Психопатија, социопатија и спасење?

[RYLAH]

Већ ме неко време интригира ова тема.

 

Психопате и социопате не осећају кајање, немају емпатије према другима (психоипате уопште, а социопате могу имати узак круг "блиских" људи), врло често су веома окрутни према својој околини и све што иде уз такво понашање. Неретко су и убице, неки од њих и серијске, а када дођу на позиције моћи, што за ппсихопате уопште није необично, малтретирају све испод себе. Врло често су садисти, а бруталност може ићи до екстрема, до границе када се неко запита да ли се ради о људима или зверима са људским обличјем.

 

На први поглед је очигледно да неко такав не припада у царству Божијем и да се неће спасити.

 

Међутим, има једна квака: они су такви или рођени и имају здравствени прболем (психопате), или су то постали под утицајем друштва (социопате) - али су такви без своје кривице.

 

Ако Хришћанство сваком човеку даје макар теоретску могућност спасења, шта ћемо са овима и сличнима, који без своје кривице нису у стању да се покају, или нису ни свесни да уопште праве нешто лоше? Могу ли се спасити људи који нису у стању да се покају за своја недела (која код ове две групе људи могу ићи до крајњих стадијума зверства и садизма), али који су такви без своје кривице?

 

Како помирити хришћанску теорију и људе који за оно што Хришћанство јесте једноставно нису способни, али без своје кривице? И има ли негде (и где) у Божијем царству места за овакве? И ако нема, како је онда порука Хришћанства универзална?

[Zero]

Uf, glavolomka... To je pitanje "svlačenja starog i oblačenja novog čoveka, sazdanog po liku Božijem..." Šta će biti ako čovek ne zna niti ume da se pokaje? Ne znam. Znam samo (u stvari verujem) da Bog nije kao mi likovi što svlačimo sve na apsolutno. Kažu, raj i pakao su stvar izbora, tako i ja volim da posmatram stvar. A, ako nije ima prilike da izabere, ako nije umeo sam da se "svuče i obuče", valjda će Nebeski Roditelj pomoći...

 

Aj dalje s pitanjima, sta ti jos nije jasno?

Izvor

[Дидим]

Не бих да скрећем тему, али само да нагласим да је психопатија поремећај личности чија је главна карактеристика потпун недостатак саосећања према другима и кајања. Многи психопате поистовећују са убицама и криминалцима, али већина психопата су људи који никад нису починили ниједан злочин и који живе међу нама, а да и не знамо да су психопате. Они су изнутра хладне личности и одлични манипуланти који често умеју да савршено глуме емоције, а често су успешни људи, пословни људи, каријеристи, стратези, вероватно и политичари.

 

Тема је одлично постављена. Не знам да ли се више мислило на психопате које су починиле злочине, или на оне које нису. У филмској серији "Декстер" приказан је један фиктиван лик који је психопата, али са јаким моралним кодексом. У другој серији приказана је жена-психопата која је постала таква у детињству, због серијских силовања. У "Хаусу" је приказана жена психопата која је била бескрупулозна пословна жена са каријером. Од тих примера сам размишљао баш о таквим, "нормалним" психопатама, које живе ту са нама, а који се можда боре против свог стања, не воле га и желе да га промене. Ако нема кајање и саосећање, а нека интелектуална радозналост га привуче хришћанству, има ли наде за њега? И ако се споља понаша као хришћанин, а изнутра носи празнину, шта такав човек може урадити?

[Arsenija]

Како помирити хришћанску теорију и људе који за оно што Хришћанство јесте једноставно нису способни, али без своје кривице? И има ли негде (и где) у Божијем царству места за овакве? И ако нема, како је онда порука Хриошћанства универзална?

Mi im necemo suditi.Pokusacemo da im pomognemo,ali ih necemo osuditi i odbaciti .Ako mene pitate - poruka hriscanstva je upravo ta da svaki covek treba da polazi od sebe...i sta je to sto on moze da ucini za druge,pa i za psihopate. To su bolesni ljudi,zli,ali bolesni ...ko zna da li su oni krivi za to,to nas uopste ne treba da interesuje...Mozda cemo mi biti vece psihopate od psihopata ako se prema njima ne ponasamo kao prema ljudima ..jer oni ne znaju,ali mi znamo.

[Иван Ивковић]

Међутим, има једна квака: они су такви или рођени и имају здравствени прболем (психопате), или су то постали под утицајем друштва (социопате) - али су такви без своје кривице.

И гле, донесоше му одузетога који лежаше на одру. И видјевши Исус вјеру њихову, рече одузетоме: Не бој се, чедо, опраштају ти се гријеси твоји. (Мт 9,2)

[RYLAH]

Oces da kazes da beba koja su krstili kapira koncept "koncepta" "univerzalnosti" "poruke" "religije" "hriscanstva" "spasenja" "greha" itd? Ako malo hriscance nista to ne dotice, pa, kakve ima veze sto nekom matoracu nisu sve koze na broju.

 

И све то (знати све то) није ни потребно да се зна за спасење. То мало "хришћанче" има потенцијал за спасење, психопата нема. Крштење није исто што и спасење или теолошко образовање, тако да није ни упоредиво.

 

Да су ствари толико лаке, небих ни отварао нову тему.

[RYLAH]

И гле, донесоше му одузетога који лежаше на одру. И видјевши Исус вјеру њихову, рече одузетоме: Не бој се, чедо, опраштају ти се гријеси твоји. (Мт 9,2)

"Вера њихова" је термин који би се тешко односио на ове две групе људи. Не знам јеси ли упознао неког социопату, али они не верују ни у шта, чак и ако понекад лажу себе да верују, нису способни за то.

 

Такође, за боравак у Царству је потребно прочишћење, за које они нису способни јер нису способни да се кају.

[Џуманџи]

Didim je objasnio, mnogo je veca grupa onih koji "ne prljaju ruke". Ne mislim da u "ovome veku" mogu da se pokaju. Ako postupis sa njima kao Hriscanin (npr. ne uznemiris se i ne odg. na uvredu) to moze samo da ih iznervira, jer nemaju vlast, ni uticaj nad tobom. Onda ce samo da se udalje, jer od tebe ne mogu da izvuku nista. U sustini, cilj im je stvaranje tzv. "willing victim", zato su im mete labilne i mlade, neformirane licnosti. Dakle, sve mere po stepenu uticaja koji imaju na nekoga.

Edit: Dexter nije psiho (nista oni ne cine "besplatno", npr. zarad ideala kao Dexter), kao ni Bejl u filmu "American psycho"...

[RYLAH]

Didim je objasnio, mnogo je veca grupa onih koji "ne prljaju ruke".

 

Ма знам то, ал нисам хтео да улазим у то толико дубоко јер није ни битно за тему.

 

Најбитније за тему је да они једноставно нису способни ни за саосећање ни за покајање. Нису способни ни да схвате због чега свет не може бити подређен њима и њиховим хировима. А Господ гледа шта је у човековом срцу. Није битно да ли прљају руке, већ да ли могу да се "прочисте" и постану оно што је идеал какав човек треба да буде.

 

Према свему што о Хришћанству и спасењу знамо, такви се не спасавају. Али они такви нису својим избором, већ управо због немогућности избора. Шта са таквима? 

[Џуманџи]

A, ono sam napisala (kao i ono u edit-u ) cisto radi romanticnih vizija koje imaju neki Hriscani, a poruka je: ne, ne mozes nista da uradis, bezi koliko te noge nose. Kao sto rekoh - u ovome veku ne mislim da mogu, a u sledecem - verujem da "ima mesta". Jer "Bog je veci od srca vasih".

[Драшко]

Ма знам то, ал нисам хтео да улазим у то толико дубоко јер није ни битно за тему.

 

Најбитније за тему је да они једноставно нису способни ни за саосећање ни за покајање. Нису способни ни да схвате због чега свет не може бити подређен њима и њиховим хировима. А Господ гледа шта је у човековом срцу. Није битно да ли прљају руке, већ да ли могу да се "прочисте" и постану оно што је идеал какав човек треба да буде.

 

Према свему што о Хришћанству и спасењу знамо, такви се не спасавају. Али они такви нису својим избором, већ управо због немогућности избора. Шта са таквима? 

Искрено мени је тако застрашујуће кад постајемо "стручњаци" за спасење ( не мислим овде на тебе РУЛАХ) него на једну страшну појаву "сигурности" у вези нечије судбине. Да не кажем да због тога (и других појава) избегавам застрашујуће теме, постове, текстове (има их, некад се зезнем па не могу да се саставим два дана....)

 

Друго, једино што ми пада на памет је једна реченица, вероватно је неки старац изговорио а чуо сам је од једне сестре у Христу која вели "за неке људе је подвиг да не постану гори!"

 

Тако да, ако су ти јадничци по "софтверу" који им је неко или неки сплет лоших околности убацио, и ако се они јадни макар боре са тим или макар несвесно "презиру" дато стање....можда.....ко зна.....не бих о томе...има Ко је властан

[Драшко]

A, ono sam napisala (kao i ono u edit-u ) cisto radi romanticnih vizija koje imaju neki Hriscani, a poruka je: ne, ne mozes nista da uradis, bezi koliko te noge nose. Kao sto rekoh - u ovome veku ne mislim da mogu, a u sledecem - verujem da "ima mesta". Jer "Bog je veci od srca vasih".

Браво Џу!

[Дијана.]

Mislim da ne može tako jednostavno da se kaže 'nisu oni krivi za svoj poremećaj'. Čovjek nije samo ono što čine njegovi geni, psihofizičke dispozicije, i sl., niti je tabula raza koju oblikuje okolina. Krivica je možda prejak pojam ali odgovornost nije neumjesna da se uzme u obzir. Sloboda čovjekove svijesti i njegovog ličnog neponovljivog odgovora na ove dvijee datosti plus iskustvo je ogromna i podrazumijeva bezbroj mogućnosti. Psihopata/sociopata, ako nema razvijeno osjećajnost, saosjećanje i sposobnost empatije, ipak ima savjest i tragove savjesti, ako ništa, a ono kao ono što je naučeno, u njegovu svijest ubacivano i ubačeno od strane društva. Možda ne osjeća krivicu, i možda neće suspregnuti svoj zli poriv da nanese zlo drugom živom biću, ali zna, ima svijest da je nešto loše, koja je možda i zamračena i potisnuta, ali bar u nekom rudimentarnom vidu postoji (pada mi na pamet reakcija Filipovića na sveca Kelepačkog, nije više mogao da se bavi svojim poslom, išao je kod logorskog psihijatra itd.). Obični psiho/sociopate su obični ljudi oko nas, to su oni zlotvori koji zlostavljaju svoje porodice, i uvijek se čudimo kako je to moguće jer su veoma prijatni za većinu ljudi, ali u užem krugu prazne svoje sadističke porive. Oni kako god bili bolesni u svojoj zloći, ipak daju sebi dozvolu da kinje svoju ženu i djecu. Tu oni projavljuju svoju vlju i svoj izbor. Druga projava je kod sina. Neki sinovi takvih očeva su kopije oca-nasilnika, pa možemo reći zbog trauma u djetinjstvu, nije on kriv. Da, ali nije ni prav. Neki sinovi su sve suprotno i projavljuju čudesnu slobodu od svojih gena, predispozicija i naučenog. Oni su dokaz čovjekove moći i ljepote. Ne bih pojednostavila ni njihovu patnju i kajanje, bar kad se tiče ovih običnih psihopata, ne velikih zločinaca. Mada je i zločinčevu ljudskost lijepo opisao Dostojevski u Zapisima iz mrtvog doma, i već on je tu rekao da oni među sobom preziru i kinje zlostavljače djece, što ukazuje na moralni kodeks, ma kako čudan bio, a čule su se takve reakcije i danas sa ovim strašnim događanjima oko nas, da kolege zatvorenici otprilike naplate dug ubicama i silovateljima djece. Zanimljiva je i koincidencija savjesti i vjere u Boga, makar hrišćanskog. 'Bog postoji jer o tome svjedoči zvjezdano nebo nada mnom i moralni zakon u meni'.  Primijetila sam da za većinu ljudi koji odbijaju hrišćanstvo, nije toliko sporno sama vjera, tj. neki stav o transcendentnom, nego upravo prestrogi moralni zahtjev.

Mislim da, nažalost, potpuno odsustvo 'i vjere i djela' ne daje mogućnost spasenja. Osim apokatastaze. Dostojevski je opisao i to, u nezaboravnom monologu Ivana Karamazova o stradanju djece... Raj bi značio da se krvnik i žrtva zagrle, i da neko ko ima moć da oprosti svima za sve, oprosti (Hristos). Možda žrtva, koja je u rajskom stanju, to i želi, ali da li krvnik želi? Bog želi da se oni pokaju, i vjerovatno sudi milostivije nego ljudi jer po ljudskim mjerilima naravno da je užasno to što čine, i uzima u obzir i ono što mi ne znamo i ne vidimo. Nije ni ljudski gledati istim očima krvnika i žrtvu, i na taj način prezreti patnju žrtve, to je ipak Božije. Ostaje vječno pitanje: Šta vrijedi pakao kad su oni mučeni? Čak ni mi ne osjećamo zadovoljstvo što će oni u pakao, a kamoli čovjekoljubivi Bog.  

[Дидим]

Ма знам то, ал нисам хтео да улазим у то толико дубоко јер није ни битно за тему.

 

Најбитније за тему је да они једноставно нису способни ни за саосећање ни за покајање. Нису способни ни да схвате због чега свет не може бити подређен њима и њиховим хировима. А Господ гледа шта је у човековом срцу. Није битно да ли прљају руке, већ да ли могу да се "прочисте" и постану оно што је идеал какав човек треба да буде.

 

Према свему што о Хришћанству и спасењу знамо, такви се не спасавају. Али они такви нису својим избором, већ управо због немогућности избора. Шта са таквима?

Мени је ово било интригантно:

 

"Попут здравих људи, доста психопата воли своје родитеље, супружнике, децу и кућне љубимце на себи својствен начин, али имају потешкоће да се отворе и воле остатак света. Психопате могу искусити емотивну бол због разних разлога. Као и сви остали, психопате имају дубоку жељу да буду вољени и да се о њима брине. Та жеља врло често остаје неиспуњена, јер из очитих разлога другој особи није лако да се приближи некоме са тако одбојним цртама личности. Психопате су бар периодично свесне ефеката свог понашања према другима и могу бити искрено растужени због своје немогућности да то контролишу."

Скривена патња психопате - The Hidden Suffering of the Psychopath

http://www.psychiatrictimes.com/psychotic-affective-disorders/hidden-suffering-psychopath

 

 

У тој неиспуњеној тежњи "да буду вољени" можда лежи сламка преко које се могу ухватити за Христа. Свако има свој лични пут и свако је одговоран за своје спасење, просто ми делује невероватно да може постојати неко ко по дефиницији онога што јесте може унапред да буде осуђен на немогућност спасења. Не значи да ће се свако спасти, као што се ни сваки цариник није спасао, већ да свако има могућност, а коју тек понеко може да искористи.

[Иван Ивковић]

"Вера њихова" је термин који би се тешко односио на ове две групе људи. Не знам јеси ли упознао неког социопату, али они не верују ни у шта, чак и ако понекад лажу себе да верују, нису способни за то.   Такође, за боравак у Царству је потребно прочишћење, за које они нису способни јер нису способни да се кају.

И не односи се на њих. "Вера њихова" је вера оних који су одузетога (психо/социопату) принели Господу. Он сам није ни прстом мрднуо али је био исцељен захваљујући вери и молитви његових ближњих.