Психопатија, социопатија и спасење?

[Дејан]

@,

@@Џуманџи,

 

Извините само да питам, ваши пријатељи  које спомињете имају постављену дијагнозу?

zvanično nemaju

[-Владимир-]

Na primeru mog bivšeg prijatelja u praksi sam video ono što sam čitao u stučnoj literaturi.

Psihopate si izuzetno inteligentni, uvek nasmejani, neodoljivog šarma, najomiljeniji su u društvu, vrlo brzo stiču poverenje kod ljudi i postaju im bliski prijatelji.

Imaju neverovatnu sposobnost da procene šta drugi ljudi misle i osećaju.

Stvar je u tome da sve ove mehanizme koriste kako bi se postavili kao dominantni i iskorišrtavali ljude, ali tek onda kada zaključe da ih je druga osoba prihvatila kao dobrog čoveka, bliskog i od poverenja.

Sve vreme dok vam glume blisku osobu, neverovatna je kolicina laži koju pričaju o vama iza ledja.

Psihopata uvek izdiže sebe iznad drugih, uvek na način da ponizi drugu osobu.

Čak i na slikama, ako su niži rastom , ili se penju na prste, ili stani iza svih na slici, popnu se na nešto da bi drugi bili ispod njih

Laži koje pričaju kada nekog ponižavaju ili o svojim seksualnim podvizima, su vrlo šizofrena, prosto neverovatno koliko detaljno mogu da pričaju o dogadjaju koji se nije desio.

 

Демонска гордост .

[Џуманџи]

Samo se sa ovim ne bih slozila:

vrlo dobro znaju razliku izmedju dobra i zla .

kod njih ove kategorije ne postoje, postoji samo "mogu/ne mogu da iskoristim". Ono sto je najgore u celoj prici je sto u manipulaciji postaju sve bolji i bolji s' godinama: sto vise ljudi (njihove mindset-ove) upoznaju - to su prepredeniji i lukaviji. Ipak mislim da ne rade to namerno (hardcore (rodjene) psihopate), jednostavno ne mogu da se odupru tome (zato sam i pisala da su i pored svesti neslobodni).

@Morticia: ne, retko koji ima, ako im i postave tu dijagnozu - to se desi do punoletsva, jer su jos neiskusni. Inace, terapija (psiholoska i psihijatrijska) je kontraproduktivna jer nauce jos vise. Zato ponavljam: bezite koliko vas noge nose.

[Дидим]

Не знам јеси ли упознао неког психо/социопату. Ја сам се једно време дружио са једним који највероватније спада у ову другу категорију.

 

Не можеш да апелујеш на његова осећања, на било шта што не иде директно у његову корист. И када развија емотивне везе, гледа себе, свој положај спрам емотивних веза које развија. У све улази крајње прорачунато. Изузетно је интелигентан и види доста потеза унапред, али није способан да осети било шта. Чак ће и да се претвара и да манипулише жељама других да га промене, да допру до њега, само да га више не би смарали, али није способан да осети емпатију, нити да се заиста брине о неком другом сем о себи. И кад се брине о неком другом, то ради искључиво због нечега што има везе са његовим интересима.

 

Једноставно није способан да осети ни покајање ни да заиста схвати због чега нешто што ради није добро. Осетиће можда страх од казне и због тога можда неће нешто да уради, јер ће да израчуна да му се то више исплати, али право покајање, или право саосећање једностано није у стању да осети.

 

Мислим да можда и јесам. И такав је завршио у Цркви. Одговара већини ставки из тест-листе коју сам поставио, био је врло харизматичан, невероватан манипулант, суров, садиста и стално тражио адреналинске изазове. Оно што је интересантно, поред тога су му једино били интересантни интелектуални изазови, волео је много интелигентне разговоре буквално о свему. Знао сам га у основној школи, важио је за "најлуђег" и због тога су и најјачи момци имали респект према њему, а сам је био насилан, озбиљно је повредио бар двојицу дечака (да ја знам) и мучио је животиње до смрти. Био сам добар са њим (или бар мислим) и једном сам га питао, како ти бре није жао? Нисам никад то видео, чуо сам приче и боље да их не преносим, језиве су. Одговорио је "Било ми је досадно".

 

Оно што је било изненађење, било је када је у средњој школи почела да се шири вест у крају, "К. се смирио". Како се смирио? "Прочитао Библију и смирио се". Био је врло интелигентан, али са страшно лошим оценама у основној, чак је и један разред понављао, после је уписао неку трогодишњу. Следеће што сам чуо, било је да иде у цркву и да је у певници, од неког чух да је постао чтец. Задње што сам чуо било је да је отишао у неки манастир у централној Србији и да је тамо искушеник. Занимљиве су ми биле реакције већине људи, његово интересовање за веру су приписали лудилу. Једнако су га сматрали "лудим" и "психом" док је био звезда деликвенције и кад је почео да ћути и кад је рекао да не жели више да се дружи са клинцима којима је био идол. У очима људи, ако се "претерано" заинтересујеш за веру, ниси верник, него си застранио. Ја га нисам видео од своје 15. године и са њим немам заједничке пријатеље, само познанике, а баш ме интересује његова прича.

[Aquilius Cratus]

https://www.youtube.com/watch?v=_FanhvXO9Pk#t=09m43s

 

Od 9:43 do 12

[Џуманџи]

Od 9:43 do 12

Ko pogleda nek' mi preprica odje.

[зеленизуб]

https://www.youtube.com/watch?v=GeYF4uI8vVE

Ко'ко би рецимо ја ту био у плусу, на ову сушу, наравно, кад би се евентуално у неку велестручну луфт-психолошку расправу уградио фришким тазе ( код чика Лазе ) термином - нектармармеладисање?

[Arsenija]

...Ova tema me ozbiljno plasi.
 P.s. Podesca me na film -Kad jaganjci utihnu. winter 

[Дидим]

Ko pogleda nek' mi preprica odje.

 

Каже, замислите да сте легли напољу, пробудите се и видите крокодила који стоји пред вашом главом и отворио је чељусти. А сада замислите да није крокодил, него човек са секиром који хоће да замахне. Исти страх, иста опасност, а опет је другачије. И да се борите са тим човеком и у борби изгубите шаку. И после док сведочите против њега и гледате како буде осуђен на неколико година, а ви му желите смрт... пролазите кроз године психичких проблема, психолошких саветовања где покушавате да се ослободите трауме, а у срцу носите мржњу према том човеку. А крокодила не бисте мрзели. Крокодил је просто... крокодил, у његовој је природи кад види потенцијалан плен да га нападне. Од њега се то и очекује. Чак је и могуће да наредне године са осмехом покажете на тог крокодила у зоо-врту и кажете "Хеј, преживео сам напад оног крокодила и тај ми је одгризао шаку!" Са човеком није тако, он је имао слободну вољу и избор да ли ће да вас нападне или не.

 

Само, нисам сконтао повезаност са темом? :.mislise.

[Џуманџи]

O, hvala. Ovaj klip sam gledala davno, zanimljivo: www.youtube.com/watch?v=MX3Hu8loXTE

[Дијана.]

Само, нисам сконтао повезаност са темом?

 

Hoće reći, kao što nemaš razloga da mrziš krokodila, tako isto nemaš razloga da mrziš ni psihopatu, otprilike svvjestan je /odgovoran koliko i krokodil

[Volim_Sina_Bozjeg]

"Вера њихова" је термин који би се тешко односио на ове две групе људи. Не знам јеси ли упознао неког социопату, али они не верују ни у шта, чак и ако понекад лажу себе да верују, нису способни за то

 

Gde onda mozemo naci u Svetom Pismu psihopate? Gde Hristos govori o stvorenim ljudima, koji nemaju mogucnost pokajanja, jer su takvi rodjeni?

 

I onda napred, posle pitanja da li je slep covek (parafraziram), slep zbog greha ili je takav rodjen, Hristos govori o cudima Bozjim, koja jesu svevremeno prisutna u covecanstvu.

 

Da se vratim sustini pitanja... Gde Hristos govori, da postoje stvoreni ljudi bez mogucnosti pokajanja? I opet u domenu cuda Bozjih, ja bi rekao, da se izlecenje takvog coveka meri onom merom, gde bi sam covek imao mogucnost pokajanja a ne cudom Bozjim odmah i oprastanja grehova.

 

Prosto ne mogu da prihvatim, da postoji bilo ko kome je nemoguce pokajati se, niti mogu da prihvatim da se u sadasnjosti takvi ljudi osude.

 

Inace nikad se ne zna kako ce se taj psihopatski "primerak" razviti i nije nuzno da postane ubica. Toliko o medicini. 

[Volim_Sina_Bozjeg]

"Вера њихова" је вера оних који су одузетога (психо/социопату) принели Господу. Он сам није ни прстом мрднуо али је био исцељен захваљујући вери и молитви његових ближњих.

 

Nisam siguran u to. Moze neko detaljnije objasnjenje tog dela Svetoga Pisma i S.Predanja? 

[Иван Ивковић]

Nisam siguran u to. Moze neko detaljnije objasnjenje tog dela Svetoga Pisma i S.Predanja? 

 

И уђе опет у Капернаум после неколико дана; и чу се да је у кући. 

И одмах се скупише многи тако да не могаху ни пред вратима да се сместе; И казиваше им реч. 

И дођоше к њему са узетим, кога ношаху четворица. 

И не могући приближити се к њему од народа, открише кров од куће где он бејаше, и прокопавши спустише одар на коме узети лежаше. 

А Исус видевши веру њихову, рече узетоме: Синко, опраштају ти се греси твоји! 

А онде сеђаху неки од књижевника и помишљаху у срцима својим: 

Што овај тако хули на Бога? Ко може опраштати грехе осим једнога Бога? 

И одмах разумевши Исус духом својим да они тако помишљају у себи, рече им: Што тако помишљате у срцима својим? 

Шта је лакше? Рећи узетоме: Опраштају ти се греси; или рећи: Устани и узми одар свој, и ходи? 

Но да знате да власт има Син Човечији на земљи опраштати грехе, рече узетоме: 

Теби говорим: Устани и узми одар свој, и иди дому своме. 

И уста одмах, и узевши одар изиђе пред свима тако да се сви дивљаху и слављаху Бога говорећи: Никада тако што невидесмо.

(Свето Јеванђеље по Марку 2, 1-12)

* * *

БЕСЕДА

 

Када је Господ и Спаситељ наш Исус Христос обилазио градове и села и проповедао о царству небеском, свратио је једном и у дом једног житеља Капернаума, и по обичају, и овде проповедао. Скупило се много народа, тако да се до врата дома није могло доћи. Четири човека донесоше узетога који је живео на постељи ? да би га видео онај који исцељује сваку болест и сваку немоћ у народу(Мат. 9,35). Али, пошто се нису могли пробити кроз толику масу да би дошли до Христа, они су се са болесником попели на кров куће, открили цреп на крову и, направивши довољно широк отвор за спуштање болесника, спустили овог на носилима пред Самог Господа. Кад Господ виде њихову веру, рече узетоме: Синко, опраштају ти се греси твоји, а затим, како би чудом исцељења на очиглед свију показао неверним књижевницима да је Он Богочовек Који има власт да на земљи опрашта грехе, рече му: Теби говорим: Устани и узми одар свој, и иди дому своме. И уста одмах и узевши одар изађе пред свима(Марко 2,11-12). Сав народ који је ово чудо видео дивио се и, славећи Бога, сведочио да никада тако нешто није видео. Ето, то је награда Богочовека за веру онима који донесоше узетога!

 

А да су га донели овоземаљском лекару, он би без сумње сматрао сувишним да обраћа пажњу на његове грехе и лечио би га од телесне узетости материјалним а не духовним лековима. Божански чудотворац, међутим, поступа другачије: телесну узетост он лечи кроз опраштање грехова: Синко, опраштају ти се греси твоји. Зашто тако? Па зато што је душевна узетост, то јест греси, била узрок телесној узетости. Јер, све болести и смрт имају свој почетак у греховној узетости душе људске. И ето, већ много хиљада година грех рађа све болести душе и тела.

 

Али због чега је света Црква установила да се данас чита јеванђељска прича о узетоме? Свакако због тога што она у свима нама види болеснике од узетости, то јест од греха, и жели да сви, ради исцељења, похитамо ка Исусу Христу. И тачно је: сви смо ми узети. Сваки наш грех је узетост. А да је грех заиста душевна узетост, то је свако од нас на себи осетио. Од сваког греха трпи наше срце, разум отупљује за све духовно, слаби воља за добрим делима, оболевају, да тако кажемо, све основе нашега живота, јер, када оболи срце главни покретач нашег живота тада болест захвата целог човека. Због тога света Црква, знајући како је човеку важна чврстина срца и постојаност на стени вере и Божијих заповести, пева у глас са нама: Утврди, Господе, на стени Твојих заповести, колебљиво срце моје (Канон Андреја Критског, песма 3).

 

Дакле, ми смо узети. Неки од нас, покренути савешћу, сами схватају своју болест и иду ка Христу да се лече од своје греховне узетости; а другима је на несрећу потребна туђа, искрена помоћ да би схватили своју болест и од свег срца пожелели исцељење од Исуса Христа. Ах! Када би неко и ове људе као онога узетога, довео снагом своје вере и добронамерним саветом у искрену скрушеност пред лицем Самог Господа нашег Исуса Христа, који је на Себе узео наше грехе и болести. Он би таквим људима учинио највећу хришћанску услугу. Много је међу нама оних који су духом узети и којима је заиста неопходна искрена помоћ других. Они су сами толико слаби у вери, толико су своје срце ослабили разноразним страстима, да сами нису способни да учине ни један једини корак у вери и хришћанском животу.

 

И шта? Зар међу вама, љубљени, нема таквих људи који би помогли својој немоћној и у вери слабој браћи? Зар међу нама нема искрено верујућих, који би својом животворном вером помогли неверујућим? Зар нема таквих који би уразумили свог брата који живи у незнању и разузданости и посаветовали га да се са искреним покајањем и вером обрати Христу? Браћо, ви који сте слаби у вери и који разуздано и раскалашно живите, реците, да ли бисте желели да се избавите од своје беспомоћне душевне узетости, чији ће крај бити вечно мучење у огњу пакла? Желите ли да паднете пред Самог Исуса Христа и да вас Он исцели? То се лако може остварити. Сваког петка, а ако треба и другим данима, Исус Христос у овом светом храму прима к Себи све оне који су гресима узети и преко свештеника их по вери исцељује. Сваки пут када се грешник искрено каје због својих грехова, Сам Господ му изнутра говори: Синко, опраштају ти се греси твоји. Шта вас спречава да се вером приближите Исусу Христу и од Њега добијете исцељење? Дођите, исцељујте се: пријем сада сви објављујемо током целе Свете Четрдесетнице. Све прима Сам Христос. Свештеници су само сведоци пред њим, посредници између Њега и вас. Само не заборавите, Исусу Христу морате долазити са јасном свешћу о томе да сте ви грешници, да сте без Њега немоћни и мртви душом, морате веровати свим срцем да је Он ваш Творац и Судија, и да само Он има власт на земљи опраштати грехе (Марко 2,10). Не заборавите још и то да је после исцељења од греховне узетости безумно и опасно свесно изазивати нову узетост. Ето, постао си здрав, говори Господ, више не греши, да ти се што горе не догоди? (Јован 5,14). Амин.

Преузето из књиге:

Свети Јован Кронштатски, 

ВЕЛИКИ ПОСТ , 

Светосавска Књижевна Задруга, 

Београд 1993.

Извор: Епархија бачка

http://www.spc.rs/sr/nedelja_druga_posta_pacista

[Иван Ивковић]

Nisam siguran u to. Moze neko detaljnije objasnjenje tog dela Svetoga Pisma i S.Predanja? 

 

 

   Ђакон Ненад Илић: Моја вера и вера Цркве     

 

Прво увек боље и лакше успева. Ради се са више труда и мање свесно, али оно што се ради срцем лакше се доведе до циља. Оно што се ради други пут укључује више вољне активности, тражи истрајност. Однос између почетка и наставка помало личи на однос заљубљености и љубави. Стигли смо до друге недеље Великог поста. У суботу је било нешто мало мање људи у цркви, нешто мало мање њих се причестило него прве суботе. Слично бива у недељу. Али још увек је Народ Божији мобилисан.

 

Одломак јеванђеља који се чита у Другу недељу поста подсећа на оно најважније, и храбри нас да пронађемо и не губимо лако веру. И да не попуштамо у труду. Подсећа нас и да је наш пут ка Царству Небеском заједнички.

О чему се ради у јеванђељу за ову недељу?

 

„И уђе опет у Капернаум после неколико дана; и чу се да је у кући.

И одмах се скупише многи тако да не могаху ни пред вратима да се сместе; И казиваше им реч. И дођоше к њему са узетим, кога ношаху четворица.

И не могући приближити се к њему од народа, открише кров од куће где он бејаше, и прокопавши спустише одар на коме узети лежаше.

А Исус видевши веру њихову, рече узетоме: Синко, опраштају ти се греси твоји!“ (Марко 2, 1-5)

 

Даље одломак прати сумњу образованих Јевреја, законика, да Христос хули на Бога кад говори да може да опрашта грехе, и његову поуку. Најзад Христос каже узетоме једноставно: „Устани и узми одар свој, и иди!“ На велико удивљење свих присутних Узети устаје и износи свој лежај пред народ који се окупио испред.

 

Да бисмо заиста схватили шта нам заправо Господ саветује овим поступком и зашто су и Матеј и Марко и Лука сачували у својим извештајима овај догађај, зашто је он кроз векове често приказиван у црквеној уметности, покушајмо за почетак да га „оживимо“, то јест да га доживимо како се он вероватно догодио, да сагледамо његове важне моменте.

 

Огромна гужва. И у самој кући где Христос проповеда и око куће. Много њих није успело да уђе, а четворица пријатеља узетог човека покушавају да се пробију са све одром који носе између себе и својим несрећним пријатељем који на одру непокретно лежи. То наравно у великој гужви изгледа као немогућ подухват. Међутим, они нису дошли да само чују мудре речи које ће им колико толико тачно или искривљено пренети они најближе вратима. Они су дошли нешто да ураде. Да принесу свог пријатеља милости Господњој. И шта они раде. Пењу се на кров. Подижу непокретног. Затим разваљују кров! Уклањају сасушену земљу са плевом и сламом, размичу греде и конопцима спуштају одар са својим пријатељем пред ноге Христу! Можемо само да замислимо колико је прашине пало на сабијене у кући Христове слушаоце, тренутни страх у гомили, каква је граја настала кад су схватили о чему се ради, гнев… Ту је и власник куће који гледа како му непознати или можда тек површно познати људи разваљују кров. Све у свему – нема у догађају ничег «хигијенског» и грађански исправног. Пријатељи узетог се не обазиру, нису посебно учтиви. Они имају јасан циљ и успевају да га испуне. Одар са болесником је пред Христовим ногама. А Христос погледа болеснога и погледа његове пријатеље и видевши велику веру пријатеља говори узетоме: „Синко, опраштају ти се греси твоји!“

 

 

Величанствено! Црква је заједница и пост је заједничка активност. Не би то требало да заборавимо, поготово кад нас ухвати малодушност. Моја вера утиче на друге и вера других на мене. И нико не зна чијом вером и чијом љубављу ће се ко и кад спасити, оздравити, заблистати. Радимо на својој вери и својој љубави и увек најпре притом мислимо на друге, а Бог већ зна шта је за кога од нас најбоље. Сви смо ми својим страстима и понављаним грешкама и гресима као тај узети из јеванђеља. И свима нам је потребна вера у Господа и љубав према Богу и људима. То је оно на чему ми радимо током поста. Подвиг. Двиг је стара словенска реч за кретање, а подвиг је брже, интензивније кретање – двиг и по. И то заједничко интензивније кретање. То је кретање које не мора да се види споља, али које осим „самопоправљања“ и „самоусавршавања“ укључује и дела љубави – не заборавимо на то. Колико год се трудили, не можемо сами ништа без Господа добити, али ако се не трудимо да му будемо ближи, зашто да се и надамо. Онда нам и није стало. А вера се кроз дела испољава.

 

Кад тумачи овај одломак јеванђеља Свети Николај Српски каже да је „најглавнија ствар на путу спасења: доћи с вером у присуство Господа, и осетити то присуство“. А има, каже он, три основна начина да се дође у присуство Господа: „Понекад сам Господ долази и открива нам своје благотворно присуство, као што је дошао Марти и Марији у Витанији, као што се показао изненадно апостолу Павлу на друму, или другим апостолима на мору Галилејском, и на путу за Емаус, и у затвореној соби, или Магдалени у врту, или многим светитељима у сну и на јави. Понекад опет људи долазе у присуство Господа приведени од апостола, као што је Андреја привео Симона Петра, и Филип Натанаила, и као што су наследници апостола и мисионари привели ка Господу хиљаде и милионе верних, и као што су уопште једни верни приводили друге верне. Најзад, понекад људи само улажу огроман труд да дођу у присуство Господа, као што је био случај са овом четворицом људи, који се дигоше на кров од куће, да би свога болесника спустили пред Господа.“

 

Наше је да се трудимо, а на Богу је да нас пусти у своју близину и да нас озари својим присуством. „Зато морамо узети обрнутим редом ова три начина, па рећи: ми морамо е вером и чежњом чинити све што до нас стоји да би дошли у присуство Господа, даље, морамо следовати позиву и упуту свете апостолске Цркве, и црквених отаца и учитеља; и најзад, тек после испуњеног првог и другог услова. молитвено с надом очекивати да нас Господ припусти к Себи, и да нас Својим присуством озари, оснажи, излечи и спасе.“

 

А колико наш труд треба да буде искрен и велики показују нам и четворица пријатеља узетога – инспирација и модел живе Цркве заувек. Пролази и друга недеља, а ми са новом снагом идемо даље у великопосном путовању, да бисмо на крају, преко Крста и Страдања, стигли и до Васкрса!

 

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)