Претражи Живе Речи Утехе

Јављење светаца у есхатолошким телима Уводна реч По појављивању мог текста, Св. Јефрем Сирин: Када душа иде у Рај?[1], отац архимандрит, Сава Јањић, написао је један дужи коментар[2] који се може сматрати и самосталним краћим текстом. Никада се не може довољно нагласити његова господственост у дијалогу, јер је то врлина која се код нас готово изгубила, али ни похвалити проницљивост. Генерална напомена је да међу нашим теологијама нема неке суштинске разлике и да ја моје решење проблема, које је слично оном од, недавно упокојеног у Господу, о. Томаса Хопка, видим у екстравагантнијем предлогу одговора који сам понудио, и да ако се наше интенције схвате на прави начин никако не може да се размишља о њима у кључу ортодоксности или хетеродосије. Ниједно од два решења не укида култ светаца или заупокојене службе или пак пориче телесно васкрсење из мртвих које се има збити на крају времена. Овај пак текст ваља читати у светлу једног покушаја мислити са Оцима. Општа разматрања Жао ми је што мог доктората на српском још увек нема, јер сам на неких педесетак страна расправљао о Августиновом концепту времена и вечности, о протологији и есхатологији, а да сам натукнице за ово решење добио управо од њега, иако је он био заступник најприхваћеније тезе у хришћанском свету, да душа, било добра ило лоша преживљава после смрти тела. Дакле, моје решење се као такво не може наћи у Хипончевом опусу, али модели које сам разрадио су итекако присутни. Теологија није папагајско понављање једном пренетих ствари него креативан приступ њима. Још је код Оригена то било не само допуштено него препоручивано: да се духови позваних за теолошку спекулацију баве питањима која нам на јасан начин нису пренета Писмом и црквеним предањем. У рефлексијама о времену, Аг (за Августин) је превазишао целу античку мисао, како вели Бертран Расел. Само са Аг хришћанство ће рећи да је време твар. После ће то постати аксиом, али ће се заборавити ко је његов отац. Зато Аг спекулација не може да се објасни кроз хеленску мисао. Буквално ће он вриснути: Circuitus illi jam explosi sunt (De Civitate Dei, 12, 20, 4)! Аг говори о линеарном времену и то о. Сава преноси. Но, проблем види у другом: „У том контексту догађај Парусије игра кључну улогу и мислим да тешко можемо говорити о сапостојању времена после Парусије и овог историјског времена у коме живимо... Када ово питање посматрамо из ограничене перспективе времена овога света… наравно да је немогуће повезати став о. Томаса Хопка да нам се светитељи могу јавити већ у прослављеном телу пре свеопштег Васкрсења. Морали бисмо у том случају да прихватимо чињеницу да сапостоје две димензије времена овог нашег и времена након Парусије. У томе је суштина проблема... Кључно полазиште за размишљањена ову тему јесте да све што је створено остаје у димензијама времена и не може да изађе из њега па чак и када само време буде преображено у Парусији и постане ὁ αἰών ὁ ἐρχόμενος (долазећи век Лк. 18, 30)“. Ако ја добро разумем о. Саву, он тврди да ми сада живимо у затвореном систему који је описан временско-просторним координатама. Такав систем би био одсечен од свега што би евентуално и постојало ван њега. То наглашава и тврдњом да се не може изаћи из димензије времена, чак и када оно буде преображено у Парусији. Дакле, Јањић вели да је историјска димензија сама за себе, да је не прожима никаква друга, а да есхатолошко, парусијско време је ствар која је резервисана за други систем, онај који ће тек настати и, према томе, сада не постоји. Промишљање бих започео са Исповедником, да не бих гушио са Аг, и још у старту одбио благочестиве источне душе. У Quaestiones et dubia 121, CCSG 10, p. 89, Максим примећује: „Шта значи стих из Псалма 104 (Пс 104, 25): уклони своје срце од мржње према свом народу? Бог не само да зна ствари пре свих векова, јер су оне у њему у пуној истини, чак иако све саме ствари, како оне које јесу тако и они које ће бити, нису ушле у сопствено постојање у истом моменту када их је он познао, него је свака ушла у своје време (наиме, није могуће, да бесконачно и коначне ствари буду заједно). Стога Бог зна и крај сваке ствари у складу са њеним кретањем. У ствари, нема времена ни вечност, које би се ставило између Бога и пресекло то знање; у Богу не постоји ништа ново, већ су све будуће ствари у њему, утолико што су присутне у њему. Напротив времена и векови показују, не Богу, него нама, ствари које су у Богу, а када видимо да Бог даје постојање нечему, не смемо мислити да је онда почео да га познаје“. Логоси монадички препостоје у Богу (Одговори Таласију 60, 625А). Стога се у контемплацији може видити Логос у логосима; ми, са друге стране, вечно присуство Логоса у логосима можемо опазити у овом просторно-временском свету у христолошком смислу; само на крају то опажање може да се егзистенцијално реализује, јер су „логоси продрли дефинитивно у Богу у својој суштини“. У Богу су, како бих ја читао Максима, све димензије временског преклопљене. Он је носилац „збира свих историја“. Другим речима, за Бога је све актуелно. За нас није; али то наше актуелно не би могло да постоји да му Бог не даје биће. Дакле, димензија вечног, енергија Бога држи овај свет у постојању без да ми морамо из те чињенице да исповедамо пантеизам. То је опасност коју Јањић слути: „Усудио бих се рећи да то значи да време неће нестати након другог доласка Господњег, али се неће претворити ни у ону надвремену вечност у којој постоји само Бог, јер би у том случају творевина сама постала Бог по природи. Наше спасење и живот вечни јесте у томе да учествујемо у божанској природи у Христу (тј. да постанемо причасници Божанске природе κοινωνονοί Θείας φύσεως 2 Пет 1.4) тј. богови по благодати, а не да се растворимо као творевина у заједници са Богом и постанемо богови по природи. После Парусије време постоји на други начин али мора да постоји јер постоји и даље твар. Оно је само другачијег карактера и зовемо га условно вечност“. Међутим, ја не видим ову опасност ако размишљамо са Максимом. Постоје два реда стварности, али који су прожети међусобно и овај нижи, наш, историјски, овиси о оном другом. Тај божански је динамис овог нашег. Истина ствари је у Богу, а она се идентификује са актуелношћу. Једнако су присутна промишљања, одржавање у бићу и оствареност тог бића у Богу. Бог нема историје. Ми имамо историју јер се крећемо кроз време и то брзином која је мерљива. Бог стоји јер се бесконачно брзо креће. Због тога је свудаприсутан, „све испуњаваш“... Сигурно о. Сави не пада на памет да подржава некакву деистичку причу. Но, очигледно је да наша димензија бива насилована од оне друге, вишње. Вечност улази у време. Вечни је усвојио времено, умро у њему јер је времено подложно смрти да би нас увео у вечно. Есхатолошко Царство небеско „сада“ постоји. Наравно да „сада“ постоји за Бога. Али оно постоји и у сваком нашем „сада“, преклапа се са њим, јер је Бог с нама. Није Исус посла васкрсења рекао да је Бог Бог живих, а не мртвих. Праоци су били живи за њега, и то сигурно не као душе, јер борављење у Ш'олу није живот. Бог који држи овај свет није неки бог који треба тек да се оствари, да његово славно Тело тек треба да обухвати све од века свете људе и анђеле. Он је пре Аврама. Али и са Аврамом и свима који учествују у мистичкој гозби. Ми о овим проблемима не можемо да размишљамо као да есхатолошког Христа нема. Оваплоћење и Вазнесење су алфа и омега. Мислим да не можемо никако да објаснимо наше реално учествовање у смрти и васкрсењу Исусовом ако то не видимо као есхатолошки (а-темпорални) догађај. Но, пре тога, око опасности на коју указује о. Сава. Овде се срећемо са проблемом месалијанства о коме сам у контексту паламизма писао на другом месту. Расправљао сам о једном одломку из Симеона Солунског, његовог Дијалога.[3] Св. Симеон Солунски Он почињање од Духа и одредио га је као централну Личност због тога што се божанске енергије приопштавају створењу преко њега. Но, иако све преко Духа бива екстериоризовано, благодати су заједничке Тројици (тиме се не нарушава монотеизам, како би хтели антипаламити), и оне се дају твари, и зато су атеисти „они који не прослављају енергије Тројице, или изјављују да се ове требају називати створеним енергијама; а ако је у нама створено, шта имамо више од тога?“. Паламитски аргумент следи стару атанасијевско-василијевску логику: Дух је божанствен јер нас приводи Богу; ако би био нешто створено, најпре би он требало да се обожи па да друге сједини са Богом. Сједињење са Богом преко тварног увек би било посредно, односно не би било „право“. Ове идеје су се артикулисале у полемици између Паламе и Варлаама. Најпре је Варлаам усмено оптужио исихасте да практикују месалијанизам, односно да тврде да виде самог Бога и да се сједињују са њиме, а онда је у другој Тријади Палама отворено поменуо његово име и критиковао га, да би Варлаам одговорио са Κατὰ μασσαλιανῶν, а Палама са трећом Тријадом. У игру је ушао појам природе а оптужбе за месалијанизам су постале реципрочне. Наиме, механизам етикетирања је увек био плодоносан. Сада, да бисмо разумели Симеона, морамо видети Паламин текст који овај само разрађује. Палама упозорава да ако неко поистовећује са месалијанцима и двобошцима оне који благодат Божију називају нествореном и личном, постаје богоборац: „Ко каже да се може доћи до савршеног сједињења са Богом преко имитације и природне предиспозиције, без обожујуће благодати Духа... и ко тврди да је обожујућа Божија благодат стање рационалне природе изазвано само имитацијом... нека зна да је несвесно пао у грешку месалијанаца. У ствари, обожени ће нужно бити бог по природи, ако се обожење догоди по природној сили и ако се по својој природи налази у границама природе“ (Hagioriticus Tomus, PG 150, 1229AD). Ми, захваљујући лепом обичају паљења књига, не знамо да ли је ово Варлаам и стварно тврдио, али је за веровати да је Палама и консеквентно развио оно што је имплицитно било у противниковој глави, али само једну страну његовог мишљења. Наиме, Варлаам је као и Палама тврдио да је божанска суштина, усија, природа, недоступна створеном. Онда је тешко замислити да је он могао подржавати бесмислену тезу како је човек божанствен по природи. То је аргумент који паламити приписују својим противницима: ако се остаје стално у релацији тварно-тварно, онда човек никада неће моћи ући у божанску сферу, а како то антипаламити не допуштају, него тврде да је есхатолошки човек у реалној заједници са Богом, онда прикривено заступају став да је он по природи бог. То сада Симеон приписује антипаламитима, јер ако имамо божанску природу, бићемо божанске ипостаси и ми и „други богољуди као Христос“. Ако је пак благодат створена, наставља Симеон, како ћемо имати Бога у и са нама (PG 155, 160C); захваљујући тој благодати сада назиремо Бога а у будућем дану ћемо га видети лицем у лице, као што је и Стефан видео светлост (= благодат, 161А-D); једна је тројична божанственост која нам се преко енергије Духа саопштава и преко које ми постајемо богови (164C), као што се и анђели који учествују у светлости називају друга светлост (164D-165А). Наиме „ми примамо дар и благодат Свете Тројице, а не природу, нити ипостаси, нити једну од три ипостаси (168B)”. Да не дужим, реченица: Због тога верујемо да ћемо учествовати у дару и благодати Божијој која из њега проистиче, а не у суштини (оὐ τῆς oὐσίας), како сматрају безбожни месалијанци и богомили, се природно уклапа у овај полемички контекст. Месалијанци, које су свагда ови противници призивали на сцену, су били ти који су наследили гностичко-манихејски дуализам, односно учење о природама, тако да по овој линији је сасвим недискутабилно тврдити како месалијанци сматрају да у човеку постоји божанска искра (божанствена по природи). То је моменат који ни Палама ни Варлаам не доводе у питање, само што Варлаам тврди да је Палама месалијанац јер говори о виђењу Бога какав јесте и о сједињењу са божанском природом (енергијама), док Палама вели да је Варлаам месалијанац јер говори о учествовању у божанској природи, а не са оним што би било „око“ ње, тј. енергијама. Симеон бира и реч суштина (οὐσία) што ни најмање није случајно, јер други термин, природа (φύσις) је већ био традиционалан и потиче из Писма, где се у Другој Посланици ап. Петра (1, 4) говори како ће људи бити причасници божанске природе (ἵνα διὰ τούτων γένησθε θείας κοινωνοὶ φύσεως) [Први „који су увели природе“ у хришћанском свету били су гностици (ОРИГЕН, Commentarii in evangelium Joannis, 20, 8). Они су разликовали духовне људе, они који су у поседу духовног семена, и душевне, оне који немају ову божанску искру]; требало би да је сасвим јасно да Петрова φύσις није исто што и Отачка οὐσία, али Симеон сматра упутним избећи додатна појашњавања, и да каже како је Петров термин употребљен да означи реално учествовање у божанском животу, а отачка спекулација је појмовно прецизирање, другачије формулисање тог става. Цео проблем је био у, ако могу да кажем, објашњењу како човек/твар учествује у божанству: да ли га, једанпут поставши учесник божанства, и поседује као што га поседују божанска Лица или не. Месалијанство је схваћено од стране православних као тврдња да тварно постаје alla pari са божанским, док доктрина о нествореним енергијама жели да изрази реалност учествовања у Богу. Дакле, бојазни, о којој говори о. Сава, нема места. Мора се учествовати у вечном и непроменљивом Богу који поседује све историје наших бића у енергетском слоју, тј. као своја слободна хтења, али увек, иако створена, актуелна и реализована. Ми реално не можемо да учествујемо у Богу који ће „тек бити“. Зато је нужно ово преклапање безвременог са временим. Аг ће говорити, да би разрешио проблем уласка вечног у време, о стварању света ван времена и то наједном свих бића. Хтео је да каже да није одједном Богу пала идеја напамет да створи свет. Ту имамо паралелу са Максимом, о логосима који су Логосом створени, садржани. Аг налази у Писму подршку, Ecclesiasticus 18, 1: Qui vivit in aeternum, creavit omnia simul. Ни о чему другом у односу на Максима Аг не говори када спомиње рационалне разлоге или семена из којих се развио свет. Истовремено и надвремено стварање је било у Логосу најпре, а онда је почело да се све у времену развија. Бића су створена ван времена, али нису вечна. То је једна од најспекулативнијих Аг идеја. Не можемо од њега да очекујемо паламитски језик, јер их дели скоро 10 векова, али је базична идеја иста. Јањић је свесан овог проблема, и не бих желео да му учитам нешто што не каже: „Божански ниво вечности Божије наравно сапостоји нашем времену, јер је Бог и био и јесте и биће (тј. изван је и изнад времена) и не подлеже по својој природи категоријама времена и простора. Све створено подлеже, па самим тим и светитељи“. Оно пак што о. Сава превиђа је да је тај Бог о коме говори садржатељ ових светаца у актуелности. Нема: „биће колектор свих светих“, сада је такав, или ћемо увести променљивост у Богу. Наставља: „Наше питање у овом случају јесте да ли светитељи који се јављају и чудотворе могу да се јављају из тог будућег века, односно, да ли будуће време Царства које долази на известан начин сапостоји нашем историјском времену па светитељи не морају да путују кроз време, већ се из будуће славе у историјском времену већ јављају из пуноће Царства небеског“. Одговорио бих помоћу два разлога: 1) То Аг допушта као принцип. Наиме, он не жели да говори о подложности анђела времену, јер су они, иако створени, већ у оном Небеском Јерусалиму, мада се искупитељски део жртве на њих не односи (није било шта да им се опрости). Аг је увео тезу о несавршеном стварању, тј. да људи и анђели нису били савршено блажени, иако су се радовали у Господу. Људи су морали кроз време да преобразе своја тела у духовна, оно што се десило у васкрсењу Христовом. Анђели свети пак, пошто се не облаче у нова тела, јесу у есхатону и чине то мистичко тело Христово, учествују у Цркви. Због тога их Аг „вади“ из времена. Наиме, у De Genesi ad litteram, Августин тврди да анђели покрећу свет у времену и простору али свагда созерцавају Бога (8, 25, 47; 1, 9, 17); знају за Оваплоћеног Логоса и Цркву (5, 18, 36; 19, 39), односно познају створења у непроменљивој истини Логоса (4, 24, 41; 4, 22, 39); Бог им је од почетка времена открио тајну Небеског царства (5, 19, 38), а када делују у свету настављају да гледају Бога (8, 24, 45). Дакле, анђели су на 2 места „истовремено“. Дакле, принцип као такав постоји. 2) Не знам да ли свеци из будућности могу да интервенишу, али знам засигурно да „сада“, као остварени, постоје у телу Христово, тј. Цркви. Дакле, две димензије сигурно сапостоје. Ево неколико интересантних опсервација Св. Нектарија Егинског: „Наш Господ Исус Христос је, будући Цар, саздао Царство небеско на земљи убрзо након свог Вазнесења... Његово Царство на земљи јесте Његова Црква... Будући да је Цар, Господ наш Исус Христос је увек истоветан Самоме Себи и у све векове спасава оне који верују у Њега... У том циљу Он је и саздао Своју вечну Цркву. Она обухвата све верујуће, од првих до последњих. Он се појављује као њена Глава одржава је као живу и дејствујућу и укрепљује у све векове. Глава Цркве у Едену, Исус Христос, био је средиште Цркве патријараха и Мојсејевог Закона, који је праобразима и символима предизображавао Цркву... Црква... је од самог стварања света предодређена за људско спасење и установљена за вечно постојање. У свом писму Панариосу свети Епифаније расуђује о Цркви и крају каже: 'Црква је била саздана још од Адамовог времена... Јавио ју је Христос и она сапостоји са Њим, а ми је сада прослављамо.' ...Кирил Јерусалимски запажа да Црква укључује у себе све оне, који су веровали у Христа пре Његовог доласка... На тај начин је Црква Царство Божије основано на земљи, због чега свети Златоуст каже да је она 'место на којем обитавају архангели, Царство Божије и само Небо.' Црква Спаситељева је уистину Царство небеско на земљи... Црква се уистину обновила, пресаздала човека, и учинила га образом Божијим. Свети престо Цркве - то је истинска трпеза која људе храни за живот вечни. Са те трпезе верујућима се раздаје Хлеб небески, Тело небеско, и они који га окусе никада неће умрети. Свети престо, установљен у средишту Цркве Христове, јесте Трпеза Небеска. Он добија земне ствари и узноси их на небо, он добија небеске ствари и расподељује их на земљи. Свети престо Цркве додирује земљу и, истовремено, Вишњи Трон. Тај престо је страшан и за саме ангеле, који лете под сводом небеским... Епифаније Кипарски каже: Црква... је Закон прогласио блаженом и она седи са десне стране Цара'“. И у овим одломцима се осећа тензија између људског и Божијег времена. Црква је „већ“ и „долази“, треба да дође. Тако се примећују и различита разумевања литургије, која је у антиохијској оптици више наративног типа, комеморативног, али свакако не лишена и мистеријског момента.[4] Методи тумачења текста бивају примењени и на литургијски: 1. Алегоријска раван, на којој се Стари завет интерпретира као да се односи на Христа и на Цркву. То је догматска раван. 2. Тополошка раван, која примењује алегоријско значење на наш хришћански живот. То је морална раван. 3. Анагошка раван, која нас обраћа ка коначном испуњењу свега у Царству Божијем и ка нашем садашњем очекивању будуће небеске реалности. То је есхатолошка раван. Антиохијски аутори, у целини, наглашавали су више буквални и историјски аспект, усредсређујући се на историју спасења и очовечење Христа. У складу са тим они су и Литургију тумачили често као видљиву представу Христове земаљске службе. Александријски аутори, наследници оригенистичког „спиритуализаторског“ правца, истицали су анагошку раван, која представља тајне Литургије као откривење више тајне, тј. Бога. Теодор Мопсуестијски акценат ставља на Христову земаљску службу, на историјске догађаје из његовог живота, који се понављају и представљају у обредима, а такође и на његово Првосвештенство, у које је он сада обучен на небесима: „Уколико епископ представља симболички небеске истине, утолико треба да их и жртвоприношење пројављује, а то што он свршава јесте на неки начин небеска Литургија“ (Les Homélies Catéchétiques de Théodore de Mopsueste, 15, 15). „Ми пребивамо у вери, док не узиђемо на небо ка Господу нашем, где ћемо га видети не у мутном огледалу, но лицем к лицу. Ми очекујмо да достигнемо то стање истине у васкрсењу у време које је Бог одредио. Засад ми пак приступамо ка првим плодовима тог блаженства, ка Христу Богу нашем, Првосвештенику нашег наследства. Зато смо научени да представљамо у овом свету долазећа блаженства у знацима и симболима, и кроз Литургију, улазећи у посед небеских блага, ми можемо имати нелажну наду за то што тражимо... (15, 18) Зато сваки пут када се врши Литургија тог страшног жртвоприношења, која се појављује као јасни лик небеских истина, ми треба да замишљамо себе на небу. Када напомињемо себи да се посредством тих симбола приноси опет на жртву тај сами Христос који је на небесима, који је умро за нас, устао и вазнео се на небеса - вера нам помаже да у нашим умовима представљамо небеске истине. Према томе, кад вера дозвољава нашим очима да сада виде спомен који се врши, даје нам се да поново видимо његову смрт, васкрсење и вазнесење, које се пре свршило ради нас“ (15, 20). Даље се та тема развија у опису евхаристијских молитви, које достижу највиши врхунац у молитви епиклезе или призива Светог Духа: „То је моменат, који је назначен Господу нашем Христу да би устао од смрти и излио благодат своју на све нас. То се може свршити само по силаску благодати Светог Духа, дејством којим је некада Дух Свети подигао Христа из смрти...“ (16, II). Та тема продужава се даље све до краја Литургије: „У сликама које су биле представљене, Он је устао из смрти, устао је са престола као из гроба. Јавља нам се и приближава, и када га примамо у причешћу, он нам објављује своје васкрсење“. (16, 26) За св. Максима општа историја спасења остварује се у Литургији кроз засебну или мистичку историју. Свака душа изражава божанствени план спасења. На тај начин, евхаристијски обреди представљају мистичко уздизање душе ка Богу, и кроз то - сједињење са Њим. У Византији је до св. Германа био устаљен углавном александријски приступ литургији, који је следио ток тумачења Псеудо-Дионисија и св. Максима Исповедника. Преовлађивала је представа о земаљском богослужењу као изображењу небеског богослужења, о чему јасно сведочи и сам Литургијски текст. Литургија се поимала као узилажење ка Небеском царству и као изображење обраћења људске душе и њено успињање ка сједињењу са Богом, чега је оваплоћење било образац. За св. Максима Исповедника Литургија је такође изображавала цео Домострој спасења све до Другог доласка и последњег испунења, тако што се чак и у том, мало више историјском приступу, Литургији нагласак стављао на њен есхатолошки садржај. За Германа: „Црква је земаљско небо, у коме наднебесни Бог обитава и ходи. Она представља распеће и гроб и васкрсење Христово“. (гл. 1) Мајендорф ће констатовати: „Као резултат иконоборачких спорова византијски евхаристијски реализам, који је очигледно произилазио из Дионисијеве терминологије, претрпео је измене у христолошким и сотириолошким питањима. У Евхаристији човек постаје учесник прослављеног Христовог човештва, које је не Божанска суштина, него човештво, саприродно му и доступно му у храни и пићу“.[5] * * * Сада бих питао: са киме се причешћујемо? Есхатолошким Христом који је реалан и потпун, сачињен од свих светих, или неким делом њега или само симболички? Треба да разумемо, по свој прилици, како је Царство небеско ту, а истовремено тек треба да дође. Да разумемо шта је то предокус. Мени се чини да тај предокус није ништа друго до есхатолошки Исус. Да није још значи да наше време се још није реализовало, али он јесте ту и са њиме се причешћујемо. Ништа друго нећемо имати при Славном доласку, када времена више бити неће (Откр. 10, 6), нити ће у том Град бити сунца или месеца да му светле, јер је светлост његова Јагње (Откр. 21, 23), до ли тог истог славног Тела! Верујем да ниједном православцу, после осуде пелагијанизма, не би пало на памет да каже да се не причешћујемо реално Христом, односно да је оно што је он урадио за нас само један морални пример, нешто спољашње што ваља следити. Тако је Јулијан Еклански дошао до савршене пелагијанске формуле, да је човек независан од Бога (a deo homo emancipatus est). Ако бисмо порицали да у причешћу имамо есхатолошког Христа, упали бисмо управо у ову грешку, а мноштво есенцијалних питања остала би без неког традиционалног одговора. Бесмислено би било када Кавасила говори да живи са Христом и у Христу, да нас учи да смо у мистичкој унији са Њиме, да смо са-телесници са њим, саживимо са њим, да је веза наша са њим јача од везаности сопствене душе за тело јер се ова прва не може разрешити. Наша веза са њим је физичка, материјална (наравно и духовна, али желим да нагласим реалност), тако да ће Палама импресивно рећи како нашу крв мешамо са његовом (беседа 56). Новозаветна благовест говори о реалном учествовању у смрти и васкрсењу Исусовом. Како разумети ову мистеријску поуку? Чак и они који су били тамо код крста нису умрли са Исусом. Његова смрт је остала његова. Приватна ствар. Као општа се може разумети у пелагијанском кључу, али мислим да Писмо указује на нешто много више. О мистичком, стварном учествовању у тим догађајима. Учествовање, ван икакве разумне сумње мора да буде ванвремено, неисторијско. Нема причешћа ако је Исус у времену. Како може истовремено да буде на 10.000 места? Ако је Тело једно и недељиво, откуд на 10.000 места? Отуда што тих 10.000 места учествују у једном месту које није одређено временом. Да, причешћујемо се у времену, али у надвременској димензији; Исуса је васкрсао Отац Духом Светим у првој половини првог века, али су тада са њим сви васкрсли. Десило се у историји, али ван времена. Други долазак ће се збити у историји, али он ће бити управо ово васкрсење. Есхатон је ушао на Велики четвртак, ушао на Преображење, улази на свакој нашој литургији. Историјски, ја нисам био присутан за време васкрсења. Како могу да учествујем у њему реално, не психолошки, путем убеђивања самог себе и созерцања? Само тако што моје историјско васкрсење је у том Исусовом које није ограничено временом. Наиме, када је васкрсао он је васкрсао и оне који су тада умрли, и оне који ће умрети и оне који су већ умрли. Ванвременско се пружа унапред као и уназад једнако. Као и наш простор у коме не можемо да говоримо шта је горе а шта доле. Због тога он може, понављам да каже пре васкрсења како је Бог Бог живих, Аврама и осталих патријараха. Тај проблем се у предању разрешавао ако што су Оци говорили да су старозаветници вером у долазак Месије учествовали у њему. Но, то је психолошки моменат. Онтолошки је овај о васкрсењу кроз то надвремено васкрсење. Покушано је у предању да се одговори и кроз ону детињасту причу о силаску у Ад и проповеди: нешто слично као што је овде Исус проповедао. Но, тамо је имао тек неколико сати, ако бисмо размишљали у историјској категорији, у којој се и душа налази после смрти тела, како сматрају заступници ове тезе. Мноштво аргумената се могу изрећи на рачун немогућности те представе; тек неки: језичка баријера - тада би муслимани били у праву пошто тврде да је само за Јевреје послан; како би их скупио? - и дан-данас, када имамо телевизију не гледају је сви... Све што жели ова апокрифна слика да изрази је да се Васкрсење протеже и уназад, тако да обухвата све оне који су били до Христа. Можемо да имамо теолошку идеју, и имамо је, али имамо и ове фолклорне мотиве. Писао сам претходно да душе светаца тешко да би могле чути молитву. Мора се увести Дух Свети преко кога би она стизала до њихових ушију. Такође, опет би морала да се уведе једна димензија безвремености ако желимо да свеци чују сваког од нас. Ја кад се молим св. Николи, очекујем да мене чује у том моменту. Али у том моменту, нпр., у 10 цркава у Србији и Црној Гори му секу славски колач. Када би био у нашем времену, у историји, онда би могао да да један колективни благослов. Али моја молитва је била приватна. Ако је у ванвременској димензији, онда може чути сваког понаособ. Видимо, дакле, да многе ствари примамо здраво за готово тако да и молитва души свеца је била нешто непроблематично. Но, када неко узме да пропитује, тада се ствари искомпликују, поготово ако је испитивач без Божијег страха, попут менеJ)). Оци су од Оригена преузели и разрадили идеју о епиноја Логоса, о његовој мултиформности. Ту се ради о томе да се Логос саображава сваком рационалном бићу у складу са њим. Има приватни, лични однос. Стога Ориген На Матеја и тумачи како се Логос преобразио пред ученицима кат' идион, пред сваким понаособ, односно да је сваком од њих био другачији. Не треба разумети да су они различито видели једну појаву, него да је са сваким Логос општио посебно, у складу са његовим капацитетима. О јављању светаца у телу О. Сава нам је изнео лепо размишљање св. Григорија из Нисе, где се види да овај Отац, који је по многим елементима близак платонизму, ипак на једном месту, када треба да продуби аргумент о васкрсењу, сматра (пише Јањић) да „душа не прекида везу са елементима тела који ће поново бити васпостављени у васкрсењу. Она као да представља својеврсан холограм, да се савремено изразим, човековог тела по коме ће оно бити преображено и обновљено... У закључку овог размишљања сматрам да је најважније да бесмртност не треба тражити независно од заједнице у Христу. Они који умиру живеће не зато што имају бестелесну душу која је сама по себи бесмртна (а што је хришћанским платоничарима, а поготово српским квази-зилотима један од главних стубова вере), већ зато што су крштењем умрли старом човеку и родили се у Христу; зато што су биолошки начин постојања заменили еклисијалним, односно евхаристијским. Светитељи када се јављају и чудотворе не чине то самостално, као фантоми, већ у контексту заједнице Тела Христовог, кроз самог Христа у коме и они једино имају живот“. Ово су све увиди које бих и ја потписао, поготово опаска о лажним зелотима, које ја називам талибанима, и приближава се Хопковим и мојим рефлексијама када вели да свеци оперишу у заједници са Христом. Сада бих додао новог материјала за Савино промишљање, а изнео сам неке већ у коментарима на форуму. Григоријева интуиција ће послужити за каснију разраду Марку Ефеском. Наиме, Марко (у беседи О Васкрсењу)[6] покушава да одговори на ова питања која и нас муче, уводи тезу да је души природно дато да има везу са телом и да њему тежи, и не слаже се са онима који веле да је њој много лепше кад тело умре. Но, она наставља да постоји без њега и да жељно ишчекује васкрс, тј. задобијање и сједињење са духовним телом. И он прибегава идеји да души треба тело као украс, да би се улепшала слика Божијег стварања. Наравно да и Марко нам не решава проблеме о којима промишљамо (не компликује ништа дискурсом о односу време-вечност), али и он уводи следеће: Постојећа по себи душа ће у одређено време саздати себи ново тело. И веза међу њима је натприродна, јер их ми видимо као одељене: душа је негде тамо, а тело се распада. „Но, да је душа... свезана са телом на неки начин, и да се наново враћа својој обитељи, сведоче душе светих, које се после смрти јављају у својим телима и, делајући у њима, силно задивљују удостојене“. Дакле, јављања светаца су „материјална“, и Марко вели да у историји, актуелности имају ова тела, мада је недоречен како их преузимају и да ли у њима остају. Хтео би да их резервише као права тела за Други долазак, о коме говори, и због тога је неодређен. Да ли их имају стално или их узимају привремено да би се јављали? Као да их имају стално, јер Марко говори о тој силној тежњи душе да има тело, али види проблем да се уствари тек са есхатоном имају права и преображена тела, која више неће бити терет души. У томе је његова апорија. Треба такође запазити како Марко, као сваки добар софиста, избегава да помене платонизам. Приписује Грцима само хомерску представу о смртној души, као и материјалистичко и епикурејско учење о разлагању душе после смрти, њеном повратку у небиће, а вели да су и Јевреји (Стари Завет) имали сличне представе, тј. да нису имали учење о бесмртности душе. Код Марка је оно спона за Васкрсење. Близак Григорију је и Аг., али много мање у односу на њега платоничар, јер у телу по себи не види препреку за душино блаженство, и говори о природном нагону душе покојника ка телу која због тога не одлеће ка врховном небу (Genesi ad litteram, 12, 36, 68). Ипак, Аг не говори ни о каквом етеричном телу које би душа имала. Са Гр De anima et resurrectione, је Аг близак, али не са његовим другим спекулацијама у којима ће овај апсолутно одвојити (ово помињем куриозитета ради) душу од умрлог и послати је на небо где се радује са највишим анђелима и пошто је само интелект и дух, не може да каже ништа онима који у заблуди плачу за њом, а остали су заробљеници својих тела (De mortuis, 7). Нисенац неће отићи ипак толико далеко као Григорије Богослов, који ће се терминолошки поистоветити са јеретицима гностицима и манихејцима и рећи како је наша душа једна божанска искра, тј. божанске природе. Срећом, тај део његове доктрине је прекривен велом заборава због обиља и задивљујућих узлета његове мисли који су постали баштина православља. Но, ми смо успели да заборавимо и нашег скорог свеца, владику Николаја, који је написао текст Рехабилитација тела, где вели: „Кад би се онима, који славе св. Ђорђа, показало иструлело тело овога хришћанскога јунака, и кад би се они на неки начин могли несумњиво убедити, да од њиховога патрона у овој пространој васиони нигде ништа није остало, до неколико иструлелих костију, тада би се мучно нашао од хиљаде један који би продужио да слави овога свеца. Зашто слави толики свет св. Ђорђа? Да ли зато, што је он убио аждају и - што после своје смрти исто толико постоји, колико и пре свога рођења? Никада. Пре ће бити, да га свет слави зато, што је убио аждају и што због тога и сад живи и бди над онима, који му приносе жртве и молитве; и то живи не слабијим животом од живота земаљскога, но интензивнијим, моћнијим, светлијим, срећнијим, и не без тела но у телу, у телу глорификованом, тј. бољем и лепшем од нашег тела земаљског... Кад би се пак онима, који славе св. Ђорђа, рекло, да је сем иструлелих костију још нешто преостало од њиховог свеца, наиме дух, који је без и ван сваког тела, без и ван сваке форме, сумњиво је, да ли би се која четвртина свечевих поштовалаца решила, да продужи своје свечарство. Јер мисао о једном бесформном духу њима је са свим страна: у телу замишљају они свога свеца, у телу га мисле, у телу сликају и изрезују“. Према томе, код Николаја читамо нешто веома слично ономе из Мк Еф, а наћи ћемо такве идеје, како је то урадио вредни Ињац и код Тарабића (кога, наравно, не можемо држати на истом нивоу ауторитета као ове). Ињац преноси: „Сваки се људски иксан роди да умре“, казивао ми је Митар. „Има некијех људи који само у привиду живе лијепо и некијех који се цијелога живота пате и злопате... Дуго ће мој куме Зарија, људи тако живјети и мријети, а да не будну знали да каде им дође вакат да мру то неће бити њиов крај... 'Видиш, мој куме Зарија', казиво је он, 'чоек нема само једно своје обличје, него има два. Једно му ко одијело сашију људи каде се роди, а друго му даје сам Бог каде мре да би и посље живота овога јопет живијо. То друго обличје ти, куме, не видиш, а ја га неки пут видим, по прилици ко каде сам видијо мртвога Милоша. То ти је, куме, нако ко, каде лисната гора у свако прољеће јопет зазелени. Тако чоек јопет живне и када умре. Ондакар Бог њему дадне то друго обличје вјечно и лијепо. Kаде се сваки људски створ у то ново своје обличје заодене, он оде право у вјечност! Чоек и јесте род земље и воде, те исто ко и оне што зими замиру и леде се у прољеће јопет гргоље и протичу и цвјетају новијем цвијећем и травама“. Очигледно је да у предању постоје разна решења, али која само кроз неко стрпљивије и ингениозно размишљање могу да се осмисле у неком систему који би био мање-више кохерентан. То је посао теологије. Од првог дана када се Писмо закључило, говорило се да се преноси само оно што је предато. Међутим, све нове теологије, које се праве од тог дана су легитимне као покушај мишљења и надградње онога што је нејасно дато у нашим изворима. И ове наше „ексклузивистичке“ приче на први поглед, имају потпору у предању. Догма и црквена мисао су динамичке и еволутивне по природи. Да немамо Јована и Павла, тешко бисмо на основу синоптичатра говорили о Богочовеку. Иконопоштовање имамо само зато што су Оци хтели да употребљавају разум упркос, на први поглед, децидираној забрани из СЗ. Учење о Тројици се стабилише тек с краја четвртог века. Христолошко питање немамо као дефинитивно решено, јер су делови Империје пали у ропство, а онда и сама Империја. Исправно је приметио о. Сава да су ово питања о којима требамо и морамо размишљати. То ја видим као позив на одговорност, на бригу за Цркву. Увек вино ново у мехове нове, али је то вино вечно младо! Закључак Спринт на 100 метара смо претрчали у рекордном времену. Било је неких зачепљења, могло их је бити више, али сам нашао за сходно да само најнужније приведем. Жалим што нема исцрпних нота, али, како су већ сви могли да се на овом форуму увере, увек их наведем када их траже. Форумска партија је брзопотезна. Зато ова форма. Жива и драгоцена. Нису само досадне књиге паметне и битне. Кроз овакве дијалоге се најбоље види шта мислимо. Неко се плаши да изнесе своје мишљење, јер би то могло да угрози његову каријеру, ја сам пак тог баласта ослобођен. Због тога уживам да говорим о теологији. Морамо да отворимо прозоре да уђе мало свежег ветра. Ови текстови су имали невероватан број прегледа. То је успех. Још већи би био када би Авва убедио српчиће да читају књиге и воде рачуна о свом духу, да се подвизавају. Које су биле главне црте ове расправе? Компликован проблем односа Бога који има све моменте историје у себи као актуелне и нашег „сада“. Само преко Бога могуће је да говоримо о присуству светаца у овом нашем свету. Једно решење је готово опште прихваћено, да они постоје у царству духова које је везано за ову нашу историју. Заједно постоје и заједно иду напред. Праволинијски. Они постоје у истом времену, али су просторно одређени са „доле“ и „горе“. Мојој смирености ова поставка изгледа слаба. Налазим уверљивијом идеју да се после смрти тела, свако од нас буди у есхатону са новим телом. Тиме се објашњава нужност васкрсења, јер душа не може да живи без тела. Платонистичке идеје бесмртности душе само слабашно ову могу да вежу за тело, а на нужност васкрсења тешко могу да дају убедљиве разлоге. Физичко јединство са Логосом и са другим светима може да се објасни само ако се верује у њихову оствареност у безвременом Христу који се оприсутњује на литургији. Ванвременост пак његовог васкрсења може да објасни наше реално учествовање у том васкрсењу. Кроз то васкрсење, где је оваплоћени Бог умро преко онога што је могло да умре, долази до потпуног сједињења и идентификације њега и нас, створених и смртних. Само тада можемо да кажемо да је Бог умро, само тада можемо да кажемо за нас да смо богови. Рекао бих стога да се димензије створеног и нествореног преклапају, а где ова друга има превагу. У њој је све in actu. Као што Бог може да присуствује у историји, тако по овом принципу а-темпоралности може да допусти да и створени и ограничени који су у тој димензији могу да буду билоцирани, тј. да буду у вечности и да „у исто време“ интервенишу у историји. Аг је то допуштао анђелима. Нема разлога да се не допусти и свецима. Већински део традиције држи да је Богородица у телу на небу. Као што су Илија и Исус. Верујем да данас само неки од секташа може замишљати да је то небо физичко, тј. у овом простору. Када чини чуда, Марија их вероватно чини у телу. Могу и визије да се допусте, али оне не значе да та особа чију визију имаш нема тело. Мк Еф и Николај говоре о неком телу у којима ови интервенишу. Ни један ни други нам не објашњавају какво је то тело. Није дух, у томе се слажу. То би било оно васкрсло Исусово, које се појављује и нестаје, преображава, једе, пролази кроз зидове. Али је „физичко“. Због тога ја сматрам да њихова мисао може бити доследна само ако се има у виду ово будуће тело. Нико од Отаца, наиме, није учио о неком међу телу. Ефешанину и Охридском нису се постављали ови проблеми. Веома је могуће да би они данас потписали овај Аввин скромни допринос.[7] Зоран Ђуровић Рим, 20.08.2015 [1] https://www.pouke.org/forum/topic/40069-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%81%D0%B2-%D1%98%D0%B5%D1%84%D1%80%D0%B5%D0%BC-%D1%81%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BD-%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D0%B0-%D0%B4%D1%83%D1%88%D0%B0-%D0%B8%D0%B4%D0%B5-%D1%83-%D1%80%D0%B0/ [2] https://www.pouke.org/forum/topic/28745-%D0%BF%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%98%D1%82%D0%B5-%D0%BE-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D1%83-%D1%98%D0%B0%D1%9A%D0%B8%D1%9B%D0%B0-%D0%B8%D0%B3%D1%83%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80%D0%B0-%D0%B4%D0%B5%D1%87%D0%B0%D0%BD%D0%B8/page-88#entry1327194 [3] О тези М. Петровића да су богомили из српско-византијских средњoвековних извора Латини, in Теолошки погледи, XLVII (2/2014), 349-404. [4] Овде углавном следим мој превод: СВ. ГЕРМАН КОНСТАНТИНОПОЉСКИ, Излагање о цркви и мистичко сагледање, у Саборност 3-4 (2000), 67-138 [PAUL MEYENDORFF, St. Germanus of Constantinople, On the Divine Liturgy]. [5] Meyendorff J., Byzantine Theology... p. 203. [6] Руски перевод: http://orthodox.ru/lsn/0227.php [7] Можда ништа друго нисам ни коментарисао до ли овај одломак из Кавасилиног тумачења литургије, 39, 2: „Наиме, Тело и Крв Христова представљају свете Тајне; за Цркву, они су, међутим, истинско јело и пиће. Кад се Црква њима причешћује, не претвара их у човечанско тело, као што то бива са другом храном, него се и сама претвара у њих, јер оно што је узвишеније, то надјачава. Уосталом, кад дође у додир са ватром, и само гвожђе постаје ватра, а не претвара ватру у гвожђе; па као што ужарено гвожђе не посматрамо као гвожђе него само као ватру, јер су његове особине у ватри потпуно ишчезле, тако је и са Црквом Христовом: кад би неко могао да је види онако како је сједињена са Христом и како се причешћује Телом Његовим, он ништа друго не би видео него само Тело Господње. Из тог разлога апостол Павле пише: 'Ви сте Тело Христово, и удови понаособ'. Назвао је Христа Главом, а нас телом не да би тиме показао Његово промишљање, педагогију и поучавање, уз помоћ којих се о нама стара, нити да би показао наше потчињавање Њему - као што и ми, претерујући, неке своје сроднике или пријатеље називамо својим удовима - него је имао на уму управо то што је и рекао, односно да верници, благодарећи тој Крви, већ живе животом у Христу, и да уистину зависе од Оне Главе и носе оно Тело“. Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

А кад је видје Исус, призва је и рече јој: Жено, ослобођена си од немоћи своје. И стави на њу руке, и одмах се усправи и слављаше Бога. Светописамска чтенија: Еф. 233 (6:10-17) Браћо, јачајте у Господу, и у сили моћи његове. 11. Обуците се у свеоружје Божије, да бисте се могли одржати против лукавства ђаволскога. 12. Јер не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју. 13. Зато узмите свеоружје Божије, да бисте се могли одупријети у зли дан, и одољевши свему, одржати се. 14. Стојте, дакле, опасавши бедра своја истином и обукавши се у оклоп правде, 15. И обувши ноге у приправност за јеванђеље мира; 16. А изнад свега узмите штит вјере, о који ћете моћи погасити све огњене стријеле нечастивога; 17. И кацигу спасења узмите, и мач Духа, који је ријеч Божија. Лк. 71 (13:10-17) У вријеме оно, учаше Исус у једној синагоги суботом. 11. И гле, бјеше ондје жена која имађаше духа немоћи осамнаест година, и бјеше згрчена, и не могаше се никако усправити. 12. А кад је видје Исус, призва је и рече јој: Жено, ослобођена си од немоћи своје. 13. И стави на њу руке, и одмах се усправи и слављаше Бога. 14. А старјешина синагоге, негодујући што је Исус исцијели у суботу, одговоривши рече народу: Шест је дана у које треба радити; у ове, дакле, долазите те се лијечите, а не у дан суботни. 15. А Господ му одговори и рече: Лицемјере, сваки од вас не одрјешује ли у суботу својега вола или магарца од јасала и води да напоји? 16. А ову, кћер Авраамову, коју свеза сатана ево осамнаест година, не требаше ли одријешити од ове свезе у дан суботни? 17. И док он ово говораше стиђаху се сви који му се противљаху; а сав народ радоваше се за сва славна дјела што их он чињаше. Беседа Светог Владике Николаја Охридског и Жичког у недељу двадесет седму по Педесетници Господ Исус Христос посетио је земљу у сили и смирењу, да научи људе богољубљу и човекољубљу. Људи су безсилни сами по себи; богољубље их налева силом. Људи су охоли сами по себи; човекољубље их испуњава смирењем. Од богољубља долази и човекољубље. Од осећања божанске силе долази смирење. Свако човекољубље без богољубља је лажно; а свака друга сила сем божанске је охола и немоћна. Но човек је био изабрао нешто треће, што није ни богољубље ни човекољубље; изабрао је самољубље – зид, који га одељује од Бога и од људи, и потпуно осамљује. Љубећи једино самога себе човек не љуби ни Бога ни човека. Он чак не љуби човека ни у самом себи; он љуби само своје мишљење о себи, своју самообману. Кад би он љубио човека у себи, он би у исто време љубио и слику Божју у себи, и он би убрзо постао богољубив и човекољубив. Јер би тражио и у другим људима човека и Бога, предмете своје љубави. Но самољубље уопште није љубав но одрицање Бога и презирање људи, било то јавно или притајено. Самољубље није љубав него болест, и то тешка болест, која неизоставно вуче собом и друге болести. Као што богиње неизоставно производе собом огањ у целоме телу, тако самољубље производи огањ зависти и гњева у целој души. Самољубљив човек испуњен је завишћу према онима који су бољи од њега, или богатији, или ученији, или поштованији међу људима. А са завишћу иде нераздвојно и гњев, као пламен уз огањ; потајени гњев, који овда онда избије, и избивши објављује сву ругобу болеснога срца људског, затрованог отровом самољубља. Данашње јеванђеље износи нам једну јасну слику предивнога Христовог човекољубља с једне стране и ругобног фарисејског самољубља са завишћу и гњевом с друге стране. У време оно, кад учаше Исус у једној зборници у суботу, и гле, беше онде жена која имаше дух недуга осамнаест година, и беше згрчена, и не могаше се никако исправити. Суботни дан био је дан заједничке молитве за Јевреје као што је за нас Хришћане Недељни дан. И ако је Господ Исус често ходио у пустињу и самоћу, где је проводио по целе ноћи на молитви, Он није избегавао ни заједничке молитве у зборници с народом. И уђе по обичају своме у дан суботни у зборницу, каже јеванђелист за Њега на другом месту (Лк. 4, 16). Он је, дакле, имао обичај ходити у дом молитве, и није избегавао свенародне молитве. И ако то Њему није било потребно, Он је то чинио из смирења, и нама за поуку. Данас ћете пак чути од многих како гордо зборе: ја се молим код своје куће, и није ми потребно ићи у цркву на молитву! Тако говори неразум и гордост. А пример Христов јасно нас учи, да треба чинити и једно и друго: и молити се тајно у самоћи, и јавно у цркви са осталом браћом. Но Господ Исус није ходио у цркву само да се моли, него и да учи људе. Колико је и колико пута Он тумачио Свето писмо у цркви, колико предивних поука дао људима, колико медних речи изговорио, које нису записане у Јеванђељу! И сви се дивљаху речима благодати које излажаху из уста његових (Лк. 4, 22). Многе, премноге од тих животворних речи благодати нису дошле до нас, но ипак дошло је до нас онолико колико нам је довољно за мудрење и спасење. Но Господ Исус ходио је у цркву још и зато да према указаној прилици помогне људима и моћним делима, и тако засведочи Своје божанство и своје спаситељство. Такво једно моћно дело Он је учинио и овом приликом, о којој је реч у данашњем јеванђељу. У зборницу је била дошла и једна згрчена жена, згрчена од злог духа, и то згрчена не за недељу или месец или годину дана него за пуних осамнаест година. И не могаше се исправити. Погњурена главом коленима ова бедница није могла видети ни звездано небо над собом ни човечја лица око себе. Тако се зли дух постарао да онакази потомке Адама и Еве заводећи ове лажним обећањем, да ће бити као богови, ако само њега послушају! И на место да постану боговима праоци људски обрели су се наједанпут обучени у зверску кожу и у прашину, а ова њихова потомкиња била је тако наказно згрчена, да је морала служити на језу људима и на страх животињама. Ето боговске части коју је ђаво обећао људима! И не могаше се исправити. Осамнаест година не могаше се исправити, него гмизаше по земљи искривљена као тетива, главом уз колена. Зар је то живот? То није живот него осуда. Недуг те жене био је тако страшан и тако дуготрајан, да они који су је први пут видели склањали су се од ње, а они који су је дуго гледали нису је више ни видели као људско биће него као суво искривљено дрво, које ни за шта друго није до да се посече и у огањ баци. Та отврдлост људи према наказнима није заиста мање наказна од наказе. Но, гле, ево Човекољупца, који се с пажњом и сажаљењем обазре на ово бедно људско створење, и који у њему не виде суво и искривљено дрво него кћер Аврамову, душу створену од Бога и достојну милости Божје. А кад је види Исус, дозва је и рече јој: жено, опроштена си од болести своје. И метну на њу руке, и одмах се исправи и хваљаше Бога. Ово дивно чудо сотворио је Господ не по молби нити по вери ове жене него по Својој сопственој побуди и моћи. Није ли ово јасан утук свима онима који би злурадо хтели да умање божанску величину чуда Христових говорећи као тобож да су та чуда била могућа само због аутосугестије оних над којима су се и збила? Где је и траг од неке гатарске аутосугестије код ове згрчене жене? Она није могла ни видети лице Христово од згрчености своје. Она није ни замолила Христа за милост, нити је и једним знаком изразила своју веру у Њега. Не само то, него та жена није била ни у близини Христовој, нити је она прва к Њему пришла, него Он њу дозва. Као пастир кад угледа своју овцу заврзену у трње, полумртву и безгласну, па јој се он први јави! Тако и жалостивни Господ, Пастир Добри, први се јави овој Својој овци, заврзеној од Сатане. Прво Он ослови њу: жено!Не каже: богаље! ни: накарадо! ни: сенко живота! ни: грешнице! него: жено! Самом том речју Господ јој повраћа изгубљено достојанство њено. Потом је опрашта од болести, и најзад ставља пречисте руке Своје на њу. Да би тако био савршен дар небесног Дародавца што га Он дарује земнородним! Прво – сажаљив поглед, друго – моћна реч, треће – милујућа рука. Све оно чега је ова жена била лишена пуних осамнаест година. Он јој даје. Јер ако се кад неко и сажалио на њу, сажаљење то није било чисто него помешано са страхом за себе и поноситошћу собом; иако ју је кад неко ословио, ословио ју је по нужди и утекао од ње, и ако је неко опет по нужди морао се дотаћи ње, дотицао се врховима прстију брзо журећи да опере своје прсте. А Господ Исус је нарочито дозва к Себи, и говори јој лековите речи, и ставља на њу обе Своје лековите руке. Он се опходи према овој непознатој жени као отац према кћери својој. Да је оволика милост била упућена на црну земљу или на јарко сунце, земља би се морала потрести и сунце заплакати. Но ова милост је била упућена на згрчену жену, и жена се одмах исправи. Како се исправи крива кичма и не сломи се? Како се покрете непокретни врат и не беше болно? Требало је милиони година да прођу, говоре бесловесни умови у наше доба, да се кичма мајмунска усправи и да мајмун постане човек! Тако говоре, јер не познају силу и моћ Живога Бога. Гле, требало је ваљда само један секунд, па да се на једну реч Господа Исуса исправи кичма женина, кривља много од кичме мајмунске! Но, како се исправи кичма? како се покрете врат? како наказа поста здрав човек? како се заврзена овца одреши? како безгласна мумија доби аваз и усуди се проговорити? О свему томе не питај, него иди и хвали Бога као што га и ова жена хваљаше. И одмах се исправи и хваљаше Бога. Видите, како је код ове жене са оздрављењем тела оздравила и душа! Јер само здрава душа зна да хвали Бога за свако добро ма с које стране и ма од кога оно дошло, док нездрава душа заборављајући Бога као Дародавца хвали и слави смртне руке кроз које често Бог даје људима Своје дарове. А Господ Исус баш је и хтео да научи људе, да вазда хвале и славе Бога. Тако, Он нареди исцељеном лудаку Гадаринском: врати се кући својој, и казуј шта ти учини Бог (Лк. 8, 39)! И на све стране где је Господ чинио моћна чуда људи се дивљаху и хваљаху Бога. Отуда је Христос и могао при растанку са овим животом рећи: Оче, ја прославих тебе на земљи (Јов. 17, 4)! Не служи ли све ово за укор нама који кад учинимо неко добро људима тражимо да људи хвале нас место Бога? Свако добро што примамо од људи, не примамо од људи него кроз људе. То Отац шаље поклоне деци Својој преко деце Своје. Јер то је Његова радост и Његово благоволење, да тако чини. Њему припада сва слава и хвала кроз све векове и сву вечност. Но с овим се прича јеванђелска не завршује. До сада смо чули само чудо светлости, а сад, ево, да чујемо чудо таме. А старешина од зборнице расрди се што је Исус исцели у суботу, и одговарајући рече народу: шест је дана у које треба радити, у те дакле долазите а не у дан суботни. То говори озлобљени син таме. Као да је Сатана изишавши из грчене жене ушао у њега! То говори самољубље, праћено својим нераздвојним пратиоцима: завишћу и гњевом. Христос лечи, а он гата. Христос дреши од сатанских уза један живот људски, а он гата са данима! Христос изгони злог духа из болеснице, а он се гњеви што га изагна на ова врата а не на она! Христос отвара небо људима и показује Живога Бога, а он се срди што да Он отвори небо изјутра а не увече! Христос са свећом улази у тамницу сужњима, а он Га укорева што то није одложио за други дан! Заиста, овај старешина је чудотворац своје врсте! Замишљена чуда у његовом срцу у том тренутку била су ужасавајућа, само што му је оскудевала моћ да их изведе. У том тренутку да је могао он би претворио и Христа и исцељену жену и све присутне који се задивише Христу у прах и у дим. И да је могао он би пре наредио, да пола тога града пропадне под земљу само да се не деси оно што се десило у његовом немоћном и злобном присуству. Но сва та црна чуда ђаволска лежала су безсилно у његовом срцу, и једва су се могла довући од срца до језика и исказати своје име. А име им је било Сатана, а презиме пакао. Видите, како је страшљиво и подло увређено самољубље! Овај самољубиви старешина се не усуђује укорети Христа, него укорева народ. У самој ствари он срцем укорева само Христа а не народ, но језиком казује друкчије. Јер шта је народ ту крив? Ако је неко још крив за то добро дело, крива је она исправљена жена. Но шта је и та бедна жена крива? Она није трчала за Христом и молила Га да је излечи. Напротив, Христос је њу дозвао и излечио савршено мимо њене наде и мимо ичијег очекивања у зборници. Јасно је, дакле, да ако је ко крив за све то, крив је Христос. Па ипак старешина зборнице не сме да погледа у очи Христу и да изрече: ти си крив! него управља своју жаоку на сав народ, и укорева народ. Има ли очигледнијег и подлијег лицемерства? Зато га Господ и назва лицемером: А Господ му одговори и рече: лицемере! сваки од вас у суботу не одрешује ли свога вола или магарца од јасала, и не води ли да га напоји? А ову кћер Аврамову коју свеза сатана ево осамнаеста Година не требаше ли је одрешити из ове свезе у дан суботни! Господ познаје срца људска, и Он зна, да старешина зборнице срцем упућује прекор Њему, и ако га он језиком упућује народу. Знајући то Господ не може да дозволи, да народ трпи прекор за оно зашто је само Он одговоран. Светлији од сунца и чистији од кристала Господ не може да лицемери, то јест: да се прави невешт и да ћути када се неко други због Њега кара. И зато док немоћни и неодговорни народ ћути и трпи неправедни прекор од стране свога старешине Господ отвара уста и одговара.Лицемере! ословљава Он старешину, јер му чита срце његово. Зар се сме у суботу помагати стоци а не сме људима? Во и магарац не остају ниједан дан неодрешени од јасала и неизведени из таме на светлост и ваздух, а ова жена осамнаест година стоји неодвезана од сатанског проклетства, и ти се још љутиш што се и њој даде слобода? Заиста и тебе је Сатана везао не мање него њу. Њој је он везао главу за колена, а теби је везао душу за суботу. Она се, ево, одвеза, а ти оста везан. Зашто се и ти не одвезујеш? Субота је дата људима да их подсети на Бога више од других дана. Не подсећа ли ово дело исцељења жене на Бога више и од ове данашње суботе и од свих субота од Мојсеја до данас? Није ли, дакле, ово дело веће од суботе? И зар не видиш да је овде Онај који је већи од суботе? и не само од суботе него и од цркве (Мат. 12, 6)? Зар не осећаш ти, мали старешино синагоге, да пред тобом стоји Старешина душа људских? О, кад би ти знао, како се сви дани и ноћи пред Његовим погледом брзо сустижу на једном истом ушћу у вечност! Но, гле, како Господ још једну част указује оној жалосној жени: Он је назива ћерком Аврамовом! Тиме Он хоће не само да нагласи величину вредности живе људске душе уопште, над бесловесним створењима, као што су во и магарац, него још и узвишеност те згрчене и везане жене над овим лицемерним старешином зборнице. Да је та жена била благочестива и богобојажљива, види се прво из тога што се и поред свог страшног недуга трудила да долази у зборницу, да слуша реч Божју и да се моли Богу; а друго још и из тога што чим је оздравила и усправила се она је одмах стала хвалити Бога. Тако је и праотац Аврам био захвалан Богу за свако добро а стрпљив у страдањима, и то без и најмањег малаксавања у својој вери у Бога. Ово је, дакле, права кћи Аврамова, и то не само по крви него и по стрпљењу и побожности, и то вернија кћи Аврамова од овога старешине, који се као уопште све старешине јеврејске поносио својим аврамовским пореклом. Уствари он је издајник Аврама, а ова жена је права кћи Аврамова. Како, дакле, њој да се не помогне? Шта ту смета субота? Субота је била одређена за одмор човеку. И благословио је Господ дан одмора (2 Мојс. 20, 11). Но не треба ли и душа да се одмори, а не само тело? А душа се не одмара нерадом и лежањем као тело него добрим делима, делима милосрђа, делима богоугодним. То је прави одмор душе, јер то појачава здравље душе, и повећава моћ и радост њену. Несумњиво, да ми треба у дан празнични да чинимо добро и стоци, но тим пре треба да чинимо добро људима. Не забрањује Господ да се у дан празнични не води брига о волу и магарцу и да се не дреше и не изводе на појило, али наређује да се тим пре чине добра дела људима. Такав је био смисао празновања седмога дана, такав је био дух закона Божјега. У својој духовној помрачености и моралној пропасти старешине јеврејске су само могли још да гледају у слова закона, и та слова да обожавају. И тако закон место да буде вођ на путу овога живота претворио се био у лешину коју су они вукли за собом. Место да им закон буде пламена свећа у мраку, он је постао угашени пепео у златноме суду, коме су се они клањали онако исто као негда њихови преци златноме телету. Но у овоме случају није ревност према закону разјарила старешину зборнице против Христа колико његово болесно самољубље. Како то да се неко може показати моћнији, и мудрији, и милостивији у зборници од њега? Он тобож ревнује за закон Божји, међутим цеди језиком гној из свога рањавог срца! И зато га још Христос назива лицемером. Својим одговором, оштрим као мач и јасним као сунце, Господ је ућуткао и постидео не само старешину него и све противнике Своје. И кад он ово говораше стиђаху се сви који му се противљаху, а сав народ радоваше се за сва његова славна дела. Како је лако одбранити човекољубиво дело! Бог стоји иза таквог дела као сведок и штит, и добро дело даје неодољиву речитост језику. Знајући све тајне на небу и на земљи Господ Исус знао је и ову тајну, у коју сумњају маловерни, који траже адвокате и за добру ствар као и за рђаву. Зато Господ и саветује Својим ученицима, да кад их изведу из зборнице, и на судове и пред поглаваре, не брину како ће и шта ће одговарати, јер нећете ви говорити него Дух оца вашег говориће из вас (Лк. 12, 11-12; Мат. 10, 10 19-20)! Погледајте, како архиђакон Стефан одговара пред својим мучитељима! Па како одговарају негдашњи рибари, Петар и Јован! Па апостол Павле! Тако не одговарају људи који се из књиге уче него само они које учи Дух Божји. Тако не говоре адвокати нити смртни људи уопште – тако само Бог говори. Још премудри цар у старо време пророчки је исказао једну истину јеванђелску рекавши: човек спрема срце, али је од Господа што ће језик говорити (Приче 16, 1). Христов одговор старешини у зборници био је такав, да је изазвао стид код противника а радост код свега народа. Народ се радује, јер види у Његовим речима блесак победе добра над злом као што га пре тога виде у Његовом чуду над згрченом женом, као и у многим другим славним делима Његовим. Радоваше се за сва његова славна дела. Тек је једно славно дело било учињено и разглашено, долазило је друго, па треће, па сва друга редом. И једно чудо потврђивало је друго; свако последујуће сведочило је о истинитости предходећег; а сва укупно стварала су радост међу безрадостним и наду међу безнадежним, утврђивала веру међу маловерним, крепила добре на путу добром а одвраћала залутале од пута лутања, ширећи на све стране разговоре међу људима, да је Бог посетио Свој народ и да је царство Божје близу. Ово данашње јеванђеље довољно је поучно и кад се површно чита; но оно има и један свој унутрашњи смисао необично поучан за наш духовни живот. Згрчена жена означава згрчени ум сваког оног ко не стоји близу Христа Господа. Имајући згрчен ум човек не може сам својом силом да се исправи ка Богу и небу непрестано пузи по земљи, хранећи се земљом, учећи се од земље, тужно веселећи се од земље. Згрчен ум је у исто време скучен и ограничен ум, јер он себе чини зависним од чувстава; он верује само чувствима; он тражи своје порекло међу животињама; он тражи своје задовољство у јелу и пићу, он не зна за Бога, нити за свет духовни, нити за бесмртни живот, па зато опет не зна ни за вишу, небесну радост, неутешан је, страшљив, пун муке, и туге, и злобе. Господ Исус дозива к Себи такав ум, да га он исправи, просвети и обрадује. Ако Му брзо приђе као она згрчена жена, заиста бива исправљен, просвећен и обрадован, и свом силом својом хвалиће и прослављаће Бога. Ако ли Му не приђе, он ће помрчати и сасвим умрети у греху своме, као што је и казао Господ неверујућим Јеврејима: помрећете у своме греху (Јов. 8, 21). Тако бива са умом чулним, земаљским, згрченим до земље, пузећем по земљи. Но не бива боље ни са умом слабомоћним и од греха раслабљеним, који не верује да је ни оно истина што он држи за истину а нема моћи да се отресе неистине и да приступи Истини. И кад чује позив Истине, он одмах налази изговора говорећи: данас је субота, не могу, – ти ме ниси позвала у згодан дан! Или: твој позив је оштар, не могу – требала си ме позвати другим речима! Или: ја сам млад и бујан, не могу – требала си очекати с твојим позивом, док се ја још мало забавим лажју! Или: ја имам жену и децу, не могу – требала си се ти прво о њима побринути, па тек онда мене позивати! Или још друго, и десето, и стото! Раслабљени ум увек ће наћи неки смешан разлог, да не пође за Истином. А Истина виче једном, и двапут, и трипут, и одлази, а раслабљени ум остаје пузећи по прашини и умирући у греху. А ко за овога живота одбије позив Истине, смрт ће доћи изненадно, узеће га, и закључати за њим врата земаљског живота. И такав онда нити ће моћи дочекати повратка у овај живот, нити покајања у оном, нити милости на Суду Божјем. А смрт је близу, и Суд Божји је близу – две страшне опомене да и наше покајање треба да буде близу. Не буде ли наше покајање ближе и брже од смрти и Суда Божјег, оно ће онда увек за увек бити далеко од нас. Сада је оно у нашим рукама, и ми се можемо користити њиме још за неко кратко време. Пожуримо се, дакле, да се користимо покајањем, јер то је први и почетни лек за душу људску. Само се покајмо, и онда ће нам се одмах отворити даља врата и казаће нам се, шта нам даље треба чинити. Док је год човек у овоме смртном телу, његов дух је увек згрчен, више или мање. Но Христос позива све згрчене духом, и душом, и умом. Он једини може да исправи оно што овај свет са пакленим силама искриви. Човече! Жено! Дете! дозива нас Он, хотећи тим именима да уздигне наше достојанство и покрије наша права имена срама и греха: слепци! богаљи! губавци! просјаци, и хотећи да замукле и блатом напуњене трубе духа исправи, очисти и учини их гласовитим трубама славе Божје. Да би трубећи славу Божју и ми се прославили у царству светлих ангела и прослављених светитеља на небу, у царству Христа Бога нашега. Њему нека је слава и хвала са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота , рубрика: недељна еванђеља са беседом View full Странице