvenoj organizaciji SPC koja je ujedinila u sebe Karlovacki sinod i Dalmaciju, Crnogorsku crkvu i eparhije koja je ustupila carigradska patrijarsija. Sa carigradske perspektive to isto sad se desava na Ukraini. Raskol tamo carigrad ne priznaje jer odluke o raskolnicima su cisto politicki motivisane.

Dovoljno je Carigradu da kaze da Tomos je izdat na osnovu politcke stvarnosti u to vreme, a kako nema vise tu osnovu,  Drzava SHS, a SPC sama se nesrpravlja sa novim okolnostima i ne resava pozitivno probleme koji su se nakupile, i drzi namerno status kvo, i time drzi u opasnosti duse vernika, pogotovo onim eparhijama koja je carigrad poverila i otstupila SPC, onda majka Crkva je duzna  u saglasnosti sa svojim pravo da razresi novunastalu situaciju.

Pozivanju na ljubavi i bratskim i hriscanskim odnosima i licemerjem ovde nikako nisu na strani SPC. Isto destruktivnost je na njenu stranu jer ne resava problem a odrzava i produbljuje.

Sto se tice kanona. Carigrad samo ce da vas pita: Kako i s kojim pravom i po kojim kanonima sam vam dao Tomos iz 1922' ?

Nije 1922' samo otstupio svoje eparhije vec postojece SPC. SPC nije tada ni postojala, vec nekoliko samostalnih crkava koji su se nasle na teritoriji na novoj  Drzavi: CG, Sinod iz Karlovac, Dalmacija, i eparhije Makedonije, carigradski Tomos je stvorio novu crkvenu organizaciju SPC.

Sa kojim pravom? Sa istim tim i sad ce Carigrad deljiti nove Tomose.

 

 

:

Bez nas Srba, i Rusa, nema Pravoslavlje. Ostala bi jedino grčka narodna Crkva, koja bi, osim u Grčkoj, svuda bila verska i folklorna manjina od 0-1 %. Nije Bog zabadava izabrao nas Kananićane kako nas Judejci zovu

https://ru.wikipedia.org/wiki/%D0%95%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%B9%D1%81%D0%BA%D0%BE-%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D1%8F%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8%D0%B5_%D0%B4%D0%B8%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%82%D1%8B

https://en.wikipedia.org/wiki/Knaanic_language

[Ведран*]

пре 17 минута, невски рече

Поштовани чланови, браћо, нов сам на форуму

Добро дошао.