Архимандрит Сава Јањић

Не стижем да пишем већ дуго на Поукама али ова жалосна вест из Александрије данас мало ме је подстакла да погледам теме. У вези овога само да кажем да наш став треба да буде, а колико знам у Цркви јесте, да је Косово насилним путем и једностраним тумачењем међународног права прогласило квази-државу на de jure територији Србије и ту њихову творевину нити признајемо нити ћемо признати, иако смо принуђени да живимо по постојећим законима, имамо документа (као што су у 2. св. рату људи на окупираним територијама имали аусвајсе) итд. Противљење Цркве подели нипошто не значи ћутање пред признањем било билатералним или прећутним давањем сагласности за УН. Чак напротив, управо подела, коју ја зовем редовно подела Србије на Косову и Метохији, отворила би пут признању највећег дела КиМ као државе и чланице УН и по свему судећи утабала пут за велику Албанију. Док год постоји Резолуција 1244 то није могуће а очекивати од Русије и Кине да буду већи Срби од Срба једноставно није реално. Зато треба јасно остати на ставу да нема ни поделе, ни билатералног признања, а ни било какве прећутне сагласности за улазак Косова у УН систем, јасно и гласно. Све би то довело до катастрофалних последица и била би ништа друго него отворена издаја, највећа можда у историји нашег народа. Имали смо многе окупације али никада их нисмо признавали као сталне и увек смо живели за дан слободе. С друге стране са Албанцима треба остати у дијалогу око свих практичних питања како да живимо боље, да сарађујемо колико је могуће и поштујемо једни друге. Србија је отворена и треба да буде отворена за све оне који овде живе. То није само политички став, већ произилази из бриге за наш народ и светиње. Одричући се политички Косова или дела Косова и Метохије где живи највише наших људи, где су наше највеће светиње, одрекли бисмо се кључног елемента нашег духовног кода и отворили бисмо пут ка трансформацији српског народа као светосавског народа Божијег у једну другосрбијанску прћију којом ће управљати разни међународни комесари и локални мафијаши. Овај пројекат разградње светосавског идентитета и његово свођење на србијански је шири пројекат оних који желе једном заувек да маргинализују духовни и културни утицај нашег народа који смо вековима имали и знали да бранимо уз највеће жртве. Уосталом ово сам више пута изјављивао прошле године и хвала Богу имамо 3 саборске одлуке јерархије СПЦ да је управо то став наше Цркве. У вези овог са уласком Косова у УН и тзв. модела две Немачке треба имати у виду да је реч о признању на мала врата. Косову понајмање треба признање Србије. Важно им је да уђу у систем УН и да 5 ЕУ земаља које их не признају, признају Приштину и да се стави тачка на пројекат прављења косовске државе као државе етничких Албанаца у којој су Срби осуђени да с временом нестану а наше светиње постану музеји албанске културе. Колико ћемо као народ Божији - Црква допустити да се ово догоди, то зависи од наше духовне зрелости. Какви смо - тако ће нам и бити. Укратко, Косово нам нико не може узети осим ако га се ми сами одрекнемо. То није само територија, чак понајмање. То је суштинска опредељеност која је оваплоћена у нашем етосу, нашим светињама и оном што безбожни-неонационалисти не разумеју "Косовском завету". Будући да принципијелно не дајем никакве изјаве већ годину дана (пошто сам већ довољно говорио) овај коментар је искључиво за форум. Молим да се испоштује иначе медији ће да ме опет растргну као хијене, немам времена да се бавим креатурама које пишу лажи.

Све који су заинтересовани позивам да посете нови веб сајт манастира Високи Дечани. Наша презентација манастира доступна је на више језика и пружа разноврсан садржај. Сајт је доступан на www.decani.org Sve koji su zainteresovani pozivam da posete novi web-site manastira Visoki Dečani. Prezentacija manastira je dostupna na više jezika i pruža raznovrsan sadržaj. Sajt je dostupan na www.decani.org

Помаже Бог, Све који су заинтересовани позивам да посете нови веб сајт манастира Високи Дечани. Наша презентација манастира доступна је на више језика и пружа разноврсан садржај. Сајт је доступан на www.decani.org Sve koji su zainteresovani pozivam da posete novi web-site manastira Visoki Dečani. Prezentacija manastira je dostupna na više jezika i pruža raznovrsan sadržaj. Sajt je dostupan na www.decani.org

Косово и Метохија припадају канонској јурисдикцији Пећке Патријаршије, односно Патријаршије Српске. Рашко-призренска Епархија се, поред осталих епархија, помиње као саставни део наше Цркве у тексту Томоса којим нам је Цариград признао статус Патријаршије 1922. године и то нико не доводи под знак питања. Као што СПЦ у иностранству има вернике разних националности и језика, тако је свако ко жели да буде православан на овом простору добродошао у јурисдикцију наше Цркве, тј. Епархије Рашко-призренске. Уосталом, имамо већ једног монаха Италијана и једног Американца. Свака друга комбинација била би противна канонима Православне Цркве и нисам чуо да је ово о чему пишете неко предлагао.

ТРАНСКРИПТ ОБРАЋАЊА Епископа Рашко-призренског Теодосија: НА КОСОВУ СЕ САДА ДЕЛИ И ПРЕДАЈЕ НА ЖРТВУ САМО БИЋЕ СРПСКОГ ПРАВОСЛАВНОГ НАРОДА Ваше Преосвештенство, пречасни и преподобни оци, браћо и сестре, Долазећи са мученичког Косова и Метохије, „грдног судилишта“ на коме се по ко зна који пут у историји рода српског, пред лицем Божијим, као у огледалу показује и огледа наша православна и светосавска свест и савест, преносимо вам вапаје и молитве нашег малог стада, које у зебњи, али са вером у Христа чека пресуду која му се спрема од људи овога света. Богонадахнути ловћенски тајновидац, обесмртио је својим стиховима ову судбину Косова, певајући речима са којима су узрастала малена поколења Срба: „Бог се драги на Србе разљути, за њихова смртна сагрешења. Наши цари закон погазише, почеше се крвнички гонити, један другом вадит очи живе…“ Ове речи тако болно и пророчки одјекују у нашим срцима и сада, док се спрема нова „ косовска вечера“ на којој је, као некада „глава Лазарева“, положено само биће наше православне хришћанске самосвести, које нам је својим молитвама, трудом и сузама Бог подарио преко Светог Саве, Првог Архиепископа Српског, ево баш уочи 800 - годишњице Аутокефалије наше Српске Православне Цркве. Вечерас смо се сабрали овде да говоримо о новом издању незаборавне књиге-сведочанства „Задужбине Косова и Метохије“ нашег драгог у Христу учитеља и живога сведока косовског и свесрпског страдања, умировљеног Епископа Захумско-херцеговачког Г. Атанасија. Али та књига још није исписана, јер смо, ето, доживели да се управо и у наше време исписују њени судбоносни редови, док се мрачни облаци поново надвијају над куполама наших немањићких светиња, које сијају као бисери у помрачини. Засигурно знамо да ова књига неће никада бити завршена, докле год је рода српскога светосавског и док год постоји самосвест хришћанска, коју је нашем народу Свети Сава оставио, запечаћену и уризничену управо у нашим светињама Косова, Метохије и Старога Раса. Добро знамо, оци и браћо, да Косово није само питање територије, а још мање политике и подела народних, које се данас партијама зову. Било би нам засигурно лакше да је то само тако. Косово је много више и изнад свега тога, и зато нам је толико важно, како нама који међу косовским житним пољима и метохијским виноградима живимо, приносећи хлеб и вино у наше Цркве да се Христом причестимо, тако и вама овде у равној и јуначкој Мачви која почива на благослову Светога Краља Драгутина. Авај, за неке је Косово у наше време само митологија, „рак-рана, канцер Србије“, или „рана кроз коју може да нам исцури последња кап крви“, највећа невоља које треба да се решимо да бисмо ишли ка некој, њима само знаној „светлој и бољој будућности“. Али Косово је, опет кажем, много више од тога….. лакше би нам било, по речима песникиње, да се може пренети, истргнути из наших њедара, а да са тиме не изађе и душа нашег народа. Јер, нама хришћанима, није потребна никаква митологија, с обзиром да имамо Христа. Ране се залече с временом, али душа када се једном погуби, не може се више никад исцелити и вратити. Не, Косово је било и остало за нашу Цркву и њен верни народ огледало наше заједнице са Богом, наш образ пред Богом по коме нас Он и препознаје. То Косово нам нико не може одузети никаквом силом овога света, ако га се ми сами не одрекнемо. Зар нисмо, већ, толико прошли страдања и освајања, зар нисмо прошли и петвековно турско ропство, а, ето, опет смо се сачували као народ Божији, као жива Црква Христова. И заиста, рећи ће неко, границе су се мењале и мењаће се. Али они који данас желе да разграниче само биће нашег народа, да поделе душу Србинову на два дела, чине оно што досад нико у нашој историји није учинио. Моћници светски, са господарима српским и албанским, већ цртају нове границе које треба да, не само привремено „ разграниче два народа“, већ које ће једном за свагда преосталу децу Светог Саве осудити на нестајање, а наше светиње оставити као пусте споменике прошлости, или целе, или у рушевинеама. Немојмо се заваравати, није овде по среди само још једно од многих разграничења која дођу и прођу, а живот се наставља, већ се од нас овог пута очекује да сами себи одрубимо главу. Са одрицањем Косова, од нас ће се неминовно тражити да, одбацимо и дух вере православне, који је вековима водио наш народ. И то се све догађа 800 година након чудесног дара који смо добили од Христа Господа, преко нашег Светог Саве и свих Светих из рода нашег. Много пута смо, у историји нашег рода, до сада пролазили толика бројна понижења и страдања, како због својих грехова, тако и на правди Божијој, али никада нисмо пристајали на то да себе духовно поништимо и изгубимо наш народ на Косову и Метохији. Разграничење „Срба и Албанаца“ зато није само питање политике или нечега у што Црква Христова не треба да се меша, већ ПОЧЕТАК ОДРИЦАЊА од онога што нас је кроз историју учинило оним што јесмо, и што су за нас чували и предали нам највећи синови нашег народа. Да ли ће наша земља и њен народ утопити себе својом руком и вољом у прокључали лонац у коме се све више губе обриси вере Христове и предања древних хришћанских народа, или ће остати да светле као „светило на гори“, као живо сведочанство оних идеала за које су наши преци живели, певали и умирали, видећемо, ето, и овог пута, баш на Косову? Зато је за нас, као Епископа, коме је као најмањем од свих поверено да, у овом времену, напаса мало стадо, управо на тим просторима, као и за целу нашу Српску Православну Цркву, ово питање важно, да не може постојати питање које би било важније. Оно је важно и за све вас овде сабране, и за све наше православне Србе расуте широм света, који као древни Израиљци „певају песме косовске“, на обалама европских река и далеких мора, сећајући се Косова, свога Јерусалима. „Ако те заборавим, Косово — Јерусалиме мој, нека буде заборављена десница моја. Нека се прилепи језик. мој гркљану моме. ако те не успамтим, Метохијо моја, ако те не ставим за почетак песме моје, псалмопоја мога Господу, Спасу моме.“ Ове бесмртне стихове псалмопојца Давида (пс. 136.5) сећајући се Косова, поновио је у пламену страдања 1999. године Владика Атанасије, у спомен наших светих новомученика Харитона Косовца и Стефана Метохијца. Косово је наш Јерусалим и икона нерукотвореног небеског Јерусалима, и живеће онакво какво га знамо само док звоне звона пећаршијска, дечанска, грачаничка и љевишка, док наши свештеници, монаси и монахиње молитвом призивају верни народ и сабирају га око Хлеба Господњег – Христа Спаситеља. Без народа нема Цркве, јер Црква није грађевина од камена, не може се „преметнути“ негде далеко, већ живи само у Литургији у којој се сви заједно сабирамо у Христу. Зато ове светиње Косова и Метохије нису само духовна сабиралишта нашег народа са Косова Метохије и целог света. Оне су живи путокази који у мрачној ноћи данашњег света светле и указују пут, онај пут којим су ходили и Свети Сава и Свети Краљ Стефан Дечански, Пећки свети Архиепископи и Патријарси, бројни светитељи, мученици, новомученици и страдалници. Ако се тог пута држимо нећемо залутати, али ако допустимо да ти светилници угасну и народ ће нам се разићи и трајно ћемо изгубити себе. Косово и Метохија је наша свесрпска Ћеле-кула, саздана од камења освештаног молитвом, миомирисних моштију светитељских, молитвом окађених, која Косово чини оним што јесте, што је вековима било и треба да остане, док нас год има. Али данас, браћо и сестре, спрема се суд Светом Краљу Дечанском, царском Призрену, намученом Девичу, нашем народу у малом гету у Ораховцу, старицама монахињама у Ђаковици, исповедницима у Поморављу и широм Косова и Метохије, који последњих двадесет година бивају распети са Христом на крсту мучеништва - сведочећи веру своју Православну. Тај крст иако тежак и претежак, никада нисмо носили у очајању и тузи, већ смо га доживљавали као победоносни крст утехе и наде, расцветали крст на улазу храма Високих Дечана, који је за нас оно Дрво живота, преко кога се хранимо Христовим Телом и Крвљу. Али, о ужаса! Светим Патријарсима Пећким, Св. Јаоникију и Краљу Стефану Дечанском, са њиховим малим стадом, неће судити велики моћници белога света, већ треба да пресудимо МИ, сам кукавни народ српски; да као некада они који су викали „распни га распни“, разапнемо тај мали остатак нашег рода, који се сачувао на том „грдном судилишту“ и одстранимо га као „канцер“ са неке нове, нама туђе, Србије, коју нам нуде они који су изгубили сваки осећај и свест о своме имену и који у ово наше време „продају веру за вечеру“, као некада Јуда - Христа Спаситеља за 30 сребреника. „О проклета косовска вечеро…. О проклета земљо, пропала си! Име ти је страшно и опако… О Косово грдно судилиште“ подсећа нас опет Тајновидац Ловћенски. Не заборавимо, од СВИХ НАС се тражи и очекује да са древним безаконицима, на судилишту Пилатовом, вичемо „Распни га распни“ и да се одрекнемо онога за што су се оци наши мучили, живели и умирали. Ако тако, не дао Бог, одлучимо, и Бог ће нама пресудити, као некада Јерусалимљанима који се одрекоше вере у Живога Бога и заменише га вером у идоле и беху прогнани у ропство Вавилонско. Проплакаће опет пророк Јеремија на рушевинама наших светиња, на остацима наших гробаља, на напуштеним огњиштима, пољима и виноградима. „Како седи сам, поста као удовица, град који беше пун народа! Велик међу народима, глава међу земљама потпаде под данак! Једнако плаче ноћу, и сузе су му на образима, нема никога од свих који га љубљаху да га потеши; сви га пријатељи његови изневерише, посташе му непријатељи… Путеви сионски туже, јер нико не иде на празник; сва су врата његова пуста, свештеници његови уздишу, девојке су његове жалосне, и сам је јадан.“ (Плач Јеремијин 1.1-4) Али, биће, да ово није суд Косову, ни Светом Кнезу Лазару, ни Дечанском Краљу Мученику, већ нама јаднима и несрећнима, који себе гресима својим доведосмо у овакву невољу. Од нас се данас тражи да своју главу мора САМИ да положимо на камен као некад Јован на тањир Иродијадин, да би је Ирод одсекао, и угодио својим скверним дружбеницима. Ако то не схватимо сада, браћо и сестре, схватићемо тек када буде касно, али не за Косово, јер оно је већ на небесима овенчано славом Лазаревом, мученичком крвљу Краља Дечанскога, молитвеним сузама Девичког подвижника и молитвама Светих Патријараха Пећких, већ за нас и нашу децу, која треба да живе са таквим тешким и претешким бременом, носећи тај срамни жиг довека. Зато смо вечерас овде, не да говоримо о пролазним стварима овога света, коју политиком зовемо, јер царства овога света, славе и почасти, долазе и пролазе. Нити смо вечерас овде да прозивамо оне који „Опрости им Боже, не знају шта чине“ и за које се треба молити Богу да их просвети и уразуми, већ да као Јеремија заплачемо сви заједно и пред целим нашим народом још једном поновимо бесмртне речи Божије, које је изговорио пророк Јеремија: „Чудите се томе, небеса, и згрозите се и ужасните се! Вели Господ. Јер два зла учини мој народ: оставише мене, извор живе воде, и ископаше себи студенце, студенце испроваљиване, који не могу да држе воде….. Зато покај се, Јерусалиме, да се не отргне душа моја од тебе, да те не обратим у пустињу, у земљу где се не живи.“ (Jер 2.12-13; 6.8)

Стеван је одлично говорио о овој значајној теми и радујем се да имамо младе теологе који овако сведоче Еванђеље. Свима препоручујем од срца да ово послушају.

Широм Епархије Рашко-призренске данас је обележена четрнаеста годишњица Мартовског погрома. У манастирима и парохијским црквама служени су парастоси за пострадале жртве Погрома и све православне Србе на Косову и Метохији који су пострадали у ратном и послератном насиљу. У манастиру Грачаница, након Св. Литургије парастос жртвама терора служио је Епископ Рашко-призренски Теодосије уз саслужење свештенства приштинског намесништва. Парастосу су, поред многобројних мештана и верника, присуствовали и заменик директора Канцеларије за Косово и Метохију Жељко Јовић, шеф мисије ОЕБС на Косову Јан Брату и државни секретар у Министарству привреде Бранимир Стојановић. Након парастоса, у свечаном мимоходу Владика са народом кренуо је улицама Грачанице до обележја жртвама и несталим испред Дома културе где су положене беле руже. У 12.00 часова почела је академија на којој се Епископ Теодосије обратио присутнима следећим речима, говорећи о Мартовском погрому, али и о значају Косова и Метохије за наш верни народ и очувању вере у Христа, народне слоге и светолазаревског завета као темеља на којима почива духовни и народни идентитет целог српског народа: БЕСЕДА ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА РАШКО-ПРИЗРЕНСКОГ ТЕОДОСИЈА АКАДЕМИЈА ПОВОДОМ ЧЕТРНАЕСТЕ ГОДИШЊИЦЕ МАРТОВСКОГ ПОГРОМА ГРАЧАНИЦА 17. МАРТ 2018 http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/beseda-episkopa-teodosija-na-akademiji-u-gracanici-povodom-cetrnaeste-godisnjice-martovskog-po Ево, већ, четрнаест година, сваког 17. Марта, подсећамо се трагичних догађаја Погрома из 2004. године, у коме је само за два дана насиља, 4.000 људи изгнано из својих кућа, широм Косова и Метохије, погинуло је 28 људи, више од 900 људи је претучено и тешко повређено, а 34 наших цркава и манастира је уништено или тешко оштећено. У овим нередима, око 1000 кућа Срба, Рома и Ашкалија је запаљено од стране албанских екстремиста. Пред нашим очима су и даље слике пострадалих Срба у Косову Пољу, наших људи који су у последњем часу евакуисани из зграде Ју програма у Приштини и наших Призренаца који су уточиште нашли у бази КФОР-а, док су њихове куће и цркве нестајале у пламену. У историјском памћењу нашег српског православног народа на овим просторима, ово је само један у низу сличних догађаја, који су обележили нашу историју. Сетимо се само страдања Срба у великим сеобама крајем 17. и почетком 18. века, када су хиљаде српских породица биле принуђене да напусте свој родни праг, или записа дечанског игумана Серафима Ристића у његовој књижици „Плач Старе Србије“, писанија блаженопочившег Саве Дечанца, Епископа Жичког, као и сведочанстава наших српских конзула, путописаца. Страдање нам није никада било страно, али и поред свега, наш народ је налазио снаге да остане и опстане на овој благословеној земљи косовској и метохијској, чувајући своју веру, чувајући своју народну културу и обичаје, свој језик и историјско памћење. Господ нам каже да ћемо имати „невоље у свету“ (Јн. 16.33), али нас истовремено храбри и подсећа говорећи „Не бојте се. Ја сам победио свет“ (Јн 16,33). Из свих тих невоља и страдања, наш народ је излазио са ранама, али и са још већом вером и чврстином да никада не напусти и не заборави Косово и Метохију, где год их ветрови историје односили. Зато је Косово и Метохија освештани простор који надилази историју, политику, пролазне границе и тзв. политичке реалности. Ова благословена земља натопљена је крвљу мученика и страдалника, посејана бројним црквама и манастирима од којих су многи у рушевинама, али и даље сведоче наше духовно и историјско постојање и присуство, и то је оно што нам у свим невољама даје снагу. Зато смо ми хришћани „саблазан свету,“ јер оно што је за некога пораз, за нас је пут ка победи и вечном животу, јер верујемо да је последња победа - Христова. Зато се и ове годишњице, Мартовског погрома сећамо не само са тугом и болом због изгубљених живота, запаљених светиња и унесрећених људи, који су тих дана изгубили своје домове, већ и са чврстом надом да нас ни то, ни било које друго страдање, неће и не сме поколебати у решености да останемо своји на своме. Они који би желели да нас овде нема и не буде, увек ће гледати и видети у нашим светињама, у нашим селима и обележјима, оно што их подсећа на Србију и наше вековно присуство на овим просторима. Довољно је овде и земље, и воде, и неба, за све људе добре воље, и као народ спремни смо да живимо са другима у миру и да делимо оно што нам је свима као људима Бог подарио. Али, истовремено, мартовско страдање 2004. године, као и бројни напади и злочини који су учињени над нашим народом у последњих 20-так година „међународно гарантованог мира,“ само нас чине још више решеним да се никада не одричемо онога што је наше. Зато је 17. март и подсетник и порука, да се не може градити будућност једног народа на забораву своје историје, да се не може размењивати „своје за своје“, да наша деца не могу да имају истинску будућност ако забораве зашто су живели и жртвовали се њихови преци. Наша историја и наша вера нису митологија, већ оно што нас повезује са вечним животом у Христу. Без те духовне вертикале, српски народ и српска средњовековна држава никада не би били оно што су били. Без тога не би било ни Грачанице, ни Пећаршије ни Дечана, ни Светога Симеона Немање, ни Светог Саве, и били бисмо само једно племе на беспућу историје, тиква без корена, људи без истинског идентитета. Зато, данас, 14. годишњицу Мартовског погрома обележавамо са молитвеним сећањем, али и са духовним оптимизмом да ћемо Косово и Метохију сачувати само уколико ми останемо верни оним идеалима који су надахњивали највеће синове нашег народа и наше Свете Цркве и уколико се трудимо да не продајемо своју земљу и не остављамо гробове својих предака. Доста порушеног смо, за сада, обновили и наставићемо са обновом. Али, циљ наше обнове није само да обновимо грађевине, већ и да подстакнемо наше људе да се врате и да духовно обновимо наше заједнице, и да поново пропоју наше светиње. То је посао где нам је потребна помоћ целог нашег народа и наше државе, да обезбедимо и услове за живот нашој омладини, запослење и будућност. У том подвигу треба да делујемо сложно и одлучно, не гледајући ко припада којој партији, већ да будемо народ светосавски. Тек тако јединствени, моћи ћемо да постигнемо успех и да остваримо наше циљеве. Наше је да уложимо веру, зној и труд, а Бог ће нам дати и помоћи ће нам. Господ да упокоји све оне који су пострадали у Мартовском погрому 2004. године. Господ да нас укрепи да обновимо све што је уништено и да нас сачува од нових страдања. Ако би се десило да она и дођу, трба да останемо храбри, међусобно солидарни и чврсто решени да светолазаревски останемо и опстанемо на нашем Косову и Метохији. Бог да благослови, да преостале дане Великог поста, Свете Четрдесетнице, проведемо у миру, слози, праштајући једни другима, да бисмо дочекали сверадосни дан Христовог Васкрсења. View full Странице

Бог вам помогао Судбина нам није одређена и у нашој православној традицији не постоји такав концепт, као нпр у исламу (кисмет). Ми смо ти који својим одговорним или неодговорним начином живота бирамо између раја и пакла, како овде на земљи, тако и на небу. На Божијем суду Бог ће само или препознати у нама лик свог јединородног Сина, јер њиме се све спасава тј. улази у вечно постојање, или га неће препознати. Бог је личност али не треба поистовећивати концепт наше индивидуалне личности са Богом. Бога "нико никада није видео", али га је јединородни Син објавио (уп. Јн 1.18) тј. пуноћа Божијег постојања пројавила се телесно у Исусу Христу, Бог се вечно сјединио са човеком у Христу. Истовремено Бог је својим Духом "свуда присутан и све испуњава" и Духом Светим "свака душа живи и узвисује се у чистоти, светли се тројичним јединством у светој тајанствености." Дакле, Тројичног Бога не можемо појмити нашим умом, већ треба да смиримо ум пред тајном Божијом и допустимо благодати Божијој да га просветли и учини нас причасним Богу, што пре свега бива у Цркви - Телу Христовом. Ако од Бога непросвећеним (непокајаним) умом тражимо разне ствари наше жеље се расипају као прашина, Бог нас не чује и не слуша јер ми не слушамо Бога и немамо свест о Њему. Наше молитве су често разговор са нашим сопственим помислима, и наша вера у Бога, вера у пројекцију сопственог палог ума који себе поистовећује са Богом. Зато је важно да се молитвом отворимо за тајну Божију и тражимо како нас Христос учи пре свега Царство небеско (тј. присуство Божије), а онда ће нам се све остало придодати колико нам је потребно. Многе наше жеље и потребе заправо су производ нашег погрешног поимања и Бога и света око нас и нас самих и наших потреба. Те потребе су великим делом засноване на нашем егоизму тј. себичном индивидуализму и поимању себе одвојено од ближњих и од Бога. Охристовљењем свет видимо у другој светлости, у Духу Светоме отварају се видици међусобне повезаности свега створеног и коначног циља Божијег да све сједини у Христу. Зато је највиши и најузвишенији смисао молитве пребивање у Божијем присуству, како то велики молитвеници кажу, тиховање ума у срцу. Молитва постаје нови начин живота. Ту нема много речи и много жеља, нема питања, већ само дивљење и слављење Бога који се у свему тако дивно прославио.

Богу заиста не требају никакве крвне жртве и у 50 псалму псалмопојац Давид лепо каже: "Жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено, Бог неће презрети". Приношење жртава у Старом завету део је божанске педагогије кроз коју је вођен израиљски народ у времену када је био окружен сличним религиозним системима који су почивали на принципу жртве и задовољења неретко крвождерних лажних богова. Зато ове жртве имају символичко значење и Христос својом жртвом љубави на Голготи укида крвну жртву и од тада приносимо бескрвну жртву - Свету Евхаристију која подразумева приношење васцелог нашег бића и целе творевине на освећење Богу у Христу Исусу Спаситељу. Евхаристија је жртва али не као старозаветне или незнабожачке жртве које имају за циљ да умилостиве гневног Бога, већ жртва љубави и мира и истовремено и знак будућег начина постојања које почиње већ овде и сада у Цркви, Телу Христовом. Божије благовољење јесте да надиђемо себичну индивидуалност и узрастемо у пуноћу раста Христовог и задобијемо охристовљену свест да смо сви у Христу позвани да будемо једно као један Хлеб Господњи и једна Чаша у Светој Евхаристији. Тог освештења и преображаја човека од себичне индивидуе која живи у страстима и греху у охристовљену личност нема без подвига с једне стране и благодати Божије која се даје по мери нашег истошћанија (испражњења). Што више у себи оставимо простора за Бога и друге то ћемо више постати причасници љубави Божије. Уколико останемо у свету свог себичног ја заувек ће нам бити страна Божија љубав и Царство небеско које почива на тој неизрецивој љубави.

Јудаизам у својој данашњој форми није изворна истина коју је Бог преко старозаветних праведника откривао и коначно у пуноћи објавио својим Сином оваплоћеним. Данашњи јудаизам је заправо наставак религиозне идеологије фарисеја, управо оних који нису препознали Христа као Бога и који су од Старог завета направили националну веру јеврејског народа придодајући бројна своја нова правила и предањањ. Зато су православни хришћани истински наследници древног Израиља. Старозаветна предања би била бесмислена без јединог кључа преко кога их можемо разумети, а то је Христос Богочовек.

Размишљајући о оваквим питањима важно је да се подсетимо шта је грех. Да ли је то прекршај одређених законских моралних норми или све оно што нас отуђује од Бога. Грех је посрнуће правилног усмерења човекове воље, последица је помрачења ума и човекове егоцентричности у којој свет види као пројекцију сопствених страсти. У таквом стању човек живи у сталном страху и забринутости и грчевито тражи излаз кроз разне видове зависности и бега од стварности (алкохол, дрога, неморалан живот, видео игре). У оној мери у којој човек разним својим поступцима отуђује себе и од Бога и од своје аутентичне људске природе која нам је откривена преко Богочовека Христа, у тој мери живимо у стању греха, односно промашаја и заблуде. Уколико се не вратимо Богу, не преумимо, тј. покајемо грех постаје наша друга природа и у потпуности регулише наш однос према Богу и другима и човека води у стање дубоке духовне обмане која је ништа друго него духовна смрт. Конкретно, ако се човек тетовира да би привукао пажњу на себе или истакао одређену поруку за коју сматра да изражава његову личност запада у слепу улицу. Колико год истетовирали наше тело, нећемо променити оне истинске унутрашње узроке који изазивају дубоко стање незадовољства. Зато је много боље да духовно упишемо име Божије у свој ум и срце и да се украшавамо врлинама.

Постојале су неке индиције да се напади терориста спремају. КФОР је за сваки случај предузео додатне мере заштите. Косовска полиција је појачала прегледе на граници посебно према Албанији и Македонији. Хвала Богу све је мирно прошло али манастир је под јаком заштитом и константним видео надзором. Нисам желео да дајем изјаве у медијима (које избегавам у последње време колико је год могуће) да се не би ширила непотребна паника. Све ово је саставни део живота Срба на КиМ и већ смо на све ово навикли. Мере заштите данас су стварност живота и на западу, по аеродромима, пред црквама, на улицама....

Епископ Рашко-призренски Г. Теодосије дао је интервју за ТВ Храм уочи Божићних празника. Видео снимак доступан је на youtube каналу ТВ Храм. Владика је говорио о животу Цркве на Косову и Метохији, о свом епископском пастирском раду, почецима свог монашког живота, обнови светиња и другим темама везаним за живот наше Цркве на овом простору.

Јудаизам у данашњој форми нема континуитет са објавом Бога у Старом Завету. Бог је кроз историју Израиља припремао долазак Свога Сина у историју и много је старозаветних пророчанстава који указују на то. Стари завет је зато припрема за пуно откривење Бога у телу које смо добили једино у Исусу Христу који нам је Бога Оца објавио. Данашњи јудаизам наставак је фарисејске секте која је божанска предања дата преко Торе, пророка и других старозаветних списа погрешно протумачила и оптеретила низом моралистичких правила. У Новом Завету видимо на више места како Господ исправља фарисеје који су увели своја људска предања и претпоставили их божанским. Фарисеји и садукеји су имали погрешну слику о Богу и зато су дали да се Христос, Син Божији, разапне. "У свету беше, и свет кроз Њега постаде, и свет Га не позна. Својима дође и своји Га не примише" (Јн 1.10-11) Зато су Хришћани Нови Израиљ и једино хришћанство има пуни континуитет са старозаветним предањем. Јудаизам и ислам (који је настао као својеврсни амалгам неких јеврејских, хришћанских предања и Мухамедових фантазија) нису аутентично предање које нам открива Бога, иако садрже извесне елементе старозаветног предања, које, опет, они тумаче на сасвим другачији начин него ми. Једино Православна Католичанска Црква чува пуноћу апостолског предања, за разлику од других хришћанских конфесија (римокатолика, протестаната, тзв. оријенталних хришћана) које су ово предање оптеретили и искварили мањим или већим бројем погрешних учења или интерпретација, која немају темеља у учењу Цркве првих векова хришћанства, и која стварају мање или више погрешну слику о Христу - оваплоћеном Сину Божијем и његовом домостроју спасења.

Благослов не треба гледати као фатву, дефинитивно и непромењиво мишљење, наредбу. Благослов је више упутство, савет, а од нас и наше слободе зависи како ћемо одговорити на ту добру реч. Механичко и магијско схватање благослова је погрешно. Супротно благослову је злословље које човека наводи на грех тј. на отуђење од Бога и ближњих.

Бог вам помогао. Наравно да Божански Логос није имао тело пре стварања света и човека иако је у предвечном промислу (односно предвечном савету) Божијем оваплоћење Сина Божијег било укључено и да би се догодило независно од првородног греха. „...него часном крвљу Христа, као Јагњета непорочног и безазленог, предвиђеног још пре постања света, а јављеног у последња времена ради вас“ (1 Пт. 1, 19-20), „Него говоримо премудрост Божију у тајни сакривену, коју предодреди Бог пре векова за славу нашу“ (1 Кор. 2, 7); „Као што нас и изабра у Њему пре постања света да будемо свети и непорочни пред Њим, у љубави, предодредивши нас себи на усиновљење кроз Исуса Христа, по благонаклоности воље своје, на похвалу славе благодати своје, којом нас облагодати у Љубљеноме…“ (Еф. 1, 4-6). Све што је створено, створено је, дакле, за Христа и Христом да би се у Христу све сјединило и ушло у вечно постојање, а то не би било могуће да оваплоћење није било "предвиђено" тј. планирано пре стварања свега. - „Јер Њиме би саздано све, што је на небесима и што је на земљи, што је видљиво и што је невидљиво, били престоли или господства, или началства или власти: све је Њиме и за Њега саздано“ (Кол. 1, 16); „…обзнанивши нам тајну воље своје, по благовољењу своме које унапред одреди у Њему, за остварење пуноће времена, да се све састави у Христу, оно што је на небу и што је на земљи, у Њему...“ (Еф. 1, 9-10). Човек је створен по лику Божијем и подобију "κατ᾿ εἰκόνα ἡμετέραν καὶ καθ᾿ ὁμοίωσιν" (בְּצַלְמֵ֖נוּ כִּדְמוּתֵ֑נוּ - betsalemu kidmutenu). Ово указује на божанско назначење човека као слободне личности која је позвана да ураста у пуноћу заједнице са Богом и овде се конкретно, колико ми је познато по светоотачкој традицији, не односи конкретно на човечански лик оваплоћеног Бога Логоса. Говорећи о овим стварима наш кључни проблем јесте што време доживљавамо линеарно, а на нивоу Божијег постојања време постоји као вечност и зато много тога треба да разумемо условно. Адам је створен по лику Божијем, а Христос, нови Адам, је икона невидљивог Бога (уп. Кол 1.15). Први Адам није послушао Бога, а други му је био послушан до смрти и то смрти на крсту (уп. Фил 2.8). Имајући у виду да је све што је створено, створено за Христа, стварање првог Адама није коначница стварања Човека који је предназначен да постоји једино као Богочовек и у њему све да буде сједињено са Богом. Зато је хришћанство у свему христоцентрично, а не хуманоцентрично. То је једна сасвим другачија перспектива у којој многа питања сагледавамо на другачији начин (разлике између полова, однос личности и индивидуе, однос мноштва и једнога, тајна постојања у есхатону итд). Зато је Христос и алфа и омега свега.

Бог благословио брате. Икона се дефинитивно не мења сама по себи, већ се променом нашег расположења и уопште унутрашњег стања мења начин на који доживљавамо стварност. Будући да све све информације које примају наша чула, преко нервног система долазе и бивају обрађене у мозгу, све што видимо, чујемо, опипамо, помиришемо или окусимо, тамо добија коначни облик и постаје конкретно искуство. Познато је, да наше душевно стање, као и разни други фактори карактеристични за сваког појединог човека, и те како утичу на овај процес перцепције стварности. Отуда се дешава да на спољашњим објектима често пројектујемо сопствено стање. На сличан начин уметник пројектује своје унутрашње, и душевно и духовно стање на спољне објекте, што се на пример, посебно може приметити у иконографији.

Бог вам помогао, најбоље да о овоме поразговарате са својим парохијским свештеником.

Управо тако, свођење хришћанске вере на морализам или на пијетизам у суштини је довео до кризе хришћанства у Европи. Овде само треба бити опрезан. Враћање аутетичном православном предању није "богословска археологија". Наша Црква чува непрекинуту аскетско-богословску традицију која је дубоко урасла у наш етос. Нажалост, у времену опште секуларизације сведоци смо општег тренда демонтирања традиционалног хришћанског морала који се понекад и у православним круговима тумачи као непотребни морализам. Насупрот опсесивном страху од паклених мука и казне "гневног Бога", данас се неретко одлази у другу крајност - слободу без одговорности. "Све је дозвољено јер Бог је љубав и све разуме". Веома је важно овде направити разлику. Православни етос нас чува у оквирима слободе којом нас је ослободио Христос. Правила нису потребна Богу него нама, и то не зато што имају значај сама по себи и представљају параметре који тобоже ограничавају и Божију љубав, већ као путокази који нас усмеравају да наша слобода не постане анархија и насиље над другим. Наша слобода престаје тамо где почиње патња другога, више пута је речено. Одређена правила живота у Цркви, колико год била несимпатична онима који проповедају хришћанство као апсолутну слободу (без одговорности, односно без подвига љубави и жртве) од кључног су значаја управо за остварење истинске слободе у Христу. Апсолутизовање пале човекове природе као мерила љубави и истине је дубоко погрешно јер заправо негира кључни подвиг Христа Спаситеља који је својим оваплоћењем обновио ту палу природу, победио силу греха и смрти и учинио нас својим сателесницима кроз Св. Крштење и остале тајне Цркве. Православна Црква је на грех увек гледала као на болест људске природе, а на спасење као на њено исцелење и оцелотворење. Покајање које је пре свега дубока унутрашња промена нашег живота, повратак "очинском дому" и повратак истинском "себи", односно Христу, нема у себи ништа јуридичко. Једина жртва коју Бог од нас прима је "срце скрушено и смирено које Бог неће презрети" (Пс 50). Али, с друге стране живот у Христу без радикалне промене живота, одбацивања греха као неприродног начина постојања и сталног подвига тј. труда на исцелењу од греха, нема ни покајања, ни спасења, па самим тим ни истинске радости у Христу. Радост без покајања је страна хришћанину и зато оци подвижници врло често говоре о радостотворном плачу (Χαρμολύπη). Овај радостотворни плач дубоко прожима сва православна богослужења, иконографију, музику... То је радосни плач повратка Богу Оцу у Христу, свест о бескрајној премудрости и љубави Божијој пред којом стаје сва људска логика. Он рађа истински страх Божији, као непрестану пажњу, трепет срца, ум који трезвено бди на дверима срца у коме налазимо Царство Божије. Хришћанин без радости је далеко од Бога колико и хришћанин без духовног плача. Они су неодвојиви. Радост без плача је самообмањујућа еуфорија, а плач без радости води у бездан очајања. Отуда је важно да непрестано пониремо у дубину православног предања које је наша Црква сачувала и да се пазимо од духа овога света који тобоже у име "слободе у Христу" жели да нам проповеда "New-Age Еванђеље" које је дубоко страно Христу и свему ономе што је Црква вековима веровала и сачувала до данас.

Свакако да треба да останете у контакту са својим лекаром, али пре свега мора да верујете да је једини истински Лекар који нам свима помаже и преко медицине и на разне друге начине, сам наш Господ Спаситељ. Вера у Бога не искључује и поверење у добронамерне лекаре. Било би много значајно да обраћате ако можете што је могуће мање пажње на мисли које вам долазе. Велики број људи живи у сталном стању анксиозности тј. страха од онога што може да се деси и наше духовне немоћи да видимо себе и свет око себе у светлости Божије љубави. Отуда толико нервозе, свађа, неспоразума, ратова, насиља и сваког зла. Опседају нас сталне бриге, шта смо другачије могли да урадимо јуче, и шта може све да нас снађе сутра и тако смо у сталном духовно-одсутном стању тј. кошмару сопствених помисли. Овај страх се формира пре свега конфузијом помисли које прихватамо као своје и поистовећујемо се са стањем свог палог ума. Међутим ни те мрачне мисли, ни оно што вам оне говоре немају везе са вашом личности и колико успете вером пре свега, а кроз веру и учешћем у светим тајнама и молитвом, да једноставно игноришете те мисли и уместо брига више времена посветите сећању на Бога, засигурно ће вам бити много боље. Када вас нападну мрачне мисли читајте Свето Писмо, Исусову молитву, молитве из молитвеника. То је духовна терапија којој треба стално прибегавати јер нам Бог може помоћи само уколико и ми отворимо своје срце за Њега. Важно је да не улазите у разговор са тим опсесивним мислима и да не допустите да у вама стварају немир. Оно што дефинитивно не смете да верујете јесте да је Бог суров или неки џелат који нас кажњава. Бога Оца нам је открио сам Његов Син оваплоћени, Господ Христос, као Бога бескрајне љубави и праштања, који својим Духом Светим грли, оживотворава и испуњава сву творевину и узводи је њеном истинском циљу и смислу постојања. Оно што доживљавамо као Божију казну заправо је само последица нашег погрешног избора и удаљавања од Божије љубави. Што се више човек враћа Богу (покајањем, тј. исцелењем ума), све више упознаје безграничну љубав Божију и задобија истински "страх Божији" који није страх од казне, већ стални молитвени трепет и пажња (трезвење) да останемо у присуству Божијем и да својим несавесним поступцима не одступимо од те љубави. Господ да вас укрепи и подари вам вере и снаге.

Опростите на кашњењу. Најбоље је да пажљиво проспете негде у земљу где нико не гази и где се на бацају отпаци или у неко огњиште да изгори. Ако је уље још за употребу у кандилу може и тако најбоље да се искористи. На крају крајева, и наше тело бива сахрањено у земљу. Свакако није добро да се било шта освештано баци у тамо где бацамо непотребне ствари или да се остави да још више пропада због нашег немара. Све свештене материје долазе из земље и у земљу се враћају.

Мало сам средио (уз незнатне исправке) мој текст који је 1993. године објављен у епархијском часопису ЕРП "Монах - тајник животворне смрти". Мисли које су ме тада надахњивале остале су ми путеводитељи све до данас и више пута сам у својим одговорима писао о темама које су поменуте у овом тексту. Кога интересује може да прочита. Прилажем текст у Ворд формату у прилогу. МОНАХ - ТАЈНИК ЖИВОТВОРНЕ СМРТИ Основни смисао монашког живота најјасније се може сагледати у светлу крстоваскрсног подвига подвигопложника Христа, који у своме крајњем смирењу крсне смрти побеђује саму смрт и васкрсењем отвара двери бесмртности и нетрулежности палом човек. Зато је православни монах, пре свега, исповедник-мученик, који делатно, својим подвижничким животом сведоци до крви благовест победе над смрћу. Његов подвиг није само аскетски процес етичког усавршавања, какав нам је познат и у другим религијама и философским системима, већ надасве, процес интегралног преображаја пале човекове природе у светотајинском и благодатном животу Цркве као Тела Христовог. У своме непрекидном подвигу сараспињања распетом Богу-Логосу, на крсту добровољног страдања, монах свакодневно умире старом човеку заробљеном оковима биолошких закона пале и огреховљене природе, да би још за живота васкрсао као нова твар, обновљена силом Духа Светога. У том процесу он суштински постаје силом благодати Божије, нова твар, заснована на сасвим другачијим онтолошким претпоставкама. Монах постаје “бог по благодати”, “небески човек”, “анђео у телу”, као што певају црквене песме. Свети апостол Павле громко благовести велику тајну коју дубоко проживљава свака богочежњива душа правослваног монаха: “Све сматрам за трице да бих Христа задобио и познао Њега и силу Његовог васкрсења и заједницу Његових страдања САОБРАЖАВАЈУЋИ СЕ СМРТИ ЊЕГОВОЈ” (Фил. 3, 8-1О). Заиста, за монахе је овај пролазни живот саображавање смрти Христовој, делатно остварење крштењског завета, јер крстивши се у смрт Христову сапогребују се Њему и постају једнаки са Њим једнаком смрћу, да би саваскрсли Христу (уп. Рим. 6, 4-5). Зато је за монахе, који сваку реч Господњу подвигом крсне љубави одстрадавају, само једно важно - постати заједничар Христовог васкрсења и санаследник вечнога живота - нова твар која као живи кавасац бесмртности заквашава васцелу грехом умртвљену твар, која уздише и тужи у оковима греха. На тај начин монах тихо и ненаметљиво, преображавајући самога себе благодаћу Божјом свештенодејствује својим молитвама, сузама и трудовима тајну васкрсења целоме свету. Одушевљењи премудрошћу крста, која је пред очима света лудост, монаси, по речима апостола, живи се стално предају на смрт за Исуса, да би се и живот Исусов пројавио у смртном телу њиховом. (уп. 21 Кор. 5, 10-11). Умирући својој огреховљеној вољи - добровољним и безропотним послушањем; својим страстима - подвижничким уздржавањем; сујети светског живота - монашким смирењем и трпљењем, монаси задобијају истинску слободу, која се не може разумети у уским оквирима физичких закона, друштвених и политичких теорија, већ једино у контексту благодатног живота у Христу Исусу. Они губе себе и заборављају, да би себе нашли и упознали на једном вишем нивоу постојања. Жртвују васцело своје биће као жртву свепаљеницу. Велики су то логички парадокси и чудесна је ово тајна скривена од „мудраца“ овога света. Зато је сва силина живота која зрачи са лица православних монаха сакривена у тајни животворне смрти крсне, у дубини животочног гроба Христовог. А они, који су срцем познали ту тајну и кренули без икакве резерве за Господом, не чекају само обећање блаженства “загробног живота”, већ хитају да са радошћу још у овоме животу умру у Христу, да би опитно познали васкрсење душе и пре свопштег васкрсења и тако заживили у предукусу есхатолошке радости и пре свршетка времена. Зато су облагодаћени монаси првовесници бесмртног и вечног живота који блистају као парчићи неба у тмини светске долине суза. Расцветали крст монашки Тежак је ово подвиг, свакодневно липтање крви - подвиг у коме се све продаје да би се купио „бисер многоцењени“. Али све те болове и туге монашког крста блажи тиха нада и радост вечне утехе, непоколобљива вера и увереност у сваку реч Божију. Где је крст, ту је и радост која долази за њим. Радост је заправо и зачаурена у дубини крста као његова најдубља тајна. Монашки крст је као расцветали Аронов штап, као оживела усахла утроба Сарина која рађа у вери по Божјем обећању. У знаку животворног расцветалог крста Господ подиже убоге и нишце, а горде овога света обара у стиду. То је чудесни знак који у себи скрива васцелу тајну божанског домостроја спасења, и зато је читав подвиг оваплоћеног Господа од витлејемске пештере до голготског крста разумљив и објашњив само у светлости философије крста. Отуда је и монашки живот као живот крстоносни сав испуњен радошћу крста. Иако наизглед бесполодан и сув он зрачи великом силином животног оптимизма и наде. Одевени у црну ризу покајања и дубоко скрушени у молитвеном плачу, духоносни монаси су непресушни источници радости који напајају жедне и обремењене душе новом животном надом и вером. Као кринови процветали су у најзабаченијим пустињама прве монашке заједнице, које су убрзо постале места утехе и нове наде васцелој васељени. Како тада у древна времена, тако и сада монаси својим смиреним оптимизмом настављају да сведоче свету да се једина истинска радост може наћи у тајни крста. Преображењем до “Првобитне красоте” Монаси су духовни ратници који се у непрекидној борби са страстима ослобађају окова смрти. Свакој страсти протистављају супротну врлину: стомакоугађању - пост, телесној похоти - целомудреност, гордости - смирење ... и све своје жеље, прохтеве сахрањују у земљу блажене послушности и самоодрицања, док сама благодат Божија не исцели и обнови грехом деформисане природне силе њихове и даде им њихов природни и богомдани смисао и циљ. Свети оци нас уче: “Дај крв, да би примио Дух”. И кроз ове речи пројављује се тајна крста - “умри савршено, да би живео савршено”, саветује св. Варсануфије. Да би достигли свој циљ или макар кренули ка идеалу истинског монашког живота, монаси све своје силе усмерују ка томе да изађу из окова свога самољубља и гордости, жртвујући и празнећи себе до краја. Они траже своје истинско „ја“, губећи себе за овај свет и сахрањујући своје „лажно-ја“. Да би постали истинске боголике личности, отворене у љубави према Богу и ближњем, они одбацују безличне маске себичне индивидуалности и одричу се својих лажних и неаутентичних потреба, чак и билошки природног, сежући ка надприродном, само да би пронашли “првобитну красоту” коју нам је у путној лепоти открио Нови Адам - Христос, обновивши пали лик старог Адама. Монах се не бори против онога што је Бог створио и „што добро бјеше веома“. Он не устаје против Богом саздане природе, већ против силе греха која је оболестила и отрулежила природу отровом смрти, осмртивши оно што је саздано за бесмртност и нетрулежност. Та сила греха деформише човеков духовни организам, његову личност и природне силе унаказујући Божији лик у њему. Зато, да би се грех, смрт и ђаво победили потребно је све жртвовати. Господ нас позива; „Ако дакле, ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и узме крст свој“. (Мк. 10, 21). У том позиву садржан је цели манифест монашког живота. Следити Господа не значи само умом прихватити Његова морална и духовна учења, већ, делити исту судбину са Господом до голготске смрти. Православни монах се зато не одриче само онога што „поседује“, већ и онога што тренутно „јесте“ у свом палом стању. Зато да би нашао себе, он цепа све своје и себе самог као крпу пред Богом, пред људима и сваком твари, те се одева у христоподобно смирење. Он као мартир (сведок, мученик) добровољног страдања живо сведочи премудрост тајне крста. Отуда су хиљаде монаха, са жаром ранохришћанских мученика, остављали луксуз и сјај светске сујете и бежали у рупе и јаме планинске одевајући се у ризу смирења и понижења, да би их Господ оденуо нетрулежном ризом нетварне светолсти. Све су своје бацили пред Господом, омрзнувши све што је пред светском сујетом часно и хваљено. Богаташи оставише своје богатство, цареви царство, мудраци своју светску мудрост. И, о чуда, они који некада живљаху у обиљу, слави и сјају светске моћи постадоше просјаци и убожјаци Христа ради, који у ритама, попут Јова многострадалног, на ђубришту вапију Господу за милост. Мудраци светски постадоше јуродиви; благоглагољива уста, Христа ради, занемеше најсмиренијим, али и најречитијим молчанијем. Сви они презреше свет, али не свет као премудру творевину Божју, већ силу греха која се служи светом као оруђем вечне смрти и осуде. Они презреше трулежно и пролазно да би примили нетрулежно и вечно, као дар Божје љубави, а не као лично достигнуће. Оставише свет заражен отровом греха и смрти да би га у вечности налседили преображеног и благодаћу васпостављеног. Њихово следовање Христу није долазило од разумског убеђења, већ од једног сасвим целовитог делатног преображаја којим Христови следбеници јестествено постају аутентичне личности какве их је Бог првобитно саздао. Читава аскетика Православне Цркве дубоко је утемељена на премиси да се пали човек својим отуђењем од Бога отуђио од самога себе, да је његова личност у палом стању тек само маска, трагична карикатура грехом деформисаног лика Божјег, кога треба пронаћи и обновити светотајинским и подвижничким животом у Цркви. Зато је аскетики живот православног монаштва, иако споља наизглед по многим својим формама сличан подвижништву неправославног Запада или далеког Истока, сасвим јединствен и почива на суштински другачијим антрополошким основама. Сила која се у слабости пројављује Прави монаси су истовремно и најслабији и најјачи људи. Сила се њихова у слабости пројављује. И заиста, као што говори богомудри апостол: „Оно што је слабо пред свијетом изабра Бог да посрами јаке“ (1 Кор. 1, 27). Велики светилници египатских и палестинских пустиња били су често прости и једноставни људи, али у свом смирењу прозрели су премудрост крста Христовог и обукли се у његову силу. И као што некада, прости рибари постадоше апостоли - просветитељи васељење, тако и ови свети и неуки старци засијаше божанском мудрошћу. Познавши немоћ и слабост свога палога бића смирише се пред Творцем, и будући немоћни постадоше свемоћни у Христу. Јер тек онда када потпуно изгубимо себе и све своје разапеномо на крсту потпуне преданости Господу, у нама почиње да делује друга сила која нам даје снаге за оно што је изнад наших моћи. Тајна великих подвига светих отаца није у томе што су они били снажнијии и јачи од људи данашњег времена, већ у томе што су се потпуно одрекли света и светских утеха предајући себе без остатка Господу, у крајњем смирењу и познању својих људских немоћи. Када човек више није у стању да ишта учини сам својим силама, тада наступа Бог, који из прашине подиже нишче и убоге који му непрестано вапе скрушеним и умилним срцем. У нашем времену исувише је мало оних који су спремни да се одрекну себе, да потпуно одсеку своју палу вољу и трпљиво поднсеу вољне и невољне житијске скорби, јер данашњи човек је чврсто ослоњен на логику свога рационалног ума и на све је пре спреман осим на то да разапне свој ум и баци га у бездан логичке неизвесности крста. Као некада за Јевреје и старе Јелине, крст је и данас камен спотицања за многе људе. Смирење - кључ подвига Сви монашки подвизи: пост, бдење, уздражање, сиромаштво, молчаније, молитва и др. сами по себи немају никакву делатну силу и моћ и немоћни су пред силом смрти. Ти подвизи се самопоуздано и произвољно уз разне аскетске методе примењују у другим религијама, али магијски, са уверењем да саме по себи могу донети духовну слободу и просветљење. Приступ православног монаха је коренито другачији, јер монаси све те подвиге темеље на основном крстоносном подвигу смирења, који је потпуно стран и непознат у свим другим религијама света. Свети Оци дефинишу смирење као познање Божје свемоћи и своје властите немоћи, палости и оболешћности васцелог бића. Смирење је заправо свест и дубоки духовни осећај да смо ми пад, а Христос једини Васкрсење, да смо ми смрт, а Он једини живот, да смо ми мрак, а Он једини светлост. А где је смирење без љубави, без страха Божијег, без плача и суза? Те основне духовне врлине једина су плодна земља на којој једном посађени поменути подвизи доносе духовни плод. Монах пости не зато што је пост сам по себи спасоносан, већ да би у глади још јаче осетио ону духовну глад за Богом. Он делатно исповеда своје смирење пред Господом да не живи човек само о хлебу, већ о свакој речи што излази из уста Господњих, као што нас је сам Христос научио када је искушаван на гори (Мт. 4.4). Пост сам по себи, када није праћен смиреном молитвом и када се произвољно упражњава може да буде веома погибељан и по тело и по душу човекову. Монах живи у нестицању и сиромаштву „ништа себи самом не стичући нити чувајући, сем оно што је на општу потребу, и то из послушања, а не по својој вољи“. На тај начин он делом исповеда да се не треба страсно везивати за твар, нити налазити телесну и духовну утеху у твари уместо у Творцу јер не може се „служити и Богу и мамону“. Монах ћути не зато што је ћутање врлина по себи, већ зато што себе сматра неуким и недостојним да било шта каже; он постаје „луд“ за овај свет и одбацује мудровање овога света засновано на фантазији ума и помислима, да би се омудрио нетрулежном премудрошћу Христовом. Многи свети монаси живели су као неугледни убожјаци исповедајући самим својим начином живота сву беду унутрашњег стања палог човека, да би се тако уподобили царинику и убогом Лазару и примили њихов удео. Они су бирали неудобна места за живот, пустаре, пешчере, далеко од насеља, желећи да се у самоћи више приближе Господу. Искусни подвижници добро су знали да се телесни ум лако саображава околини и да се живот у луксузу и богатству често несвено погубно одражава на душу, која се тада теже смирава. И св. Исак Сирин са тугом констатује да нема човека који је у стању да потпуно одоли искушењима света живећи у њему. Зато су се монашка станишта увек одликовала простотом и сиромаштвом, не би ли их како и сами услови живота васпитали у сиромаштву духа и простоти ума. Али ипак, подвиг којим се најјаче изражава смирење пред Богом јесте подвиг послушности старцу који заправо представља истински темељ монашког живота. То је пре свега подвиг којим смиравамо своју вољу пред Божијом вољом која се изражава преко старца. Монах кроз послушање приноси на жртву оно што представља највеће богатство палог цовека - слободу расуђивања, „не расуђујући при богатству расуђивања“ по речима Лествичника и исповедајући делатно на тај начин потпуну своју предност и поврење пред Господом. Сваки, дакле, монашки подвиг представља израз дубоког унутрашњег смирења човековог срца пред Господом, док ти исти подвизи вршени без потребног смиреног и скрушеног расположења душе и по својој вољи и расуђивању не само да не доносе никакав духовни плод, већ срце подвижника још више испуњавају мраком гордости. Богу нису потребни наши подвизи, већ срце наше које ми својим подвизима подстичемо да отвори своје двери Божијој благодати, јер Господ никада на делује једнострано без макар најмањег учешћа наше слободне воље. Зато се монах труди не да сам својим силама промени себе, неким „аутогеним тренингом“, већ да се смири, скруши у познању своје слабости, те тако привуче благодат Божију која је једина у стању да победи силу греха. Једино „срце скрушено и смерно Бог неће презрети“. Многи православни монаси нису велики подвижници у посту, бдењу и другим телесним трудовима, али зато је њихов умерени подвиг заснован на послушању и растворен смирењем и дубоком свешћу о својој немоћи и огреховљености довољан да их узведе у њиховом благодарном трпљењу свих животних недаћа до великих духовних висина. Богу нису потребни јаки и способни, мудри и паметни, већ смирени и послушни, који, када их Господ у своје и Њему једино познато време, уздигне, неће божанске дарове приписивати себи и својим способностима, већ ће се још више смиравати пред својим Творцем, као што плодовита воћка обремењена зрелим плодовима, спушта своје гране ка земљи. Зато код парвославних подвижника нема оне магијске позе индијских факира и гуруа или екстравагантних западних мистика; све је код њих дубоко општељудско, смерно и састрадално, јер истински осећају и знају да све што чине изнад својих моћи, то чине силом коју им БОГ даје, а себе сматрају тек невредним земљаним сасудима у које је по неизмерној и ничим заслуженој милости Божијој уливена благодат Божја, тако да преизобиље силе буде од Бога, а не од њих. (уп 2 Кор. 5,7). Непрестана молитва као начин живота За монаха молитва није само једна од свакодневних активности или обраћање Богу са конкретним жељама и потребама, већ начин живота. Повезујући речи Исусове молитве „Господе Исусе Христе помилуј ме“ са својим дахом, православни монах дише молитвом у сваком тренутку враћајући ум стално у тихо пристаниште срца које је она духовна ложница у којој се опитно доживљава заједница са Богом. Молитва није само сабраност ума и не може се свести на вежбе концентрације попут разних медитативних техника источних традиција. Таква молитва ума може да донесе извесну утеху и мир, али не сједињује са живим и личним Богом. Зато је у православном предању молитва неодвојива од духовног плача, тог радостотворног туговања човека који све више открива своју одвојеност од Бога упознавајући егоизам и страсти своје пале природе. Поистовећујући се са својим мислима и емоцијама човек који живи по законима пале природе дубоко је трагичан. Бог је за њега недостижни ауторитет који доживљава као ограничење своје слободе, а други човек опасност, конкуренција коју треба савладати да би се остварило оно што се погрешно сматра човековом срећом. Угађајући својим страстима човек не само да не постаје срећнији, већ све више постаје роб страсти, страха, сталне зебње и несигурности. У таквом стању човеков пали ум погрешно расуђује и око себе не види лепоту духовне логосности васцеле творевине, већ искривљену слику и пројекцију своје сопствене огреховљене природе. Молитва је зато повратак очинском дому, стално враћање ума у тишину срца, вапај из дубине душе онога који увиђа понор човековог пада тј. отуђености човека од Бога. То није вапај очајника, јер је благодатна туга увек разблажена радошћу божанске утехе и вере да је Христос страдао и васкрсао да бисмо управо у њему као истинском Човеку нашли свој прототип и своју личност засновали на Христу, а не на варљивом осећању индивидуалне свести. Човек није створен као јединка, већ је створен по лику Божијем да буде Христос и кроз Христа да постане вечни заједничар божанске природе по усиновљењу. Спасење зато није неко избављење од моралног пада, већ оцелотворење грехом фрагментиране човека који тек у Христу задобија своје пуно достојанство. Молитва је зато начин постојања и језик будућег века. Молитва ума треба да постане срдачна самоделатна молитва коју више не свршава човек својим трудом, већ се Дух Свети сам неизрециво моли у човековом срцу. То је молитва изнад сваке речи и израза у којој узрастање у тајни богопознања и боговиђења нема краја. За монахе који својим животом изображавају новог човека у Христу, „у коме нема ни мушког ни женског, ни Грка ни Јеврејина“ молитва од аскетског средстава постаје и сам циљ човековог живота, који је да у Духу Светом сви заживимо као један у Христу и постанемо причасници вечне славе Очеве. Молитва од личног труда постаје колективна и тек у евхаристијском смислу задобија пуни смисао. Личном молитвом боримо се против страсти да бисмо заживели неизрецивом молитвом Цркве, Тела Христовог који дише Духом Светим. Зато је молитвени живот неодвојив од евхаристијског, као што нема аутентичног евхаристијског живота без молитвеног подвига, очишћења од страсти и греха. Делатни богослови Монаси не проучавају својим разумом неку апстрактну „истину“ и не говоре о њој, већ одстрадавају пут јединог ИСТИНИТОГА, пут који једини води из лавиринта смрти и трулежи. Они не користе свој интелект да би досегли до најдубљих тајни Божијег откривења, већ смирују себе до земље. Обрезују свој ум молитвом и трезвењем (молитвеним бдењем ума), јер добро знају да се до познања божанских тајни не долази аналитичким и спекулативним размишљањем, већ самим животом у Христу, тј. вршењем Божијих запосвести, опитним заједничарењем у смрти и васкрсењу Христовом. Зато су монаси пре свега, делатни богослови који се не баве теологијом као науком, већ је живе својим животом. Теологија је данас у великој мери сужава на један логички и филозофски систем, често удаљен од практичног духовног живота и све је ређе плод молитвеног тиховања ума и богооткривења. Свети Оци су, међутим, теологију посматрали у светлу практичног излецења душе од страсти, као својеврсан терапеутички метод. Њима је била страна свака схоластичка систематизација богословских сазнања. Пред светом су говорили о божанским тајнама тек када су их подвигом практично проживели и светотајински окусили и најчешће тек онда када је требало одбранити истину вере од умовања „по човеку“. Зато је за њих свако богословствовање без опита равно теомахији тј. богоборству. Читајући свете Оце јасно увиђамо да богопознање није неки интелектуални гносеолошки процес, већ живи сусрет са личним Богом - боговиђење и обожење, дакле, један свеобухватни онтолошли преображај, који се не може постићи без очишћења срца – „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“. Зато монаси не проучавају Бога, већ, како рече један савремени духовник „жртвују васцело своје биће, да би примили на дар оно што је божанско“. Не мењају људе и свет око себе својим саветима и поукама, већ мењајући, освећујући и просветљујући себе, мењају и преображавају на чудесан начин цели свет. Монах исуњен благодаћу, жива је икона Божја, непресушни извор неизрециве теологије, и најтоплије утехе тужним и обремењеним. Он не говори свету о великим божанским тајнама, јер је свестан да се оне не могу разумети без претходног подвига покајања - преумљења (суштинске промене ума - начина мишљења, расуђивања). Зато нема истинског (по)знања без смирења, као ни правог боговиђења без чистог срца. Томе нас уци и св. Максим Исповеник, који каже да је знање без подвига демонска теологија. Зато монах, пре свега својим личним покајањем, смирењем, скрушеношћу срца позива свет вапијући: „Покајте се, јер се приближи царство небеско!“ Примери светих подвижника нас уче да је истинско богословско сведочење увек крстоваскрсно. Само онај који је себе распео „свету“ тј. греху, страстима, плотском умовању добија на дар духовно расуђивање и може да просвећује и оплемењује свет око себе. Такав човек богословствује смелошћу теолога-боговица који не открива Бога својим огреховљеним разумом, већ кроз кога се сам Бог открива и делује. Дакле, само онај који је Бога видео „какав он јесте“ и опитно окусио „да је благ Господ“, у сили крста и „распећу ума“, добија реч и проповед која не преображава и не поучава „у убједљивим речима људске мудрости, него у показивању Духа и силе“ (1 Кор 2.4). Монаштво је од великог значаја за савремену теологију јер је сачувало и сведочи њен древни пророчки карактер и свест да је теологија пре свега реч ОД Бога, богооткривење, а не човекова реч и учење о Богу и божанским тајанама. Поред тога монашко предање чува подвижнички и исихастички метод заснован на подвигу смирења, послушања и молитвеног очишћења ума и срца, јер се жива реч истинског богословља Духом пише само на таблицама очишћеног срца. (уп. 2 Кор. 3.3-6). Другачији је пут академског теолога од пута подвижника монаха, који се на бави инетелекгтуалном рефлексијом, већ са молитвеном пажњом (трезвоумљем) бди на дверима свога срца. Након дуговременог труда, покајања, суза, он постаје способан да своји профињеним и омолитвљеним умом, разликује божанске од демонских енергија (дејстава) и да препознаје помисли не подврагавјући их логичком суду разума, већ осећајући их „по укусу“. Зато нема тологије без духовног расуђивања, без способности „разликовања духова“, нити овога без претходног подвига очишћења од страсти. Овај теолошки метод сасвим је супротан академском који се заснива на интелекуталном маштању, при коме огреховљени разум, још подвигом неочишћен и благодаћу не окађен, сам на своју слику и прилику обликује слику о Богу и свету око себе. Зато је корен сваке јереси и гордости управо у намери да се „преправи“, по аршинима пале природе и рационалне логике, оно што је у божанском откривењу тобоже нелогично. Овај теолошки метод потпуно је преовладао у теолошкој мисли неправославног Запада, где је створен један вештачки јаз између аскетске и академске теологије. Док прва иде у крајност најопскурнијег мистичког сентиментализма, друга се претворила у схоластичку и научну дисциплину. Православни монаси који су одувек чували подвижнички и исихастички карактер бословља, имају данас изузетно велику улогу у очувању аутентичног православног богословског предања. Мисионари састрадалне љубави Сведочећи својим животом радост крста свету, тихо и молитвено, монах открива нови смисао и знацај целе Богом саздане твари. Зато монах не презире свет, већ га посматра у светлости крста и васкрсења Христовог, у перспективи преображене лепоте у вечности. На тај начин он даје свету једну нетрулежну и бескрајно дубоку вредност. Својим личним подвигом сараспињања Христу кроз подвиге монашког живота, монах благовести нову истину свету - да се вредност и смисао овога живота и света може разумети само када “себе разапнемо свету и свет себи”, када свет и све у њему сагледавамо у контексту вечности. Одрицући се света (пре свега у себи) и устајући против свих лажних мерила, односа и навика савремене човекобожне и антихристовске цивилизације, монах живо сведочи једну нову и аутентичнију слику стварности, сасвим другачију, богочовечанску логику постојања, или иконографски речено, једну “обрнуту онтолошку перспективу”. “Свет у злу лежи” и читава твар се после прародитељског греха погњурила у смрт и ништавило. Оно што је за вачност саздано да славослови творца, постаје оруђе ђавола, који користећи палог и огреховљеног човека “пре-саздава” свет, на своју слику и прилику и врши преправку Богом створеног поретка, “стварајући” преко њему подчињених људи тзв. “Нови светски поредак”. Не видећи да је основни разлог “несавршенсости” и тобожње неправедности овога света управо у томе што је изгубио свој првобиттни литургијски однос са Творцем и творевином, пали човек се упиње да сам својим силама преобрази свет, да га учини хуманијим, праведнијими бољим. Читава савремена цивилизација плод је ове трагичне заблуде. Зато је Запад још давно одбацио једног “несавршеног и нелогичног” Бога и заменио га човеком хуманистом, који се лажно прикрива иза лика Христа Спаситеља, сада већ вешто преправљеног по мерилима палог човека. Отуда толико мњого акције и реформаторског духа на римокатоличком и протестатском западу, толико труда да се људски и медђунационални односи хуманизују чисто људским средствима и настојањима. Насупрот томе, дух Православља, који се посебно јасно изражава у монаштву, наизглед је пасиван према свим кретањима и акцијама савременог света. Гледано западним очима, православно монаштво, па и цела Црква окамењени су у традиционализму и пасивности и не показују нимало кооперативности у изградњи “новог света”. Свакако, овакви ставови показују крајње непознавање основних богочовечанских истина које нам је Господ открио у Цркви. Православни хришћани, а поготово монаси, који су крајње радикализовали свој однос према овоме свету и веку, гледају на њега свим другацијим очима. У дубоком осећању човековог пада и чудесног богочовечанског подвига искупљења крсним страдањем и васкрсењем монаху-покајнику се пред оцима открива сва дубина премудрости Божије. Човек који живи на приземном нивоу свакодневних телесних уживања заувек остаје збуњен пред чудесном загонетком света, кога доживљава као апсурд, слепу улицу која се завршава смрћу, у трулежи и ништавилу. У том смислу, монаси су, ако тајанствени служитељи свету, позвани да као светилници светле указујући једини истински пут - пут распетог и васкрслог Христа Спаситеља. Зато они свету стално дају вечну вредност. За њих је свет велики дар Божији који својом разноликошћу облика и структура живота одражава сву пуноћу премудрости Творца Логоса. Они на свет не гледају као на нешто несавршено, што сами требају да побољшају, промене и хуманизирају, већ га посматрају у светлости свеопштег васкрсења, када ће Господ васпоставити васцелу твар и свему дати своје вечно и праведно место и поредак. Монах не посматра ствари у њиховој привременој и феноменалној стварности богоотуђења, већ созрецава логосност сваке твари у њеном вечном одређењу и циљу. Зато се и не труди да својом памећу или физичким способносима револуционише свет око себе. Монах не проповеда социјалне и политичке теорије, нити се предаје хуманистичком активизму. Он полази од себе и мењајући себе, жртвујући сав свој живот на жртвенику Божије љубави својим крсним страдањем облачи себе у добровољну смрт и сахрањује себе као зрно пшеницно у земљу самоодрецења и најдубљег смирења, да би тек умревши много рода донео. (уп. Јн. 12, 24-25). Васкрсавајући потом као нова твар, освећена и обожена благодатно заквашује васцелу творевину. Обнављајући себе као микрокозмос у своме манастиру као радионици спасења и освећења твари, облагодаћени монаси обнављају васцели макрокозмос, јер је цовек као ноилац лика божијег возглављење целе Божје творевине и сажетак целе њене логосне структуре, и у њему се извршава обожење целе твари. Зато је мисија монаха у свету тиха и ненаметљива, негова најречитија проповед саткана је од молитвених уздаха скрушеног срца. Овај смирени активизам потпуно је различит од самопоузданог активизма хуманистичког Запада. Православни монах је увек дубоко свестан да је Господ једини који даје смисао свему око нас и једини који побеђује смрт. Посебно је саваки човек за монаха непроцењива вредност, и то не неки “апстрактни човек”, већ свака личност појединацно, која без обзира на своје порекло носи лик Божији у себи. Један старац је рекао: “Видео си брата свога, видео си Бога свога”. Монаси зато не деле људе на добре и лоше и не просуђују их рационално и логички, јер једино Господ познаје срце сваког човека. Хришћански однос према другим људима не заснива се на разуму, већ на безрезервној љубави. Зато монаси гледају на све људе као на личности у развоју, духовном сазревању и оздрављењу од греха. У лицу сваког човека, па био он и највећи грешик, виде одраз лика Христовог. Што је тај лик Божији у ближњем више изобличен грехом, они му тим још више састрадавају својом љубалвљу. Нема богољубља без човекољубља, сведоче Свети Оци, и зато је за монахе однос према ближњем највернији барометар њихове љубави према Богу. Свако монаштво које није човекољубиво никако не може бити ни богољубиво. То двоје је нарздвојиво. Али, истинско човекољубље се разликује од хуманистичке филантропије која не приступа човеку као носиоцу лика Божијег, већ сентименталистицки и надасве утилитаристицки претпоставља човека, као највећу вредност цивилизације и самом Богу и првоверју. Уместо да љуби човека, а одбацује грех који га отуђује од Бога, хуманизам грех афирмише као највећи израз слободе. Зато та љубав није личносна, већ безлицна и апстрактна и најчешће је резултат пројекције неиживљеног самољубља. Човека истински може волети само нај који је у себи опитовао ЈЕДИНОГ ЧОВЕКОЉУБЦА ХРИСТА, и он Христом љуби не само сваког човека, већ и целу твар. Отуда је највише човекољубља код највећих христољубаца, светитеља Божијих, који су често у најсуровијим подвизима бежали од овога света, од људи и насеља, да би се најпре сами вратили Христу, а тек кроз Христа састарадавали палом човеку и твари. Саслужитељи Христови у литургији спасења твари За разлику од обезбоженог човека данашњице који гледа на све око себе са нескривеним користољубљем и себичношћу, хришћанин и монах созерцавајући тајновиту логосност сваке твари у божанском поретку, према свету и свему у њему има, ЛИТУРГИЈСКИ ОДНОС, однос састградалне и саможртвене љубави , која је подстакла и самог Господа да се обуче у обличије тела греха, да би пострадао и за човека и целу твар „која уздише и тужи у распадљивости и смрти“. Попут оваплоћеног бога Логоса који је из љубави, сам будући безгрешан, узео на себе грехе света, монах, следујући своме Творцу, узима на себе све болове и патње света и тужи се васцелом васељеном у радостотворном молитвеном плачу. У том смислу, монашки подвиг обесмрћења и обожења није индивидуалног карактера, већ је од општег и саборног значаја за целу творевину. Облагодаћени монаси, обновљени духом Светим, остварују у себи идеал “духовног свештенства” на што су позвани и сви хришћани. “Хиротонисани” благодаћу Духа Светога, они на жртвенику срца свештенодејствују мислене жртве - најчистије молитве за сву твар, саслужујући тако Христу, вечном Архијереју, у Литургији васпостављања и сапсења пале твари. Зато њихове молитве држе васељену, непрестано се уздижући пред престолом Божјим, као “мирис миомира духовног”. На тај начин, сваки монах као и сваки други хришћанин, био он лаик или клирик, позван је да буде сатрудник Христу у делу спасења света. Тако човек поново задобија своје давно изгубљено богослужбено место саслужитеља Божијег. Али, свакако, ова свештена служба монаха свој најдубљи израз налази у евхаристијској жртви која се свакодневно приноси “за све и за сва” и представља централну тачку око које се одвија монашки живот. Литургија се у манастиру и после самог богослужбеног чина преноси и у трпезарију, у радионице, у бибилотеку, у сваку келију и на сва поједина послушања која монаси обављају у богослужбеном поретку и расположењу - уз послушање, молитву и богомислије. Заправо је цели монашки живот, једна непрестана Божанска Литургија, у којој монаси приносећи евхаристијске дарове као првине васцеле твари приносе и цело своје биће у “коме се тајанствено усредсређују све божанске силе и енергије откривене у свету”. Зато тек у Божанској Литургији монах најпотпуније опитује своје исконско одређење. Он молитвено посреднички приноси Господу васцелу твар да би се цела васељена у Христу преобразила, осветила. Оцрквењујући себе саме литургијски кроз свете тајне и свете врлине монаси као свештеници Господњи оцрквењују и охристовљују целу Божју творевину и васпостављају њено богомдано свештено устројство. Зато свака делатност и сваки предмет у манастиру има своје литургијско место и улогу и све се у њему обавља молитвено и с благословом. Манастир је по рецима светог Аве Јустина пре свега богослужење - евхаристијска заједница, Црква и Тело Христово. То је радионица бесмртности за вацелу огреховљену твар. Свака форма монашког живота издвојена из богослужбеног и литургијског поретка, губи свој духовни смисао и назнацење. Чак и највећи пустињаци, анахорити, увек су директно или индиректно остајали састави део евхаристијске заједнице матичног манастира или скита. Отуда тако кључни значај благослова игумана (старца) и послушања у манастиру. Монашко послушање није тек нека практична досетка ради одржања потребне дисциплине, већ је то, заправо, свештени и литургијски однос који исходи из Литургије. Један старац је казао: „Успокојио си старца свога, успокојио си и Бога свога. А, увредиш ли старца свога, знај да си увредио и Бога свога“. То није послушање човеку, већ послушање Христу - Цркви. Када се овај благодатни литургијски однос послушања наруши самовољом или непослушањем долази до отуђења непослушног појединца од самог Бога и благодатне заједнице у телу Христовом. Зато је монашки крст изнад свега крст одсецења своје пале воље која долази од самољубља, крст драговољне послушности, жртва на који приносимо не само своју вољу, већ и властито расуђивање, начин размишљења. Из овога јасно произилази да делатног покајања (преумиљења) не може бити без истинског послушања, не само споољашњег и практицног, већ и унутрашњег - мисленог у коме сахрањујемо у земљу самоодрицања свој ум и слободу расуђивања да бисмо васкрсли обновљени у Христу. „Сиромаштвом расуђивања при богатству расуђивања“ о чему нас учи Лествичник, одричемо се нашег највећег богатства – привидне слободе палог човека – да бисмо окусили истинску слободу којом нас је ослободио Христос. Дух монашког предања зато је немогуће усвојити теоретски и ван заједнице, већ једино свакодневним постепеним литургијским урастањем кроз тајну послушања у монашкој заједници и пре свега у Цркви – Телу Христовом. Исповедници крста Христовог Улога монаштва у савременом свету је изузетно велика јер оно представља снагу која преображавајуће делује не само на сам живот Цркве, већ и на целу васељену. Иако је у данашње време свеопштег идолопоклонства и хуманистичке цивилизације и културе све више позива на реформу аутентичних видова монашког живота у правцу “хуманизације” монаштва кроз нренаглашавање харитативно-образовној и културно-научној делатности, у духу православног монашког предања верно се чува аутентицни лик монашког живота који је вековима био и остао најснажнији израз хришћанског максимализма и ранохришћанске силине вере и одушевљења. Он непрестано крепи и новим полетом надахњује целокупни живот Цркве. Чувајући свој древни подвижнички (аскетски) идентитет, православно монаштво је у општим условима сображавања духу овога времена, радикално супротављено неким основним постулатима и манирима човекобожне културе. Управо због таквог свога карактера оно је непроцењива ризница свеопштег историјског памћења Цркве и живи, делатни сведок и исповедник аутентичне вере павославне, њеног богословља, црквене културе и уметности, васцелог хришћанског етоса. Услед све веће секуларизације црквеног живота ствара се једна лажна дихотомија између “световног” и монашког живота. Притом се често заборавља да отачка литература не познаје ову разлику. Дух Православне Цркве је у суштини аскетски од самог почетка. Такав је и карактер црквених богослужења која су се развила на основу манасирских типика. Без обзира на место и начин свога живота сви хришћани су позвани на спасење, да прођу кроз “уска врата” подвига и духовне борбе. Нажалост, данас је много оних који сматрају да за “световњаке” не треба да важе правила о посту, молитви, и послушању старијем као да су то неки тобоже егзотички анахронизми произашли из монаштва и који нису за све обавезни. Управо је зато велики значај монаштва јер оно непрестано сведоци есхатолошко назнацење човека и целе твари и подвижнички етос Цркве Христове. Монаси су изнад свега исповедници тајне крста, који се стално молитвено подсећају да су мртви за себе и за свет и живе једино Богом. Они живо осећају да су сами бескрајна људска слабост, а Он једина свемоћ. Свако поуздање у себе и своју палу природу за њих је корак у смрт, а свако одсецање своје пале воље и полагање наде на Господа отвара им двери новог живота у вечном Царству Јагњета Божијег. Они тугују, а радосни су; наготују, а благодат их покрива; жеђују, а извори су живе воде божанске утехе; убоги су, сви све обогаћују; њихове мале келије, пећинице, рупе земаљске, најлепше су палате небеског Цара; срамоте их и исмевају, а они су још славнији; “по земљи ходе, а на небу обитавају“; јуродствују пред светом премудрошћу крста и хитају дверима Новог Јерусалима као првовесници бесмртности. Својим животом, својом речју, сваким делићем свога бића најречитији су исповедници и тајници животворне смрти и васкрсења Христа Спаситеља. Јеромонах Сава (Јањић) Часопис Свети кнез Лазар Год. 1 - 1993 бр.4 Страна 63 - 76 Monah - Tajnik zivotvorne smrti - Sava Janjic 1993.docx

Господ је створио видљиви и невидљиви свет. Стсварност коју ми региструјемо својим умом само је један мали сегмент створеног света који је доступан нашим чулима и који ми можемо рационално објаснити. Према ономе што данас наука тврди, а само пре неколико десетина година то је била научна фантастика и питање је шта ће се још сазнати у будућности, видљиви свет који ми можемо да региструјемо представља само нешто мање од 5% читаве творевине. Остало се условно назива Dark Matter 27% и Dark Energy 68%. Тамна материја и тамна енергија су потпуно непознати и условно се може рећи да постоје јер астрономска и математичка истраживања показују да према законима природе који су нам познати одређени природни феномени не би могли бити регистровани без ових облика творевине (ово је јако широка тема и покушавам да упростим колико је могуће). Реч (тамни) не подразумева нешто зло (не дао Бог) већ се назива тамним пошто је невидљиво нашим очима и инструментима које поседујемо. Да ли је то можда само видљиви свет. О невидљивом свету, при чему обично говоримо о анђелима, такође нам није много познат и имамо само спорадичне информације у Светом писму и искуства оних који су благодатним дејством Божијим имали непосредније искуство овог света. Апостол Павле је нам каже (за себе) "Знам једног човека у Христу, који је пре четрнаест година, - не знам да ли је у телу, не знам да ли је ван тела, Бог зна, - био отргнут и уздигнут до трећег неба." Шта је рај где је он чуо неизрециве речи? Данашња наука говори о могућностима постојања паралелних светова. Наш свет који научници зазивају space-time (простор-време) могуће је да је само један сегмент целокупне реалности у коме су простор и време међусобно условљени. Дакле, ако ишта наука може да нам овде помогне, то је да схватимо колико је много тога што не знамо и што никада рационални нећемо моћи да разумемо. Ако пратимо савремена научна достигнућа можемо још само више да се дивимо премудрости Божијег стварања и тајни Божијих. Зато у нашем православном искуству ми радије настојимо да васпоставимо личну заједницу са Богом, а не да творевином објашњавамо и разумевамо Бога. Међутим, оно што вером знамо у Христу јесте да је Христос, као Бог Логос постао човек, ушао у димензију нашег постојања да би створеном свету отворио двери вечности. Бог заувек, непромењиво, без икаквог мешања или сливања две природе себе везује за творевину, а сам као Онај који је изнад свега створеног остаје неизмењив као Бог. О Богу зато не можемо говорити ван контекста Оваплоћења Христовог и познајемо само Оног Бога Оца кога нам је Духом Светим открио и показао Син Његов Јединородни. Зато човек заиста има централно место у творевини и кроз човека васцела твар, сви ти видљиви и невидљиви светови, све те димензије постојања партиципирају у ипостаси Христовој и кроз Христа и сами бивају увођени у вечно постојање. Зато је право питање - Шта је човек. Човек је биће на граници светова, који повезује и анђелски и животињско-биљни и минерални свет, видљиви и невидљиви свет. У нама је и тамна материја и тамна енергија и димензије постојања којих ми у координатама наших чула не можемо да појмимо. Крајње упроштено говорећи, душом смо сродни анђелима и не подлежемо видљивим законима ове природе, а опет својим телом нераскидиво смо повезани са видљивом материјом која нас окружује. Али и ту се отвара бездан тајне. Идући све више у дубину микро света научници уочавају да ни ту нема краја и да између микро и макро света постоји некаква чудесна аналогија и повезаност. Сваки атом је као универзум, а границе између материје и енергије у квантној физици показују се као илузорне, и што је фасцинантно, зависе од наше перцепције. Честице које чине видљиву материју су све неухватљивије и ако научници успеју да емпиријски докажу постојање "Хигсовог бозона" коју неки претенциозно називају "Божијом честицом" пред њима ће се отворити нова димензија непознаница. По неким научницима тамна енергија повезује све на једном нивоу који надилази вишеструко познате законе времена и простора. Сам појам човекове личности је од самог стварања човека и колективан и индивидуалан. Адам је истовремено и конкретна личност и целовитост људског рода, као што је и Христос Нови Адам живео као конкретна историјска личност и светотајнски живи кроз Његово Тело - Цркву не бивајући ни најмање одвојен од Оца и Духа Светога. Чињеница да ми живимо у свету двојности и своју личност сводимо на егоцентричну индивидуалност заправо је последица пада, односно отуђења човека од Творца. Ако покушавамо стално да разумемо свет око себе у том свету сенки, стално ћемо бити у логичком лавиринту. Зато у Христу улазимо у нови начин постојања, умиремо "старом човеку" и постајемо "нова твар". Често када размишљамо о ванземаљцима мислимо у контексту бајковитих представа из научне фантастике, неких малих зелених човечуљака. Обиље животних облика је толико да не можемо да искључимо и постојање живота ван планете Земље, али и ти животни облици ако постоје носиће животни код који свој врхунац има у човеку јер Бог се очовечио једном и заувек и свет је створио да би кроз човека - односно Богочовека - све увео у вечно постојање.