Зоран Ђуровић: Јављење светаца у есхатолошким телима

[Volim_Sina_Bozjeg]

Дакле понављам питање ако су светитељи једино у телу, како се онда јављају у сновима?

 

Meni se i zivi ljudi javljaju u snovima.  

[Volim_Sina_Bozjeg]

Ne znam zasto ali ovde nije stvar u tome, da se vode razgovori, kako bi jedno ili drugo misljenje stiglo prvo kroz ciljnu ravninu i proglasilo se dogmom.

 

Tako da je svaka ostrascenost suvisna i kvari mi miran tok misli. 

 

Hvala na razumevanju

[Zoran Đurović]

Meni se i zivi ljudi javljaju u snovima.  

Исто. Мислим да сам то већ и рекао Жексу. И ту има једно чудо у коме сам био протагониста, али га не бих помињао да ми се опет Велизар не наврзе. А редно је нешто и за Житије да оставимо:::::::::)))))))))

[Nebojš.a]

Зашто имам утисак попе Зоране да стално ескивираш одговоре на моја питања?

 

Вероватно зато што је за "не знам" потребно смирење (основа духовног живота а лудост недуховнима).

[Volim_Sina_Bozjeg]

Вероватно зато што је за "не знам" потребно смирење (основа духовног живота а лудост недуховнима).

Si nekad zamolio svetitelja za pomoc?

 

Si molitveno bio skoncentrisan da je taj svetitelj u Hristovom pamcenju, dok ga molis za posredovanje ili za neku drugu konkretnu pomoc, sada i ovde?

[Zoran Đurović]

..

[Zoran Đurović]

Драги и сваким даром Свевишњега украшени, оче Саво!

 

Мало по мало се искристалисала тачка у којој се разилазимо, а то је питање Есхатона, кога ја узимам здраво за готово, оно што већ постоји, а за вас је ствар која ће доћи. Наравно да ја нисам на дрогама па да кажем како се Царство Божије већ остварило овде за нас. Само кажем да је остварено и пре стварања света. Пре векова. Сада постоји, али ми нисмо у њему, односно не уживамо у његовој пуноћи зато што смо одсечени временско-просторно. То Царство је ванвремено, и рекао сам да је везано за енергијско у Богу, тако да вам се захваљујем што више нема помена да моји ставови могу имплицирати губљење и утапање у божанском.

Ако могу да реконструишем вашу мисао: Предвечни Логос улази у историју, сједињује се са људском природом, живи са њом, умире, васкрсава и носи је на небо. То је једна хронологија коју и он поштује, тако да најпре узима разбојника и душе које су биле у Аврамовом наручју и носи их на неко привремено небо. Односно, држи их у свом сећању, па су ту живи. Као и свети који умиру током историје. Свети Сава Дечански или свети ава Зоран Безбожни, сада нису на том небу, али ће тамо бити када се представе и усну у Господу. Наиме, то тело Христово се надопуњује, као што ће неке године, коју зна само Отац, доћи овде у пуноћи. Тада ћемо сви који смо помрли устати, а они који су живи, веселници (јер су имали да се малтретирају са Антихристом), ће се преобразити и вечно ћемо бити у Царству небеском.

Када моја смиреност и недостојност и о. Сава говоримо о есхатолошком или парусијском Хр, мислимо на различите ствари. Код мене је то ванвремени, оваплоћени, васкрсли и вазнети Логос, а код њега онај који ће тек доћи. Сава види у томе што је Хр, који је у нашој историји, у континуитету са оним који долази, решење. Идентитет се свакако сачувава. Исус кога имамо у причешћу ће да дође на крају времена. Максимовска сенка-икона-истина. Због тога Сава и каже Есхатолошки Хр. Имамо га овде. Али, то су само речи и супротно је ономе што ја велим. Есхатолошки, актуелни Хр. који „ће доћи“ је већ дошао. Сви смо већ васкрсли.

Овај мој дискурс личи мало на онај који Ис имађаше са Никодимом. Јн 3, 7-13: „Не чуди се што ти рекох: ваља вам се родити одозго. Дух дише где хоће, и глас његов чујеш, а не знаш откуда долази и куда иде: тако је сваки који је рођен од Духа. Одговори Никодим и рече му: Како може то бити? Исус одговори и рече му: Ти си учитељ Израиљев, а то ли не знаш? Заиста, заиста ти кажем да оно што знамо говоримо и што смо видели сведочимо, и сведочанство наше не примате. Кад вам казах оно што је земаљско па не верујете, како ћете веровати ако вам кажем оно што је небеско? И нико се није попео на небо осим Онај који сиђе с неба, Син Човечији који је на небу“. Никодим налази за ненормално да се неко може родити одозго, односно родити пошто је рођен: Како се може човек родити кад је стар? Еда ли може по други пут ући у утробу матере своје и родити се? (4). Но, ако се неко не роди одозго не може видети Царства Божијега (3). Видите, драги мој, да вам постављам исто питање као Ис Нк.? Нк добро капира и каже: како је могуће да сам се родио пре него што сам се родио? То исто и ви питате кад кажете: Како је могуће да је на Тавору био есхатолошки Хр (тај који тек треба да дође)?. 

[Zoran Đurović]

Из ваших изјава произилази да је Ис и овде слагао. И то масно. Наиме: нико се није попео на небо осим Онај који сиђе с неба, Син Човечији који је на небу. Није био на небу пре вазнесења. То каже, Сава, не ја. Тек је требало да се вазнесе. Зашто је слагао човека?

А како се попео на то небо кад је већ био на њему? Видите да се он није поднапио рујног вина па не зна шта говори, него да говори о есхатолошком Хр који је ванвремени и рукама несаздани? Само тако овај дискурс може да се разуме. Наравно, интегришући и класично учење отаца о communicatio idiomatum. Али ваша теологија не допушта да је тај Син Човечији тада био на небу. Јер ви инсистирате на следу историјских корака. Не замерите ми ако исту логику користим да бих вас одвео на небоJ)) Није рекао Никодиму: Син Човечији који ће се попети на небо. То би било коректно по вашим правилима. Испада да га завитлава. Мада ја вас не завитлавам кад вам говорим да је на Тавору био Ис из парусије. Да смо тада били преображени и васкрсли.

Мислим да ви у вашој теолошкој мисли нисте интегрисали Бога са светом. Некорисно је да ми наводите оросе и сл. То су речи. Као што се види да ми под есхатолошким Хр мислимо различите ствари. Знам ја да сте ви православан мислилац. И то квалитетан. Али оно што ја видим да вас негде малтретирам, је ради тога да кристалишете мисли. Не да говорите речи. Мени то не треба. Треба ми мисао. Став. И то јасан. Без изговора: ми смо скромни, смртни и сл. Без изговора: има мноштво значења. Све ја то знам и сам, верујте ми, и боље од вас, јер ми је то посао. Вишесмисленост оплемењује нашу рефлексију и води нас ка Божанском примраку у коме нема више речи, али на овим нашим нивоима морамо да имамо дефиниције, и то оне које су у складу са нашим ставовима, промишљањима, а не да када се нађемо у невољи се позивамо на недокучиво. Кажем, теологија је крвав посао. Распукнеш се пред Господом. Нема то везе са оним што сте поменули да је то само нека дисциплина разглабања: „Можемо само да доконо спекулишемо, што није много богоугодан посао“.

Ви упорно понављате да Хр на Тавору није био (у Авином смислу) онај парусијски. Јер то тек треба да дође. Још то доказујете: „Можда сте стекли такав утисак али ни експлицитно, а ни имплицитно не сматрам да је Христос који се преобразио на Тавору другачији од Есхатолошког Христа који ће вечно царевати у Царству небеском. Ако ћемо баш ићи у детаље, васкрсли Христос је показао ране од страдања на свом васкрслом телу, које је апостол Тома лично опипао. Лично верујем да ће их вечно носити као знаке своје крсно-васкрсне љубави. Христос је на Тавору показао своју божанску природу, али не смемо заборавити да је то био и Христос Богочовек који се само пре кратког времена са тројицом апостола успео на Таворску гору. То је Христос који још није пострадао, јер је управо о томе и разговарао са Мојсејем и Илијом као о предстојећем догађају. Али да се опет не схвати погрешно, Христос је истовремено историјски и есхатолошки јер он се на Тавору показао као ОНАЈ КОЈИ ЈЕСТЕ у људској природи коју је оваплоћењем вечно ипостасно сјединио са својом божанском природом. У томе је разлика. Дакле, он јесте и Есхатолошки Христос, али догађај на Тавору је био и историјски догађај (о чему сведоче апостоли као очевици) који се догодио у конкретном времену и на конкретном простору, иако надмашује истовремено све појмове и времена и простора, како је лепо објашњавао Св. Григорије Палама“.

Имао би ране тај авин, есхатолошки Хр, како ви верујете. Јесте био на Тавору Хр. који ће пострадати (парусијски), али не и пострадали Хр (тај је у времену имао тек да пострада). Оче, онда Син Човечији није могао да сиђе. Да ли разумете Јн и мене ничтожног? Ладно Ис слага веселог Никодима. Тај Син Човечији (парусијски) је на Тавору, кога виде апостоли. Тај који је био на Небу па сишао. И који јесте на небу.

И на томе нема рана. Има на ономе који је у историји и са знаковима. Али, васкрсење је оног ко васкрсне са увом које је изгубио, не као ћорав, не без једне ноге... Нема шта весели Хр да буде избушен. Ништа га ја нећу волети више са тим грозним стварима. Напротив.

[Zoran Đurović]

Ваша позиција имагинарног Сина Човечијег имплицира да се апостоли нису причестили. Не шалим се ни најмање. Пошто ви историзујете Хр (ваљда је јасна разлика напокон између наших позиција), питам: Како су апостоли могли да се причесте са Хр који није васкрсао и који се није вазнео? Наиме, ми се причешћујемо са тим васкрслим и вазнетим, али апостоли нису могли. Нису могли ако следимо вашу логику. Не прибегавајте ми чуду.

Остали сте неосетљиви када сам вам навео Максима да не релативизује Парусију својом мистиком. Као да вам ништа нисам рекао. Ваша позиција имплицира да су се ови причестили различитим Хр, или пак да васкрсење и вазнесење не значе ништа. Да су само неки додатак, али који се десио у времену. Апостоли га нису могли имати јер тада Хр није васкрсао нити се био вазнео. То је сасвим далеко од Златоустове мистике о којој нам говори Флоровски: Истински Служитељ сваке евхаристије је увек сам Христос. Св. Јован Златоусти је ово посебно наглашавао. „Верујте стога да је чак и данас то та иста Вечера, за којом седи Он Сам. Јер ова вечера ни у ком смислу није различита од оне прве“ (In Matt., hom. 50, 3). „Он који је тада учинио оне ствари за том Вечером чини их и данас. Ми имамо улогу служитеља. Он који их је освећивао и претварао је исти. Ова трпеза је иста као и она трпеза, и ни по чему није мања и неважнија. Ствар није у томе да је Христос чинио оно онда, а да човек чини ово данас, већ Христос дела такође и ово данашње. To је та горња одаја, у којој су они тада били“ (Ibid., hom. 82, 5).

Ја знам да би ви ове редове потписали. Али ја вам објашњавам да ви у ово не верујете. Сигурно не на рационалном теолошком нивоу. Јер сте једнако негирали да је Есхатон био на Тавору. Ништа вам ја не импутирам, верујте ми.

Ви можете да разумете оно о чему вам говорим само ако се ослободите накнадних питања. У вашу главу не иде како свети из неког тамо царства будућег могу да делују овде, и то у телима. То треба да заборавите. Не улази у главу, као што није улазило покојном Павлу како светац може да пуши (Николај). То не треба да буде ваш проблем. Ви треба да уђете у ову егзегезу коју вам предлажем па да тек после освојите сво небо које се нуди. Када се растеретите тог баласта, онда нећете западати у ове апсурдне ствари да вам ја „пришивам“: негирање доласка Царства небеског или непричешћивања апостола. Међутим, никакве злобе нема код мене него само извођења консеквенци из ставова. А теологија је увек била таква. Није било фигуративно када сам вам рекао да је теологија крвав посао. Важи оно што вели Ис: Ко жели душу своју да сачува, изгубиће је. Ово што велим вама, велим и себи. Нема, завитлавања, нема јефтиних прича.

[Zoran Đurović]

Тајна вечера. Хр са апостолима. Причешћује их. Даје им мртво тело. Вежбају евхаристију као млади кандидати за попове. Мртво је тело. Као сваког од нас. Њему је тек предстојало да победи смрт. Даје им тело које тада није победило смрт. Не даје им небеско тело, јер тек треба да се вазнесе. Причестио је апостоле и без васкрсења. Зашто је онда отишао да страда, јер смрт је већ била побеђена? Последица ваше логике је да је то страдање онда само морална прича. Леп пример којим нам Бог показује колико нас воли. Али, ове апсурдности ћете избећи када прихватите да вам безбожни ава говори небеску науку. Парусијски Хр је био са ап. Тога им је дао. Дао им је Сина Човечијег који је на небу. Тога који је у Царству своме дошао на Тавор. Дао им је васкрслог Хр. Тога који је победио смрт. Који нас је вазнео и седи са десне стране Оца. Видите ли како Јеванђеље бива кохерентно кад се прихвати ова „луда“ идеја? И како не може да функционише ако се држимо „здраве“ памети?

Није рекао Ис Никодиму: Мене надахњује Бог који је на Небу. Сви знамо да је Бог на небу. Па и Никодим. Али сви не знамо да је Син Човечији на небу, а што је луђе, иако „тамо“, прича са Никодимом! Не каже: Бог има идеју Сина Човечијег, предвиђа да ће он једног дана да се попне на небо. Ништа од тога. Тај парусијски Хр вечно постоји и вечно је активан. Зато може да каже: Ја јесам. Ево, данас, по заосталом календару, славимо Иринеја Лионског. Он каже да смо направљени према слици Сина Човечијег. Тако је и наше тело према телу Бога. Није само душа боголика, како су говорили александринци. Векови су прошли да бисмо напокон сазнали шта је целем.

Него, да се вратимо ономе што вам „импутирам“. Велите: „Не бих се сложио са вашом интерпретацијом оног што сам рекао. Ево сво време покушавам да поновим оно што сам већ рекао. Апсолутно је апсурдно и није коректно да кажете да сматрам да Преображење има само дидактички смисао. Не знам да ли сте пажљиво прочитали моју поруку или покушавате у стилу argumentum ad absurdum да покажете да сам a priori у криву. Ја јесам поменуо да се Господ преобразио како би охрабрио ученике, али то ни најмање не умањује реалност његовог Преображења. Неки од Светих отаца су помињали у својим тумачењима да је Господ желео да охрабри ученике пред своје страдање јер су они божанства имао и извесни дидактички смисао охрабрења. Не видим шта је ту погрешно, осим што покушавате сво време да ми импутирате негирање аутентичности таворског преображења, што заиста није у реду са ваше стране“. Ја, без обзира на моменте шаљив тон и примере које износим, пажљиво бирам речи, а поготово кад се ради о некоме кога поштујем. Што се пожали о. Љуба, да са мном могу да разговарају само они којима то допустим. То је савршено тачно. Зато вас пажљиво читам, али вам после предочавам у шта воде ваши ставови. Да подсетим на оно што сам у претходном одговору писао: „Код вас Преображење има смисао као охрабрење. Без сумње једна димензија. Али, пројава Царства Божијег је много значајнија“. Дакле, није тачно: „Апсолутно је апсурдно и није коректно да кажете да сматрам да Преображење има само дидактички смисао“. И ја сматрам охрабрење једним од значењских смислова Преображења. Нити сам рекао, нити мислим, да је то једини смисао по Сави. Још вам додајем и Беду у подршку, што писах: „Ехо Амброзијеви речи налазимо и код Беде Часног, који као и о. Сава помиње да се Преображење догодило и да би ојачало ученике, али додаје У Мојсију и Илији се могу видети и сви они који ће царевати са Господом, као што наглашава да се тада Небо јавило, које је наша права кућа и због тога хвали Петра (Oмилија I, 24 passim)“.

Искристалисала се по овом питању разлика у нашим ставовима, јер ја преображење идентификујем са парусијом а ви не. Због тога се разуме када ја велим да ви негирате да је тамо било Царство Божије, јер ми овим разумемо различите ствари. Код вас је преображење предокус ЦБ. Префигурација. Пишете: „После Васкрсења се апостолима није пројавио у пуној слави, као што ће бити приликом Другог Доласка, чега је Таворско Преображење икона, јер се  још није вазнео и сео о десну страну Оца. Господ пролази кроз целокупни домострој спасења и сваки догађај има свој дубоки смисао. Када говоримо о аутентичним духовним виђењима не говоримо о визијама (привиђењима), као што данас читамо о политичким или сличним визијама будућности. Духовно виђење је дубоко реалан и заправо надреалан догађај, али који надилази физичке границе овог света.“ Икона. Но, икона, без обзира на своју везу са архетипом, није тај архетип. Због тога ја тврдим да није на Тавору била икона, него истина. Тамо је било ЦБ. Када говорите о вишезначности синтагме ЦБ ви онда поништавате ексклузивитет онога што је Ис рекао ученицима: Има неких који неће видети смрт... Јер, су сви већ били видели ЦБ у смислима које помињете. Ако је пак реч о нечему ексклузивном, како моја смерност тврди, онда на Тавору није било ЦБ у заметку, него у пуноћи.

[Zoran Đurović]

Ево, како прави теолог размишља: „Апостоли су реално видели Бога какав јесте (јакоже можаху, што се каже у тропару)... већ су живо учествовали у ВИЂЕЊУ ЖИВОГ БОГА, не само да су видели, они су учествовали у Преображењу, јер иначе не би ни видели преображеног Христа“. Ово вам је изванредно. На томе треба да инсистирате. Тако ћете се приближити нашем драгом ави, а мом земљаку (по жени), св. Јустину Поповићу. Прочитајте из његове Догматике, том II, одељак трећи, Богочовеково дело - Сотериологија, 3. Тајна Спаситељевог преображења и тајна спасења. То је експлозија духа! Лети по небу! Ево, од мене неког „предокуса“, тј. цитата из Јустина: „Преобразивши се на Тавору, Господ је показао да је преображење људске природе Божанском, неопходни услов у богочовечанском подвигу спасења света од греха, зла и смрти. Јер је спасење немогуће без преображења људске природе Богом из греховне у свету... из смртне у бесмртну... Као и све Спаситељево, тако и његово преображење има опште човечански значај, јер се Он, по речи светога Прокла, преобразио не просто него да би нам показао будуће преображење природе... Својим преображeњем Господ је преобразио састав наше природе, озаривши га својим божанским телом (видите како се од тада говори о нашој преображеној природи, а још умиремо?), и дао му првобитно достојање бесмртности (првобитни лик и бесмртност је, када се прецизније изражава Јустин, онај есхатолошки лик. Син Човечији који је на небу. Јустин се исправља: „жалостиви Господ пружио је нама други начин општења с нама, далеко сигурнији и чудеснији од првог“). На дан Спаситељевог Преображења сва је људска природа божански заблистала божанским преображењем, јер преображавајући се Христос спасава све. Својим божанским преображењем наш Творац је извукао из трулежи боголико биће људско... (Да је Преображење историјски догађај, за оне који су помрли пре Хр ништа не би значио. Не би могли да буду преображени). Својим страшним преображењем Господ Христос је објавио превечну тајну која је била сакривена, и људске су очи виделе невиђено: тело земно блиста божанским сјајем, тело смртно зрачи славом Божанства (Предвечна тајна је Син Човечији који је на небу)... На гори Тавору Господ се преобразио обасјавши сву васељену својом светлошћу, да избави свет од преступа. Спаситељево преображење је „бездан неприступне светлости“, светлости која се неограничено излила на Тавору, и залила сву твар, а на првом месту род људски... Сав Спаситељев живот на земљи, укључујући и свето преображење, преставља један недељиви подвиг спасења рода људског, једну нераздељиву органску целину... (Целина је због тога што је ту Син Човечији који је на небу; ово слутите: „Господ пролази кроз целокупни домострој спасења и сваки догађај има свој дубоки смисао. Када говоримо о аутентичним духовним виђењима не говоримо о визијама (привиђењима), као што данас читамо о политичким или сличним визијама будућности. Духовно виђење је дубоко реалан и заправо надреалан догађај, али који надилази физичке границе овог света“, али је код Јустина прецизније речено). Што је Богочовеково у исто време је опште људско, јер као Богочовек, Господ Христос обухвата сав род људски. Зато и његово преображење има свеопшти значај. Васељенско осећање Цркве је препуно тога: преобразивши се на Тавору, Спаситељ је учинио да природа људска... поново заблиста, претворивши је у светлост и славу свога Божанства... Својим преображењем Господ је открио од памтивека сакривену тајну и показао трајну и вечиту славу природе људске (чиста парусија; не икона; не шта ће бити него што већ јесте. Трајна и вечита слава природе људске је Син Човечији који је на небу). Због ипостасног јединства тела са Богом Логосом тело се савршено обогатило славом невидљивог Божанства, јер је једна и иста слава Логоса и тела. Ова слава била је невидљиво присутна у Спаситељевом видљивом телу, а приликом преображења показала се ученицима. Спаситељ се није преобразио додајући нешто себи што није имао (Не додаје се ништа, јер је он Син Човечији који је на небу. Невидљиво присутна слава тела! Да, јер је то био парусијски Хр. Добровољна је његова смрт зато што се убија нешто што је бесмртно. Не треба мислити да је био бесмртан зато што је као Логос узео тело и душу човекову; не, бесмртан, јер је парусијски; реално се преобразио. Није показао да у себи има божанску искру, него је преобразио створену природу)... Обукавши се у васцелог Адама, Христос је, поцрнелу издавна природу људску, просветио преобразивши је, и обожио је преображењем свога тела. Својим чудесним оваплоћењем и славним преображењем Господ је обожио људску природу... (Како је могао да је обожи ако је тек требало да васкрсне и да се вазнесе? Видите ли сотириолошки континуитет и јединство на коме аве инсистирају?) Својим преображењем Господ је изменио људску природу, којој су некад биле упућене речи: Земља си, и у земљу ћеш се вратити (1 Мојс. 3, 19). На дан Спасовог Преображења ми славимо обожење људске природе... Будући светлост света, Господ је на чудесан начин увек присутан у свету својом светлошћу, али је на Тавору показао у изобиљу ту своју светлост, којом спасава свет од греха... Спаситељево Преображење је извор непресушне преображајне силе која преображава сву твар и сва бића, због чега и кличемо чудесном Спаситељу: Преображава се твар очигледно Твојим преображењем, Христе“.

Надвремено је Преображење, иако у историји, и иде уназад као и унапред. Јер је то Син Човечији који је на небу. Видите како Јустин није задовољан вашим одговором као ни ја (шалим се, али јесте тако)? Наиме каже: Будући светлост света, Господ је на чудесан начин увек присутан у свету својом светлошћу, али на Тавору... Тавор је друго. Ту је дошло ЦБ. Бога као светлост су видели и пре. Мојсију је и пре сијало лице од благодати. И ко је видео њега, видео је јединство тварне и нетварне природе. Наравно да ја нећу да негирам када кажете: „Мислим да можемо разумети да је Царство Божије присуство самога Бога и заједница Бога и човека. Ипак када говоримо о Царству Небеском у есхатолошком смислу, пре свега мислимо на Царство које ће у пуноћи доћи тек након Другог доласка Господњег. На Тавору је Господ рекао како ће апостоли видети Царство Божије у сили (ἐν δυνάμει) и заиста су га видели – Преображеног Христа, у савршеном јединству божанске и људске природе, Богочовека Христа, као што ће га видети у вечности“. Али, то је недовољно. Видели су пример, модел. Не реалност. Према вама, нису видели васкрслог. А без васкрслог и вазнесеног нема ЦБ. Без парусијског Ис, што је последњи догађај, нема ЦБ на Тавору. Има слика, наслућивање. Као што ја сада гледам икону Преображења од Теофана Грка, све ми је јасно, видим у созерцању то ЦБ, али то још није то. 

[Zoran Đurović]

Можда ћу бити мало јаснији кад пређем на Мојсија и Илију. У мом дискурсу се ови јављају као нормални становници ЦБ. За о. Саву је то неприхватљиво, па овако пише: „Тврдња да је Мојсеј... васкрсао пре Христа и појавио се у васкрслом телу веома је смела. Они који су умрли у старозаветном времену доживљавају присуство Божије у „Аваамовом наручју“, али још чекају телесно васкрсење које ће доћи након Парусије. Радије бих рекао да су се Мојсеј и Илија појавили на Тавору (како – не знамо, али су их апостоли видели да разговарају са Христом), али не мислим да има икакве основе да мислимо да су они већ примили трајна васкрсла тела. Како су апостоли доживљавали таворско преображење веома је занимљиво. То је било виђење, али истовремено реални опит пројаве божанских енергија... Ово је јако широка тема, али тврдити да се светитељи у виђењима јављају у већ васкрслим телима или из Есхатона мени је и даље јако необична и смела јер, као што већ рекох, неизбежно релативизује Други долазак Господњи и свеопште Васкрсење из мртвих, што је важан догађај у који Црква верује и који чекамо. Илија и Мојсеј су били у слави тј. обасјани божанском благодаћу, нетварном светлошћу Христовом, као и сами апостоли јер иначе не би могли да виде преображеног Христа. Мислим да се ἐν δόξῃ (у слави) овде не односи на прослављена васкрсла тела која ће сви добити након Парусије...“ Међутим, много боље пише богонадахнути о. Сава Јањић: „На Тавору су преображеном светлошћу сијали и Мојсеј и Илија показујући на тај начин како ће тела светитеља бити прослављена након васкрсења. Овим чудесним догађајем Господ показује тајну нашег постојања у будућем веку, када ћемо сви бити са Христом и у Христу“. Говоримо о виђењу реалног догађаја. Мистички, да, али стваран. Ту су били Мојсије и Илија и били су обасјани предвечном светлошћу. Нису били душе. Показали су, према Јањићу, каква јесу наша васкрсла тела. Зато се вели у слави. А како су могли да нам покажу ако нису били у васкрслим телима? Кога је божанска светлост обасјавала? Своје, божанске, идеје Мојсија и Илије? Њихове душе? Личности без подлежећег (ипокименона)? Онда нису показали како ће тела светитеља бити прослављена након васкрсења. Ја верујем о. Сави кад говори у надахнућу. Апостоли су видели стварност, не префигурацију. Видели су прослављена (=васкрсла) тела Мој. и Ил., и тако знамо да ћемо и ми имати таква тела. Нису видели апостоли утваре. Нису видели ни утвару ЦБ него само ЦБ. Јасно је да ја не импутирам о. Сави никакву визију префигурације, слике ЦБ. Такође је јасно да доследно интерпретирам ваше ставове да тамо није био васкрсли свет. Ако он није био на Тавору, онда је била његова фигура. Шта друго?

Ја, пошто ми је смирење највећа врлина, се често нервирам што су Оци пре мене рекли нешто паметно. Просто ми дође да се поједем од муке, јер су они постали славни по тим узвишеним мислима, а мене, дан данас, моји парохијани памте по смешним изрекама. Упамти се само кад нешто лупим. Тако ни у овом нисам оригиналан и храбар: „Тврдња да је Мојсеј... васкрсао пре Христа и појавио се у васкрслом телу веома је смела“. Рекао пре мене Јефрем Сирин, Доктор код католика, а и Дамаскин. Да сам вредан, вероватно бих још неког нашао. 

[Zoran Đurović]

Јефрем: „Управо је њима, које је извео на гору и показао им на који ће начин доћи последњег дана, у слави Свог божанства и у телу Своје човечије природе, рекао да неће окусити смрти, док не виде изображење Његовог доласка. Извео их је на гору да би им показао ко је Син и Чији је Син. Када их је упитао: Шта о Мени говоре људи, које Син Човечији, они су Му одговорили: Једни говоре да си Илија, други опет Јеремија или који од пророка (Мт. 16; 13-14). Због тога их и изводи на гору, и показује да Он није Илија него Бог Илијин, а такође да није ни Јеремија, него Онај Који је Јеремију освештао још у мајчиној утроби. Показао им је да Он није један од пророка него Господ пророка, Који их је и послао. Показује им да је Он Творац неба и земље, да је Он Господ живих и мртвих, јер је Он заповедио небу и спустио Илију, јер је дао знак земљи и васкрсао Мојсија“ (Свети Јефрем Сиријски, Огњени стуб, Београд 2003).

Опет Јефрем (Тумачење четири јеванђеља, гл. 14): „Има неких међу вама који стоје овде, који неће окусити смрти (Мт. 16; 28), чиме показује да ће живи бити вазнети на небо. Затим је Господ призвао к Себи Илију, вазнетог на небо, и Мојсија, враћеног у живот, као и тројицу сведока од Својих сопствених весника који су били стубови (Гал. 2; 9), тј. који су сведочили за Његово Царство... Међутим, ако је преображење означавало Царство које је Он добио након васкрсења, због чега се онда после васкрсења није јавио у том, преображеном лику? То се десило зато што они не би могли да Га гледају и да би знали да ће и они бити дужни да се преобразе као Он. Ту двојицу људи (Илију и Мојсеја) призвао је к Себи зато да би боље поверовали у васкрсење живота, које ће се кроз Њега извршити на свршетку света. Они ће, или као Мојсије устати из мртвих, или ће се као Илија вазнети к Њему, јер је он Господ небеских и преисподњих... Зар није Христос призвао Мојсија у живот, а Илију с неба?“.

Слично ће и Златоусти тврдити узевши Мојсија за симбол мртвих који у Христу васкрсавају, а Илију за симбол живих, оних који ће на ногама дочекати долазак Ис. Тако Дамаскин у беседи на Преображење вели: „Управо зато Мојсије са Илијом предстадоше (пред Христа), представљајући лице Закона и Пророка. Јер Онога кога Закон и Пророци проповедају, Тај се нађе да је Исус Животодавац (Јн. 1, 45). И Мојсије изображава (овде) сабор светих уснулих у древности, а Илија оних живих. Јер је Преображавани Господар живих и умрлих. Мојсије (данас) уђе у Земљу обећану, јер га уведе Исус, Дародавац наслеђа, и оно што је у старини праобразно видео, данас га то изобилно обасјава, јер то показује светлозрачност облака“ (глава 17). Запазити да је Мојсије васкрсао, јер да је пре тога као душа негде уживао, не би Дамаскин рекао да је сада стигао у Обећану земљу. Хетеродоксни полемичар би сада могао прибећи: Ушао је у душевни/духовни рај. Но, шта онда радити са овима од крви и меса који су на Тавору? Онда би испало да Дамаскин негира васкрсење тела. Није Дамаскин у супротности са самим собом када на почетку беседе (глава 3) вели како је Христос из мртвих Мојсија првог довео (ἐκ νεκρῶν μὲν τὸν Μωϋσῆν προηκάμενος). Глагол је састављен од префикса προ: пре, најпре, више, прво, испред и самог глагола ηκω: доћи, пристићи, и овде је презент са вредношћу перфекта: приведен као први, најпре доведен. Ето, Мојсије како васкрсе „пре“ Христа! Историјски је Мојсије пре васкрсао, као што је и Илија отишао у рај пре Исуса. То се може схватити само ако се Христово васкрсење, које сам означио као а-темпорално, безвремено, али које има свој историјски моменат, десило у одређени час, као васкрсење у коме се обједињавају ова наша. Када је Распети васкрсао, васкрсли смо и ми! Никакве ватрене кочије не би могле Илију да однесу на небо да није било овог Христовог васкрсења, иако се оно збило у историји после Илијиног.

[Zoran Đurović]

Иначе, истини за љубав, о. Сава је на линији отаца (већине) рекао за Илију да је можда на неком другом небу, па је као они привео Јн 3, 13, што ће природно условити тумачење у смислу Хр ексклузивности (о томе сам већ говорио, па се не треба чудити овој интерпретативној линији), а биће условљено и злосрећним преводом 4Цар 2, 11 од Седамдесеторице, који су Оци углавном и имали. Но, о томе у неком проширеном тексту.

Писао сам о Палами који је говорио, супротно традиционалној егзегези, о Мојсију-души. Који разлог је подстакао њега да тврди да је на Тавору била Мојсијева душа? То се да разумети ако се има у виду исихастичка полемика у којој је он штитио тезу да се таворска светлост, божанске енергије могу видети очима. То је божанска, нестворена, вечна, дакле, светлост. Она је и у овој Паламиној беседи синоним за Царство Божије. Коначни дан који наступа Другим и славним доласком. Палама само хоће ту своју тезу да појача. Нису апостоли у физичкој, створеној светлости видели Исуса и Пророке. Не, они су их видели у божанској, оностраној светлости. Зато вели: ми у обичној светлости видимо тела, а да је она тамо била, ми не бисмо могли видети Мојсијеву душу. Душа је невидљива у тварној светлости. То је тај Григоријев „побочни“ аргумент [„Како су пак и Мојсије и Илија, а нарочито Мојсије, чија душа није била сједињена са својим телом, могли да буду видљиви и прослављени вештаственом светлошћу? (16)]. Осећајући да аргумент није баш најутемељенији, Палама се изговара: „Да не бисмо одвише уморили ваше умове, остале еванђелске речи сачуваћемо до времена... божанског свештенослужења“ (17). Према томе, Паламино учење остаје сасвим на чврстим ногама, иако се не прихвати овај натегнути и из полемичких разлога изнети аргумент.

Опет, видимо да је Паламин Илија био у телу. Које и какво тело? Лк каже славно, што за мене значи васкрсло. Ја и Сава велимо да су апостоли видели стварност. Мојсије и Илија нису душе, него комплетни људи, као и апостоли, али се за ап не вели да су имали светла тела. За ове да, јер су васкрсли. Библија нема обичај да ова наша, смртна, тела назива телима у слави. Да не дужим: или су видели васкрсле, или су имали визије. Ако су имали визије, тј. оно што није, Ис их је омађијао. Видели су ствари које и ми видимо у сну или у халуцинацији. А ја искрено не мислим да нам се на томе заснова наша вера. Опет, да су ови били у смртним телима, испало би да смо као у неком филму. Мојсије спавао, Бог га пробудио, дао му провизорно тело и после тога поново послао да дрема?! То је сасвим детињасто, као када би ми неко казао: То је била визија стварних ствари, али којих тада није било. Бог да ми прости, онда се тада није ни преобразила људска природа него се имала визија стварног њеног преображења у парусији! То је консеквенца дискурса који неће да прихвати да су Мојсије и Илија били у васкрслим телима.

Појава светаца у телу на Тавору није била једина појава. Навео сам Марка Ефеског који је говорио да свеци у телима интервенишу. Навео сам нашег Николаја за исто. Заслужују и они одговор, а не да се игноришу. Као да ништа није речено. Кад ми Палама каже да је Мојсије био душа на Тавору, ја му одговорим. Ефески говори о феномену који је широко заступљен у житијској литератури. Једноставно, има превише епизода које би се могле објаснити само визијом некаквих душа, њиховим акцијама. Физички делују свеци.

[Zoran Đurović]

Навешћу само један пример, св. Николе. Сећам га се добро, јер кад сам био млад и побожан, ја сам читао житија. Сада, када сам се обезбожио, читам их свакодневно, преводим и коментаришем. Радим на изворним житијима. Епизода коју наводим може да буде нетачна, али је принцип и имамо 1000 сличних. Да чујемо Јустина у најкраћем: 

У Цариграду живљаше један човек, по имену Николај, који се издржавао рукодељем... Тако он достиже дубоку старост; и немајући више снаге да ради, он западе у немаштину. Међутим приближавао се празник светог Николаја, и старац, размишљајући шта да ради, рече својој жени: Скоро ће празник милог нам великог архијереја Христовог Николаја. Но како ћемо ми бедни, при нашој оскудици, отпразновати овај дан? - Побожна жена указа мужу своме на ћилим и рече: Узми ћилим, па носи и продај га, и купи све што је потребно за достојно празновање празника светога Николаја.

Чувши то, побожни старац похвали жену своју, узе ћилим и оде. А када иђаше тргом... и пролажаше поред цркве светога Платона, њега срете свагда готов на помоћ свети Николај, у облику чеснога старца, и упита га: Пријатељу мили, куда идеш? - Ваља ми на пијацу, одговори он. Пришавши му ближе, свети Николај рече: Добро дело. Но кажи ми, пошто продајеш тај ћилим, желео бих да га купим. - Старац одговори светитељу: Овај ћилим је у своје време купљен за осам златника; а сада ћу узети за њега колико ми ти даш. - Светитељ рече старцу: Пристајеш ли да ти дам за њега шест златника? - Ако ми даш толико, одговори старац, ја ћу ти га с радошћу дати. - Свети Николај спусти руку у свој џеп, извади злато, даде у руке старцу шест великих златника, и рече му: узми то, пријатељу, и дај ми ћилим. - Старац с радошћу узе злато, јер је ћилим вредео мање од тога. Узевши ћилим из старчевих руку, свети Николај оде. А када се они растадоше, људи на пијаци што бејаху близу, упиташе старца: Не видиш ли привиђење, старче, те сам разговараш? - Јер они видеше само старца и чујаху његов глас, а светитељ беше за њих невидљив и нечујан.

Никола после односи и ћилим жени, а старац пита жену: Реци ми ко ти донесе овај ћилим, муж или жена, старац или младић? - Жена му одговори: Старац честан и лучезаран, одевен у светле хаљине, донесе нам овај ћилим и рече ми: Муж твој је пријатељ мој, па сревши ме замоли ме да овај ћилим донесем теби; узми га. Узевши ћилим, ја се не усудих да упитам доносиоца ко је он, јер је сав блистао светлошћу!

Преображени Никола није могао да буде видљив посматрачима. Старац је причао са оностраним, будућим. Али, резултат је био физички. Узео је и злато, не фигуру злата. А одговор жене је као моделован по епизоди преображења. Погрешно би било да неко мисли како се овде јавила нека душа, јер својства која показује Никола су идентична онима од васкрслог Хр. Носи ћилим, вади и даје паре из џепа. Није пука визија.

Ако би се и мени сада јавио са неколико златника... више сам него потребит...

Драги оче Саво, желим вам свако добро у Господу! Стално да му се радујете! А замолићу Господа да ми горе да једну изоловану келију, тако да би ваша радост била непомућенаJ)) Мада, како сам стран свакој Божијој благодати, изгледа да ћу бити у неким преисподњим подрумима!

Најискреније сам вам захвалан на овом дијалогу, а „импутирања“ и сличне ствари сам користио само да укажем на опасности у које један или други дискурс може водити. Знам да ништа од тих бесмислица не држите, али ради просветљења наше вере морају да се укажу да бисмо расли. Понека шала је само да се насмеје и освежи ова наша тешка тема. Како веле Изреке 14, 9: Будалама је грех шала, а благодат Божија је са поштенима!

Најнедостојнији од свих ава, а на овом форуму познат као Најбезбожјнији ава,

Зоран