Руски православни психолог Михаил Хасмински - Како бити и остати истински срећан ...

[JESSY]

Овај текст није богословски, ми само желимо да вам укажемо на јединствени и истинити пут исцелења душе од бола. Зато ћемо у вези са великим чудом Причешћа рећи само да су плодови тог Чуда несумњиви и осетни. Велик број људи које лично познајем се избавило након Причешћа од најтежих психичких растројстава, болести тела, очајања, депресије, а једном је практично на моје очи, жена оздравила од меланома (веома тешког малигног тумора). Причешћу претходи исцељујућа Тајна покајања – исповести. За време исповести човеку се праштају сви греси које исповеди. Из његове душе као да се извлаче ексери које је забијао у себе, исцељују се све ране које је нанео себи. Савест постаје чистија. Да ли се још увек сећате како је добро на души када је савест чиста?

Могуће је задовољити се краткотрајним ефектом, тј. позитивним исходом одређене кризе. Међутим, ускоро ће доћи нова криза можда тежа од претходне. Ако не желите да осећате бол, ако желите да живите у љубави и радости неопходно је да непрестано бринете о души.

Неопходно је да научимо себе да души пружамо све што јој је неопходно и да не чинимо оно што је рањава. Ово захтева измену наших навика. У питању је дуг процес који захтева сталну пажњу и напор. Међутим, у мери у којој ћете уз помоћ Лекара проналазити сопствене грешке и исправљати их у дубини своје душе тежина ће вас напуштати, осећање истинске радости ће испунити вашу душу.

Највећи део посла нећете радити ви, већ онај свевидећи, Лекар Који нас воли а кога ми уопште не ценимо. Од вас се једино тражи да примите тај чудесни дар исцељења.

Ако желите да будете телесно здрави неопходно је да бринете о хигијени. Ако желите да будете душевно здрави и ту је такође потребно да чувате хигијенске норме. Професор Зураб Кекелидзе, заменик директора Државног научног центра социјалне и судске психијатрије В.П.Српског, је говорио: „Постоји појам психохигијене. Немој чинити оно што нарушава психичко здравље! Прочитај Десет заповести, тамо је све написано! А ми не познајемо те законе и стога чинимо гомилу глупости!“

О томе нам говори искуство генерација које су живела пре нас. Они су то одлично схватали, видели, осећали резултате, предавали сопственој деци.

И немојте да грдите бол, не жалите се на њега и не мучите се више већ идите и лечите га.

Желим вам успех у томе.

http://www.imanade.org/kako-izleciti-dusevni-bol/

[JESSY]

О љубавној зависности (2.део)

Ако се вратимо на питање избора – од кога зависити? – које смо поставили у почетку текста, одговор на њега је овакав: можемо да изаберемо зависност од људи, ствари, околности… или зависност од Бога. Трећега нема: или зависност од привременог, пролазног, или зависност од вечног. Притом, што смо више зависни од људи, то смо мање зависни и мање нас интересује Бог и Његово мишљење о нама. И обрнуто: што смо више зависни од Бога, што више живимо ради Њега, стремимо да угодимо управо Њему – то смо мање зависни од свега осталог, тим мање нашој срећи прете промене судбине.

Зависност од Бога може се поредити са зависношћу детета од мајке. Ако погледамо тај пример схватићемо на који начин зависност од онога ко те истински воли може постати извор радости, спокоја, сигурности. Схватићемо да таква зависност не представља терет, не мучи нас, већ напротив – чини нас срећним.

Зашто? Зато што је заснована на правој, истински жртвеној љубави. Мало дете осећа ту љубав и у потпуности верује мајци, ослања се на њу у свему. Оно јој поверава свој живот, своју будућност. И не мучи се тиме! Управо супротно, оно жели да чешће буде поред маме, трчи ка њој ради утехе при свакој узнемирености, обраћа се за помоћ у свакој муци. Дете зна – мама ће заштитити, мама ће схватити, мама је за њега – све. Зато што мама воли. Поверење малог детета према својој мајци не зна за границе. Дете не проверава колико је мама стручна по питању дечје исхране, лечења, развоја, па чак и личне безбедности. Малишан не проверава – он верује. У свему. И увек. Он је зависан од мајке у потпуности – и апсолутно је срећан због тога.

Погледајмо супротан пример. Сви знају, колико је несрећан малишан који је лишен мајке, лишен зависности о којој смо сада говорили. Васпитаван људима који су му страни и равнодушни према њему, малишан брзо престаје да верује било коме, рано сазрева, неретко ни сам не уме да воли. Зато што га нико истински није волео… Да, такво дете или адолесцент је неретко «слободан» и у великој мери независан – нико му не говори у колико сати да дође са улице, нико му не забрањује да пуши и пије пиво, нико га не тера да се упише на факултет. Међутим, да ли је он срећан, будући толико «независан»? Одговор је очигледан…

[JESSY]

Зависност човека од Бога налик је тој зависности малишана од мајке. Разлика је у томе што нас Бог воли више него што најбрижнија мајка воли своје дете. Из разлога што је Бог савршен и Његова љубав је савршена. Његова љубав је у највишем степену жртвена – до смрти, смрти на Крсту.

Није случајно да кроз целокупну хришћанску философију као црвена нит пролази слика човека као овце и Христа као пастира, који „живот Свој полаже за овце“. Овца може да пасе на домаћиновом пашњаку, послушно иде за пастиром тамо где је он води, може да му верује и разуме се у потпуности да зависи од њега. Међутим, користећи се својом слободом, овца може да изабере други пут и да побегне из стада. Тада она, разуме се, престаје да зависи од пастира, али ће зато зависити од свега осталог од чега раније није зависила: од времена, од дивљих звери, од налажења хране… И свако од насм као и та овца, врши свој избор сам.

Интересантно је да се у Православљу човека назива „СЛУГА (РОБ) ГОСПОДЊИ“. И то уопште није понижавајуће, већ нормално. У исто време, Јеванђеље говори: „Не будите робови људима“ ( 1 Кор. 7:23). То јест, Јеванђеље директно указује на правилан избор. Нажалост, ми чинимо ми бирамо да робујемо људима. А можда бисмо могли да изменимо наш избор у корист Бога?

Зависност од Бога је јединствени вид зависности који нас не приморава да страдамо, већ нас напротив, приводи истинској радости. И то је једино чиме можемо да из своје душе истиснемо све могуће патолошке зависности, јер како смо већ рекли на почетку, човек не може а да не зависи од неког. На први поглед је парадоксално, али управо у зависности од Бога човек налази истинску слободу.

[JESSY]

Док се човек налази у кругу порочних зависности себе самог сматра слободним, не примећујући понекад колико је заправо свезан. По речима светог Теофана:

„Када страсти буду прогнане остаје истински човек, док га својим присуством унаказују и чине од њега личност која је у многоме гора од животиња. Када страсти владају човеком и он их љуби, оне се толико сједињују са људском природом да када човек делује по њима њему се чини да делује из своје природе. Тако му се чини јер човек подчинивши им се делује по њиховом наговору драге воље, па чак бива и убеђен да је другачије немогуће: то је природа.“

Зар се не препознајемо у овим речима? Управо тако и ми, јурећи за илузорном слободом „желети и имати“, слепо се понекада покоравајући хедонистичком прилазу животу, заправо упадамо у зависност.

То јест, достижемо супротни резултат: мислећи да смо задобили слободу, бивамо везани најјачом зависношћу. Притом, најчешће нисмо свесни свог ропског положаја, потчињености својим сопственим потребама и хировима. На тај начин се добровољно лишавамо највреднијег – слободе.

Можда озбиљна душевна и духовна криза представља право време да се замислимо: ако поседујем слободу, то јест оно што сам увек желео, зашто ми је онда толико ЛОШЕ?

Зар се то не дешава управо из разлога што се истинска слобода уопште не састоји у могућности задовољавања великог броја наших потреба, већ у слободи од те диктатуре необузданих осећања? У могућности да се управља разумно својим поступцима, а не по заповести хира, која је данас овакав, сутра онакав?

[JESSY]

Зависност од Бога нам даје управо такву, непролазну слободу која не зависи од околности. Ако смо истински слободни, онда нас више не муче страхови о којима смо говорили горе. Када кренемо путем трезвености, васпитавања своје душе, постепено искорењујемо страсти које нас муче и уместо њих негујемо позитивне особине, толико неопходне и то не неком другом, већ пре свега нама самима. Богу нису неопходне наше врлине већ нама, јер оне улепшавају и оздрављују нашу душу, чине нас на тај начин срећнијим, спокојнијим и радоснијим.

Простије говорећи, „механизам“ је овакав:

–        учимо се трезвености и боримо се са својим страстима –>

–        видимо свет на прави начин, без искривљавања и илузија –>

–        прихватамо околности нашег живота (на које не можемо да утичемо) онаквим какве оне јесу, не упадајући у депресију –>

–        избављамо се од страхова, јер немамо основни страх који рађа остале – страх од реалности –>

–        укротивши страсти и избавивши се од страхова сечемо корен наших нездравих зависности –>

–        уместо нездравих зависности, налазимо се у зависности од Бога, ->

–        задобијамо истинску слободу и, на тај начин, постајемо много срећнији.

Мислим да управо то жели свако од нас.

[JESSY]

Као пример људи, који су били истински независни од свега пролазног, који су прихватали стварност онакву каква она заиста јесте, без губљења спокојства духа које ништа није могло да растроји и изведе из стања истинске хармоније и спокоја душе – могу да послуже православни Светитељи… Од њих треба да се учимо: добровољно предајући себе вољи Божијој, налазећи се у потпуној зависности од Њега они су били потпуно слободни од нездравих зависности у чијем се блату ми налазимо.

А ако говоримо о нашим односима са вољеним особама и њих је такође могуће – и неопходно – градити на другачијој основи од оне на коју смо навикли. Навикли смо да их градимо на стремљењу да задовољимо своју потребу да будемо вољени, то јест у суштини, на егоизму.

Међутим, развијајући однос на тај начин на крају долазимо не до истинске љубави, већ до нездраве зависности од партнера, мање или више изражене. (Зависимо од партнера јер он задовољава нашу потребу да будемо вољени. Ако он престаје да задовољава ту потребу ми упадамо у тешку кризу – јер смо управо ту потребу изабрали као темељ).

Истинска љубав је достижна, ако будемо градили односе управо на основи истинске слободе.

Ако успемо да се истински, свом душом привежемо за Бога, онда ће и наша привезаност према вољеној особи бити другачија. Гледаћемо на њу кроз призму вечности, љубићемо у њој оно што је непролазно: њну душу. Видећемо у вољеној особи истинску лепоту која живи у свакоме од нас као у створењу Божијем, видећемо и заљубићемо се у оно што је митрополит Антоније Сурошки назвао „сијањем вечног живота“. И када наша љубав прорасте својим кореном у вечност, онда и раздвајање са вољеним, ако се догоди, неће бити катастрофа за нас. Чак и када особа више не буде ту присутна, ми ћемо моћи да се у већем или мањем степену радујемо тој душевној и духовној лепоти коју смо видели и заволели у њему и која је бесмртна.

[JESSY]

На тај начин је крајње важно да, трезвено погледавши на бившег партнера, не осудимо и не упаднемо у мржњу – а управо та замка нам прети у ситуацији зависности. Најједноставније је предати се мржњи, са истим таквим одсуством сажаљења као „љубави“ (страсти) пре тога. Међутим, то нам није потребно. Јер управо за та страсна и нездрава осећања говоре да су само на корак једно од другог. И заиста је тако – не умемо да контролишемо емоције разумом, зато нам је најједноставније да заменимо једног водича (страст) другим, мрзети исто тако снажно као што смо пре „волели“ (То јест, мислили да волимо. Када бисмо волели истински, онда, наравно, не бисмо ни мрзели јер „љубав никада не престаје“ (1. Кор. 13:8)). Предати се новој страсти – мржњи – лако је, удобно, не треба размишљати… Међутим, неопходно је свим силама је избећи јер мржња разара нашу душу.

3. Учити се да непрестано наш разум непрестано контролише осећања. Не дозвољавати емоцијама да нас врате у претходни, нездрав и крајње необјективни однос према ситуацији и при „нападу“ емоција разумом себе вратити у већ формирани (види тачке 1 и 2) трезвени поглед на стање ствари. Зато је неопходно борити се са присилним мислима, што често доводи до буквалног насилног преусмеравања своје пажње на нешто пријатно и „правилно“ (зависи од особе до особе).

Веома добро средство контролисања осећања од стране разума представља „разговор“ разумног човека са осећајним (имамо у виду два човека, који живе у сваком од нас). Разумни задаје питања осећајном који покушава да одговори. Оно што за нас може бити неочекивано је да најчешће нећемо бити у стању да одговоримо. На тај начин, емоционални човек ће бити принуђен да призна свој пораз, то јест, разум ће се задржати изнад емоција, што и желимо.

Пример: зашто мислим да ће се супруг који је отишао вратити? Да ли за то има неких рационалних основа? Одговор: НЕМА. Зашто онда рачунам на то и мислим о томе 90% свог времена?

Можемо такође водити дневник слично овоме, записивати у њему своје мисли, емоције које надолазе и посматрати их логичким погледом.

[JESSY]

4. Неопходно је опростити бившем партнеру. Као што смо горе рекли, никако не треба упадати у мржњу. Ако будемо мрзели човека нећемо се избавити од зависности у односу на њега, јер ће једноставно та зависност добити нови облик. Док не опростимо партнеру настављамо да будемо повезани са њим нашом увређеношћу. А свака мање или више озбиљна повезаност поново представља  зависност.

Неопходно је стремити хришћанском односу према човеку који нас је напустио без обзира на бол који нам је нанео. Добро би било помолити се за њега по мери својих снага.

Важно је анализирати све што се догодило и пронаћи сопствене грешке, затражити опроштај код партнера за њих, а такође спровести „рад на грешкама“ – да их више не бисмо понављали.

Сем тога потрудимо се да разумемо онога ко нас је напустио. Да у нечему (можда чак у много чему) није у праву, али да се према њему нећемо односити непријатељски и са злобом већ као према човеку који је запоседнут страстима и болестан душом.

То не значи да смо дужни да снисходимо његовим пороцима и да се понижавамо пред њим. Важно је да разумемо човека и опростимо му али и избавимо се од страсног односа према њему (била то мржња или оно што сматрамо за љубав). Наш однос према њему мора да буде, као што смо говорили, трезвен, не искривљен ни на страну мржње, ни на страну ропске привезаности.

* * * * *

Пут оздрављења од психолошке зависности је пут духовног развоја, васпитања своје душе. Ићи по њему, без сумње, није лако; међутим, на њему нас очекују не само тешкоће, већ и радости и то истинске у поређењу са којима су сва претходна задовољства – ништа више до лажне новчанице у поређењу за златником… Радости ради којих заиста вреди живети.

[JESSY]

Како преживети љубавну кризу?

Шта је потребно да учините и којим редоследом:

1. Побрините се за сопствено физичко здравље

Хроничан стрес изазива снажну дестабилизацију целог организма што доводи до озбиљног поремећаја у раду имуног, неуролошког, ендокриног, као и осталих органских система. Активирају се хронична и психосоматска обољења, што још више погоршава наше психичко стање. И тако у круг.

Врло је важно прекинути овај круг. Шта је потребно учинити?

а) Квалитетно спавати.

б) Добро се хранити. Довољна количина протеина и угљених хидрата. Витамини.

в) Квалитетан одмор.

д) Уздржање од лоших навика (алкохола, пушења, промене полних партнера).

2. Запамтите да је све у Вашим рукама.

Најважније што треба да знамо када смо у тешкој кризи  је да из ње можете изаћи само Ви сами. Нико не може да изађе из кризе уместо Вас. Ни бивша вољена особа, ни пријатељи, ни психолог.

3. Имајте на уму да се прошлост не може вратити.

Живите у садашњости (то је оно што нам и припада) и размишљајте о будућности, а прошлост, по могућству само лепо из ње, оставите у сећањима.

4. Памтите да увек можете тражити помоћ и добити је.

То могу бити чланови породице, пријатељи, стручна помоћ, колеге, па чак и непознати људи. Међутим, оно што Вам они саветују не треба испуњавати журећи и без размишљања. Све је индивидуално. Размишљате о сваком појединачном савету, не следите их слепо, размислите о њима и не одгурујте од себе руку реалне помоћи.

[JESSY]

5. Тражите своје грешке, а не грешке бивше вољене особе.

Прочитајте материјале са сајта који су слични Вашој ситуацији, али и текстове који се генерално баве темом љубави и брака. Читајући их, трудите се да не оптужите другу особу, већ да разумете сопствене грешке. Овај приступ је конструктивнији због тога што ми увек страдамо заправо због својих грешака. А друго, зато што једина особа коју можемо променити – јесмо ми сами.

6. Направите план изласка из кризе.

Направите процену свих факторе који вас узнемиравају или који вас радују. Размислите које све ресурсе (психолошке, физичке, интелектуалне) поседујете за превладавање кризе. Који су путеви и начини за решавање кризе (дефинишите шта можете учинити у односу на Вас лично, али и у правцу према спољашњем свету – других људи, околности…) . Направите план корака за излазак из кризе.

Затим, након што је све размотрено, почните са реализацијом плана. Од тог тренутка сви Ваши поступци треба да имају искључиво рационални карактер. Пратите спровођење плана у животу. Узмите дневник и записујте оно што се догађа.

7. Чините добра дела.

Пронађите неко добро дело којим се континуирано можете бавити  (потребно је да га чините не ређе од једном недељно – најбоље је да буде недеља). То може бити помоћ деци сирочићима, болеснима, старим људима, неком рођаку или познанику. Најбоље је да то буде дело које Вам неће бити лако, већ ће захтевати отварање Вашег срца, учити Вас ономе што раније нисте умели. Потрудите се да тим људима пружите оно што нисте били у стању да дате својој блиској особи.

Јако је важно да притом не очекујете захвалност, као и да чак будете спремни и да прихватите незахвалност. Ви то не радите да би вам рекли „хвала“, већ себе ради.

Ово ће Вам помоћи да савладате своје слабости и испунити Вам живот смислом и топлином.

8. Схватите да осим себе самих не можете изменити никога.

Промена другог човека може се догодити само уколико мењате себе. Свако надање да се односи могу променити а да при том ми себе не променимо је – неразумно.

 

http://www.imanade.org

[JESSY]

Ко нам намеће присилне мисли?

„Људи обично мисли сматрају за нешто неважно: зато их и прихватају олако.

Али од прихватања неправилних мисли рађа се свако зло.

Мисао је налик кормилу брода: од невеликог кормила, од неугледне даске

која се вуче за бродом, зависи кретање и у великој мери

судбина читаве те огромне машине.“

Свети Игњатије Брјанчанинов,

Епископ кавкаски и црноморски

 

Присилне мисли – то су мисли преко којих нам долазе лажне идеје, које покушавају да загосподаре над нама. Свакога дана наша свест бива подвргнута њиховим активним нападима. То нас омета да трезвено сагледамо ситуацију, да правимо планове и да верујемо у њихово остварење; због тих мисли нам је тешко да се усредсредимо и да нађемо алтернативу за превазилажење проблема, те мисли изнурују, а често доводе и до очајања, које за последицу има појаву мисли о самоубиству.

Ево неких мисли, које доводе до жеље да човек оконча са собом:

– Свет је ужасан, пун зла, веома је мало добрих људи;

– Нико те не воли;

– Твој положај је безизлазан;

– Страшно је живети;

– Нећеш успети да постигнеш у животу оно што си хтео (оно што су хтели од тебе)

– Никада нећеш бити срећан; – Непостојање – је одличан одмор од живота;

– Самоубиство је – јединствени излаз;

– Завршивши са собом, сјединићеш се са вољеним човеком који је већ ТАМО.

И томе слично. Оне продиру у нашу свест. Не пуштају нас ни на један секунд. Терају нас да патимо у много већој мери него што то изискивају сами догађаји који су изазвали кризу. Постоји низ психичких обољења (депресија органског порекла, шизофренија и др.) у којима у комплексу симптома присуствују и присилне мисли. Код таквих обољења је терапија лековима једина помоћ.У том случају неопходно је обратити се лекару – психијатру за одређивање терапије.

Међутим, већина људи који страдају од присилних мисли приликом преживљавања душевне кризе, немају психопатолошке поремећаје. Уз помоћ наших савета они могу успешно да се избаве од таквих мисли и да изађу из стања кризе.

[JESSY]

Каква је природа присилних мисли?

Са тачке гледишта науке, присилне мисли су – непрестано понављање непожељних фантазија и тежњи, сумњи, жеља, сећања, страхова, дела, идеја, итд. oд којих је немогуће избавити се напором воље. Реални проблем у тим мислима се преувеличава, увеличава, изврће. Као по правилу, тих мисли има неколико, оне стварају затворени круг који не можемо да прекинемо. И ми бежимо по кругу, као муве без главе. Што се више трудимо да се избавимо од њих, њих је све више. И тада се појављује осећање присиле. Веома често (али не и увек) присилна стања бивају праћена депресивним емоцијама, тешким мислима, а такође и осећањем забринутости.

Да би савладали овај проблем, треба да одговоримо на питања:

– Каква је природа присилних мисли? Одакле се оне појављују?

– Како се борити са присилним мислима?

И ту видимо да у психологији тачног одговора на ово питање нема. Многи психолози су покушали да објасне разлог појављивања присилних мисли. Разне психолошке школе до сада воде рат међу собом, али већина повезује присилне мисли са страховима. Истина, то не појашњава начин како се борити са њима. Класична психологија не даје рецепте за ефективну борбе са присилним мислима из разлога што не види природу тих мисли. Једноставно речено, прилично је тешко борити се са непријатељем ако га не видиш, па чак ни не схваташ ко је он. Међутим, одговори на ова питања и успешно решење проблема познати су више од хиљаду година. Делотворно средство борбе са присилним мислима код психички здравог човека постоји.

Свима нам је познато да је снага присилних мисли у томе да они могу без наше воље да утичу на нашу свест, а наша слабост је у томе да немамо скоро никаквог утицаја на присилне мисли. То јест, иза тих мисли стоји самостална воља, различита од наше.

Сам назив „присилне (наметљиве) мисли“ већ претпоставља да се оне „намећу“ од стране неког споља. Нас често изненађује и парадоксалност садржаја тих мисли. То јест, ми логички схватамо да садржај тих мисли није у потпуности основан, није логичан, није производ довољне количине стварних спољашњих околности, или је чак једноставно апсурдан или лишени сваког здравог смисла, али им се опет упркос томе ни најмање не можемо одупрети. Такође, често приликом појављивања тих мисли себи задајемо питање: „Како сам дошао до овога?“, „Одакле се ова мисао појавила?“. „Ова мисао ми је ушла у главу?“. Одговор на то не можемо пронаћи, али је опет сматрамо за своју. При том, присилна мисао има огроман утицај на нас.

Сви знају да човек, који је прогањан од стране присилних мисли, чува критички однос према њима, схватајући сву њихову бесмисленост и отуђеност његовом разуму. Када покушава да их прекине напором воље нема резултата. Значи, имамо посао са самосталним разумом, различитим од нашег.

 

[JESSY]

Чији су то разум и воља који су усмерени против нас?

Свети Оци Православне Цркве говоре да човек у сличним ситуацијама има посао са нападом демона.

Одмах желим да појасним да нико од њих није схватао демоне тако примитивно, као што их схватају они који се нису замишљали над њиховом природом. То нису они смешни чупавци са роговима и копитама! Они уопште немају видљиву спољашњост, што им дозвољава да делују неприметно. Могуће је називати их различито: енергије, духови злобе, бића. Говорити о њиховој спољашњости је бесмислено; али, знамо њихово основно оружје – лаж.

Тако да су управо зли духови, по мишљењу Светих Отаца, узрок тих мисли, које прихватамо за своје. Од навика је тешко одрећи се. А ми смо тако навикли да сматрамо својим и само својим све мисли, све наше унутрашње дијалоге, па чак и унутрашње борбе. Али да бисмо победили у тим борбама, неопходно је у њима стати на своју страну, против непријатеља. А за то је неопходно схватити да те мисли – нису наше, да се оне намећу споља од нама непријатељске силе.

Демони делују као банални вируси, трудећи се при том да остану непримећени и непрепознати. При чему та бића делују независно од тога да ли верујете у њихово постојање или не.

Свети Игњатије (Брјанчанинов) је овако писао о природи таквих мисли: „Духови злобе са таквом лукавошћу воде борбу против човека, да се мисли и маштања које они приносе души представљају као да се рађају у њој самој, а не од њој туђег злог духа, који делује и уједно се труди да се сакрије.“

Критеријуми одређивања истинског извора наших мисли је веома једноставан. Ако нас мисао лишава спокоја, она је од демона.

„Ако ти од неког покрета срца истог тренутка осећаш смућеност, стешњеност духа, већ од супротне стране – од злог духа“, говорио је праведни Јован Кронштатски. А зар нису управо такве присилне мисли које нас муче у кризним ситуацијама?

Истина, нисмо увек устању да тачно оценимо своје стање.

Познати савремени психолог В.К. Невјарович у књизи „Терапија душе“ пише о томе: „Јавља се такође и одсуство непрестаног унутрашњег рада над самоконтролом, духовној трезвености и свесном управљању својим мислима, детаљно описаним у светоотачкој литератури. Може се такође сматрати, са мањом или већом очигледношћу, да се неке мисли скоро увек осећају као туђе и чак принудне, насилне, да заиста имају туђинску природу за човека – јер су демонске. По светоотачком учењу, човек често није у стању да разликује истински извор својих мисли, а душа постаје проникнута демонским стихијама. Само искусни подвижници светости и побожности, са светлом душом, очишћеном молитвеним подвигом и постом, у стању су да примете приближавање таме. Душе покривене греховним мраком често не осећају и не виде то, јер се на тамном тамно лоше разликује.“

[JESSY]

Управо мисли „од лукавог“ подржавају све наши зависности (алкохолну, зависност од клађења и сличних игара на срећу, болесну неуротичну зависност од неких људи и др.). Мисли које погрешно прихватамо за своје могу да нагнају људе ка самоубиству, очајању, увредама, непраштању, зависти, страстима, оне подстичу гордост, и изазивају одсуство жеље за признавањем сопствених грешака. Оне нам присилно предлажу, маскирајући се као да су наше сопствене мисли, да чинимо веома лоше поступке према другима, да се не трудимо над сопственим исправљањем. Те мисли нам сметају на путу духовног развоја, нашаптавају нам осећање предности над другима и др. Такве смисли и јесу „духовни вируси“.

Управо духовна природа таквих мисли – вируса, потврђује се тиме, што нам на пример често бива тешко да учинимо богоугодно дело, да се помолимо, да одемо у храм. Осећамо унутрашњи отпор, улажемо веома велики напор да би се супротставили тим мислима које налазе огроман број изговора да то не учинимо. А шта је тешко, на пример, у томе да устанемо рано ујутро и да одемо у храм? Али не, било где другде да идемо лакше ћемо устати рано, али када треба да одемо у храм – тешко нам је.

По руској пословици: „Иако је и храм близу, да идемо тешко је; а кафана је далеко, али ћу ићи лагано“. Да седимо пред телевизором нам је такође лако, али да се молимо исто толико времена је много теже да себе натерамо. То су само неки примери.

Заправо, у непрестаном избору између добра и зла се састоји целокупан наш живот.

И када проанализирамо све те изборе које чинимо, свако од нас може свакодневно видети како на њих делују ти „вируси“.

Људи искусни у духовном смислу су на тај начин сагледавали природу присилних мисли. И њихови савети за савлађивање тих мисли функционисали су беспрекорно!

Искуство нам показује да је црквено схватање ове теме истинито.

[JESSY]

Као и са сваким добрим делом, молитвом је неопходно бавити се са расуђивањем и трудом.

Не треба покушавати да надговоримо присилне мисли. Ево шта о томе говоре свети оци:

Ево шта о томе говоре Свети Оци:

„Навикли сте да разговарате сами са собом и мислите да ћете надговорити помисли, али се оне одбацују Исусовом молитвом и тишином у мислима својим“ (Св. Антоније Оптински).

„Гомила искушавајућих помисли постаће неконтролисана ако им дозволите да макар мало остану у души, а посебно ако уђете са њима још и у расправу. Али ако их одмах одбаците снажним напором воље, одбацивањем њих и обраћањем Богу, оне ће се истог треба удаљити и оставити атмосферу душе чистом“ (Св. Теофан Затворник).

Треба осмотрити непријатеља, оно што нам он убацује, и усмерити оружје молитве према њему. То јест, речи молитве морају бити усмерене насупрот присилним мислима које нам се убацују.

„Поставите себи за правило да се сваки пут, како се приближава несрећа, то јест, непријатељски напад у виду лоше помисли или осећања, да вам не буде довољно само да их одбаците и да се са њима не сагласите, већ да присаједините томе и молитву све док не настану супротне мисли и осећања“, говори Свети Теофан.

Например, ако је суштина присилних мисли – ропот, гордост, одсуство жеље да се прихвате околности у којима смо се нашли, онда суштина молитва треба да буде смирење: „Нека буде Воља Божија!“

Ако је суштина присилних мисли – униније, очајање (а то је неизбежна последица гордости и роптања) ту помаже захвална молитва: „Слава Богу за све!“

Ако нас мучи сећање у вези са неким човеком, једноставно се помолимо за њега: „Господе благослови га!“ Зашто нам та молитва помаже? Зато што ће од ваше молитве за њега тај човек имати корист а како зли духови не желе добро никоме видевши да се од њиховог делања рађа добро, они ће престати да вас муче сећањима у вези са тим човеком. Једна жена која се користила овим саветом, говорила је да јој је молитва веома помогла и да је она буквално изблиза осетила немоћ и досаду злих духова који су је савладавали раније.

Наравно, могу нас нападати истовремено више различитих помисли (нема ничег бржег од мисли) зато се могу повезивати и речи од више различитих молитава: „Господе, помилуј тог човека! Слава Теби за све!“

Неопходно је молити се без прекида, до победе, све док надолажење тих помисли не престане и док у души не завлада спокој и радост.