Зоран Ђуровић: Јављење светаца у есхатолошким телима

[Zoran Đurović]

 

Evo šta kaže Justin Ćelijski:

 

Да, и ово широко тумачење могу потписати. По неку ноту бих имао, али то је то. Јустин ми је земљак по жени Иначе, вл Николај је свештао дом у коме се моја ташта родила. Они су били поповска породица, презивали се Поповски. Само је та традиција завршена код њеног оца јер је он постао учитељ у Тројкрстима, Македонија. Када се та традиција изгубила, добили су мене као зетка  Моја ташта је од првог дана, пошто је побожна жена имала ноћне море од мене.  Није само да "традиционалистима" и талибанима дижем косу на глави.

Ево га и један житијски детаљ, да насмејем мало оне који знају да се радују. Елем, покаче се малди ава ђакон и митр. Амфилохије, перје лети на све стране, митр. прети рашчињавањем, али се греха у аве не нађе, и тада ава-ђакон, опхрван тешким мислима, рече у себи: Стани, ти си аво ђакон, а твоја жена је као мала ишла по кући и стално викала да ће да буде попадија (није само ава пророк, него и авиница), ти си ђакон, сигурно ћеш да будеш и поп, јер ова неће да се разведа па да се уда за неког другог. А у каква пророштва ћеш веровати ако не у она од мале деце?

Тако ава поверова, вера му се уписа и постаде поп!

Живот је леп, шта да вам кажем...     

[Кратос]

Zar nije sam Hristos rekao, da ce nasa tela biti vise nalik andjelima?

 

Mislim, da se to spominje u prici gde se pitaju ako brat uzme udovu, bratovljevu zenu, pa i on umre i onda je drugi brat ozeni....cija li ce zena ona biti posle vaskrsenja? U ovom smislu je receno da ce tela biti vise nalik andjelima, nego ovome u kojem postoje i ta pitanja.

Neki to tumače da neće biti polnosti,muško-žensko.

[Zoran Đurović]

Neki to tumače da neće biti polnosti,muško-žensko.

Секса, на основу Писма изгледа да неће бити, а то у мени изазива искушење да пређем у ислам. Расправљало се о томе у отаца да ли ћемо имати сексуалне органе, јер као они неће имати функцију. Као главни контрааргумент у томе се користило: Па онда нам не требају ни обрве (нече ти се сливати зној), ни трепавице (нема прашине да ти улази у очи), ни руке (не треба да једеш, да се чешеш), тако да се схватило да ће том логиком да се отпише тотално човечија форма, па су благоразумно оци рекли како ћемо са нашим другарима и другарицама да васкрснемо (мисли се на сексуалне органе).

Да ли ће бити секса из задовољства, а не ради продужења врсте? То не знамо. Можемо само да фантазирамо. Никакво писамско или предањско упориште у корист тога немамо. Живи били па видели.      

[Кратос]

Секса, на основу Писма изгледа да неће бити, а то у мени изазива искушење да пређем у ислам. Расправљало се о томе у отаца да ли ћемо имати сексуалне органе, јер као они неће имати функцију. Као главни контрааргумент у томе се користило: Па онда нам не требају ни обрве (нече ти се сливати зној), ни трепавице (нема прашине да ти улази у очи), ни руке (не треба да једеш, да се чешеш), тако да се схватило да ће том логиком да се отпише тотално човечија форма, па су благоразумно оци рекли како ћемо са нашим другарима и другарицама да васкрснемо (мисли се на сексуалне органе).

Да ли ће бити секса из задовољства, а не ради продужења врсте? То не знамо. Можемо само да фантазирамо. Никакво писамско или предањско упориште у корист тога немамо. Живи били па видели.      

   

Al na neki način je ta asexulanost sakaćenje ličnosti.

[Архимандрит Сава Јањић]

3)

Сада бих се зауставио са цитирањима настојећи да ово продубим, а следећи изванредан текст: Панајотис Христу, Максим Исповедник о бесконачности човека. Он наводи једно сјајно место када се Григорије Акиндин руга Палами и пита га спрдалачки: Како ти је пошло за руком да постанеш беспочетни човек, кад сви људи имају физички почетак? И онда прави паралелу са њим и архијеретиком Аполинаријем који је говорио да је Ис имао беспочетно и небеско тело.

Почетак, твари, како и врапци знају, је у логосима који су израз Божије воље и сутуирани су у Логосу ка коме се створења кроз временску актуализацију крећу, и ако је кретање ок., тј. да им је гномичка воља здрава, онда се за разумну природу може рећи да је и заиста део Бога (Гр. Богослов). Зато се води рачуна о разликовању логоса природе, који нас апсолутно одсеца од Нестворене, Божије природе и начина постојања (тропос ипарксеос) који нас сједињује са Њиме. Тај пак начин постојања у Логосовој личности која спаја нестворено и створено, је везан за божанствену икономију, вечни енергијски план Божији изражен у предодређењу, тако да Адамов пад нема никакве везе са овом централном наканом него само са модалитетима извршеног спасења....

 

Веома занимљиви коментари. Управо сам постирао један дужи текст у коме сам покушао да саберем разна размишљања на тему есхатологије и свега овога о чему расправљамо. Претворило се у прави чланак, па ко има времена и интересовања може да прочита на:

 

https://www.pouke.org/forum/topic/28745-питајте-о-саву-јањића-игумана-манастира-дечани/?p=1332269

[Zoran Đurović]

   

Al na neki način je ta asexulanost sakaćenje ličnosti.

Из твојих уста у Божије уши, али само Велизар да нас не чује!

[Кратос]

Из твојих уста у Божије уши, али само Велизар да нас не чује!

Recimo pošto sam ljubitelj Svetog Pisma kako me Deja Vu nazva,sad se setih recimo u Postanju prva zapovest nije bila ne jedite sa drveta poznanja dobra i zla,nije bila ni obrađujte vrt nego:

I blagoslovi ih Bog, i reče im Bog: Rađajte se i množite se, i napunite zemlju, i vladajte njom, i budite gospodari od riba morskih i od ptica nebeskih i od svih zveri što se miče po zemlji.

Zanimljivo Bog ne ukoreva Adam i Evu za ,,kršenje,, ili možda bolje rečeno nesprovođenje te zapovesti.I uopšte kako bi se u toj prirodi koja nije pala,koja nije bila grešna to rađanje i množenje dešavalo?

[Volim_Sina_Bozjeg]

Neki to tumače da neće biti polnosti,muško-žensko.

Kratos, pa tako i ja tumacim, nisam sad ocekivao od tebe usku ogranicenost.

 

Hristos ih je samo potsetio na ono sto je i ranije pricao, da ce nam tela biti blize andjelima,  pa tako i polnost nece imati danasnji karakter.

 

Dakle potsetio ih je a ne usko rekao samo za to pitanje.

 

I ja sam poprilicno pozitivno iznenadjen tvojim pisanjima na ovu temu, pretpostavljam da ti prija sto nismo crno bela kombinacija, nego eto dugu u slovima imamo...

 

Sto opet ne znaci da smo van otaca, nego da i kod njih citamo sve vreme dugu u ocima, mislima i recima.

[Zoran Đurović]

Дугујем захвалност о. Сави за овај дужи текст који интегрално овде преносим, мада је он дао линк: 

Размишљајући ових дана о есхатолошким темама, а поводом теме коју је започео о. Зоран, дошао сам на идеју да покушам да упоредим разна размишљања на ову тему и подвучем оно што сам и у претходним текстовима желео да кажем. Наиме, моје дубоко уверење јесте да је у размишљању савреених хришћана о томе где су упокојени, да ли душе свесно и слободно делују без тела, одакле се јављају светитељи и слично, упадљиво преовлађује приступ који на известан начин ставља у други план Христологију и Евхаристију.

 

(Нео)платонизам који се несрећно уплео у историју хришћанског богословља још од првих векова, у сусрету Цркве са интелектуалном елитом Римског царства, полазио је од душе као потпуно аутономног и самосталног елемента и, нажалост, многи хришћани још увек на томе темеље своју веру у бесмртност. Васкрсење је за њих само васкрсење тела, а душа, будући по таквим размишљањима бесмртна сама по себи, заправо сасвим нормално функционише и без тела. Отуда је смисао Васкрсења и целог домостроја спасења стављен у други план. Есхатологија се у таквим платонистичко-хришћанским круговима већином кретала у сфери прича о „загробном животу“ и како он функционише антрополошки, психолошки и сл. С друге стране од најранијих времена они који су видели опасност у (нео)платонизму излаз су тражили у спавању душе (посебно у сиријској традицији) или чак у тнитопсихизму (да душа потпуно умире са телом). У оба случаја опет се човекова личност не сагледава као целина, већ се стално враћамо на однос душе и тела, што неизбежно води ка једној или другој крајности. Свођење живота на биологију и (само)свест, односно схватање себе као потпуно аутономне индивидуе заправо је страна животу у Христу. Постојање у Христу је управо надилажење оваквог живота који сви ми људи тако грчевито данас покушавамо да сачувамо и продужимо, подсвесно верујући да смо биолошки бесмртни. Истина је у томе да нисмо и да никада нисмо ни били јер смо створени ни из чега. Ми смо позвани на бесмртност, али не биолошку, и у томе је сва лепота, али и суштина свих неспоразума са којима се данас сами хришћани суочавају размишљајући о смислу своје вере и живота у Христу.

 

У наредним пасусима покушаћу да направим преглед како је ово питање развијано посебно у римокатоличким и протестантским круговима и да укажем на елементе за које мислим да представљају врло важне основе ранохришћанског разумевања овог питања. Дакле, есхатологија се аутентично може разумети само у контексту Христологије и Евхаристије. Ван тог окружења крећемо се неизбежно у зачараном кругу. А хришћанска антропологија суштински се темељи на Христологији и Евхаристији јер се тек у том контексту разуме човек као целина. Притом се увек морамо сетити о. Флоровског који је заиста тако јасно рекао да је душа без тела фантом, а тело без душе леш. Човекова личност своју целину једино има и налази у Христу и васкрсење и вечни живот у Есхатону је живот у Христу, а не пуко преживљавање душе, којој се придодаје и тело, а све уз тешке наслаге морализма и јуридичког тумачења да Божија слобода и љубав могу да  се ограниче појмовима наше ограничене правде.

 

Хришћани су, дакле, од почетка веровали да они који умиру телесно и даље живе у Христу и да ће праведници васкрснути у живот вечни. Господ каже у Јн. 5, 25-29: "Заиста, заиста вам кажем: Ко моју ријеч слуша и вјерује Ономе који ме је послао, има живот вјечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот… да долази час, и већ је настао, када ће мртви чути глас Сина Божијега, и чувши га оживјеће…. Јер долази час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божијега, и изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда“. Овде се не говори о душама без тела или васкрсењу обездушених тела, већ о човеку као целини, који заиста умире, и даље живи у Христу и васкрсава у реалност пуноће будућег живота након Парусије.

 

Од најранијих времена за покојне чланове Цркве узношене су молитве. На Литургији Св. Златоуста свештеник се моли испред сабране Цркве „и помени све преминуле у нади на васкрсење и живот вечни и упокоји их Боже наш , где сија светлост Лица Твога“. Међу хришћанима се врло рано развило веровање да упокојени одмах пролазе привремени суд, где чекају Судњи дан у миру и спокоју или у ужасу и страху. Ово веровање се пре свега заснива на неколико еванђелских пасуса. У Лк 16, 19-31 у причи о  убогом Лазару и богаташу види се да обојица након смрти живе у реалности која је последица њиховог ранијег живота на земљи. Наравно, неки хришћански оци су ово тумачили више као символичну и поучну причу, коју не треба схватати дословно. Такође на крсту Господ је рекао покајаном разбојнику „Заиста ти кажем данас ћеш бити са мном у Рају“ Лк 23.43. И у овом случају расправе су се водиле шта је заправо Христос желео да каже. У првим преписима Еванђеља није било интерпункције, па ово може да значи „кажем ти данас, са мном ћеш бити у рају“ или „кажем ти, данас ћеш са мном бити у рају“. Разлика је битна јер друга интерпретација подразумева да праведници после телесне смрти одмах одлазе у рај.

 

Апостол Павле смрт најчешће назива уснућем (κοίμησης) у коме се чека васкрсење прослављеног тела (нпр. 1 Сол 4, 13-18 или 2 Кор 5). Пишући Солуњанима Апостол посебно у стиховима 15-17 каже да ми који будемо живи о доласку Господњем нећемо претећи оне који су уснули и даље „Јер ће сам Господ са заповјешћу, гласом арханђела и са трубом Божијом, сићи с неба, и прво ће мртви у Христу васкрснути; А потом ми живи који останемо бићемо заједно с њима узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити.“ У апостолским временима било је веома јако и живо осећање близине Христовог поновног доласка и готово да нема неког посебног размишљања о тзв. привременом стању уснулих до доласка Господњег. У Старом завету, нпр. у Књизи проповедника 9.5 указује се да су они који су умрли у несвесном стању и да ништа не знају. У том правцу говори и Псалам 115.17 " Неће те мртви хвалити, Господе, нити они који сиђу онамо гдје се мучи.“ То парафразира и пророк Исаија у 38.18. За древне Јевреје шеол је било место у коме није било свести. Идеја постојања бесмртних душа у јелинском смислу за Јевреје је била потпуно страна. Душа је више схватана као оживотворавајућа сила која са телом чини нераскидиву целину. Телесна смрт је била заиста стварна смрт. Иако су они који су умрли у вери ипак одлазили са надом у обећање што помиње Апостол у Јев 11.13 „У вјери помријеше сви ови не дочекавши остварење обећања“. За Јелине смрт је била заправо само промена стања, није било осећања пуне трагике смрти, а самим тим ни значаја Христовог васкрсења и победе над смрћу.

 

Код раних хришћански отаца Јустина, Иринеја и Климента Александријског углавном преовлађује уверење да они који су живели у Христу неће ући у рај до Судњег дана и да у периоду између смрти и васкрсења обитавају са радошћу у месту мира и спокоја, чекајући коначно прослављење. Постепено се појављује веровање да први мученици и светитељи већ учествују у пуној небеској радости, развија се њихов култ и молитве светитељима, на њиховим гробовима граде се прве цркве. И ми православни верујемо да након смрти умрли доживљавају предукус блажене радости вечног живота или вечног мучења, које их чека након васкрсења, али не и пуноћу радости или патње. Ипак код свих отаца се посебно наглашава значај васкрсења, које је управо прослављење у обновљеним и преображеним телима. То је она пуна реалност заједнице у Христу коју су хришћани живо осећали, за разлику од (нео)платоничара који су ослобађање од тела видели као скидање бремена и узлазак у виши начин постојања.

 

Западна римокатоличка идеја чистилишта (purgatorium) увела је ову тему у потпуности у простор јуридичко-рационалног резоновања. Папа Бенедикт XII је 1336. својом декларацијом Benedictus Deus одлучно одбацио учење да мртви спавају чекајући васкрсење Христово (што значи да је било оних који су у то тада веровали) и нагласио да свако бива суђен одмах после смрти привременим судом. Притом је посебно истакнуто да је живот на земљи процес сталног очишћења и да се он наставља и са душама након смрти. Отуда за оне који се нису довољно очистили у овом животу мора да постоји „чистилиште“ као место казне и очишћења. Како то бива код Латина, све је јасно класификовано. Постоје две казне у чистилшту poena damni и poena sensus. Прва је само одуство блаженог гледања лица Божијег (visio beatifica) коју је Тома Аквински назвао највишим степеном заједнице Бога и човека, а  друга подразумева и искупљујућу патњу у огњу за грехе који нису покајани за живота. Ватра вечне љубави Божије чисти грехове које душу одвајају од Бога, јер само чисти срцем ће видети Бога (Мт 5.8). У то време се развија пракса служења литургија (миса) за упокојене као најефикасније средство помоћи упокојенима. У западним црквама и дан данас можемо видети велики број бочних олтара у црквама где су често истовремено служене тзв. тихе мисе за покојнике (у Римокатоличкој цркви још постоји пракса служења миса које служи само свештеник, евентуално са још једним чтецом, при чему се губи смисао литургије као заједничког догађаја и литургија се претвара у лични обред). 

 

Уметнички је учење о Чистилишту посебно занимљиво обрадио Данте у својој „Божанској комедији“ 1319. године. Код Дантеа се душа у свом очишћењу пење уз планину пролазећи седам кругова. За Дантеа је пакао место где нема никакве наде, а чистилиште је место наде јер води ка светолости. Данте је у својој визији тамо видео и своју вољену Беатрису и нашао утеху на своју велику радост.

 

Чистилиште можда у овој форми не би ни био неки проблем за источне хришћане, да на Западу није превладало јуридичко учење задовољења правде Божије које је посебно развио Анселмо Кентерберијски у 11. веку (о чему сам раније писао). И на Истоку се говорило о искупљењу, јер Господ је дао себе за откуп многих Мт. 20.28. За нас православне Христово откупљење је израз жртве љубави, а не јуридичка категорија и својеврсна „финансијска трансакција" како ју је мање-више описао Анселмо у свом Cur Deus Homo. Да не дужим, ова идеја задовољења Божије правде, коју ни Августин у овој форми није заступао, неповратно је контаминирала западну теологију до данашњих времена. Овим приступом привремено стање душа и њихово обитавање у Чистилишту уз потребу очишћења душа и задовољења Бога у други план је ставило очекивање Христовог васкрсења и Његову жртву којом је узео грехе света и победио смрт. Заправо, загробни живот је добио више на интересовању од вечног живота, односно вечни живот је протумачен као својеврсни наставак загробног живота, па и данас многи под утицајем западне теологије често говоре о вечном животу као о загробном животу. 

 

Такође, основе за учење о чистилишлту у Св. Писму нису баш много убедљиве. У другој књизи Макавејској 12. 40-46 Јуда Макавеј, парафразирам,  закључује да је добро молити се за оне који су уснули у добру јер да се није надао да ће поново устати било би сувишно молити се за њих. Макавејски период је време када су јелинистичке идеје већ полако почеле да налазе место у јеврејском размишљању и постоје ставови да је реч о могућој интерполацији. Други цитат је из 1. Кор 3.11-15 где Апостол говори да ће „свачије дело изићи на видело јер ће се огњем открити и свачије дело ће се огњем испитати какво је“. Овај пасус раније није био тумачен у контексту јуридичког очишћења, већ у смислу да ће оно проповедање еванђеља које је тачно остати, док ће погрешно учење бити уништено или на друге начине.

 

Заправо, испада да је цела теологија Чистилишта, које је Православна Црква одлучно одбацила, не због идеје о привременом суду, већ пре свега због јуридичког тумачења и учења о физичком огњу, заправо настала на Западу као последица оправдавања и објашњавања већ раније постојеће праксе. Пре Августина нема ни код источних ни код западних отаца помена о задовољењу (satisfactio) Божије правде или увређеног Божијег достојанства које се постиже или патњом или покајним трудом живих сродника како би се помогло покојнима. У православној традицији постоји дубоко веровање потврђено вишевековном праксом да молитве и милосрђе за покојне јачају заједницу покојних са Богом, доносе им духовну утеху, али дефинитивно не кроз задовољење Божије правде. Зато у Православној Цркви служење заупокојених литургија нема онај смисао као на Западу, већ је израз дубоке вере да литургијско помињање наших покојника и нас и њих сједињује са Господом у заједници свих светих. У томе се и види дубока свест да је истинско постојање заправо у односу, у сећању (памјати), било да је реч о памјати Божијој или нашем молитвеном сећању наших ближњих. Живот као аутономни биолошки и психолошки феномен је суштински стран православном хришћанству.

 

За протестанте, с друге стране, највећи проблем у овом питању било је римокатоличко наглашавање оправдавања делима и гледање целог овог питања у контексту моралних вредности, које се постижу настављањем покајања после смрти и моралном савршеношћу, која је по римокатоличким учењима неопходна за блажено виђење. Први носиоци реформације су полазили од тога да нико својим делима не може бити праведан пред Богом и да опроштај од грехова добијамо Божијом благодаћу и вером. То је стара и вечна тема расправе протестаната и римокатолика. За православне ово никада није био проблем јер и ми верујемо да вечни живот задобијамо благодаћу Божијом као дар, али су за то потребан труд и подвиг како бисмо отворили пут благодати да делује у нама и слободно прихватили спасење у Христу. Дакле важна је и вера, али вера без дела је мртва. Лутер и његови следбеници су бесно урлали против Чистилишта, говорећи да је Крв Христова једино искупљење и очишћење. Зато је било потребно направити нову теорију шта се дешава са умрлима.

 

Кључни проблем са чистилиштем и моралистичко-јуридичким приступом спасења јесте у томе што се се суштински удаљује од Христологије и спасење се своди на антропологију, на морално усавршавање, а то је заправо само средство да Божија благодат може слободно да делује у нама. Такође Чистилиште подразумева да се након телесне смрти наставља живот у виду бестелесне душе која има пуну слободу, вољу и свест. На тај начин се опет враћамо у простор (нео)платонизма јер за хришћане од давнина душевни елемент одвојен од тела није доживљаван као целовита личност. О наставку личности након телесне смрти се може говорити, као што сам већ рекао, само са богоцентричног становишта, јер смо сви вечно присутни пред вечним Богом и зато се молимо да останемо у његовој вечној памјати. Ово је веома важан аспект који се често превиђа у зачараном кругу који је изграђен на темељима прикривеног платонизма, морализма и јуридичког схватања спасења.

 

Ипак протестанти су отишли у другу крајност и окренули се учењу о „спавању душе“. Иако постоје разне нијансе у појединим учењима учитеља Реформације, Лутер је на пример замишљао да мртви бораве у дубоком, „сну без снова“, ван простора и времена, без свести и осећања. По његовом схватању, када их Христос васкрсне у дан Васкрсења, они неће чак ни знати где су били и колико дуго су били мртви. Посебно је наглашавао да ће Бог у дан Васкрсења васкрснути целу личност, а не тело без душе које ће се потом сјединити са душом (што је библијски утемељено). Овде имамо један занимљив елемент. Наиме Лутер је говорио да чим уснемо, хиљаду година биће као да смо спавали пола сата, као да смо тек уснули и већ ћемо бити преображени и васкрснути. Овде смо опет суочени са субјективним доживљајем времена. Лутер је сматрао да је то због тога зато што се пред Божијим лицем време не рачуна као код нас и хиљаду година пред њим су као један дан. Сама чињеница да је смрт заправо „сан“ има за Лутера дубоки значај, пре свега зато што је на тај начин смрт изгубила своју силу над људима, а затим и због тога што смрт није коначни крај свега. Оба разлога претпостављају Христово васкрсење из мртвих као коначни крај и почетак новог живота. За њега је смрт и васкрсење заправо рађање. У том спавању нема снова иако нису баш сви били уверени у то, чак и у елизабетанском времену у коме је преовладавао протестантизам (Сетимо се оног Хамлетовог питања: For in that sleep of death, what dreams may come? (Јер у том смртном сну какви снови могу доћи. Хамлет је самоубиством мислио да прекрати муке али није био уверен да ли у смртном сну има снова и да ли га чека још већа мука и кошмар). За Лутера и његове следбенике смрт је заправо „дуга ноћ“ у којој не вреде појмови времена и простора, који на известан начин и те како постоје у римокатоличком учењу о чистилишту (што је више греха чишћење је дуже и жртве, молитве и мисе заупокојенице могу да скрате тај период по већ јасно разрађеној математици и ценовнику за индулгенције). Све ће бити у трену ока, каже Апостол у 1 Кор 15.52 и Лутер то примењује на своју теорију. Као и увек када неко тражи нешто у Светом Писму увек нађе. Ипак ово је било озбиљно одступање од традиције, што је главни проблем протестантизма. 

 

Морамо признати да су ово врло занимљива размишљања која су се појављивала у овом или оном облику у току наше досадашње дискусије, без позивања на Лутера. За њега упокојени живе у вечној садашњости Божијој, а не у нашем историјском времену и зато је време између њиховог упокојења и Васкрсења заправо само трен ока. Кључни закључак Лутеров на питање где су онда сада упокојени? Па већ у новом свету васкрсења и Божијег вечног живота. Зато је по њему и Христос рекао покајаном разбојнику „Данас ћеш бити са мном у рају“. Данас, каже Лутер, а не за три дана (Лк 23.43), а то данас је "вечно данас Божије". Лутерово учење је по много чему занимљиво, осим што постоји чињеница да од давних времена у Цркви имамо обичај молитве за покојнике, што су протестанти одбацили (пре свега због јуридичког приступа Римске Цркве) и молитава светитељима, чије су кипове разбијали оним истим жаром као византијски иконоборци иконе. За ревносног следбеника sola scriptura овај обичај Цркве није био никакав аргумент.

 

Наравно, остаје занимљиво питање за данашње богослове, како је молитва за покојнике еволуирала од апостолских времена до Чистилишта или наших митарстава, који мање више почивају на истој логици. Да ли су рани хришћани молећи се за своје покојнике заправо доживљавали да у тој молитви они заједно учествују у том сталном Божијем „данас“ кроз Литургију и заједно проживљавају наду будућег живота. Мени се ово чини много реалнијим објашњењем. Рани хришћани су чврсто доживљавали заједницу живих и упокојених у Христу као извору живота и једних и других. И наравно, кључно питање и почетак наше дискусије – одакле се јављају Светитељи. Да ли заиста из Есхатона у већ васкрслим и прослављеним телима или из Христове заједнице светих, коју је о. Шмеман назвао тако лепо „путиром вечности“. 

 

Елем, новији римокатолички теолози који покушавају да се дистанцирају од средњовековне јуридичко-моралистичке теологије и сами су покушали да помире своја учења, која су још остали догма Римокатоличке цркве, са извесним Лутеровим размишљањима. Међу њима треба поменути Rahnerа (посебно у свом тексту о Чистилишту 1984. и чланку о Привременом стању 1981.), Pohierа, Greshakeа, Lohfinkа) и друге. Њихово полазиште је у томе да ће Господ помирити, искупити и преобразити човека као целину, као тело и душу са свим чулима. Овде се они  одвајају од веровања о душама, којима ће се Васкрсењем бити придодати васкрсла тела и показују да је човек целина душе и тела, чиме се додатно одступа од хришћанског платонизма. У том контексту спасење није више томистичко блажено виђење Бога, него васкрсење човека као целине и не само човека ,већ и васцеле твари која ће васкрснути и бити обновљена. Овде једна индивидуална есхатологија, до тада тако карактеристична за Запад, постаје универзална и козмичка. Ово је јако важно јер их приближује православним богословима. Код нас православних, спасење није само спасење човека као индивидуе, већ васцеле твари (макрокозмоса) и то кроз човека који је микрокозмос - пре свега Христа Богочовека који је васпоставио палу људску природу у ипостасној заједници са божанском природом. И твар ће бити обожена кроз Христа Богочовека, а не само преображена. Чистилиште и антропоцентричне сличне теорије потпуно занемарују овај аспект, иако су Св. Оци, нарочито Св. Максим посебно овоме придавали пажњу. У тумачењима римокатоличких богослова васкрсење тела није васрксење оних истих телесних елемената, већ заправо васкрсење нових бића. Ово стоји и биолошки. Наша тела се мењају по хемијском саставу у одређеном броју година. Старост биолошки није старост ћелија, већ по најновијим теоријама њихова раслабљеност услед вишеструког копирања и сталног обнављања организма. У вези релативно новијих размишљања римокатоличких теолога на ову тему у „Новој књизи веровања - Das Neue Glaubensbuch” из 1973 каже се да „појединачно васкрсење из мртвих бива у тренутку смрти“. По тој теорији Последњи дан није само хронолошки последњи дан календара светске историје, већ есхатолошки Дан Божији и Дан свих Дана, дан када ће мртви васкрснути и њега ће сви покојиници доживети у истом тренутку без обзира када су умрли. Пошто за Бога не вреде земаљска правила времена, када год неко умре Бога ће срести у истом тренутку, у Божијом присуству вечности. Овим савремени западни богослови превазилазе проблем између „бесмртности душе“ и васкрсења из мртвих и цела прича о бестелесним душама у чистилишту постаје излишна. Lohfink  је чак отишао у правцу хилијастичких тумачења говорећи да ће васкрснути само верни, док ће остали остати у смрти, опасно се приближивши протестантским учењима. Наравно, Римокатоличлка Црква ова прилично слободна богословска размишљања није прихватила као званично учење, па је Конгрегација за доктрину вере својим писмом 1979. године одбацила идеју „васкрсења одмах након смрти“. Карл Ранер ипак мисли да није јерес веровати да се оцелотворење душе и тела дешава одмах након смрти и да васкрсење тела и општи суд бивају „паралелно“ са текућом историјом света. Ранер је озбиљан мислилац и теолог, али очигледно његове идеје отишле су предалеко за званично учење Римске Цркве (не само у овом питању, додуше).

 

Једна од замерки традиционалнијих римокатоличких, али и других богослова овој теорији "васкрсења одмах након смрти" јесте што у његовом поистовећивању личне смрти са есхатолошким васкрсењем из мртвих (иако људска бића након срмти више нису подложна катеогријама нашег времена и простора) долазимо до закључка да лично усавршавање и усавршавање света не коинцидирају (тј. не бивају у исто време) Ако већ васкрснемо одмах након наше смрти, по овој теорији, бићемо искупљени од „још неискупљеног света“. Другим речима повезаност нашег тела са овом земљом биће поремећена. Традиционални римокатолички теолози су наглашавали да без „нове земље“ нема ни васкрсења тела, јер само нова земља даје могућности за преображај људских бића. Ако би се индивидуално васкрсење из мртвих сматрало историјском антиципацијом општег васкрсења из мртвих, онда сама разлика која је имала за циљ да превазиђе овај проблем опет долази на дневни ред. Очигледно, покушај да се нађе неки компромис са неким протестантским идејама и избегне лавиринт јуридичког морализма није донела решење. И даље постоје слободна богословска мишљења, али званична Римокатоличка црква није одбацила Чистилиште (а нажалост и много других средњовековних наслага које наводно налазе свој корен у Августину, иако су заправо ништа друго него средњовековне конструкције, стране аутентичној патристичкој мисли и Истока и Запада).

 

ЗАКЉУЧАК

 

Након овог прегледа можемо да закључимо да проблем са свим овим идејама о животу после смрти јесте да оне полазе из перспективе човековог ега, а не од божанске перспективе вечног живота. Христологија је стављена у други план. Као што сам већ раније говорио, центар хришћанске есхатологије треба тражити у Христу. Он је једини „пут, истина и живот“. Ово подразујмева да хришћанска есхатологија подразумева као веома важну чињеницу да је Христос победио силу смрти, али крај владавине смрти тек треба да дође. Другим речима, људска природа је нашла своје изгубљено достојанство у Христу и отворен јој је пут ка вечности, али ми још живимо и умиремо биолошки у свету који још није преображен, живимо заједно са светом који још уздише и чека вечну славу.

 

Апостол Павле посебно наглашава ово жарко очекивање Царства које долази. У Рим 8.18-19 каже да „страдања садашњег времена нису ништа према слави која ће нам се открити, Јер жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији..“ Ап. Петар нам говори о „новим небесима и новој земљи“ 2.Пет 3.13 „Нова пак небеса и нову земљу по обећању Његовом очекујемо, гдје правда обитава.“ Тамо ћемо га видети као што јесте, каже Јован (1 Јн 1.2). Апостол Павле наглашава како ће се тада и сама твар ослободити робовања пропадљивост на слободу славе деце Божије, јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада (уп. Рим 8, 21-22).

 

Привремени период између физичке смрти и васкрсења засигурно постоји о чему хришћанско предање јасно говори, али можда би могли да га сагледавамо радије као време између Христовог васкрсења и свеопштег васкрсења из мртвих, а не из перспективе самих умрлих, дакле из христолошке, а не антрополошке, тачније психолошке перспективе. У том привременом периоду царује Христос и над мртвима и живима благодаћу Духа Светога. Христова владавина почиње Његовом крсном смрћу и Васкрсењем и биће употпуњена када потпуно уништи нашу смрт и васкрсне мртве и коначно Царство преда Оцу Небеском. „А кад му све покори, онда ће се и сам Син покорити Ономе који му све покори, да буде Бог све у свему“ (1 Кор 15.28). Другим речима, свако ко усне у заједници са Христом, умире са Оним који нам као прворођени из мртвих припрема пут за вечно Царство, које тек треба да дође у својој пуноћи. Апостол Павле у Кол 3, 3-4 каже „Јер умријесте и ваш је живот сакривен са Христом у Богу (ἡ ζωὴ ὑμῶν κέκρυπται σὺν τῷ Χριστῷ ἐν τῷ θεῷ), а када се јави Христос, живот наш, онда ћете се и ви с Њиме јавити у слави“ Ово је један од кључних цитата који указује да умирући у Христу остајемо живи, јер је наш живот сакривен (сачуван) са Христом у Богу. Уснули настављају да живе, не као индивидуалне (платонистичке) душе без телеса, већ као личности „скривене са Христом у Богу“. Дакле, уснули још нису у новом свету, али живе у Христу са надом и очекивањем новог света. Христос је умро на крсту да би владао не само у вечности, у есхатолошком Царству након Парусије већ: „Христос и умрије и васкрсе и оживи да овлада и мртвима и живима“ (Рим. 14.9). Он је дакле „прворођени из мртвих πρωτότοκος ἐκ τῶν νεκρῶν“(Кол 1.8). Мртви су заправо живи у Христу, али тек након свеопштег васкрсења заживеће пуноћом новога живота. Ово обитавање у Христу јесте заправо стање у коме постоје упокојени до Парусије, они су физички мртви, али нису одвојени од Бога и не спавају и доживљавају на свој начин (нама несхватљив) предукус свог будућег удела, али још нису васкрсли. Светитељи се јављају из заједнице у Христу, а не као аутономна натприродна бића и зато клањајући се светитељима, њиховим иконама и моштима, клањамо се пре свега Богу који је „диван у светим својим“ и који делује кроз њих у свези љубави коју у њему имамо са светитељима. Што више живимо Христом, више смо ближи и светитељима и њихове молитве непосредније делују и на нас и они нас, као наша браћа, непосредније „познају“ у Христу. У том контексту поштовање светитеља, које протестанти тако жестоко одбацују, није увођење нових посредника у наше спасење, већ израз нашег живог учешћа у заједници светих, Цркви коју чине и живи и уснули и анђели, што се тако лепо доживљујеу Литургији.

 

Већ смо доста говорили о томе како се време у коме ми живимо, време у коме обитавају умрли и вечност разликују. Време је заправо директно произилази из перспективе из кога га доживљавамо и посматрамо. Они који су се упокојили у Христу тј. обитавају у њему чекајући васкрсење и даље су у границама времена, јер време још није преображено и читава повест спасења је још у току (а време је везано за кретање). У Првој Петровој 4.6. говори се о томе како је је "и мртвима проповиједано јеванђеље“ јер је Христос сишао у ад да „проповиједа духовима у тамници." 1 Пет 3.19 Овде се, наравно, мисли на ад као обиталиште мртвих, а не пакао, који још не постоји у пуноћи, као што још не постоји ни вечно блаженство раја (Веома је важна разлика између ада и геене). Проповедање Еванђеља онима који су умрли очигледно подразумева постојање свести и слободе и њихово препознавање и прихватање Христа као Сина Божијег. Старозаветни праведници се ретроактивно, по свом очекивању и нади уводе у заједницу у Христу, иако су временски живели давно пре доласка Месије. Пре Христа они су пребивали у аду, као у неком сну, али доласком Христа који је завладао и живима и мртвима, сви који су се упокојили са надом у спасење који је Месија требало да донесе, ушли су у реалност Христовог присуства, а Христос је овде изнад времена.

 

Иако је јако опасно улазити у тумачења Књиге Откровења, могло би се можда рећи да „прво васкрсење“ о коме се говори у Отк. 20, 4-6 и царевање са Христом док се не наврши хиљаду година може управо да представља символично тај период од Васкрсења Христовог до Свеопштег Васкрсења, тј. својеврсно духовно васкрсење, у коме Христос царује над живима и мртвима који су се са вером и надом упокојили (уп. Отк 20.4… Душе посјечених за свједочанство Исусово и за ријеч Божију, који се не поклонише звијери и лику њезином, и не примише жига на челима својим и на руци својој; и оживјеше и цароваше са Христом хиљаду година“. Ту се можда мисли на старозаветне праведнике који су Христовим васкрсењем „оживљени“ из сна шеола након очекивања обећаног Спаситеља, али такођпе и на новозаветне мученике, светитеље, праведнике. Остали су једноставно мртви или можда тачније већ доживљавају привремену реалност вечне духовне смрти до свеопштег Васкрсења. Нисам нашао неку експлицитну потврду за ово тумачење, па је ово све крајње условно речено. Суштина је у томе да је Царство Христово већ почело као Земља Живих „Η χώρα των ζώντων“  и да у његовој реалности већ живе и живи и умрли, и старозаветни и новозаветни праведници, али да пуноћа Царства тек долази након Парусије. Сетимо се предивне фреске Васкрсења из храма у Хори, у Цариграду. Васкрсење Христово је приказано као догађај не само Његовог Васкрсења и победе над смрћу, већ он подиже и Адама и Еву и старозаветне пророке. На овој фресци и другим рађеним на ту тему не видимо васкрсење свих и крај овог света и века, већ Васкрсење Христово као нови почетак који се наставља и траје и доћи ће до врхунца када сва твар буде сједињена у Христу након свеопштег Васкрсења.

 

Такође, како за упокојене постоји одређена временска димензија, у Христу постоји и својеврсна просторна димензија, али сасвим другачија од ове у којој ми живимо. Иако су живи и мртви биолошки одвојени, евхаристијски су сви који верују или су се упокојили у вери заједно у Христу. Света Евхаристија заправо је реалност живог општења нашега не само са Христом, већ и са свим нашим упокојеним и живима, без озбира на време и простор. Ово је посебно наглашено у православној Проскомидији. Када се после освећени дарови и све честице нађу заједно у путиру, све је Тело Христово (и поред неких јуридичких тумачења) јер евхаристијско Тело Христово није питање анатомије, већ заједнице живих и уснулих у Христу, Цркви. Причешћујући се ми и учествујемо и потврђујемо ту заједницу актуелизујући наше покојнике као живи део Цркве. Ми се у загрљају Христовом у Евхаристији сусрећемо са свима нашим сродницима и радујемо се што са Христом и Христу идемо ка пуноћи Царства, која је истовремено на чудасан начин и ту међу нама и долази, јер Литургија надилази вишеструко време и простор. У Христу нас повезује иста вера, нада и љубав. Као што ћемо у Христу видети Бога као што јесте (1 Јн 3.2) видећемо и препознати једне друге у свеобухватној заједници Божијој, не више као индивидуе са којима смо биолошки или етнички у сродству, већ као вечну сабраћу и богове по благодати. "Један и многи" није контрадикција у Царству небеском већ тајна будућег века. Бићемо сви Христос, али нећемо нестати као личности. Отуда телесна смрт, колико год трагична, заправо представља наставак заједнице оних који су за живота крстећи се у Христа и живећи по Христу у њему изградили заједницу која ће вечно трајати. У том „путиру вечности“ сви смо заједно како би рекао блаженопочивши о. Шмеман. Они који о свеопштем Васкрсењу радост и светлост Христову доживе као бол и патњу, заувек ће остати у реалности пакла, не као различитог места где их Бог шаље на мучење, већ као различитог стања у коме љубав Божију којом их он као и све остало грли стално доживљавају као вечно мучење.

 

Зато у традицији Цркве стално сећање на покојне није емотивни акт сећања на своје најмилије (што су имали и пагани) већ потврда свести о заједници која се не раскида и која се евхаристијски наставља у Христу. То нема никакве везе са теологијом Чистилишта, које заправо релативизује ову заједницу и све своди на јуридичко-моралистички ниво, а Евхаристију само на жртву којом треба да наводно умилостивимо Бога за своје покојнике. Евхаристија јесте Жртва, али жртва љубави Бога, пре свега, коју он дели са нама и чини нас њеним причасницима. „Јер си Ти који приноси и који се приноси; који прима и који се раздаје, Христе Боже наш“ говори презвитер у молитви Херувимске песме, јер шта ми можемо Богу жртвовати, осим свога срца (као најдубљег израза нашег бића) и спремности да примимо Његову заједницу као дар љубави. Пренаглашавање елемента жртве, као задовољења Бога, у Литургији највероватније је реликт паганске прошлости, који се некако зачаурио и у погрешним схватањима неких хришћана. Зато је аспект благодарности (εὐχαριστία) увек био важнији од жртве, јер Евхаристија је благодарност за жртву Христову, једну једину која нас преводи из вечне смрти у вечни живот.

[Zoran Đurović]

Ово је пак био мој први поздрав-одговор: 

Оче Саво, предиван текст! Ја ћу га пренети на мој пост, јер сте, за разлику од мене имали стрпљења да уђете у католичка и протестантска решења која могу много светла да баце на ово питање. Изванредан преглед, али и промишљања која отварају нове хоризонте. Иако другачији, наши приступи конвергирају око христологије и евхаристије као центра овог проблема, али да ја ништа нисам у нашим решењима (иако различитим) видео да су некомпатибилна са овим центром. Моје гледам само као више ексцентричним. Мање разрађеним у отаца. Такође ми више прија овај ваш предлог личности у памћењу Христовом, јер је то у складу са вером. Та нека целовитост у потенцији (код мене је у акту), али је то у суштини то. Такође увођење те надвремене димензије коју сам ја видео као нужну и за заступнике теорије бесмртности свесне душе. 

Сигурно нећу моћи нешто брзо да пишем. Можда да поставим нека блиц питања, која сам и већ постављао, али нисам добио одговоре на њих. Из моје теорије су пак одговорена. Нпр. где је Илија? 

Дугујем вам велику захвалност на овим рефлексијама, на показивању широког богословског духа. Јер теологија није само она школска (мада ко не поштује школску нема шта да тражи у овим разговорима). Одлична интуиција, прилично поштено промишљање. Види се и оно што није баш свакодневно: знати мислити против себе. Истрајте на том путу.

Него, банално питање да поновим: где је сада Илија?  

[Zoran Đurović]

Заиста сам под импресијом текста о. Саве. Не могу да наблагодарим. После свих ових који се расправљају о теповању, неко узе да напише озбиљан текст на ову тему! Опростите ми на мом одушевљењу!

[Zoran Đurović]

Recimo pošto sam ljubitelj Svetog Pisma kako me Deja Vu nazva,sad se setih recimo u Postanju prva zapovest nije bila ne jedite sa drveta poznanja dobra i zla,nije bila ni obrađujte vrt nego:

I blagoslovi ih Bog, i reče im Bog: Rađajte se i množite se, i napunite zemlju, i vladajte njom, i budite gospodari od riba morskih i od ptica nebeskih i od svih zveri što se miče po zemlji.

Zanimljivo Bog ne ukoreva Adam i Evu za ,,kršenje,, ili možda bolje rečeno nesprovođenje te zapovesti.I uopšte kako bi se u toj prirodi koja nije pala,koja nije bila grešna to rađanje i množenje dešavalo?

Било је отаца који су износили смешне закључке, јер су полазили из теорије о првим невиним људима у телу, па би се они делили као парамецијуми. Амброзије вели, сакупљали би своју децу као пчеле што узимају своју са росом. То је једна смешна идеја, јер је нетачна; без обзира што је био светац, био је роб онодобног свјетоназора. Такође је у том ком. на Шестоднев хвалио јаребице као појам брачне верности, а не знајући да су ове сасвим супротне. Има чак и изрека за то. Да је не понављам, да не узнемирим Велизара.

Антиохијци су пошли од тезе да је Бог предвидео пад и створио први пар као смртне да би се људски род продужио. Практично једини међу оцима је био Августин који је говорио да би секса и размножавања било и у рају чак и да Адам није пао. Јер, опет као једини (а престављају га као секс-фоба), каже да је човечији секс, односно сама страст, пожуда, конкупишенца, везан за интелигенцију.

Неки су оци дакле говорили да бисмо се умножавали као полен који се прши по пољу. Дакле, као биљке и без страсти.

Гр. Ниски (не низак по расту, него из града Нисе) је имао једну, по нас сумрачну идеју, да да није било пада не би било ни секса ни размножавања. Дакле, да благосиљамо Адама.

Неки гностици су рекли да је Адам због секса пао. Ти су за одстрел

Има још занимљивих идеја, али сам ја августиновац: Било не било пада, Божији благослов је био да се кроз секс људски род размножи да би се родили сви становници Небеског Јерусалима.   

[Милан Ракић]

Предлажем да се "држимо/те" теме. Ако је икако могуће да се манемо ad hominem прозивки, те писања и бављења оним што тема овде није. Хвала унапред! 

[Дејан]

Ne bi bilo lose da se diskusija nastavi kako forumska pravila nalazu.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Taj toliko cekani eshatoloski dan, dan Drugog dolaska Isusa Hrista, dan suda, dan vecnosti, ne moze da postoji ako sada i ovde u vremenu gde smo pitani, da li zelimo zivot vecni ili ne, dakle taj dan za nikoga nece doci ako vec sada nemamo cvrstu veru u vidu gorusicinog zrna u sebi i ne prepoznajemo u sebi to eshatolosko zrno. Mi dolazimo spremni na poslednji dan u vremenu, spremni kao sto smo se spremali citavog zivota ucescem u Crkvi, primajuci darove, koji su u stvari i to eshatolosko zrno.

 

Ja ne bi koristio mozda rec, da je sadasnjost senka Carstva Nebeskog, ja bi vise koristio rec, da se u nasem organizmu nalazi zrno, koje se razvija u plod, a taj plod tog Zrna i jeste... Carstvo Nebesko.

 

Ko govori da nema to zrno koje Hristos zasadi u nas, ocekujuci rod, kao sto Otac zrnima  vinograde zasadi, onda ne vredi ni pricati o ovoj temi.