Шта је то депресија?

[Postomolitvom]

Starac Tadej je kazao za depresiju da je to kombinovanje misli, kada razmišljamo biće ovo,biće ono...i sapletemo se u te misli kao pile u kučinu. Kada primamo predloge misli koje nisu od Božjeg Duha nego od drugog nekog, a samo primajući misli od Božijeg Duha možemo funkcionisati najbolje i tu je naša velika nemoć zapravo jer bez Njega ne možemo da funkcionišemo, da ne pominjemo da je Životodavac.
Vjerujem da postoje ljudi koji su prostodušni 

[Postomolitvom]

пре 20 минута, Postomolitvom рече

Starac Tadej je kazao za depresiju da je to kombinovanje misli, kada razmišljamo biće ovo,biće ono...i sapletemo se u te misli kao pile u kučinu. Kada primamo predloge misli koje nisu od Božjeg Duha nego od drugog nekog, a samo primajući misli od Božijeg Duha možemo funkcionisati najbolje i tu je naša velika nemoć zapravo jer bez Njega ne možemo da funkcionišemo, da ne pominjemo da je Životodavac.
Vjerujem da postoje ljudi koji su prostodušni 

Vjerujem da postoje ljudi koji su prostodušni pa i pored toga možda i ne razmišljaju uopšte o Bogu kao ličnosti, neukalupljeni u bilo koji religijski tok, ali primaju Njegove misli i sasvim zdravo funkcionšu, blagi puni mira,dobrote, radosti i ljubavi...
Mi vjerujući najčešće primamo misli malo od Boga malo od drugih nekih mislenih radijusa,nesvjesno, pa funkcionišemo ono ok, umjesto da svijetlimo životom, zaista zapečaćeni Duhom Svetim. Takvi su rijetki, to su sveti, potpuno predani Božjoj volji, Njegovom Duhu, takav ne može drugačiji da bude do pun životne radosti jer takav Duh u njemu obitava. Bog sigurno da nas pušta malo da se sapletemo u razne misli, da bi naučili kako da ih se otarasimo i kako da Mu se predamo, pa onda smo u stanju da životom propovjedamo i drugima pomažemo tom jednostavnom ali za ovaj svijet neobičnom radošću.
Eto to je bila kratka besjeda ljeta Gospodnjeg ovog, Juna prvog baš eeee. 

[Anika]

Отворићу се колико могу...

Патим од ове страшне немани дуги низ година. Идем иначе у цркву преко 10 година са мањим паузама. Молим се и постим редовно, некад се и исцрпљујем и одричем скоро свега. Не знам шта све нисам покушавала. Људи из цркве су ме излуђивали својим саветима, трпела сам најстрашније осуде, критике, филозофирања, неки су ликовали, имала сам гадна искуства чак и са неколико духовних лица о којима не бих да причам. Нека им Бог опрости ако је то за опроштај. После свега дуго нисам смела ником да се обратим, да бих некако отишла до једног сеоског свештеника који ми је донекле улио поверење, али и ставио молитвени терет који нисам могла да носим. Метаније, јутарње, вечерње, акатисти, канони, много тога... Од људи углавном кријем да имам проблем, из неколико разлога. Један од главних је што ми не треба ничије сажаљење и лажна утеха, а други што сам желела све време да будем јака и да сама то некако решим. Тачно је да је у питању комбинација мисли, али никакво позитивно размишљање не помаже. То су бајке за малу децу. Слушала сам ја и мотивацијске говорнике и прочитала много књига из психологије.  Оно што могу да кажем је да ми је скоро нешто помогло, мало је фалило да дође до исцељења. Звала сам један манастир у намери да се консултујем с неким од духовника, јавила ми се монахиња која ми је тек на крају разговора рекла да је она ту игуманија. Шта је она урадила мени не знам, није ту било никаквих посебних речи, али ја сам се после тога осећала као нова, добила сам неку силу од Бога. И кренула сам да се молим од свег срца, али наравно да ме је лукави који не жели мени спасење пореметио поново са својим мислима од којих нисам успела да се одбраним. И пала сам у очајање и у страхове и панику. Толико дуго сам чекала тај тренутак и да га тако лако испустим, нисам смела да дозволим. Знам жену верујућу која није могла више да се уздржава, па је рекла да јој не треба Бог, него мушкарац. Ја бих све мушкарце препустила другима, само да крај мене буде Бог. Сви су криви за депресију која некога задеси. Да има више љубави међу људима, не би никад ни дошло до овога.

Жао ми је ако ће се неко осећати повређено, тврдим да је лакше трпети телесни бол, него ово.

 

[Матусал]

1 hour ago, Anika рече

Отворићу се колико могу...

Патим од ове страшне немани дуги низ година. Идем иначе у цркву преко 10 година са мањим паузама. Молим се и постим редовно, некад се и исцрпљујем и одричем скоро свега. Не знам шта све нисам покушавала. Људи из цркве су ме излуђивали својим саветима, трпела сам најстрашније осуде, критике, филозофирања, неки су ликовали, имала сам гадна искуства чак и са неколико духовних лица о којима не бих да причам. Нека им Бог опрости ако је то за опроштај. После свега дуго нисам смела ником да се обратим, да бих некако отишла до једног сеоског свештеника који ми је донекле улио поверење, али и ставио молитвени терет који нисам могла да носим. Метаније, јутарње, вечерње, акатисти, канони, много тога... Од људи углавном кријем да имам проблем, из неколико разлога. Један од главних је што ми не треба ничије сажаљење и лажна утеха, а други што сам желела све време да будем јака и да сама то некако решим. Тачно је да је у питању комбинација мисли, али никакво позитивно размишљање не помаже. То су бајке за малу децу. Слушала сам ја и мотивацијске говорнике и прочитала много књига из психологије.  Оно што могу да кажем је да ми је скоро нешто помогло, мало је фалило да дође до исцељења. Звала сам један манастир у намери да се консултујем с неким од духовника, јавила ми се монахиња која ми је тек на крају разговора рекла да је она ту игуманија. Шта је она урадила мени не знам, није ту било никаквих посебних речи, али ја сам се после тога осећала као нова, добила сам неку силу од Бога. И кренула сам да се молим од свег срца, али наравно да ме је лукави који не жели мени спасење пореметио поново са својим мислима од којих нисам успела да се одбраним. И пала сам у очајање и у страхове и панику. Толико дуго сам чекала тај тренутак и да га тако лако испустим, нисам смела да дозволим. Знам жену верујућу која није могла више да се уздржава, па је рекла да јој не треба Бог, него мушкарац. Ја бих све мушкарце препустила другима, само да крај мене буде Бог. Сви су криви за депресију која некога задеси. Да има више љубави међу људима, не би никад ни дошло до овога.

Жао ми је ако ће се неко осећати повређено, тврдим да је лакше трпети телесни бол, него ово.

 

По мојој скромној процени прихватили сте се у потпуности јевањђељског начина живота али остали у простору овога света где за Бога има јако мало места. Требало би пронаћи у животу неки привремени циљ, породица,посао, хоби како би вас одржавао у здравој свести или отићи у манастир. Свети оци су рекли да онај ко покушава да у свету достигне савршено тиховање и безмолвије никада се неће ослободити демонских удара и насртаја и осећаће стални расцеп у души. Жена ће се спасити рађањем деце ако остане у вери и подвиг брака није ништа мањи од монашког за онога који тражи Бога од свег срца.

[Јелена011]

Anika me je podstakla da kazem nesto.

Cesto među verujucima cujem kako je psihologija, psihijatrija, psihoterapija zlo, nesto lose, bezbozno. Sa svim varijantama i nijansama toga kako oni veruju u Boga a ovi ne priznaju dusu i slicno.

A sa druge strane imamo gomilu zaista depresivnih, anksioznih ljudi među verujucima koji to od muke kriju od drugih verujucih. Sto bi rekao jedan brat koji ide u "dobru" bg crkvu u kojojstoji "agape" posle liturgije, svi su kao veseli, raspolozeni, divni, a pola njih cim stigne kuci popije neki lek jer je u teskoj muci. Samo se to krije jer nije valjda dovoljno pobozno i kao kako su oni verujuci a imaju ... (upisati problem po zelji).

I mnogo puta cuh kovanicu -daj preporuci mi nekog a da je "verujuci psihic", "pravoslavni psiholog" i slicno. Ljudi to je zamka te iste bolesti. Kad polomite nogu ne trazite verujuceg ortopeda jel? Bitno da je covek dobar lekar koji zna posao. Tu vera pistaje teret ne zato sto je vera losa nego sto smo je mi krivo shvatili. To je Ava Zoran bas lepo opisao o Njegosu sada. Psiho strucnjaci ne znaju o vama ono sto vi ne kazete, oni barataju samo onim sto vide i cuju, nemaju magicni stapic ni kristalnu kuglu i ne idete tamo da se ubedjujete da li ima Boga il nema, sta je to njihov problem. Oni su tu da pomognu i da kad vec ste pokusali sami i niste uspeli da vam daju jedan drugaciji pogled na stvari i na vas i to sto vas muci. Niko nije manje ili vise vernik ako pati od depresije ili sizofrenije ili napada panike. Pa ne kazete nikom e ti da si neki vernik ne bi imao lupam upalu pluca. Ako vam treba neko iz tog spektra batalite to da li je vernik il vakav nakav, idite kod strucnjaka koji zna poso. Resite problem, a vasu veeu vam niko ne moze oduzeti. Jer tako upadate u zacarani krug - ne mozete radeci istu stvar dobiti razlicite rezultate. Da je moglo da se sredi samo od sebe sredilo bi se, dajte sansu necem drugacijem, mozda uspe. Nije medicina svemoguca i te lekare vodi Bog ako cemo tako, ne govore oni to sami od swbe eto doslo im. Pruzite ljudima sansu da su dobronamerni.

[Агница]

Отац Арсеније је имао све 'симптоме' данашњих психичких поремећаја.,и страхове и паничне нападе и мисли о самоубиству,па га ено хвала Богу данас срећан и благодаран Богу на свим искушењима јер је кроз њих стекао искуство у борби и милост Божију која спасава све оне који Га призивају..дакле,наде увјек има,ето човјека са искуством који свједочи јавно..проблем је кад мислимо да наде нема,да је све пропало,да ће све тако и заувијек бити..онда се препустимо и то и јесте побједа депресије..чим се боримо она мора да одступа..препоручујем ова задња предавања о. Арсенија из Цириха..

Послато са ST23i уз помоћ Тапатока

[АлександраВ]

пре 3 часа, Јелена011 рече

Bitno da je covek dobar lekar koji zna posao.

И мењајте их онолико пута колико буде било потребно док не нађете некога ко ће заиста да вам помогне и где ћете осетити добру, квалитетну климу. Није ниједан лекар (као ни било које друго занимање) крајњи избор под морање. Имате право да мењате и да тражите другог. Сећам се, улазим у ординацију, седи краљ психијатрије, препречио сто тако да можеш да уђеш буквално само један корак у ординацију и да се саплетеш о некакву раздрндану столицу, заваљен у кожну фотељу а иза њега брисан простор ко на минском пољу, намрштено ме гледа, помене моје име, ја оно ОК, он понови моје име повишеним гласом, ја оно опет ОК, шта ти је, он поново готово се продере, ја блејим у њега не знам шта му је, он каже - па јел сте то ви? ја оно, ма не, нисам, украла сам успут другу књижицу па ти увалила, а и питај ме брате лепо, шта си се наместио у ту страшну позу. Понови он  мој датум рођења, ја сада већ издрилована одмах одговорим, да, тада сам рођена, ја Александра од оца тог и тог. Он почне да се смеје и одвали (поприлично онако феминизирано), хихихих, па шта је ово данас, и ви сте ован, данас су ми све били овнови, хихихих лош дан за овнове, а шта вам је подзнак? Ја не верујем. Брате, нађи психијатра и излечи се. Наравно, одмах га променим. Мењајте их мењајте, има их свакаквих. Као када сам добила неку атипичну ишијалгију, каже мени врсни стручњак овако (све пријатељски ме лупкајући по руци) - да вам кажем, све вам је то од деце. Ја гледам, не разумем. А он опет - да, да, све вам је то од деце, троје деце па то сте се исцимали, све сте оптеретили цимајућу децу и ето вам. Брате мили, дијагностичар за медицинску енциклопедију. Мењајте их!

[Драгана Милошевић]

Подсетисте ме на моје авантуре са психијатрима:

- Главно је било пити лекове у јаким дозама, без њих нема боље  (нисам вам ја, бре квочка да ме кљукате)

- Један кад ме погледа овако криве кичме у фази клиничке депресије вели болујем од епилепсије (преплашена на смрт, уби ме у појам)

- Тако вам побегох у бг код садашње докторке, има томе 6 или 7 година.

[Bokisd]

пре 4 часа, Јелена011 рече

Anika me je podstakla da kazem nesto.

Cesto među verujucima cujem kako je psihologija, psihijatrija, psihoterapija zlo, nesto lose, bezbozno. Sa svim varijantama i nijansama toga kako oni veruju u Boga a ovi ne priznaju dusu i slicno.

A sa druge strane imamo gomilu zaista depresivnih, anksioznih ljudi među verujucima koji to od muke kriju od drugih verujucih. Sto bi rekao jedan brat koji ide u "dobru" bg crkvu u kojojstoji "agape" posle liturgije, svi su kao veseli, raspolozeni, divni, a pola njih cim stigne kuci popije neki lek jer je u teskoj muci. Samo se to krije jer nije valjda dovoljno pobozno i kao kako su oni verujuci a imaju ... (upisati problem po zelji).

I mnogo puta cuh kovanicu -daj preporuci mi nekog a da je "verujuci psihic", "pravoslavni psiholog" i slicno. Ljudi to je zamka te iste bolesti. Kad polomite nogu ne trazite verujuceg ortopeda jel? Bitno da je covek dobar lekar koji zna posao. Tu vera pistaje teret ne zato sto je vera losa nego sto smo je mi krivo shvatili. To je Ava Zoran bas lepo opisao o Njegosu sada. Psiho strucnjaci ne znaju o vama ono sto vi ne kazete, oni barataju samo onim sto vide i cuju, nemaju magicni stapic ni kristalnu kuglu i ne idete tamo da se ubedjujete da li ima Boga il nema, sta je to njihov problem. Oni su tu da pomognu i da kad vec ste pokusali sami i niste uspeli da vam daju jedan drugaciji pogled na stvari i na vas i to sto vas muci. Niko nije manje ili vise vernik ako pati od depresije ili sizofrenije ili napada panike. Pa ne kazete nikom e ti da si neki vernik ne bi imao lupam upalu pluca. Ako vam treba neko iz tog spektra batalite to da li je vernik il vakav nakav, idite kod strucnjaka koji zna poso. Resite problem, a vasu veeu vam niko ne moze oduzeti. Jer tako upadate u zacarani krug - ne mozete radeci istu stvar dobiti razlicite rezultate. Da je moglo da se sredi samo od sebe sredilo bi se, dajte sansu necem drugacijem, mozda uspe. Nije medicina svemoguca i te lekare vodi Bog ako cemo tako, ne govore oni to sami od swbe eto doslo im. Pruzite ljudima sansu da su dobronamerni.

Dosta vremena sam proveo na Svetoj Gori , i video sam, zaista, razlicite 'slucajeve' laika hriscana ( koji dolaze na Goru ), cak i monaha, koji su pod manjim ili vecim uticajem depresije ( u duhovnoj borbi i prkaksi je poznato,  kao uninije ).

I, u mnogim tim slucajevima, pa, da kazem iskreno , nije bili nekih pozitivnih pomaka u izlecenju od depresije. Cak, i ako su se cesto pricescivali, postili, ispovedali. Gledao sam mnoge od njih, kako 'tumaraju' beznadezno manastirskim zdanjem, kao trazeci neku pomoc svojoj muci.

Ali, ( zaista mislim tako ), ipak, postoji jedno veliko, ...ali. Nije problem ( sto nema nekih pomaka u izlecenju )  u Crkvi, veri ili prebivanju u manastiru koji je radionica blagodati za dusu ( bar po spoljasnjem ustrojstvu, o unutrasnjuem da ne govorimo ),.... nego je problem, glavni je problem, sto NEMA doktora. Nema , nazalost, iskusnih i prekaljenih doktora koji mogu da prepisu lekove za te ranjene duse.  

A, lekovi postoje. Velliki duhonosni oci Crkve,  su kroz svoje mnogobrojne podvige, ocistili i prosvetili svoje duse tako, da su mogli da otrkriju sve duboke tajne, te nase ( duse ).

Teorijski i prakticno, su oni dali zaokruzen sistem koji moze pomoci coveku  u trazenju resenja za svoje probleme. Znaci, kao sto sam vec naveo, lekovi zaista postoje, ali, problem je sto zivimo u vremenu , gde  lekari koji trebaju da prepisu te lekove,  ne postoje ili da budem malo precizniji, tesko je naci iskusnog i proverenog lekara.

Ili, mozda i mogu da se nadju lekari, ali, nisu bas tako 'provereni' kao sto su bili ti nasi 'stari' lekari i ne mogu dati odgovarajuci lek za odgovarajucu bolest ( duse ). Nazalost, mislim, da je takva situiacija danas , sa ovom pricom u pravoslavlju.

Zbog toga, mislim, da je dobro, da, ako ne mozemo naci resenje za svoju depresiju, odemo i do nekog proverenog psihijatra,  ( )  , koji moze putem odredjenih mentalnih tehnika i lekova, da pomogne takvom coveku. Bitno je coveka izvuci iz 'crne rupe', posle se moze nastaviti terapija i duhovnim hriscanskim 'lekovima' itd.

 

[Anika]

Нисам уопште о овоме желела да пишем из милион и једног разлога, али ето десило се. Прво, могу себе да повредим овим огољавањем, а то је нешто што ни најмање не желим. Друго, довољно сам тога прошла да знам да нису сви људи у цркви добронамерни и позитивни, можда се и сами боре, а можда се и крију иза цркве, ко ће га знати. Али да има болесника, има их итекако. И међу мирјанима и међу духовницима. Не знам је ли то мени неко саветовао лекара или сам погрешно схватила, али моја је лична ствар шта ћу радити са својим животом и како ћу се борити, не требају ми ничији савети са интернета. И можда ћу се трајно удаљити са форума, јер ми не требају злонамерни коментари. Трећа ствар, ја себе нимало не жалим. Оно што желим за себе је да се испуни воља Божија, шта год то значило за мене лично.

[Драгана Милошевић]

Аника,

овде делимо своја искуства из ове области

Нико тебе није прозвао и зато те молим да се не удаљваш са форума

Они који су злонамерни сами ће се одати.

Љуби те твоја сеја.

[Јелена011]

пре 7 минута, Bokisd рече

Dosta vremena sam proveo na Svetoj Gori , i video sam, zaista, razlicite 'slucajeve' laika hriscana ( koji dolaze na Goru ), cak i monaha, koji su pod manjim ili vecim uticajem depresije ( u duhovnoj borbi i prkaksi je poznato,  kao uninije ).

I, u mnogim tim slucajevima, pa, da kazem iskreno , nije bili nekih pozitivnih pomaka u izlecenju od depresije. Cak, i ako su se cesto pricescivali, postili, ispovedali. Gledao sam mnoge od njih, kako 'tumaraju' beznadezno manastirskim zdanjem, kao trazeci neku pomoc svojoj muci.

Ali, ( zaista mislim tako ), ipak, postoji jedno veliko, ...ali. Nije problem ( sto nema nekih pomaka u izlecenju )  u Crkvi, veri ili prebivanju u manastiru koji je radionica blagodati za dusu ( bar po spoljasnjem ustrojstvu, o unutrasnjuem da ne govorimo ),.... nego je problem, glavni je problem, sto NEMA doktora. Nema , nazalost, iskusnih i prekaljenih doktora koji mogu da prepisu lekove za te ranjene duse.  

A, lekovi postoje. Velliki duhonosni oci Crkve,  su kroz svoje mnogobrojne podvige, ocistili i prosvetili svoje duse tako, da su mogli da otrkriju sve duboke tajne, te nase ( duse ).

Teorisjki i prakticno, su oni dali zaokruzen sistem koji moze pomoci coveku  u trazenju resenja za svoje probleme. Znaci, kao sto sam vec naveo, lekovi zaista postoje, ali, problem je sto zivimo u vremenu , gde  lekari koji trebaju da prepisu te lekovi,  ne postoje ili da budem malo precizniji, tesko je naci iskusnog i proverenog lekara.

Ili, mozda i mogu da se nadju lekari, ali, nisu bas tako 'provereni' kao sto su bili ti nasi 'stari' lekari i ne mogu dati odgovarajuci lek za odgovarajucu bolest ( duse ). Nazalost, mislim, da je takva situiacija danas , sa ovom pricom u pravoslavlju.

Zbog toga, mislim, da je dobro, da, ako ne mozemo naci resenje za svoju depresiju, odemo i do nekog proverenog psihijatra,  ( )  , koji moze putem odredjenih mentalnih tehnika i lekova, da pomogne takvom coveku. Bitno je coveka izvuci iz 'crne rupe', posle se moze nastaviti terapija i duhovnim hriscanskim 'lekovima' itd.

 

Ima tu isto brale kvaka 22

Znas koliko sam puta cula to -ma samo da mi Bog posalje nekog specijalnog, posebnog, prozorljivog duhovnika da me lepo procita, pomoli se, uradi ciribuciriba, i svi moji problemi bi bili reseni. Eto da ima blagocestivih dovoljno duhovnih dusa oni bi znali sta meni da kazu i ja ne bi imo problem.

Al to ne da je dusevni, to je vec sad duhovni problem koji se zove gordost. Sta, nasa bolest je toliko posebna i mi smo specijalni, jedinstveni i neponovljivi da nam treba "jak" duhovnik, ovakav il onakav biraj karakteristiku po zelji. Nisu nam dovoljno dobri lekari, nije nam obican pop dovoljan, pa onda ne valja ni jeromonah vidi ga kaki je, pa ovaj ma de ces njega ma neee nije njegova molitva opitna i tako sve redom, problem je u drugima jer samo da su drugi kakvi nisu ja bih se sredio. Tu je ta kvaka 22.

Pravoslavlje je jednostavno, smiris se i teras dalje. Nema tu dovoljno nedovoljno dobro. Ako pricamo o duhovnom. Problem je sto kako u dusevnoj tako i u duhovnoj sferi ne postoji recept, univerzalan i konacan. Ne postoji terapija jednoznacna i definitivna niti jednacina kao u matematici. Pa bre i lekova za visok pritisak ima sto vrsta, kako li tek ljudi zamisljaju da postoji tek tako jednostavno resenje za mnogo tananije i kompleksnije stvari.

Sto, jel nekom ispod casti da ode normalno kod psihica, da se smiri i kaze Boze imam frku pomozi pa ako uspe da se jos lepse pomoli Bogu i zahvali mu na daru sto se muke resio?! Nego neee, nije to bas dobro to je nuzno zlo, bilo bi bolje da ga je izlecila molitva iskusnog starca, to bi mu pokazalo kako je on vredan i dostojan? Pa nije Hristos magijom lecio ljude nego lepo uzeo blato i vodu pa malo zamesio stvar pa namazo na oci a prethodno je bilo deder se ti malo pomakni i dodji. Mogo je da dune il da pomisli u svojoj glavi i kvit. Al jok, sta mu je trebalo da prlja ruke?! Nije Njemu trebalo nego da nas nauci da nema tu dostojnog i manje dostojnog, ovo kao misticni prozorljivi starac svi se raspilave stavljaju amine i vicu slava Bogu, a kad ti pomogne obucan covek onda pa kao eto jbg. Pa nije ti covek pomogo jer je svetaki mega car pa ni cak sto je mnogo pametan nego sto mu Bog dao da ti pomogne. Slava Bogu. Jer naravno da je On jedini taj kojim se lecimo.

 

[goranger]

A. Šmeman  o depresiji, dnevnik 10.3.1973

...dok smo razgovarali, meni je postalo sasvim  jasno da njena depresija ima demonski karakter. A osjetio sam njeno voljno prihvatanje te hule na Boga. Osjetio sam i koliko su psihijatrija i psihoanaliza nemoćne i manjkave u ovom slučaju. Nema načina da čovjeka izvučete iz mraka "ako je svjetlost u vama mrak". Rekao sam joj: "Možeš jedino da zgaziš na tu hulu, da se izvučeš iz te laži i iz te predaje. Više ne možeš učiniti, ali i to je početak".

[Bokisd]

пре 3 минута, Јелена011 рече

Pravoslavlje je jednostavno, smiris se i teras dalje. Nema tu dovoljno nedovoljno dobro. Ako pricamo o duhovnom. Problem je sto kako u dusevnoj tako i u duhovnoj sferi ne postoji recept, univerzalan i konacan. Ne postoji terapija jednoznacna i definitivna niti jednacina kao u matematici. Pa bre i lekova za visok pritisak ima sto vrsta, kako li tek ljudi zamisljaju da postoji tek tako jednostavno resenje za mnogo tananije i kompleksnije stvari.

Sto, jel nekom ispod casti da ode normalno kod psihica, da se smiri i kaze Boze imam frku pomozi pa ako uspe da se jos lepse pomoli Bogu i zahvali mu na daru sto se muke resio?! Nego neee, nije to bas dobro to je nuzno zlo, bilo bi bolje da ga je izlecila molitva iskusnog starca, to bi mu pokazalo kako je on vredan i dostojan?

Ovo je i sustina moga posta.

Ne treba da trazimo nekog extra sense duhovnika i prozorljivca, nama treba iskusan, proveren lekar duhovnik, koji je upoznat sa duhovnim lecenjem, kako teorijski , tako i prakticno. Koji ce moci, dati odgovarajuci lek za 'odgovarajucu' ( duhovnu ) bolest. Da zna kako prepoznati bolest, koja je ( bolest ) u pitanju, koji je nivo i jacina bolesti, koji su uzroci i na osnovu svega toga da odredi recept.

Gde naci takvog lekara danas ? Licno, nisam ih nesto video, cak i na Svetoj Gori. Postoje, ali, su retki i pitanje koliko su 'provereni' ? Ono sto je cinjenica, sigurno su manje 'kvalifikovani' od nasih 'starih' lekara, koji su i izmislili i nasli te' lekove za dusu.

Ovo za psihijatrijsko lecenje, vec sam rekao ( da se ne ponavljam ). U svakom slucaju, cini mi se, da se u sustini slazemo. ( vise se slazem sa tobom povodom ovog pitanja, nego sa nekim mojim pravoslavcima oko pitanja TE..... ..... )
 

[АлександраВ]

пре 32 минута, Anika рече

Нисам уопште о овоме желела да пишем из милион и једног разлога, али ето десило се. Прво, могу себе да повредим овим огољавањем, а то је нешто што ни најмање не желим. Друго, довољно сам тога прошла да знам да нису сви људи у цркви добронамерни и позитивни, можда се и сами боре, а можда се и крију иза цркве, ко ће га знати. Али да има болесника, има их итекако. И међу мирјанима и међу духовницима. Не знам је ли то мени неко саветовао лекара или сам погрешно схватила, али моја је лична ствар шта ћу радити са својим животом и како ћу се борити, не требају ми ничији савети са интернета. И можда ћу се трајно удаљити са форума, јер ми не требају злонамерни коментари. Трећа ствар, ја себе нимало не жалим. Оно што желим за себе је да се испуни воља Божија, шта год то значило за мене лично.

Аника, као што је и Драгана рекла, делимо своја искуства, ко колико може и хоће, управо да би на тај начин некоме ко чита ове речи дали подршку. Ако мислиш да ћеш себе повредити на овај начин, немој да пишеш на овој теми. А хвала ти бескрајно што си своје искуство поделила са нама. Мислим да ти нико ништа није саветовао, једноставно причамо, надовезујући се једни на друге, а и ако ти неко даје савете, и по овом и по свим другим питањима у животу, твоја је одлука да ли ћеш тај савет узети или не. И не само да не мораш да га усвојиш, него не мораш ни да га упамтиш. Људи дају савете, наше је шта ћемо са тим да урадимо. Не љути се на нас овде на теми, самим тим што смо овде казује да смо или (били) у тој борби, сами или са неким нашим драгим људима или покушавамо да разумемо шта је депресија и како помоћи себи и другима. Ја лично не бих волела да одеш са форума. Свако добро од Бога ти желим!