Свештеник Ненад Илић: текстови и интервјуи

[Лапис Лазули]

 

слатка анимација на исту тему ако не смета  

[Лапис Лазули]

пре 3 минута, Neša_ рече

Mene je rastužilo.

Mora se umreti nekad

Al su zato lepo iskoristili vreme pre toga.

[Ћириличар]

пре 7 часа, Лапис Лазули рече

слатка анимација на исту тему ако не смета  

Where even real men cried...

Једном сам одгледао цртаћ и више му се не смијем вратити. Уби брате почетак :/

[obi-wan]

 

[obi-wan]

Ништа -лепше него бити отац - ђакон Ненад Илић

[obi-wan]

Djakon Nenad Ilic - vlast nam je katastrofalna, Vucic je Srbiju pretvorio u rijaliti u kom je on najveca zvezda

[Снежана]

НОВА СРПСКА ПИРАМИДА

Да ли се неко сећа чувених пирамидалних шема из деведесетих година? Језде и Дафине и осталих?
Сви се полакоме на добитак, а на крају се испостави да су на добитку само они који су први ушли у игру.

Данас у Србији највећи део елите, али и свих који би да  некако преживе без сувишне муке, прихвата пирамидалну шему власти која нуди свима који се у њу уграде део заједничких пара које контролише врх пирамиде.

Малодушност с једне стране и аморалност повезана са легализованом похлепом с друге стране очигледно ће допустити цеђење ове земље до границе издржљивости, али пре свега до претрпавања пирамиде. Кад они који су касније ушли у пирамидалну шему коначно схвате да нема ту леба за све, него само за неке, пре свега за оне који су међу првима кренули у пирамидалну шему, доћи ће до провале незадовољства и конструкција ће се распршити.

Тужно је само што ће дотле пропасти или одлетети ко зна куд много тога. А остаће маса оних којима ће бити тешко за веровати, јер њихов бунт неће бити на моралним основама. 

Да нам је мало памети па да ипак на време прогледамо и сагледамо праву структуру конструкције. И они који су у њој и они који тумарају около.

[obi-wan]

ПОХАБАНИ СЦЕНАРИО

У Србији као у Холивуду - конфекцијско цеђење комерцијално успешних сценарија. ?

1. Криза у земљи. Народ гледа са надом на Цркву. Црква је неодлучна и не сналази се у новом односу снага. Показује слабост. Власт уз помоћ контролисаних медија поткопава углед Цркве. Црква се повлачи и задовољава се финансијском помоћи власти.

2. Високи представници Цркве неочекивано исказују противљење непопуларним наговештеним потезима власти које народ не зна како да заустави.

3. Представник (ца) власти оштро упозорава Цркву на то да не сме да крши новоуспостављене односе, запечаћене и међусобним признањима.

4. Представник Цркве оштро одговара представнику(ци) власти, бранећи црквену аутономију.

5. У медијима се покрећу нове кампање дискредитовања Цркве. Да ли је свеже или подгрејано - није ни важно. "Служба" увек има спреман материјал.

6. Све се враћа на почетак...?

Кад ће и коме првом да досади овај банални сценарио који се уз мање измене толико често рециклира?

https://www.facebook.com/photo.php?fbid=10214821222192472&set=a.3732020747439.172978.1483648280&type=3

 

[Иван Ивковић]

 

[Снежана]

"ДУХОВНИЦИ" УМОБОРЦИ

У ова за српски народ прилично јадна времена - осипа нам се вера, култура, образовање, угрожен нам је идентитет па и сам биолошки опстанак - појављује се и у духовној сфери нешто и тужно и опасно.
У атмосфери непрекидног "одлива мозгова", свеопштег обарања критеријума, па чак, могло би се рећи намерне идиотизације нације путем доминантних медијских садржаја и урнисања образовања, на сцену ступају људи који народу жељном некакве сигурности и мира, представљајући се као духовне особе, верујућима и маловерујућима нуде некакве готове пакете савета и упутстава за живот. Та упутства су врло често не само духовно штетна него и елементарно глупа.

Увек је постојала опасност лошег тумачења и банализације примене неких одломака из богате ризнице хришћанства, али сада, када је Црква, нешто због сопствене слабости, нешто због притисака власти недозвољиво тиха и неактивна, такве појаве су посебно опасне.
Недовољно озбиљно критеријумима некакве редуковане вере процењује се и наука и уметност и национална политика и проблеми свакодневног живота у хаотичном свету који је у превирању.

За почетак, било би добро да уочимо ту опасност и да на трагу препознатих напада на веру у историји хришћанства, на пример - иконоборства, препознамо нову опасност - умоборство. И наравно да на време уочавамо умоборце и њихову активност. Не ради се само о егзотичним појединцима, дух умоборства лако се увлачи и изнутра напада Цркву.

У времену кад смо више него што бисмо можда хтели постали део цивилизације индивидуализма, питање слободе хришћана која је, рецимо по великом пророку Достојевском централно питање времена које је назирао у будућности, од огромног је значаја.
Чувајмо се да своју слободу не предамо умоборцима. Христос није тражио да се одрекнемо своје слободе, него да је користимо за наш развој, јер је оба божанска клица у нама.

Слобода је мучан терет, крст, али пазимо се да је не одбацимо чак и кад мислимо да то радимо Бога ради. 
Чувајмо се умобораца. Кад их препознамо, кад уочимо умоборство и онде где не очекујемо - чувајмо и наше ближње. Душе жедне Бога.

[obi-wan]

СЕНКА БУДУЋНОСТИ?

Гледам разне ТВ серије које скидам са интернета (Пошто се плашим шта ћу затећи кад се укључим у редовни програм. Више пута сам се опекао.? ).
Серије су постале занатски веома добре. Замењују биоскопске филмове међу којима тренутно доминирају они који нису за публику изнад осамнаест година. Као што интернет замењује полако телевизију док је потпуно не интегрише.
Међутим, човек не може а да не примети да преко свих тих занимљивих и занатски одлично урађених серија као да пада нека чудна сенка.
Без обзира да ли се радња дешава у неком ранијем историјском периоду или данас, тешко ћете било где видети сунце и пуне боје. Боје су углавном загушене, баш као да се све дешава под сенком.
Да ли је то последица нејасне слутње будућности која ништа добро не обећава, или само тренутна мода питање је. А можда је мода која је повезана са непријатном слутњом.

Серије које се баве будућношћу не садрже у себи ништа од утопије као нечег што прижељкујемо, све редом су постале такозване дистопије. Нешто од чега стрепимо.
Оне које су авантуре чисте маште у измишљеним световима такође носе са собом добру дозу мрака.

Али оно што је најупадљивије - све те квалитетне серије прихватиле су скоро потпуну моралну релативизацију. Запад више нема снаге да производи хероје. Узоре. Пратимо крволочне Викинге који кољу и муче хришћане и преко структуре серија навијамо за главне ликове који су - Викинзи.
Слично томе навијамо за криминалце или разне проблематичне типове који су можда само мало мање проблематични од средине у којој харају и убијају.

У серији "Кућа од карата" пратимо двоје злих људи који грабе власт у Америци. Ишчуђавамо се разоткривању отровних механизама политике али преко главних ликова прихватамо правила игре. Пошто се ради о главним ликовима - навикавамо се да прихватимо и њихову аморалност и оправдамо злодела као нужна средства у борби за високи улог власти. Ипак опраштамо због тога што добијамо и јасно разоткривање изједначавања истине и лажи, доброг и лошег у јавном животу не само Америке. А разобличавање увек доноси задовољство. И настављамо да пратимо зле људе и хтрели не хтели - да навијамо за њих. Пошто су они иако негативни - главни јунаци. Некажњени због свог зла. Сад више и не може да се очекује да буду кажњени пошто су серију скинули због скандала у које је уплетен главни глумац.

Медији прихватају моралну деградацију данашње цивилизације, фокусирају се на њу, обликују и враћају публици и тако мада забављајући нас и понекад и образујући, поспешују даљу релативизацију вредности и деградацију. Навикају нас. Као неко врзино коло у сенци надолазећег цунамија.

Наш успешни покушај да се придружимо стилском тренду успешних светских серија има сенку и у наслову: "Сенке над Балканом". Пробој у домаћој продукцији, осим очигледних квалитета серија болује и од неких помодних мана, али за разлику од узора по којима је рађен има неколико ликова који су, у ствари, из оне претходне медијске моде - где су се позитивци само маскирали у пропалице, равнодушне, негативце...
Као кад неки старински мангупи уз помоћ огледалаца шаљу одбијене сунчеве зраке у сенку. Зашто - па, не могу да одоле. ?

Све у свему, сенка над садашњом цивилизацијом као да је све гушћа. А ми као да смо све склонији да и сами прихватимо релативност свих вредности долази од будућег наслућеног мрака.
Или се можда само тако тренутно чини.

Сигурно је једно - време је да хришћани поново открију свету Незалазно Сунце Правде. Ако се не постиде пред заводљивом модом сенке.

...

[Снежана]

ИЗВАДИ СЛУШАЛИЦЕ ИЗ УШИЈУ

Пријатељ ми је послао причу коју вреди поделити.

,,Вулканизер негде на Вождовцу. Дошао да заменим летње гуме зимским. Два радника упоредо раде на два аутомобила. Један је шеф, рекао бих мојих година, а други је Ром који делује нешто млађе од мог ћалета. Ром шепа, једва хода. Али ради исте ствари као шеф.

У једном тренутку поред њих прође аутомеханичар из суседне радионице. Када види Рома како се гега, пита га:
,, Уроше, ништа није боље?",,Убише ме манекенске писте, колега" а онда се уозбиљи ,,Ма све у три лепе...Не питај ме ништа ! "

Шеф се бавио мојим аутом, док је Урош мењао гуме на неком раздрнданом пунту. Власник пунта је стајао и пушио. Када је Урош завршио, тај човек га је питао у чему је проблем са ходањем, додавши,,ако смем да питам". Урош је уздахнуо, рекао кратко "ма..." и деловало је као да размишља да ли да му то буде цео одговор или да дода још нешто. Ипак је изабрао ово друго.
,,Је*е ме кук већ годинама. Дуго нисам имао здравствено, па сам могао да се сликам. Онда сам добио књижицу, али се операција чекала годину и по дана. И када је летос дошао мој ред, рекли су да не може сад, да су остали без неколико лекара у болници. Ђавола су остали без лекара - упао неко преко везе, сигурно. И заказали су ми за крај марта следеће године. Ко зна, можда буде и август ако опет упадне неко преко везе. У септембру сам хтео да умрем од болова. Нисам радио две недеље. А не могу да не радим. Жена умрла уочи Божића, троје деце, најстарије 12 година. И чим је попустило, ето ме назад. И стварно је било подношљиво до прошлог петка. Али ме онда пресекло и од тад сам опет Спајдермен."

Човек га је питао у којој је болници био и до кад му траје здравствено. Онда се одмакао и телефонирао. У истом тренутку је Урошу зазвонио телефон.

,,Ево радим.
За једно два сата.
Имаш паприкаш од синоћ у фрижидеру.
Појео ти је?
Све?
Па иди купи нешто. Знаш где су паре? И ја тебе, Mико ! "
Онда се обратио шефу:,,Је*оте, оно моје дете само једе. Једном ће нас све појести."

Возач пунта је завршио телефонски разговор, а Урош му је руком показао на ауто и рекао да је готов. Човек га је питао да ли има папир и хемијску. Урош је ушао у радњу и донео му блокчић. Човек је ставио блокчић на хаубу, написао нешто на њему и пружио Урошу.

,, Овде ти је телефон мог колеге, доктора са ортопедије. Јави му се у понедељак после 9 ујутру. Рекао ми је да ћеш бити оперисан у првој половини децембра. Мораш само пре тога да извадиш неке налазе, али рећи ће ти он то већ. А можда и знаш већ све шта треба..."

Урош је погледао у папир, па у њега. Па опет у папир. Па опет у возача пунта : ,, И то само тако? Један телефонски позив ? "

,, Ја сам исто доктор, само немам везе са куковима. Бавим се овим послом скоро 30 година и свакојаких глупости сам се нагледао. Неправда је свуда око нас, а у овом мом послу, у овој земљи Спајдермена и Бетмена, некако најочигледнија. Пун ми је више ку*ац флаша вискија, бомбоњера и лагања људи. Идем у превремену пензију крајем године, не могу више. И мени је умрла жена прошле године, али немам децу, тако да ми неће бити фрка за лову."

Урош га је гледао нетремице. Очи су му биле као лубенице. Држао је онај блокчић и покушавао нешто да каже. Онда је само пришао доктору и загрлио га. Није га пуштао добрих минут. Овај се насмејао и рекао: ,,Ајде бре шта ти је, свако би то урадио да може. А мени се може ! ",, Не би свако, и знам да то знате. И ја сад не знам шта да вам кажем, како да се одужим. Са 'хвала' можете да се сликате, а ја немам много више од тога."

,,Ово је шамарање неправде Уроше. Немам прилику то да јој радим често. Али кад имам, нећу промашити. Јебо хвала. Да си ти жив и здрав. И да те оправе, па да жениш ту децу."

Шеф је завртао шрафове на точковима мог аута а и гледао у ову двојицу. Кад му је доктор пришао и питао колико је дужан, овај је рекао ,,ништа, кућа части". Човек није хтео да чује, али је шеф био упоран. Једва га је некако убедио. Доктор се захвалио обојици, а шеф је рекао:,,Је*емо неправду докторе, кад год нам се може. Је*еш хвала. Да си нам жив и здрав ! "
Није потребно да измишљам приче. Није потребно да маштам. Довољно је да одем код вулканизера и извадим слушалице из ушију. Некад је живот страшнији од најјезивијег хорор филма, али је некад лепши и од најлепше мелодије, па макар ту мелодију написао Леонард Коен, а живот јој продужио Џеф Бакли.
Човек увек има прилику да се покаже, нема оправдања за било шта друго.”

П.С. пројатељи ми накнадно рекоше да је причу забележио Vladimir Skočajić Skoča

[obi-wan]

НАСЛЕЂЕ

Често се поносимо нашим прецима, а онда схватимо колико су нам огромно велики захтев моралности и части оставили. Уплаши се човек кад покуша да упореди нас данас са генерацијом наших сељачких предака од пре сто година. На шта овако раслабљени и разбијени личимо кад се погледамо у огледалу старих слика.
Опет, нема места очајавању. И они нису у свакој ситуацији били величанствени. А сурова истина је да ми данас нећемо моћи да се покренемо ка изласку из мочваре у којој се гушимо док поново, како знамо и умемо. не успоставимо високе вредности које смо заборавили.

Овај потресни пример из Великог рата поново се, као опомена, врти по интернету и овде на фејсбуку:

"Године 1914. водила се жестока борба око Аде Циганлије. После битке српска војска је сахранила жртве са обе стране, уз војне почасти. Код страдалог аустријског потпуковника Аугуста Шмита српски војници нашли су неотворено писмо, за које су сматрали да је била наредба за напад. Али, то је било писмо његове ћерке из Беча. Српски официри, на челу са мајором Светомиром Ђукићем, одлучују да пошаљу писмо младој Аустријанки:

"Поштована госпођице, са тешким срцем и болом у души, иако смо непријатељи, принуђени смо да Вам први јавимо тешку вест да је Ваш неумрли тата, херој официр и командант 32. аустријског пука, данас херојски пао на челу свога пука, бранећи свога Цара, своју земљу и своју заставу, а у тешкој борби на српском земљишту у Ади Циганлији. Иако сте изгубили оца, имате њим да се поносите, јер је херојски и достојно једног витеза-хероја пао на пољу части. У исто време Вас извештавамо да смо данашњом упутницом послали Вам 4.000 круна, који смо новац нашли у џепу Вашег покојног оца са писмом и молимо Вас да нас о пријему овог новца известите, јер нам је много стало до тога да примите и новац и писмо. Вашег оца достојно смо сахранили са свим почастима, обележавајући његов гроб једном примерном крстачом, тако да кад се сврше ратне операције и заведе мир, Ви можете са Вашом поштованом породицом доћи у Србију и наћи тело Вашег тате пристојно сахрањено и гроб очуван. Примите наше најискреније витешко саучешће, да Вама и осталима Вашима Бог подари дуг и срећан живот."

После неког времена стигао је одговор госпођице Шмит:

"Поштована господо, Ваше писмо примила сам са највећом захвалношћу, иако је за мене било посве кобно, без обзира на Вашу утеху. Заиста, оваква пажња достојна је само српских хероја официра и ја сам Вам за то вечно захвална. Исто тако и новац сам такође примила на чему Вам такође хвала. У овим тешким моментима за целу нашу породицу, Ваше писмо је заиста окрепљавајуће, утолико пре и више што је наш тата заиста завршио свој живот достојанствено. Ја сам већ са многим мојим другарицама, уплаканих очију, давала Ваше писмо да га прочитају и оне су заједно са мном плакале и дивиле се пажњи српских официра хероја. После овог писма нарочито ценимо подвиге малене србијанске војске, која је достојна сваког дивљења."

[Juanito]

пре 3 часа, obi-wan рече

НАСЛЕЂЕ

Често се поносимо нашим прецима, а онда схватимо колико су нам огромно велики захтев моралности и части оставили. Уплаши се човек кад покуша да упореди нас данас са генерацијом наших сељачких предака од пре сто година. На шта овако раслабљени и разбијени личимо кад се погледамо у огледалу старих слика.
Опет, нема места очајавању. И они нису у свакој ситуацији били величанствени. А сурова истина је да ми данас нећемо моћи да се покренемо ка изласку из мочваре у којој се гушимо док поново, како знамо и умемо. не успоставимо високе вредности које смо заборавили.

Овај потресни пример из Великог рата поново се, као опомена, врти по интернету и овде на фејсбуку:

"Године 1914. водила се жестока борба око Аде Циганлије. После битке српска војска је сахранила жртве са обе стране, уз војне почасти. Код страдалог аустријског потпуковника Аугуста Шмита српски војници нашли су неотворено писмо, за које су сматрали да је била наредба за напад. Али, то је било писмо његове ћерке из Беча. Српски официри, на челу са мајором Светомиром Ђукићем, одлучују да пошаљу писмо младој Аустријанки:

"Поштована госпођице, са тешким срцем и болом у души, иако смо непријатељи, принуђени смо да Вам први јавимо тешку вест да је Ваш неумрли тата, херој официр и командант 32. аустријског пука, данас херојски пао на челу свога пука, бранећи свога Цара, своју земљу и своју заставу, а у тешкој борби на српском земљишту у Ади Циганлији. Иако сте изгубили оца, имате њим да се поносите, јер је херојски и достојно једног витеза-хероја пао на пољу части. У исто време Вас извештавамо да смо данашњом упутницом послали Вам 4.000 круна, који смо новац нашли у џепу Вашег покојног оца са писмом и молимо Вас да нас о пријему овог новца известите, јер нам је много стало до тога да примите и новац и писмо. Вашег оца достојно смо сахранили са свим почастима, обележавајући његов гроб једном примерном крстачом, тако да кад се сврше ратне операције и заведе мир, Ви можете са Вашом поштованом породицом доћи у Србију и наћи тело Вашег тате пристојно сахрањено и гроб очуван. Примите наше најискреније витешко саучешће, да Вама и осталима Вашима Бог подари дуг и срећан живот."

После неког времена стигао је одговор госпођице Шмит:

"Поштована господо, Ваше писмо примила сам са највећом захвалношћу, иако је за мене било посве кобно, без обзира на Вашу утеху. Заиста, оваква пажња достојна је само српских хероја официра и ја сам Вам за то вечно захвална. Исто тако и новац сам такође примила на чему Вам такође хвала. У овим тешким моментима за целу нашу породицу, Ваше писмо је заиста окрепљавајуће, утолико пре и више што је наш тата заиста завршио свој живот достојанствено. Ја сам већ са многим мојим другарицама, уплаканих очију, давала Ваше писмо да га прочитају и оне су заједно са мном плакале и дивиле се пажњи српских официра хероја. После овог писма нарочито ценимо подвиге малене србијанске војске, која је достојна сваког дивљења."

Овај у средини изгледа ко прадеда Младена Обрадовића из Образа. 

[obi-wan]

Ако су до скоро идеологије тражиле од појединца да им слепо верује, данас су захваљујући новом интерактивном рачунарском медију поставиле човека у привидно супериоран положај. Некога ко зна да је преварен, али у осећању субјективне надмоћи допушта да буде преварен.
Пошто већ може да растури разне извештаје о преварама, лажима, неправдама и да лако направи своју слику догађаја и стања, човек је умирен илузијом у коју га увлачи систем. Само због тога што му је дато да ту илузију контролише.
И тешко ће се одрећи те своје привидне супериорности да би ушао у неизвесну и застарелу авантуру промене у реалном животу.

https://www.facebook.com/photo.php?fbid=10216788270647454&set=a.3732020747439.172978.1483648280&type=3&theater