Шта је то депресија?

[Juanito]

пре 7 минута, Снежана рече

Ја то намерно да би после видео да нису жене баш толико лоше. 

[Снежана]

пре 1 минут, Juanito рече

Ја то намерно да би после видео да нису жене баш толико лоше. 

да знаш да подсећате на старији брачни пар, баш вас је лепо за гледати/читати 

[Juanito]

пре 1 минут, Снежана рече

да знаш да подсећате на старији брачни пар, баш вас је лепо за гледати/читати 

Ко Жика и Милан смо. 

[Paradoksologija]

Хајде и ја да се "отворим" кад већ добијам поруке типа "не дај се" (фала мсм али То давно беше, сећам се ја...)

Код мене може се рећи да је било неких спољних околности - релативни неофит (неких 5 година у Цркви), са идејом коју је итекако требало деконструисати да ако будем добра девојчица све ће са Богом и светом тећи у исправном правцу и смеру онако линеарно и на дугме, сексуално уздржање од тренутка уласка у веру до тренутка склапања црквеног брака, на наговор духовника рани брак, никаква контрацепција не д'о Бог, и прво дете, и све под конац, и све на месту, и све тотално идеално и - постпорођајна депресија.

И ту је ипак Јуанито у праву да бар понекад нешто просто "кврцне" физиолошки. Јер, можда је требало преиспитати веру у Бога и свет и успут односе са сопственим родитељима и идеје о родитељству и свашта још понешто, али факат је да је суноврат у таму сличну оној о којој је говорила Александра, да не понављам, укратко црни бесмисао који гуши изнутра и онемогућава сваки, и најмањи корак ка ма чему, сва људска осећања осим интензивног сталног бола у грудима, донекле блажу, кренуо од када сам добила ту предивну, савршену бебу, тотално фину и мирну и лагану за одржавање.

И занимљиво је да ми је било мало боље када сам почела да о својој депресивној епизоди разговарам са једним свештеником - нећу га именовати, али мислим да је добро да напоменем да је доктор теологије и "фаца", а довео ме је код њега пријатељ јер је знао да ће ме разумети јер и сам - пати од депресије. Сјајно смо се разумели и разговарали неколико месеци, просто искрено и отворено. Не могу вам описати колико га је нервирало то "Само се моли, пости и живи литургијски & све ће бити сјајно". Јер њему све то никада раније није пало напамет, је л' (иронија). Нико није рекао да се не треба борити, али некад се деси, оће и то, да борба и дисциплина и све како ваља и требује и доведу до депресије. Толико је лако давати правила другима из сопствене жеље да верујемо да се нама тако нешто не може десити, само ако довољно исконтролишемо све. Е па некад и не може, не контролишемо ми баш све.

Занимљиво је и да чим сам затруднела са другим дететом, сваки трачак депресивности је заувек нестао и за почетак био замењен трудничком хиперсимболичком еуфоријом (све нешто значи; живот је сав повезан и предиван; цвеће и пролеће и Васкрсење повезани и истинити и дивни форевер! итд.) а после порођаја се просто никада више није у том облику појавио. Ту стварно мислим да има основа за хипотезу да има ту свашта физиолошки условљено.

А онда је дошло треће дете - предњачећа постељица, високоризична трудноћа од почетка, лекари који ме плаше смрћу мене и бебе на сваком прегледу. И абрупција постељице у 34. недељи, јурњава у болницу, хитан царски, докторка која студенткињама говори "ово је најхитнија ситуација која постоји у гинекологији" (баш хвала на охрабрењу), сићушно млитаво биће које ми показују на трен пре но га одвезу на Институт за неонатологију, где ће провести месец дана у инкубатору са сијасетом језивих дијагноза и сталним страхом да ли ће бити добро. И опет сам ја лично после овога била далеко боље него после рођења првог детета. Имала сам разне забавне моменте после - необично интензивна размишљања о смрти због којих нисам могла да спавам, живописна замишљања смрти своје и најдражих, пливам па ми падне напамет да бих могла, између осталог, да умрем и од дављења или гушења, то је свакако једна од опција, неконтролисани флешбекови када ме нешто подсети на ситуацију, када неко негде помене превремено рођену децу или видим возило Института за неонатологију почнем неконтролисано да плачем - али све ово је неупоредиво боље и лакше зато што су стварна осећања и стварне људске реакције и емоције, и стварна, нормална, премда мало интензивнија, свест о смртности - за разлику од периода депресије, што је и даље убедљиво најстрашнија ствар која ми се десила.  

И нисам сигурна да има правила која се могу извући.

[АлександраВ]

пре 1 минут, Juanito рече

Ко Жика и Милан смо.

već vas zamišljam

 

[Баба]

пре 13 минута, Paradoksologija рече

Занимљиво је и да чим сам затруднела са другим дететом, сваки трачак депресивности је заувек нестао и за почетак био замењен трудничком хиперсимболичком еуфоријом (све нешто значи; живот је сав повезан и предиван; цвеће и пролеће и Васкрсење повезани и истинити и дивни форевер! итд.)

Јбт значи ја имам трудничку хиперсимболичку еуфорију!!!

[Снежана]

пре 22 минута, Juanito рече

Ко Жика и Милан смо. 

više sam mislila na ovako nešto 

 

[Баба]

Мислим да сам добио одговор на питање са почетка теме.

Ово је оно јин и јанг, што би рекли Кинезли.

ДаклеМ депресивцима сам ја нешто као  терапија.

 

[Grizzly Adams]

пре 25 минута, Снежана рече

да знаш да подсећате на старији брачни пар, баш вас је лепо за гледати/читати 

Да смо се раније срели,

било би друкчије све...

[Јелена011]

Grizli, ja tebe kontam al bojim se da je tesko skontati ljude sa slicnim problemima.

To ti je kao ona prica o ciljevima kojom ti sjajno baratas i sve ti je jasno.

Sta je tebi cilj u razgovoru sa nekim ko ima problem? Da definisemo problem, da se njime bavimo, analiziramo i sve po redu i unesves il da ga zaobidjemo.

Ti ljudi Ekstremno pate i ekstremno im je tesko, to nije umisljena patnja ili isfilozofirana, realna je podjednako kolika i duboki karijes lom kljucne kosti ili upala bubrega. Sta vise, ta patnja je sve vise dokumentovana, promene nivoa hormona i sve dalje sve je to pokazivo, al sta je starije, kokoska ili jaje? Da li su se hormoni promenili usled toga ili je to dovelo do promena hormona. Mislim iskreno da je to i jedno i drugo u isto vreme. Mislim da to nije bila svesna odluka nego sklop licnosti koje je usled nepovoljnih i raznih okolnosti kvrcnuo tako. Zasto? To je onaj deciji mehanizam, zelja da nas neko razume, zelja da te neko vidi kao coveka, da uvazi tvoja osecanja, misli, da se osetis vaznim i bitnim za nekoga "dovoljno" da obrati paznju ali nazalost posto u jednom trenutku ta inace ljudska svacija potreba nije mogla iz ko zna kog razloga da bude zadovoljena neki ljudi se tu jednostavno zakljucaju i stanu. I jednog dana razviju probleme slicne vrste. Neko na slicne takve okolnosti nece razviti depresiju jer ce tu potrebu zadovoljiti na drugaciji nacin ili razviti drugaciju odbranu. To je ekstremno pohednostavljeno, to su one faze odrastanja licnosti da ne davim sada koje su se nekad ucile u skoli, ono analna, oralna i tako dalje i deci je to bilo smesno i nisu kontali sto to uce iz psihologije i kakve to veze ima sa zivotom kad lici na seks a nije seks

Zato je neko "sklon" zavisnostima, neko ekstremima, neko depresiji pa tako vec idem u filozofiju.

Mogu ja do sutra o tome kakvi su oni i da li to zapravo znaci manipulaciju ili sebicnost ili kako se to leci, sta je cilj svega toga al ne znam da li bi to koristilo nekom ko to cita. Sretala sam dusevno jako izazovne ljude sa problemima koji su bili duhovno zdraviji od zdravih, ali i obrnuto. Jerotic je pisao lepo na temu o tome sta je zdrav mentalno pojedinac, koje su karakteristike zrelosti i svako moze da nesto tu lepo procita. Ali ako cemo o cilju to upiranje prstom, e ti si vakav nakav, ne pomaze. Jesam ja za otvoren odnos, itekako, ne podnosim ono smeskanje u facu i klimanje glavom i kao uzdisem kad mi neko nesto prica, al ovako u pisanoj reci gde mi ne vidimo ko sve cita i u kom stanju mislim da nase reci moraju biti malo blaze.

Depresivni ljudi kada udju u fazu ispoljavanja besa i ucenja da se oslanjaju samo na sebe, da oni to mogu i znaju, kad uce da usvajaju dobre obrasce komunikacije i izdrzavanja emocija, tad mozemo da pricamo o tome da li su i kakvi bili prema drugima. U svoj toj "njihovoj" boli i beznadju da osveste koliko su oni drugih ljudi povredili nehotice al opet povredili. Tad fokus postaje odgovornost za svoje postupke, a ne krivica. Samo se to uci, to nije neka filozofija, to se uci,trenira, vezba. Depresija je proslost, svima se cini da su osecanja trenutna ali u pitanju je odigravanje nesvesno proslosti. Isto tako anksioznost je unapred odigravanje negativne buducnosti odatle strepnja. Vapaj za smislom koji svako od nas ispoljava u zavisnosti od vaspitanja, primarne porodice, crta licnosti, prezivljenog iskustva. Ali ma kako se cinilo to je sve ljudski, zajednicki, nista tu nema ekskluzivno samo kod jednog coveka.

[Јелена011]

Paradokso, iskreno ja bre ne znam nikoga ko nije imao post porodjajnu depresiju makar u blazoj formi. Da izvines ja mislim posle svega da je to normalno. Al zaista. Ok, intenzitet i tok se razlikuje al ja nikog ne znam kome hormoni nisu napravili rsum. Pa devet meseci smo filovane hormonima i odjednom bum, na stranu sve drugo. To ne racunam u depresiju jer je cista fiziologija. Ja sam se tako prepala sad poske drugog porodjaja jer mi jr opadala kosa u pecatima i mislila sam ko zna koji je sad to slucaj kad vidim da je i to normalno tj moze itekako i desava se porodiljama i tacno kako su rekli evo to opadanje se zavrsilo, pocela je da mi izrasta kosa. Samo jos da pricekamo da se rupe popune. Al taj osecaj uzasa mene koja bukvalno moram da usisavam dva puta dnevno jer sve oko mene i bebe je puno moje kose i kosa koja opada kako je dodirnem, bre nosila sam kapu onu hirusku da se ne linjam toliko. Al to je normalno. Ne kazem da to nije depresija jeste i podjednako realna, i nazalost trebalo bi pricati o tome otvoreno, jer porodilji jos samo to fali da misli da je flipnula. Nije ti lakse od saznanja da je to normalno i uobicajeno al nekako i jeste jer znas da nisi umislila nista niti si ista uradila po principu to nisam ja to je moja nova sauma. Tu je sad ovo grizlijrvo, kakve bre pozitivne misli, ne pomaze tu bre nista, al kad znas da je nesto fizioloski proces to saznanje ti pomogne da izdrzis i da se ne okrivljujes. Idealno bi bilo da imas podrsku i nekog s kim to da podelis. Al avaj.

[Paradoksologija]

пре 5 минута, Јелена011 рече

Paradokso, iskreno ja bre ne znam nikoga ko nije imao post porodjajnu depresiju makar u blazoj formi. Da izvines ja mislim posle svega da je to normalno. Al zaista. Ok, intenzitet i tok se razlikuje al ja nikog ne znam kome hormoni nisu napravili rsum. Pa devet meseci smo filovane hormonima i odjednom bum, na stranu sve drugo. To ne racunam u depresiju jer je cista fiziologija.

Варира од ничега преко хормонски индуковане пролазне депресивне епизоде до дуготрајне и свегутајуће постпорођајне депресије. Може трајати и годинама. Већина жена има неку реакцију и свима треба нека подршка, свакако.

[Јелена011]

пре 10 минута, Paradoksologija рече

Варира од ничега преко хормонски индуковане пролазне депресивне епизоде до дуготрајне и свегутајуће постпорођајне депресије. Може трајати и годинама. Већина жена има неку реакцију и свима треба нека подршка, свакако.

Da, moze doci od bejbi bluza pa i do psihoze. Nije umisljena, nije ono moli se i procice jer ako je blaga da procice ako pa sad ti je sklop takav, okol,osti takve, sistem podrske takav, ali ako nije a ti se nadas prolasku s neba onda su svi na uzasnom gubitku. Zato i mislim da edukacija ne samo porodilje nego svih je preko potrebna.

[Кратос]

пре 55 минута, Жељко рече

Јбт значи ја имам трудничку хиперсимболичку еуфорију!!!

Ko ne veruje u to odlazi u permanetnu depresiju što mu dođe pakao!!!

[Снежана]

 Заклетва животу

 

 

Никада те нећу издати сасвим, мада сам те издавао и издаваћу те на сваком месту. И када сам те мрзео, нисам могао да те заборавим. Преклињао сам те да те поднесем. Звао сам те али ниси долазио; урликао сам али ми се ниси осмехнуо. Био сам тужан а ниси ме тешио. Плакао сам а ниси ми засладио сузе. Пустиња си био мојим молбама, гроб моме гласу. Тишина си био мојим мукама а пустиња мојим самоћама. Убијао сам у мислима прве тренутке живота а загрмео твоје почетке. Хтедох отров твојих корена, хтедох да пресуше воћке и пресуше извори; жудела је моја душа. Но захвална ти је моја душа за осмех који је видела само она, а нико други, захвална за сусрет који нико никад није сазнао, тај сусрет се не заборавља већ тајном вером у теби одјекује у тишини, озелењава пустињу, заслађује сузе и разведрава самоће.Заклињем се да никада нећеш сазнати за моју велику издају. Заклињем се свим најсветијим – твојем осмеху, да се нећу растати од тебе

Емил Сиоран