Зоран Ђуровић: Јављење светаца у есхатолошким телима

[Milan Nikolic]

Поред важности Тела Христовог, изузетно је важно и разликовање тела од Нетелесног Логоса и познање Њега као таквога. Есхатолошки карактер и његова основа не односи се на телесно, тј. не темељи се на телесном иако ће телесно достићи есхатон.

 

Занимљиво је то да се ова телесност/нетелесност може поистоветити са учењем о логосима бића и твари. Лично сматрам да је то учење превише комплексно и чини ми се да нико до сада није протумачио светог Исповедника у одређеним местима о томе.

 

Заиста, постоје поглавља у учењу Максима која готово нико није разумео, која готово сви прескоче као нешто несхватљиво. Можда ће доћи време када ће то бити не само протумачено него и развијено у циљу савладавања неких актуелних проблема.

 

Колико сам читао до сада оне који су писали о Максимовом учењу, учење о логосима изнели су до одређене границе која се уопште може схватити самим речима. Међутим, мислим да је неопходно ићи даље, што је јако тешко.

[Milan Nikolic]

100 пута сам ти рекао да ја не негирам да логоси као модели постоје у неразвијеној форми и да су продукт Божије воље. Оно што не желиш да укачиш је да се они развијају само у времену и за нас, а да као реализовани већ постоје у Богу код кога их можемо разликовати само логички а не у развоју.

 

Свети Максим даје објашњење како логоси као претпостојећи исходе из ,,центра'' којег можемо разумети да се односи на суштину Божију, јер Максим конкретно говори о том центру у Богу. Са друге стране, стециште тих логоса у контексту вечности изричито су одређени у ипостаси.

 

Проблем који извире из те приче је Максимово инсистирање на ,,мноштвености'' и ,,подвојености'' у свим могућностима и мишљењима као конкретних бивствујућих. Да би избегао нешто мноштвено у суштини Божијој, Максим прави разлику између претпостојећих логоса и оних који исходе кроз ,,центар'' у Богу.

 

Може се схватити да Максим све ипостасно у Богу подразумева есхатолошки. Међутим, он прави изричиту разлику између онога што је претпостојеће, од онога што исходи и што се креће као бивствујуће, и на послетку, од онога што представља крај.

 

Реч је о нечему што нема везе само са бивствујућим, тј. са нама и нашом перспективом. Тема која, чини ми се и даље остаје необјашњена, која се тиче ,,мисли'' и свих односа са овим појмом, код Максима је усмерена такође и на самога Бога.

 

Као да Максимово учење показује једну круцијалну битност у разликовању тих односа и кретања логоса. Наиме, како сам разумем, управо да би се избегло претпостојеће саме творевине, тј. да би творевина заиста била твар, а Бог заиста Бог, Максим показује једну хронологију тог кретања логоса бића и твари, где коначно видимо да није могуће да све буде одједном.

 

Наиме, да све буде одједном може бити само релативност од исходишта до краја, у смислу да за Бога све то може бити као ,,хиљаду година један дан''. Међутим, одједном не може се применити на претпостојеће стециште и кретања крај. Једноставно, не може у односу на самога Бога јер бисмо тиме изједначили све то са Богом и творевина губи смисао твари.

 

Да бисмо ово боље разумели морамо заиста унапредити Максимово учење, морамо дати једну ширу слику, јаснију, обухватнију. Не смемо прескакати поглавља о томе код Максима, него их протумачити и по њима дати шири контекст, ако је то уопште могуће због слабости наших.

 

Једно можемо потврдити код Максима, а то је да идеје о творевини исходе као творевина у Богу, са изричитом напоменом да све има хронологију, не толико, а можда и никако, временску, него просто хронологију догађаја кретања самих логоса бића и твари. Једно је рећи овде, друго је рећи онде, а треће је рећи ту, код самог дејства ових исходишта и кретања.

 

Не можемо рећи, то је за Бога све истовремено и већ све остварено. Разлог што не можемо то рећи је управо разликовање које видимо у Максимовом учењу, да не може истовремено бити једно, друго и треће када је реч о исходишту, кретању и крају сваке конкретне идеје, конкретне мисли, конкретног логоса бића и твари.

[Ламех]

Проблем који сам ја овде приметио читајући расправу двојице отаца јесте однос времена у есхатаону са овим сада. Ако ће се Ц.Б. тек у пуноћи јавити и испубити Другим доласком, онда ово сада јесте само предокус, како је говорио о. Сава. Или је све испуњено, али онда остаје питање како разумети ово време. Односно, поставља се питање да ли постоје два времена, односно боље рећи две димензије које сапостоје. Јер сложили смо се да време и постојање у Ц.Б. није исто што и " време" односно предвечност, или надвременост самога Бога.

 

Елем, да се не запетљавам. Ако прихватимо мишљење да се у Христу све испунило, да су његова чуда у најмању руку оприсутњење Ц.Б. јер то и каже сам Господ на прозивку да помоћу кнеза демонског чини чуда и изгони демоне, и прихватимо (што мени звучи оготово у светлу навођених цитата св. Максима и иних светих скорз на месту) да Бог у себи садржи и има и почетак и средину и крај бића, онда моје питање бива који онтолошки статус време има у нашем историјском постојању , тј. наше историјско постојање у којој мери је постојање у правом смислу те речи?

[Zoran Đurović]

Проблем који сам ја овде приметио читајући расправу двојице отаца јесте однос времена у есхатаону са овим сада. Ако ће се Ц.Б. тек у пуноћи јавити и испубити Другим доласком, онда ово сада јесте само предокус, како је говорио о. Сава. Или је све испуњено, али онда остаје питање како разумети ово време. Односно, поставља се питање да ли постоје два времена, односно боље рећи две димензије које сапостоје. Јер сложили смо се да време и постојање у Ц.Б. није исто што и " време" односно предвечност, или надвременост самога Бога.

 

Елем, да се не запетљавам. Ако прихватимо мишљење да се у Христу све испунило, да су његова чуда у најмању руку оприсутњење Ц.Б. јер то и каже сам Господ на прозивку да помоћу кнеза демонског чини чуда и изгони демоне, и прихватимо (што мени звучи оготово у светлу навођених цитата св. Максима и иних светих скорз на месту) да Бог у себи садржи и има и почетак и средину и крај бића, онда моје питање бива који онтолошки статус време има у нашем историјском постојању , тј. наше историјско постојање у којој мери је постојање у правом смислу те речи?

Да, то је добро питање. Али исти проблем о коме  сам говорио у Преображењу. Тада је дошло ЦБ, оно што каже Јустин, обожила се људска природа. И како Хр може да причести апостоле? И зашто иде да страда ако их је већ причестио на прави начин? Сигурно им није био дао "предокус" причешћа. Има смисла зато што и морамо да живимо наше историје. Твоје питање има призвук онога: Бог зна шта мени треба, зашто онда да му се молим? - Или: Бог зна ко ће бити спашен или не, зашто да се трудим? Зато што то он види као актуелно и на основу тога ти суди. Питање је и да ли би се ми кретали када бисмо били створени као већ остварени. Овако, кроз зебњу идемо напред. Одржава нас нагон за животом. Откривамо ствар по ствар. Бог је видео када сам први пут пољубио  ђевојку, али ја нисам. Сада да је пољубим, не би ми било интересантно. Још бих испао и педофил, јер је имала око 14.

Реалије нашег света су одређене историјом, али он је држан у постојању од Надисторијског. На људски ум није дошло то што ће бити и што нам је Бог припремио. Нашом логиком не можемо да укапирамо каква су та нова искуства и кретање жеље. Може да изгледа и смртно досадно. Али није тако, јер верујемо Писму.

Шта би ми било интересантно? Мени, пошто сам телесан, да изљубакам Монику Белучи. Но, она би се жалила Богу и рекла: Шта сам ја толико згрешила па да ме овај љуби? И Бог би се замислио па би рекао: Јесте вала, није Моника ратни злочинац...

Али све што могу да видим у мени је љубав која ме вуче ка Богу. Па велим: Ако је у мени грешном ова љубав, онда, када дођем тамо, биће је још више и има да горим. - Само да ми Петар не каже: Иди, Аво, да гориш на она врата, не овуда!

Него, весели ава се нада да је успео да освоји Духа Светог својим глупостима, да га је више пута насмејао, па да ће и он, као и попови из Смедерева, где је ава био парох, па их оставио сиротима, рећи: Ђуро, убисмо се од досаде без тебе!     

[Zoran Đurović]

Kako da su se javljali sveci ako je Solomon napisao da "više nemaju udjela ni u čemu što biva pod suncem".

Три моја последња текста се баве тим питањем. Изгледа да нисте ниједан прочитали. 

[Ламех]

Да, то је добро питање. Али исти проблем о коме  сам говорио у Преображењу. Тада је дошло ЦБ, оно што каже Јустин, обожила се људска природа. И како Хр може да причести апостоле? И зашто иде да страда ако их је већ причестио на прави начин? Сигурно им није био дао "предокус" причешћа. Има смисла зато што и морамо да живимо наше историје. Твоје питање има призвук онога: Бог зна шта мени треба, зашто онда да му се молим? - Или: Бог зна ко ће бити спашен или не, зашто да се трудим? Зато што то он види као актуелно и на основу тога ти суди. Питање је и да ли би се ми кретали када бисмо били створени као већ остварени. Овако, кроз зебњу идемо напред. Одржава нас нагон за животом. Откривамо ствар по ствар. Бог је видео када сам први пут пољубио  ђевојку, али ја нисам. Сада да је пољубим, не би ми било интересантно. Још бих испао и педофил, јер је имала око 14.

Реалије нашег света су одређене историјом, али он је држан у постојању од Надисторијског. На људски ум није дошло то што ће бити и што нам је Бог припремио. Нашом логиком не можемо да укапирамо каква су та нова искуства и кретање жеље. Може да изгледа и смртно досадно. Али није тако, јер верујемо Писму.

Шта би ми било интересантно? Мени, пошто сам телесан, да изљубакам Монику Белучи. Но, она би се жалила Богу и рекла: Шта сам ја толико згрешила па да ме овај љуби? И Бог би се замислио па би рекао: Јесте вала, није Моника ратни злочинац...

Али све што могу да видим у мени је љубав која ме вуче ка Богу. Па велим: Ако је у мени грешном ова љубав, онда, када дођем тамо, биће је још више и има да горим. - Само да ми Петар не каже: Иди, Аво, да гориш на она врата, не овуда!

Него, весели ава се нада да је успео да освоји Духа Светог својим глупостима, да га је више пута насмејао, па да ће и он, као и попови из Смедерева, где је ава био парох, па их оставио сиротима, рећи: Ђуро, убисмо се од досаде без тебе!     

 

Скроз сам скапирао шта си писао о Преображењу, и потпуно ми је јасно шта мислиш под причешћем ап. на Т. Вечери. И јасно ми је да Бог свакако зна све о мени, јер ми је "сва коса на глави изборојана". Што наравно не оправдава да нема труда и подвига и молитве. Јер иако ми је избројана ја не знам који је резултат. Знам само да је избројана. :-) И јасно ми је да Бог на основу онога што ћемо бити у есхатону и испуњава сваку нашу молитву и награђује труд. Ако је погрешан мало нас опаучи по глави, или ако је и прави а ми скапирамо више него што то треба у датом тренутку, он нас опет лупи да се не погордимо.

Моје питање се тиче управо онтологије историјског постојања наспрам есјхатона као његовог испуњења (не у ентелехијском смислу).

Да ли можемо да кажемо онда да је све оно што историјски живимо, како на универзалном нивоу тако и на појединачном, наше настајање покренуто и одржавано благодаћу Божијом које свој коначни вид има у ЦБ? Иако је у Бог већ остварено. Ту можда она синтагма логос постојања-начин постојања.

[Zoran Đurović]

Да ли можемо да кажемо онда да је све оно што историјски живимо, како на универзалном нивоу тако и на појединачном, наше настајање које свој коначни вид има у ЦБ?

Да, на то наводим воду 

[Milan Nikolic]

Ако кажемо да се све испунило зато што Бог види да се све испунило, шта заправо с тиме мислимо? Да ли то значи да Бог види творевину истовремено и као почетак и као њен крај?

 

Ради ове проблематике, изузетно је важно да се осврнемо на Максимово учење и да разумемо како то Бог ,,види'' или тачније ,,УПРАВЉА'' творевином. Мислим да Бог нема шта да ''гледа'' творевину како је она већ овде и тамо, па у том смислу, као све је испуњено у очима Божијим.

 

Мислим, ако тако резонујемо онда можемо заклопити Максимове списе. Али пре ће бити да Максимово учење у овом случају нема алтернативу, ма колико су неки пре нас и ми сами у стању да расуђујемо.

 

Дакле, питање логоса бића и твари остаје као темељ по коме једино можемо дати одговор на ову тему. Максимово учење показује да Бог нема шта да гледа истовремено и овде и тамо, него је све вођено Његовим дејством при чему је све или овде или тамо.

 

Када кажемо овде или тамо, мислимо на, са једне стране кретање које долази из небића, и с друге стране крај који је у ипостасном сједињењу свега са Богом. То што се креће нема двојнике по временским димензијама да може бити свуда, нити је то нешто независно за себе што Бог ванвремено посматра као да је свуда испуњено.

 

Пазите, то што се креће није ништа друго до логоси бића и твари који су конкретни за све појединачно у постојању. Не може иста ствар бити дуплирана и то бесконачно и присутна свуда ,,местом и веком'' као испуњена. Тога ради Максим каже: ,,Васцели је космос сопственим логосима ограничен и назива се [одређује се] местом и веком оног што je у њему''.

 

Ако доследно пратимо Максима, видећемо да творевина и њена садашњост јесте ,,дејство'' конкретне објаве воље Божије која има своје три одреднице да не бисмо твар поистоветили са Творцем. Прво одредиште је претпостојеће стециште идеја о творевини, друго је творевина као исходиште логоса твари кроз суштину Божију и кретање те творевине до циља, и треће одредиште је сам циљ, односно крај у нечему ИЗВАН другог одредишта.

 

Опет да кажем, Бог не посматра твар као нешто по себи што се креће, него је твар нешто непосредно у односу на деловање воље Божије, а ова воља чини творевину која пролази одредиште кретања у одредиште краја. Не може Бог гледати тобоже из Своје ванвремености твар остварену у свакој димензији, јер бисмо тиме изједначили и релативизовали разлике које је Максим наглашавао.

 

Разлика је, понављам, у томе што једно одредиште мора неизоставно и недвосмислено бити нешто друго у односу на друго одредиште. Када је један логос бића или твари присутан у једном одредишту, не може бити присутан и у другом истовремено. Не може, ни као дупликат садашњости ни као наводни дупликат многих временских димензија, зато што је само време творевина и може бити или у једном или у другом одредишту.

 

Проблем времена је не само за теологију изузетно тежак и недокучен, него и за науку. Међутим, не треба излазити из оквира једног већ традиционалног мишљења о времену, а то је да време представља садашњост промена, као што велики физичар Џон Вилер каже: ,,Време је начин којим природа спречава да се све - то јест, све промене - догоди одједном''.

[Ламех]

Да ли можемо да кажемо онда да је све оно што историјски живимо, како на универзалном нивоу тако и на појединачном, наше настајање покренуто и одржавано благодаћу Божијом које свој коначни вид има у ЦБ? (мој навод на који је цитирани одговор о. Зорана)

Да, на то наводим воду 

 

Зашто је онда споран нпр. став о. Саве када говори о испуњењу Царства у Другом доласку Христовом, јер из наше перспективе је то тако. Наглашавам, наше. За нас Царствоу својој пуној реалности није дошло. И зашто би предокус тог Царства био нешто лажно? Зар не бисмо могли тај предокус да разумемо као овде и сада бљесак, сијање, блистање тог незлазног дана који нам је свакако Васкрсењем дат? Али не на онај начин да се то овде и сада продужи у векове. Зато и говоримо Дођи Господе Исусе; зато се моли Дух у нама уздисајима неисказивим; зато творевина уздише...

 

Још једна ствар која ме интересује. Када говорите о ХС Парусије, да се на Преображење он као такав показао, да се апостоли причешћују прослављеним и васкрслим Христом, да се узноси на небо у слави Царства. Ако је васкрсење победа над смрћу и грехом и прослављење човека и откривење тајне стварања (да парафразирам св. Максима) и то Христос у поменутим догађајима и пре васкрсења открива апостолима, како онда разумевати димензију његовог историјског постојања, где Господ показује тзв. непорочне страсти и на концу страдање и смрт на Крсту?

[Volim_Sina_Bozjeg]

Скроз сам скапирао шта си писао о Преображењу, и потпуно ми је јасно шта мислиш под причешћем ап. на Т. Вечери. И јасно ми је да Бог свакако зна све о мени, јер ми је "сва коса на глави изборојана". Што наравно не оправдава да нема труда и подвига и молитве. Јер иако ми је избројана ја не знам који је резултат. Знам само да је избројана. :-)

 

Upravo to sto je sve jasno i ispunjeno u Bogu, nama daje onu preko potrebnu energiju, da smo neprestano u pokretu, bilo da radimo dobro ili lose, mi smo svesno da nam je svaka vlas na glavi izbrojana u bilo kom pravcu da krenemo.

Ako krenemo u dobro, zavrsicemo u apsolutnom dobru, jer Bog izmedju sveg ostalog ispunjuje i cilj. Dakle Start je Bog, cilj je Bog. Ja se ne bi trudio nikako da u Bogu moj zivot nije vec ispunjen. Dakle pokrecem se samo zato sto sam u Bogu a u odnosu na coveka vec ispunjen.

 

Ako sam jasan koliko mi je korak jos dalji u odnosu na tvoje>  Што наравно не оправдава да нема труда и подвига и молитве. 

 

Drago mi je da po ko zna koji put slicno ili isto mislimo.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Sto se punoce Carstva Nebeskog tice....

 

Ja volim da gledam reci> Carstvo Nebesko je u vama, na nacin jednog zrna koji uzrasta (u nama) i koji je sada i ovde. To zrno jeste u nama, dok formulacija, da je Carstvo Nebesko, sada i ovde senka, mi nije bliska, vrlo me koci, jer senka je nesto izvan mene i usko je vezana samo za vid, ocno opazanje.

 

Govorili smo da se ne umanjuje sveopste vaskrsenje ako svetitelji vec sada imaju eshatoloska tela. Pogledajmo malo i tu punocu Carstva Nebeskog, da li je punoca Carstva mozda samo u tom poslednjem eshatoloskom danu, kad Hristos drugi put sidje i pokrene (u momentu i veoma veoma brzooooo) zavrsi strasni sud i one koji ranije sud prosli nisu (ako govorimo da svetitelji jesu prosli sud) sjedini u jedno i zavrsno Carstvo Nebesko.

 

Dakle da se izrazimo malo drugacije > Da li je Carstvo Nebesko sada predukus samo zbog toga sto za vreme zivota nismo svi prosli taj poslednji sud a svetitelji jesu i jednostavno cekaju, da se svi okupimo u konacni dan.?

 

Iako nedoreceno mislim da sam ipak jasan.

 

Cekam vaskrsenje mrtvih (svih) i zivot buduceg veka( po Pismu, neko ga moze vec zadobiti(svetitelji). U tom smislu svetitelji iako u eshatoloskom telu, takodje cekaju punocu Carstva vaskrsenje mrtvih (svih) (iako vec kao vecno zivi) i da je to samo razlog sto nisu u punoci Carstva Nebeskog a ne zato sto cekaju "telo".?

[Ламех]

Da li je Carstvo Nebesko sada predukus samo zbog toga sto za vreme zivota nismo svi prosli taj poslednji sud a svetitelji jesu i jednostavno cekaju, da se svi okupimo u konacni dan.?

 

Мислим да из нашег искуства оно јесте предокус. Али не предокус као визија, или фантазам или симбол већ као искуство те реалности. Баш као што је Христос своје божанство али и човештво прослављено у слави показао на Тавору, а опет после тога био понижен до смрти на крсту.

 

Због тога о. Сава и о. Зоран не иду различитим и супротним путевима, већ се негде надопуњују. Да ли светитељи имају тело, есхатолошко, или не, прослављено да или не, мислим да није битно у толикој мери ако сви исповедамо да су они светитељи (светилници, носиоци светлости неприступне Бога живога) и да су живи јер је Бог Бог живих и да са њима општимо кроз литургију и наше молитве, које нису ништа друго него припрема и чување оног дара који смо добили на литургији кроз причешће. А то је да у себи, као и Христос, примајући га свецелог, васкрслог и прослављеног сабирамо и уједињујемо целокупну творевину да се покаже лепота лика Божијег у свакоме од нас. Ствар је у томе колико смо ми вољни, свесни и спремни да чујемо призив, то природно хтење, жудњу за пуноћом коју остварујемо једино у Христу. И да је чувамо као бисер; умножавамо као таланте...а то је ништа друго него подвижништво. Да парафразирам Лествичника, шта имаш а да ниси добио. Ниједна врлина није плод сопственог труда. Ни само рођење то није. Каже он, да можемо да се хвалимо једино оним што смо стекли пре рођења. 

[Volim_Sina_Bozjeg]

Мислим да из нашег искуства оно јесте предокус. Али не предокус као визија, или фантазам или симбол већ као искуство те реалности. Баш као што је Христос своје божанство али и човештво прослављено у слави показао на Тавору, а опет после тога био понижен до смрти на крсту.

 

Због тога о. Сава и о. Зоран не иду различитим и супротним путевима, већ се негде надопуњују. Да ли светитељи имају тело, есхатолошко, или не, прослављено да или не, мислим да није битно у толикој мери ако сви исповедамо да су они светитељи (светилници, носиоци светлости неприступне Бога живога) и да су живи јер је Бог Бог живих и да са њима општимо кроз литургију и наше молитве, које нису ништа друго него припрема и чување оног дара који смо добили на литургији кроз причешће. А то је да у себи, као и Христос, примајући га свецелог, васкрслог и прослављеног сабирамо и уједињујемо целокупну творевину да се покаже лепота лика Божијег у свакоме од нас. Ствар је у томе колико смо ми вољни, свесни и спремни да чујемо призив, то природно хтење, жудњу за пуноћом коју остварујемо једино у Христу. И да је чувамо као бисер; умножавамо као таланте...а то је ништа друго него подвижништво. Да парафразирам Лествичника, шта имаш а да ниси добио. Ниједна врлина није плод сопственог труда. Ни само рођење то није. Каже он, да можемо да се хвалимо једино оним што смо стекли пре рођења. 

Ne, ne sve je u redu, to sto pises svi znamo, nije izletalo iz nas nista drugacije nego sto ukazujes.

 

Pricamo o konkretnom pitanju, eshatolosko telo ili samo gola dusa.

 

Da se ne vracamo sada onome  sto ti ukazujes. Naravno da nasa promisljanja usko skoncentrisana na pitanje teme, moraju biti u potpunosti u saglasju sa tvojim odgovorom.

[Макрина]

Мислим да из нашег искуства оно јесте предокус. Али не предокус као визија, или фантазам или симбол већ као искуство те реалности. Баш као што је Христос своје божанство али и човештво прослављено у слави показао на Тавору, а опет после тога био понижен до смрти на крсту.

 

Због тога о. Сава и о. Зоран не иду различитим и супротним путевима, већ се негде надопуњују. Да ли светитељи имају тело, есхатолошко, или не, прослављено да или не, мислим да није битно у толикој мери ако сви исповедамо да су они светитељи (светилници, носиоци светлости неприступне Бога живога) и да су живи јер је Бог Бог живих и да са њима општимо кроз литургију и наше молитве, које нису ништа друго него припрема и чување оног дара који смо добили на литургији кроз причешће. А то је да у себи, као и Христос, примајући га свецелог, васкрслог и прослављеног сабирамо и уједињујемо целокупну творевину да се покаже лепота лика Божијег у свакоме од нас. Ствар је у томе колико смо ми вољни, свесни и спремни да чујемо призив, то природно хтење, жудњу за пуноћом коју остварујемо једино у Христу. И да је чувамо као бисер; умножавамо као таланте...а то је ништа друго него подвижништво. Да парафразирам Лествичника, шта имаш а да ниси добио. Ниједна врлина није плод сопственог труда. Ни само рођење то није. Каже он, да можемо да се хвалимо једино оним што смо стекли пре рођења. 

О.Сава и о.Зоран имају различите ставове ,то је јасно као дан Ствар је само у једној културној преписци и узајамном поштовању.

Па битно је,имају ли светитељи есхатолошко тело или не и све остало о чему се овде пише и полемише,то је догматика и многи,многи оци не би променили ни запету у догматици...

Милане,одличан ти је резон  

[Макрина]

Ако кажемо да се све испунило зато што Бог види да се све испунило, шта заправо с тиме мислимо? Да ли то значи да Бог види творевину истовремено и као почетак и као њен крај?

 

Ради ове проблематике, изузетно је важно да се осврнемо на Максимово учење и да разумемо како то Бог ,,види'' или тачније ,,УПРАВЉА'' творевином. Мислим да Бог нема шта да ''гледа'' творевину како је она већ овде и тамо, па у том смислу, као све је испуњено у очима Божијим.

 

Мислим, ако тако резонујемо онда можемо заклопити Максимове списе. Али пре ће бити да Максимово учење у овом случају нема алтернативу, ма колико су неки пре нас и ми сами у стању да расуђујемо.

 

Дакле, питање логоса бића и твари остаје као темељ по коме једино можемо дати одговор на ову тему. Максимово учење показује да Бог нема шта да гледа истовремено и овде и тамо, него је све вођено Његовим дејством при чему је све или овде или тамо.

 

Када кажемо овде или тамо, мислимо на, са једне стране кретање које долази из небића, и с друге стране крај који је у ипостасном сједињењу свега са Богом. То што се креће нема двојнике по временским димензијама да може бити свуда, нити је то нешто независно за себе што Бог ванвремено посматра као да је свуда испуњено.

 

Пазите, то што се креће није ништа друго до логоси бића и твари који су конкретни за све појединачно у постојању. Не може иста ствар бити дуплирана и то бесконачно и присутна свуда ,,местом и веком'' као испуњена. Тога ради Максим каже: ,,Васцели је космос сопственим логосима ограничен и назива се [одређује се] местом и веком оног што je у њему''.

 

Ако доследно пратимо Максима, видећемо да творевина и њена садашњост јесте ,,дејство'' конкретне објаве воље Божије која има своје три одреднице да не бисмо твар поистоветили са Творцем. Прво одредиште је претпостојеће стециште идеја о творевини, друго је творевина као исходиште логоса твари кроз суштину Божију и кретање те творевине до циља, и треће одредиште је сам циљ, односно крај у нечему ИЗВАН другог одредишта.

 

Опет да кажем, Бог не посматра твар као нешто по себи што се креће, него је твар нешто непосредно у односу на деловање воље Божије, а ова воља чини творевину која пролази одредиште кретања у одредиште краја. Не може Бог гледати тобоже из Своје ванвремености твар остварену у свакој димензији, јер бисмо тиме изједначили и релативизовали разлике које је Максим наглашавао.

 

Разлика је, понављам, у томе што једно одредиште мора неизоставно и недвосмислено бити нешто друго у односу на друго одредиште. Када је један логос бића или твари присутан у једном одредишту, не може бити присутан и у другом истовремено. Не може, ни као дупликат садашњости ни као наводни дупликат многих временских димензија, зато што је само време творевина и може бити или у једном или у другом одредишту.

 

Проблем времена је не само за теологију изузетно тежак и недокучен, него и за науку. Међутим, не треба излазити из оквира једног већ традиционалног мишљења о времену, а то је да време представља садашњост промена, као што велики физичар Џон Вилер каже: ,,Време је начин којим природа спречава да се све - то јест, све промене - догоди одједном''.

Браво Миланче.

Милина једна кад не пишеш о ванземаљцима хехе...