Руски православни психолог Михаил Хасмински - Како бити и остати истински срећан ...

[JESSY]

Сигуран ослонац у превазилажењу кризе

Најтипичнији проблеми који прате психолошку кризу су:

– сужени, често паничан поглед на проблем, немогућност да се испланира начин за решавање проблема као и будућност уопште;

– стално присутан страх, забринутост;

– присилне мисли, депресија;

– несаница;

– очајање;

– усамљеност, осећање кривице;

– психо-соматска обољења и сл.

Човек се дави у овом блату. Покушај да се страх пригуши и отупи алкохолом, да се присилне мисли потисну шетњом, а несаница лечи кофеинско-никотинским „дијетама“ доводи само до даљег погоршања психолошког и физичког стања. Покушај да се превазиђе усамљеност подстиче на ризична познанства која опет наносе нову трауму. Притом, често човек који страда осећа да што више покушава да изађе из тог стања, то дубље упада у  њега. То често доводи до очајања па чак и одсуства жеље за животом. Зашто се то дешава?

Решење је очигледно. Када желиш да изађеш из блата треба да се ослониш нешто чврсто и поуздано. Потпуно је бесмислено да се извлачи час једна, час друга нога без упоришта, без тачке ослонца. Међутим, налажење чврсте и сигурне тачке ослонца још увек не значи сигурно спасење. Али – то је први стварни корак ка спасењу. Без ослонца спасење није могуће.

Таквих ослонаца је мало и у овом тексту бих желео да говорим само о једном од њих у чију ефикасност смо се моје колеге – психолози – и ја уверили у свом раду већ стотину пута. Ни једном нисам срео човека који би се ослонио на ту тачку и који би зажалио због тога. То упориште може наћи свако и на њега се може се ослонити увек. Шта је у питању?

Добра дела и милостиња. Објаснићу зашто баш то.

Када несрећа дође човек обично губи осећај самопоштовања. Заправо то и није тако лоше, под условом да се учимо смирењу и смирено смањујемо ниво захтева реално оцењујући себе. Међутим, ми то не умемо да радимо и зато нас губитак самопоштовања доводи до очајања. Многи женски часописи као и неки самозвани психолози дају у таквим случајевима неодговорне савете који доводе до још горег стања и тешких последица попут:

„Заборави психолошку трауму (човека, ситуацију, итд.)“

А како да је заборави? Психотраума непрестано „кљуца“ у мозак, присутна је кроз присилне мисли и тражи емоционални одговор истовремено исцрпљујући психолошке ресурсе. Пука жеља да се траума заборави је недовољна. Она неће отићи тако лако.

Могуће је међутим себе преусмерити у правцу помагања другим људима, мислити о њима, саосећати са њима. Као прво, у том случају помагање другима смањује време сопственог страдања и заморног „доживљавања“ губитка. Само тако клин који је ушао у ваше срце и свест, можете избити клином саосећања и реалне помоћи другим људима. Погледајте око себе! Маса људи је излазила на крај са својим проблемима ЈЕДИНО захваљујући помоћи другима.

[JESSY]

„Забави се, скрени пажњу“.

Ово је толико безуман и неефикасан савет, а који се тако често сусреће. Другачије се тај савет може формулисати овако: „Заборави се, побегни повремено од реалности.“ И шта онда? Свеједно се опет враћамо у реалност. И тај повратак се још болније преживљава. Упоредио бих га са мамурлуком. Човек дошавши поново у нормално стање схвата да је покушај бекства од реалности био узалудан. Проблем нигде није отишао. Само смо бесмислено изгубили време.

Како смислено одвући себе од тескобне стварности? Опет – чинити добра дела! Тврдим да ниједан човек не може рећи да је узалуд провео време несебично помажући другима, за разлику од човека који је једноставно покушао да привремено побегне од себе, послушавши глупе савете (ништа не добивши, понекад чак и изгубивши).

„Подигните сопствено мишљење о себи“.

Предлаже нам се да станемо пред огледало и да себи говоримо како смо предивни, лепи, паметни и успешни. То јест да вештачки себи шапћете ове ствари. И заиста многи то раде. И полази им за руком! И до чега доводи све то? До (врло често неоснованог) подизања мишљења о себи. Ниво захтева расте, а у реалности се ништа у односу са човеком не мења. То јест, дашчица се подигла али нико због тога није почео више да скаче. Привремено је можда и помогло, али истински то не спасава. Напротив, убедивши се да сте тако значајни још ће теже бити да одговорите на питање: „Ако сам тако значајна, најбоља – зашто су ме повредили? Зашто ме нису ценили? Зашто се сви истог трена не бацају пред моју личност са извињењима и предлозима помирења?“ Настаје велики несклад између висине очекивања и реалности. Криза се продубљује.

Још један савет који принципијелно не може помоћи, већ једино привремено ослабити симптом кризе је:

„Направите нову фризуру, промените имиџ, обрадујте себе.“

Немам ништа против таквих поступака, али све то није у стању да стварно реши насталу ситуацију. Овде се опет говори о подизању сопственог мишљења о себи само из другог угла. Јавља се друго питање: „Ко ће ме ценити са новим имиџом? Мени је потребно да ОН то цени, а не свако ко прође. ОН ме и даље не цени!“

Нема жељеног ефекта. Или га има али са негативним знаком. Након што је тако много учињено за сопствено улепшавање и стварање новог имиџа, особа због које је то учињено не цени те напоре. Можда то и постаје пријатно, али у принципу не помаже изласку из кризе. То је површна мера која може да донесе само привремено олакшање.

[JESSY]

Дакле, шта урадити? Како повисити сопствено мишљење о себи и помоћи себи? Не треба само вештачки дувати тај ваздушни балон самопоштовања, већ добити реално, основано, поштовање од других људи.

То није тешко учинити. Око нас се увек налазе људи којима је помоћ потребна. То могу бити старији људи, болесни, деца, породице са више деце и слично. Могу бити људи који су доспели у теже ситуације од нас самих. Помоћ може бити различита: бесплатна помоћ, молитва за друге, утеха оних којима је тешко. Помоћ може бити рад у организацијама и фондовима које указују помоћ унесрећеним и људима којима је помоћ неопходна. Такође и појачана материјална помоћ пројектима и конкретним људима.

Добра дела могу да се чине на регуларној бази. Она треба да се врше без жеље да се уаузврат добије захвалност, као и да смо свесни  колико заправо мало чинимо. Очигледно је да ће ови људи преживети и без нас, а нама ће бити јако лоше без могућности да им помогнемо. Веома је добро и да због неког доброг дела одузмете нешто себи или уложите труд у раду на себи. На пример, дате новац који сте планирали да потрошите на себе, или савладате презир, победите своје „не могу“ и почнете да чините нешто што раније нисте хтели ни умели. Не обмањујте се: дати одећу у дечији дом коју сте желели да баците или дати сиромаху 20 динара уопште нису добра дела о којима говорим.

Учествујући у добрим делима ви ћете, без сумње, добити захвалност и уважавање. При чему ће то бити ИСТИНСКА захвалност и ИСТИНСКО уважавање. Чак ако вам то нико и не каже свеједно ћете знати да сте учинили нешто што је добро, племенито и заиста неопходно. То ће вам неминовно повисити сопствено мишљење о себи, али много више и основаније него да сте следили гореописане савете. Хтео бих да напоменем да не треба помагати другима једино са циљем да се добије нешто за себе. Потрудите се да помогнете другима једноставно ради њих самих. Чините добро ради самог добра!

[JESSY]

Можда ћете од људи којима помажете такође добити подршку и саосећање, разумевање и бригу, јер нико не може тако да разуме човека који страда, као особа која сама страда или је страдала. Такав човек је истински способан да саосећа у вашој жалости и радости, за разлику од многих лажних пријатеља који не могу да вас разумеју у несрећи, који су у радости са нама, а у жалости нестају под различитим изговорима. Чак ако и сами не видите људе којима помажете, али знате да то чините њих ради и у том случају ћете осетити захвалност. Добро је метафизично. Оно се враћа када га не очекујеш, и то на потпуно задивљујући начин, из правца где не можеш ни да очекујеш. Добро не пропада и не нестаје. Чинећи добро ми сами на несхватљив начин постајемо бољи.

Разумљиво је да је захвалност постоји од стране људи којима сте помогли. То је важно, али ви ипак желите да захвалност и признање добијете и од ЊЕГА (ЊЕ). Шта са тим?

Врло је једноставно. Након што помогнете некоме најпре ћете осетити да вам је искрена захвалност од људи који су у невољи потребнија, него неискрена од ЊЕГА (ЊЕ). Стотину пута сам то видео и настављам да виђам сваки дан. Када човек види да постоје људи којима је још теже него њему често преосмишљава сопствену ситуацију. Долази до реалног схватања сопствене ситуације, а не нарцисоидног и надувеног подизања мишљења о себи. Сем тога, издигавши се изнад ситуације човек често може да увиди ефикасне путеве њеног превазилажења. Поглед на ситуацију са стране помаже нам да помогнемо другима, приморава нас да се одвојимо од свог „Ја“.

[JESSY]

Свима је познато знају да врло често човек који преживљава кризу почиње да осећа неповерење према другим људима. То је нормално. Када доживимо повреду,  страх од поновне повреде приморава нас да будемо веома опрезни. Међутим, опрезност затим прелази у потпуно неповерење, а неповерење нас са своје стране лишава контакта, пажње, могућности да стварамо нове односе, итд. Притом нам је након трауме веома тешко да се научимо да верујемо у људе. Врло се бојимо да не добијемо нову трауму.

У таквој ситуацији нам опет помаже наша жртвеност, милостиња и добра дела. Све то нам помаже јер сами бирамо објекат милосрђа и ништа не тражимо заузврат. Искрено помажемо не осећајући од тих људи опасност од наношења трауме. Људи у огромној већини (чак и ако нам то не говоре) осећају захвалност према нама. И ми то врло добро осећамо. У исто време топи се лед неповерења према свету у нама и ми се брзо исцељујемо од трауме.

Након што се човек одупре једном ногом о тврдо тле милосрђа бол одмах почиње да нестаје, живот се поново наставља, јавља се разумевање и сигурност. Обично се човек који помаже другима укључује у нови круг општења који поседује друге, истинске вредности засноване на узајамној подршци, саосећању и помоћи. Погледајте на волонтере! Какви су то људи! Они се у корену разликују од просечних колектива. Тамо је обично истински, прави живот, тамо су истинске вредности, искрено општење и пријатељство – заиста неопходне ствари.

[JESSY]

Долазећи у тај колектив можете наћи и истински живот и сигурну подршку за себе. У случају да нисте у групи волонтера већ као појединац чините добро дело, свест о користи другоме, свест да сте другоме потребни и осећај саосећања сигурно ће у вама заменити све болне симптоме које је криза покренула.

Желео бих да кажем пар речи о још једној позитивној појави која се тада догађа. Није тајна да након тешких раскида, након других тешких криза човек осећа унутрашњу опустошеност. Та празнина чини живот неиздрживим. Потребно је испунити празнину, унутрашњи вакуум који просто усисава. Добра дела, милосрђе, чињење милостиње најбоља су средства да се та празнина испуни и то новим садржајем, најбољег квалитета.

Сем тога, још једном наглашавам, стајете на чврсто тло изишавши из смрадног блата кризе. Поставивши једну ногу на чврсту основу милосрђа и добра имате где да ставите и другу. То је реално изузетно чврста основа за савладавање кризе.

Потпуно сам убеђен да је за излазак из кризе овај корак један од најједноставнијих, лако остваривих и ефикасних.

Моја лична запажања (као и других колега који раде у нашем Центру) потврђују  да људи који преживљавају кризу породичних односа и који почну да на један или други начин помажу другима буквално четири пута брже излазе из кризе. Понекад се излазак из кризе догађа толико брзо да си чак и задивљен тиме!

[JESSY]

Наравно, неки могу да помисле да тренутно нису у стању да помажу другима. У питању лукаво оправдање. Човек који тоне не може рећи спасиоцу да није у стању да буде спашен. То је глупо. Да бисте се спасили једноставно је НЕОПХОДНО да учините напор за своје спасење.

Много људи који чита овај текст осећа се као да је на усахлом пољу, не знају да шта даље да раде и предузму. Сви желе да то поље оживи, да донесе плодове, да радује очи и срце. Најједноставније што може да се уради је да се у себе узму семена добра и посеју на том пољу. Без семена нема клијања, без добра нема љубави, без срдачног труда не може бити среће… Желим да приметим да када идете путем милосрђа, помоћи другима и саосећања не губите ништа, не ризикујете ништа. Ново позитивно искуство представља увек добитак, не губитак.

На крају желим да испричам неколико типичних случајева.

За помоћ ми се обратила млада жена коју је напустио муж. Била је у веома тешком, депресивном стању. Није могла нормално да једе (није било апетита), лоше је спавала, имала је изузетно повишен крвни притисак на нервној бази, хронична псоријаза се активирала. Непрестано је анализирала ситуацију због које су се распали њихови односи (тим више што је сама била веома одговорна за то). Непрестане присилне мисли јој нису дале да се опусти. Такође је имала и самоубилачке намере. Није видела излаз. Сматрала је да је ништа неће спасити осим помирења са мужем за шта није било никаквих шанси. Она је то врло добро схватала. Предложио сам јој да се мало одвоји од своје трагедије и да помогне породици са дететом оболелим од рака. На мој наговор се сложила са напором. Ишла је тамо четири пута. Пета посета се поклопила са сахраном детета. Након тога је много схватила, почела да подржава родитеље у тузи и… код ње је све прошло. Душевне муке су одступиле, чак је псоријаза прешла у ремисију. Њено психолошко стање је постало нормално. Прекинули смо консултације, почели да се чујемо са времена на време јер њој више психолошка помоћ више није требала. У слободно време је почела да се бави волонтерским радом и… кроз месец дана муж се вратио иако, признајем, нисам чак ни веровао у такву могућност.

[JESSY]

Друга жена коју је напустио муж, дошла је на разговор код мог колеге у стању најтеже депресије. Она апсолутно није видела излаз. Ситуација се компликовала тиме што је имала већ 42 године, деце није било. Са одласком мужа отишла је и последња нада. Када је дошла на другу по реду психолошку консултацију, упознала се у Центру са другом женом чије је дете било веома болесно. Разговарале су, жена је осетила саосећање, почела да помаже мајци детета. Почела је да одлази у дом болесног детета, да јој помаже (имала је финансијске могућности). Четврте консултације није ни било. Након што је почела да помаже тој породици, одмах је почела нагло да јој пролази депресија (Депресија је била веома снажна. Хтели смо да је пошаљемо на разговор код психијатра).

Сада она активно помаже породицама у којима има оболелих од рака. Створила је фонд при својој комерцијалној фирми.

Још један млади човек, који је имао добар, добро плаћени посао, налазио се у стању депресије која је дуго трајала. Жена га је напустила због његовог најбољег пријатеља. Он то није могао да преживи и почео је да пије. То му, наравно, није помогло јер је сам алкохол депресив (анти-депресивне особине показује веома кратко на самом почетку систематске употребе). Потпуно се изоловао од другова (била га је срамота јер га је напустила жена). Престао је да живи испуњеним животом, уопште није покушавао да изгради друге односе.

Након пола године таквог живота развио се алкохолизам. Притом иако је и ишао свакодневно на посао, квалитетно испуњавао своје обавезе, престао је да види смисао у заради новца и том послу. Помогло је чудо. Питали су га да финансијски помогне у једном делу милосрђа за конкретне болесне људе. Он је помогао без посебне жеље, али га је заинтересовало да види где је отишао новац. Када је видео реалне резултате помоћи људима од његовог новца, одједном је увидео смисао у свом раду. Он је зажелео да помогне још, а за то је требало узети и допунски посао! Када је узео додатни посао, изјаснило се да је то несместиво са алкохолом. Одбацио је пиће. Он је давао, наравно, само део своје зараде, али и то је било довољно да види плод своје помоћи. Он је осетио да је неопходан другима и почео да излази из депресије. Кроз пола године створио је нову и јаку породицу. Недавно се у њиховој породици родила кћер. До сада активно помаже на пројектима милосрђа који га је на тако чудесан начин избавио од депресије. То је истинско чудо јер да се то није догодило он би био само још један алкохоличар више. У сваком случају, уверен је да би се то неизоставно догодило да није покушао да помогне добром делу. Нажалост, примера таквог жалосног краја има премного.

[JESSY]

Ову причу нам је испричала Марија.

Знам једног човека, који је могао да помогне старима, болеснима или напуштеној деци новцем, али је одлучно одбијао да буде у контакту са њима. Каже, немам стрпљења, душевних сила, а децу уопште не волим. Деца ће то осетити и биће им још горе. Једном су га познаници довукли у дечији дом. Управо у тренутку када су се проблеми јавили код њега. И ето он стоји у свом лошем расположењу међу децом коју „не воли“ и који трче ка „тета Катјама“ и „чика Романима“ и осећа се усамљен. Затим су све „тете“ и „чике“ почеле да се баве децом, корице цветне свеске се испуњавају. Наш херој стоји сав несрећан због своје „недостојности“ и проблема. Стоји, стоји, гледа – „тета“ и „чика“ има мало, деце је много. Ништа не умеју сама, све треба показати, просто се грабе за пажњу. Када је жалост због тога превазишла сва његова размишљања о недостацима пљунуо је на њих и похитао да помогне деци. Како су скочила на њега, како су та три сата пролетела! И шта?

Ни једном се чак није ни сетио да не воли децу, ни једном се није наљутио. Како бити љут, они и онако бригу не виде, иду неочешљана и у поцепаним папучама, васпитачи само наређују. Када је дошло време да се иде, деца нису само тета Катјама, чика Роману, већ и њему ишла као рођеном да се загрле пред одлазак. Ту је он и схватио да није битно да ли он ту воли, да ту нису важни његова љубав и душевно стање. Њега воле! Зато што је дошао и уделио им делић свог времена. То осећање га је тако грејало на путу кући! Он им је потребан, какав год био. Од тада он тамо одлази, ретко, али редовно. Душу открављује и децу греје.

http://www.imanade.org/siguran-oslonac-u-prevazilazenju-krize-ii/

[JESSY]

Како излечити душевни бол?

У најтежим болестима неопходно је

 применити и најјача средства.

 

Хипократ

 

Бол је нешто што је познато свима. Бол може бити различит: физички и унутрашњи или душевни (у психологији се такав бол назива психоалгијом). Сваки бол представља тежину, мучење и страдање. Бол доживљавамо као сурову казну, неправедност, зло… Бол је нешто што желимо да прекинемо. Како дакле то учинити?

 

Како се односити према болу?

 

За почетак, хајде да разумемо да бол заправо није зло. Бол представља крајње средство које постоји у нама и приморава нас да се побринемо о себи. Не бисмо доживели данашњи дан да нема бола.

Да нема бола не бисмо осетили кварење зуба тако да бисмо их касније све изгубили.

Да нема бола никоме не би пало на памет да лечи повреде, преломе и унутрашње болести. То значи да бисмо живели само до прве озбиљне болести. Не осећајући бол, не бисмо схватили да са нашим организмом нешто није у реду, не бисмо тражили помоћ лекара.

Бол је наш највернији помоћник који чува наш живот, наше благостање. Бол предупређује лоше последице, скреће нам пажњу да код нас нешто није у реду и тражи да то исправимо.

 

Како реаговати на бол?

 

Шта бисмо рекли када бисмо видели следећи призор… Особа која је купила нови, скупоцени аутомобил, опремљен одличним алармом буди се ноћу јер је аларм веома гласан. Не трудећи се да пронађе разлог зашто се аларм упалио, почиње да ломи сигнализацију. Њено мишљење је да је крива управо сигнализација која јој ремети сан. Нису криви лопови који проваљују у ауто нити сама особа која је лења те зато не жели да изађе и да види о чему се ради или да позове полицију. Не, крив је аларм! Наравно да овакву особу нећемо сматрати превише интелигентном (да не кажемо нешто друго).

Или друга ситуација… Особа трпи бол без обзира на то што му сви око њега препоручују да се одмах обрати лекару јер сматра да јој смета само бол. Трпи га на почетку, а затим покушава да га загуши аналгетицима. Бол наставља да се појачава и на крају се испоставља да се особа одмах обратила лекару, добила би помоћ без озбиљних последица по организам. Међутим, сада су непријатне последице пред њим. Да ли је интелигентан такав човек?

Да, ми се често понашамо слично таквим особама када страдамо од душевног бола. На жалост, разлог свог душевног бола ми често не желимо да видимо. Из неког разлога неразумно трпимо, страдамо, мучимо се, долазимо до очајања (све до самоубиства), покушавамо да разним средствима загушимо бол, да се боримо са њим, да га заборавимо, све чинимо само… не слушамо сигнал нити исправљамо узрок бола.

Људи код којих је душевни бол толико велик да желе да се ослободе од тог бола самоубиством подсећају на особу која се бори са алармом и упозорењима, а не са истинским узроком. Тело нас у таквим случајевима не боли! То је исто као када особа има чир на желуцу и покушава да га излечи ампутацијом ноге!…

 

[JESSY]

Када душа боли значи да нешто ипак није у реду?

 

Нормалан човек у потпуности сагледава да није бол сам по себи тај који нас омета да живимо већ да је у питању узрок који изазива појаву бола. Зато се, када нас нешто боли, у организму трудимо да пронађемо место и узрок бола. Ако постоји нада да узрок може да се исправи сам онда чекамо, трпимо, узимамо аналгетике, а ако видимо да узрок остаје и бол не пролази онда идемо на дијагностичке прегледе и уз помоћ одговарајућег специјалисте исправљамо тај узрок. Ако боли бубрег идемо код нефролога, ако боли грло до оториноларинголога, ако боли желудац до гастроентеролога, ако је срце у питању до кардиолога.

Коме се обратити ако боли душа?

Када боли тело, знамо да од нервних завршетака на месту болести у одговарајући део мозга долази сигнал о тој дисхармонији. Одакле и где долази сигнал у случају душевног бола? Да ли сте некада размишљали о томе?

Не? Због чега је то тако? Потребно је добро се замислити над тим…

Можда сигнал на непознати начин долази у мозак? Можда долази у срце, јер понекад и оно боли од немира? Можда је соларни плексус средиште духовног бола?

Не. Наука одлучно и једногласно тврди да човекова свест није локализована у телу, то јест, никакав сплет нервних ћелија, чак ни мозга не може да испуни и не испуњава функцију онога што називамо људском свешћу. У скоријем периоду  ћемо објавити чланак на ту тему са мноштвом навода ауторитетних извора високе и непристрасне науке.

Дакле, ако сте заклети материјалиста и у потпуности одричете постојање душе, невидљивог света и свега што је повезано са тим можемо вас обрадовати: вас, дакле, ништа не боли. Јер сагласно науци у материјалном телу нема свести што значи да не може ни бити душевног бола. Зато сада можете почети да се радујете – на исти материјални начин као што и патите – и да завршите читање овог текста.

[JESSY]

Са осталим читаоцима кренућемо – у свет људске душе.

Психологија је наука у чијем самом називу се налази признање постојања душе (психа – душа, логос – знање), која је међутим изгубила много од када је одбацила сам појам душе. То јест, психологија поставља себи за задатак да лечи душу коју је престала да признаје, али никакав други смислени појам није увела. Ситуација је једноставно апсурдна. Како је могуће лечити орган ако не признајеш да постоји и ништа о њему не знаш? То је разлог зашто традиционална психологија у случају душевног бола може практично увек само да слегне раменима. Уз помоћ савремених фармаколошких препарата интензитет душевног бола се може ублажити, уз помоћ психотерапеутских техника скренути пажња са бола и научити да се са њим живи, на одређено време могуће је чак и заглушити тај бол, међутим, без обзира на огромно искуство које је савремена психологија сакупила за протеклих више од педесет година она није у стању да утиче на искорењивање узрока који доводи до тог најснажнијег, бола.

Од чега боли душа? (Одмах ћу рећи да не говорим о случајевима тешких психичких болести као што је рецимо шизофренија, који се сусрећу код људи који покушају самоубиство у приближно 20% случајева).

Као што тело боли када га нечим повредимо или му не пружамо неопходно исто је и са душом. Шта је неопходно души?

 

[JESSY]

Један од савремених свештеника пише:

 

„Сви знају да игнорисање дубинских стремљења људског духа рађа ту саму извитопереност људске природе која се традиционално назива грехом и која представља извор болести. Зато је за болесног човека најважније помирење са Богом, успостављање разрушених или изгубљених особина људског духа. Помирење са Богом представља покајање, препознавање свог греха, своје одговорности за сопствени живот, одговорности за стање у које је особа довела себе  и стремљење, жеља да се отпочне нов живот помирењем са Богом и добијањем опроштаја од Њега.

Црква је одувек повезивала болест са унутрашњим стањем човека, са људским грехом. Зато у основи црквене Тајне Јелеосвећења за исцељење болесних лежи молитва за опроштај грехова. И без обзира да ли прибегавамо Тајни Јелеосвећења или идемо да се лечимо прво што треба да урадимо јесте да постанемо свесни своје одговорности, свог греха и воље Божије у вези са нашим оздрављењем.

Грех није реч која је у моди. Можда се тако схвата јер људи којима је стран црквени живот под грехом схватају нарушавање некаквих правила која су неопходна Богу, а никако не нама самима. Јер мото савремености је – „узми све што ти живот пружа“. А ето, сада од нас из неког разлога нешто траже што нам се, наравно, не може свидети…

Реално гледано, грех представља злочин против сопствене душе. Ако направимо аналогију са телом то би било као да не храните своје тело, већ га сечете га ножем, укуцавате ексере у њега, поливате киселином. Бог је овде налик на доброг доктора који стоји поред, са спремним медицинским инструментима и препаратима и моли нас да што пре прекинемо да мучимо себе и приђемо Њему да нас исцели.

Ако макар мало обратимо пажњу и преиспитамо себе свако може да примети како му постаје непријатно на души када учини нешто лоше. На пример, ако се разљути на неког, уплаши, увреди неког, узме мито, не буде милостив према некоме, превари супругу. У мери у којој се гомилају слични поступци души постаје све теже и теже и ми заборављамо шта је истинска, чиста, дечија радост. Покушавамо да заменимо радост примитивним задовољствима која нас не радују, већ само отупљују. А душа се суши и боли све јаче и јаче…

И када се догоди неки важан догађај у нашем животу, на пример неки велики губитак нама чак ни на ум не долази да је огроман бол који се навалио на нас на неки начин у вези са нашим грешкама. Међутим, управо је тако. Бол у различитим кризама људских односа изазван је нашом осветољубивошћу, мржњом или сујетом. Бол услед раскида љубавних односа би много пута био мањи када сами односи не би били помрачени вређањем и егоизмом. Бол услед смрти блиске особе удвостручава се роптањем на Бога, итд.

Дакле, закључак је следећи: душевни бол нам сигнализира да са душом нешто није у реду, да смо можда негде повредили своју душу и да је потребно да се исправимо.

 

[JESSY]

Где лечити бол душе?

 

Ако се никада нисмо бавили својом душом сматрајући да се духовни живот састоји у посети позориштима и читању романа неопходна нам је помоћ у лечењу душевног бола јер сами нећемо успети да изађемо на крај.

Где отићи када душа боли? Где се обратити за помоћ?

Наравно, најбоље је обратити се тамо где прецизно лече. То мора да буде место које има проверене традиције лечења, инструменте и услове за лечење и  најважније – на милионе излечених болесника.

Заправо, главног и јединственог Лекара душевног бола смо већ поменули. Видео сам стотине људи који су се излечили од душевног бола. И сви они су били у потпуности излечени само на једном месту и само код јединственог Лекара. Та болница је – Црква, а Главни Лекар у њој – Господ Бог!

То је Лекар који не лечи за новац, који то чини без користи и са великом љубављу. Тај Лекар чека особу којој је лоше јер је увек спреман да пружи своју руку помоћи. Код Њега нема одсуства и паузе за ручак. Он је увек спреман да приступи лечењу ваше душе.

Тај Лекар лечи не вештачким, већ вечно живим, провереним и веома ефикасним лековима. Никада никоме није одбио помоћ, али неће почети да вам се намеће, неће вас наговарати да се лечите код Њега јер тај Лекар уважава вашу слободу и избор и није му потребна реклама. Тај Лекар једноставно искрено жели да вам помогне јер вас воли. Он рачуна на ваше поверење у Њега и испуњавање Његових савета са ваше стране.

Ако ви још увек имате мало поверења и из тог разлога се бојите да Му се обратите сетите се да ништа не ризикујете. Ви увек можете да завршите са собом чак и само након годину дана духовног живота. Заиста, немате ништа да изгубите.

 

[JESSY]

Како Бог лечи душевни бол?

 

Заједно смо већ дошли до разумевања да је бол изазван нарушавањем душевних потреба. Дакле неопходно је да се тај бол лечи задовољењем тих потреба.

Не верујте да списак људских потреба, који је далеко раширен и практично канонизован од стране популарних психолога (попут најпознатије Масловљеве пирамиде потреба) међу којима су само-остварење, признање, социјални статус, комуникација, приврженост за људе (афективна везаност) заиста представља оно што је потребно човеку. Чак и ако сагласно са тим списком имате 100 од 100 поена, нећете бити срећни. Јер срећна је особа која је задовољила душевне потребе које се ипак разликују од поменутог списка.

 

Заправо, главна и једина потреба душе је љубав. А Бог и јесте љубав. Приближавање Богу увећава љубав. Удаљавање од Бога кроз грехе умањује љубав и повећава душевни бол.

 

Дакле, души нису потребне некакве трице. Њој је неопходан Сам Бог и само Он може да задовољи њене потребе. А Он је спреман да нам Себе да. Господ жели да нам дарује Себе и кроз то нас избави од бола и нашу душу просвети љубављу.

Молитву пореде са дахом живота или са храном за душу. Ко се молио тај је осетио истинитост ових поређења из сопственог искуства. Наука није могла да опипа нити да измери супстанцу која улази у душу приликом молитве. Црква ту супстанцу назива благодаћу. Молитва представља најбржег исцелитеља душевног бола.

Исто тако неопходни извор благодати за човека представља Причешће Телом и Крвљу Христовом.