Свештеник Ненад Илић: текстови и интервјуи

[Џуманџи]

Са фб профила...

ПОДВИГ ЈЕ ЉУБАВ

Великопосна пролазна времена - 3. недеља

Дешава се да неко не воли људе око себе, а проблем покуша да реши тако што ће прогласити своју љубав "једино према Богу".

Дешава се да човек поверује како ће свој духовни раст и развој решити у односу са Богом и ни са ким другим.

Занимљиво је како онај који за себе сматра да је најпобожнији и они који се Бога упорно одричу дођу на исту, индивидуалистичку позицију.

"Побожни", који не може да види на очи никога од грешних људи око себе и само се Богу обраћа, упада у илузију индивидуалног самообликовања веома слично као што се то дешава љубитељима разних инстант самопомоћи, само код њих без пристајања на Бога.

И једни и други полазе од идеје да ће прво себе да обликују како треба а онда ће, тако оспособљени, на прави начин загрлити живот и испунити га љубављу и смислом.

Све који тако поставе ствари чека не духовни раст у љубави него гордост. И пратећи страх. Екстремни подвижници, на које се преко житија угледају побожни, обично прођу кроз посебне припреме, учење и духовно вођење и помоћ, и свој однос са ближњима одржавају на посебан начин. Нису погодни за узор-пречице.

Зато, у време Великог поста,када се многи упуштају у повећани подвиг, добро је подсетити се да је подвиг смислен само ако је у љубави, у односу. Ближњи, чак и кад нам сметају, дати су нам да преко односа са њима растемо, учимо и напредујемо. Чак и непријатељи су нам дати због тога. Човек и нема непријатеље ван себе. Непријатељи су само сурови пријатељи, каже светитељ.

А ближњи? како ћемо без њих ишта научити о себи? Свако учење је у односу. А сваки духовни развој је у љубави. Ако своје страсти жртвујемо из љубави ближњима испуњавамо заповест "воли ближњег као самог себе". Волимо и себе и чистимо се од страсти а самим тиме волимо и ближњег који нас и мотивише да нешто жртвујемо. Мистика свакодневних малих победа: поштедети ближњег своје сујете, беса, самосажаљења, малодушности, похлепе, алавости... А опет на добитку - ти! Волиш себе, волећи другог.

Лако се залута у идеји да човек треба да се бави само самим собом. Бавите се ближњима. Сваки подвиг неодвојиво треба спојити са љубављу иначе прети болест.

"Бог је љубав" - то није тек нека песничка слика.

Волите ближњег, чувајте љубав у себи - тако чувате Бога у себи.

[Драгана Милошевић]

Благовести...

Празник. Истина, ради се, али је празник. Свечани дан. Има и Литургија у свим црквама. Ако се још увек има нешто пара - риба за ручак...

Шта се заправо догодило?
 

Анђео се јавља девојци Марији. Доноси благу, добру вест. Да ће она зачети без мушкарца, од Духа Светога и родити Спаситеља света.
Пречиста девојка се наравно уплаши и анђела и вести али прихвати вољу Божију...
И тако почиње нова историја.
И толико.
Можда опет и опет треба да да пробамо да се умиримо, да разумемо, да осетимо. Поновићу нешто што сам и ја сам покушао поново да чујем, да се подсетим и разумем:

 

"Никада у историји нико није могао ни да замисли нешто тако незамисливо. Да бескрајни и необухвативи Бог, Створитељ света, Сведржитељ, у утроби жене постане дете, које ће ту расти девет месеци. Који ће се кад дође време родити, живети на земљи животом човека.

 

Сетите се ствари које су вам се дешавале први пут. Сетите се невероватних ствари које су вам се дешавале први пут. Сетите се невероватних ствари које су вам се дешавале икада. Сетите се невероватних ствари које се нису дешавале никада никоме. А онда сазнате да ће се оне догодити и то догодити вама! Колико је било потребно вере, колико храбрости четрнаестогодишњој Марији да да да свој пристанак немогућем! Какав величанствени тријумф људске слободе! Слободе без границе, слободе коју има само чиста љубав. Захваљујући најчистијем људском бићу икада рођеном, немогуће је постало могуће. Ако је Ева својим избором непослушности Богу постала мајка целог смртног рода, Марија је својим избором послушности Богу постала мајка свих бесмртних.

 

„Ево слушкиње Господње - нека ми буде по речи твојој“!

И само то је било довољно. Тог тренутка зачет је Син Божији, Исус Христос, Спаситељ света. Ко да не слави овај празник, ко да не слави Бога који је пристао да своју неограниченост подреди ограничености творевине како би њу ослободио ограничења, ко да не слави Пречисту Марију, Пресвету Богородицу?

 

 

Срећан нам празник!"

 

 

[Иван ♪♫]

Очигледно да је међу нама мало оних који заиста чују Христове речи. И сама Блаженства, рекло би се, имају своју сенку коју боље разумемо:

1. Мисле да су блажени они пуни себе, јер је за сада њихова земаљска власт и част.
2. Мисле да су блажени ругачи, јер још нису у проблему.
3. Мисле да су блажени насилници, јер су за сад зграбили земљу.
4. Мисле да су блажени они које правда не занима, јер им се још не суди.
5. Мисле да су блажени они немилосрдни, јер не мисле какви ће други бити према њима.
6. Мисле да ће бити блажени они исквареног срца, јер још Бога нису свесни.
7. Мисле да су блажени они који манипулишу и завађају, јер не знају да људи могу синови Божји бити. 
8. Мисле да су блажени прогонитељи праведних, јер још не знају каква правда њима самима следи. 
9. Мисле да су блажени они они који се Христа одричу, јер благо Царства Божијег не виде.

 

https://www.facebook.com/dakon.ilic/posts/10209567204485313

 

 

[Драгана Милошевић]

ДИЈАМАНТ

Господ нам је сажео све заповести Старог завета у две највеће:

1. Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом.
2. Љуби ближњега свога као самога себе.

Једноставно, очигледно, али тако тешко за испунити - то нам прво пада на памет.
Онда поново погледамо - да ли је немогуће? Па није немогуће.
А ко од нас у потпуности испуњава ове две најважније и тако једноставне заповести?

Кад за неког мислимо да их испуњава проглашавамо га светим. Кажу нам свети да смо сви на Литургији свети. Макар сви који се причешћујемо. И то да смо свети не као савршени, не собом - него Богом коме смо се предали. Кажи још да и цео наш живот може бити Литургија, Евхаристија. Служење Богу и људима, са захвалношћу и у љубави.

Како је све чудесно повезано у овим заповестима. Обе заједно су као дијамант. Топли, живи дијамант, али дијамант. Не можемо их раздвојити, разломити. Никако.
Ко воли Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом - воли и све оно што је Он као добро створио.И људе, Божију децу, као своју браћу и сестре. Ако их не воли, то значи да уствари не испуњава прву заповест. Да је у заблуди, прелести.

Ко воли ближњега као самога себе, воли и Бога, пошто волети било кога као самог себе могуће је само у Богу, с Богом, Бога ради. Заиста волети себе могуће је само у Богу, иначе ћу волети лажног себе, неког ко се и мени и другима лажно представља као да сам то "ја". Лажљивог и сујетног роба страсти.

За неког ће можда све почети баш од друге заповести. Не успева да поверује у Бога... Ако заиста хоће да воли ближњег треба да га воли као самог себе. Пошто се ради о једначини - она се може читати у оба смера. Колико волиш себе - волиш и ближњега. Кад неко занемарује себе а обожава другога или обожава себе а занемарује другога - он ремети једначину, пада у идолопоклонство и не добацује се до прве заповести. Обожавање је просуо пре циља. Равнотежу није остварио, циљ није постигао. Не уме да воли. Не значи да не може да научи. Много су нам знања свети оставили о томе како се учи љубави.

А онај ко успостави праву једначину љубави, ко заиста воли и себе као и ближњега - воли људе као браћу и сестре. и више од тога - као синове и кћери Божије. И онда наравно почне да воли и Бога, и може да га заволи свим срцем и свом душом...

Да, живи и животворни дијамант а не заповести...

 

[Драгана Милошевић]

ХИПЕРПОТРОШАЧ

Ушао сам у продавницу на углу да купим флашу вина, јер знам да је код њих то вино из непознатих разлога много јефтиније него на другим местима. Прошло је још пет дана поста па смо се добацили до мало бољег посног недељног ручка. Па да буде све како може. Мало ипак...емотикон smile
Стојим код касе са флашом у руци, а испред мене крупан висок човек са препуном корпом, кесама са хлебом, платненом торбом пуном флаша. А ја журим...
Касирка покушава да ради брзо, али мора да вади флашу по флашу из торбе, папирне кесе са изломљеним багетом да очита код...

Трудим се да не буљим у робу која куља из корпе, и да не будем нервозан што је баш човек испред мене морао да покупи пола робе са рафова.И таман кад је све откуцано он узима додатни тајм-аут да види какав је кромпир у џаковима поред улаза! Продавачица прекида куцање да се распита код колегинице колико има килограма у џаку. Десет или...

Уздишем и премештам се с ноге на ногу размишљајући о хиперпотрошачким манијацима, о својим скромним финансијама и о томе како се ето у посту улази у далеко мању потрошњу, а онда продавачица саопштава цифру тотала: 1670 динара!
Човек је купио пола радње за 1670 динара!

Велики човек достојанствено даје картицу касирки и прилази да укуца ПИН. Скрећем поглед и прелазим пажљивије преко онога што је потрпано у кесе и торбе. Схватим да од целе те импозантне гомиле коју не знам како ће овај однети, иако је поголем, нема ничег скупог.
Јесте, и он је купио флашу вина, али не оног средњег па с попустом као ја, него најјефтинијег. Јесте - има још гомила флаша у торби, али то је све кисела вода којом ће да разблажи вино како би дуже трајало. Узео је и багет, а уз багет ће јести и обичан хлеб, а уз хлеб и - кромпир. Истина, запамтио сам да сам видео како касирка извадила из корпе и једну малу кутију ванилица. Једини траг луксуза. У пролази према каси видео сам да су ванилице са попустом.

Бацим поглед на човекове ципеле - похабане, веома старе. Он достојанствено прихвата од касирке своју картицу, Достојанствено је ставља у џеп. Мирно и скоро свечано сабира своје кесе и торбе, узима џак.
Човек је изашао у куповину. Старински као некад. И накуповао је за недељни ручак и за следеће дане колико је могао. Колико му буџет дозвољава.
Ја више не журим. Гледам га с поштовањем. И стидим се за сваку помисао коју сам имао.

Нећу му се обратити и причати с њим, али кад бисмо причали, знам шта га не бих питао - рецимо, да ли пости. Мада још увек имам прикривену сумњу да га негде у дну фрижидера чека комадешка сланине од родбине са села, али сад већ знам да је и та сланина ако је има - посна. Како плаћа рачуне - не бих ни смео да га питам. Мада би ме занимало за кога ће да гласа. Иако ни то сигурно није од пресудне важности.

 

[Драгана Милошевић]

ХРИСТОС ВАСКРСЕ! СРЕЋАН ЂУРЂЕВДАН!

 

Свима који славе Светог Георгија као Крсну Славу - срећна Слава!

 

Живот је борба. Не може се бити сентиментални хришћанин. Не може се бити хришћанин, а не борити против зла у себи и против зла око себе.
С обзиром на чувени ђурђевдански "хајдучки састанак" можда данас нећемо покварити празник ако се за тренутак позабавимо чувеном аждајом са иконе.
Шта је она са нас хришћане? Шта је она за православне Србе?

Икона “Свети Георгије убија аждају“ је заснована на причи из житија Светог Георгија. Прича је стара. И одавно је ушла у житије. Може да се тумачи символички, као победа над злом, али има их који налазе и буквалнија тумачења - могућност да је у догађају учествовала нека опасна змијолика звер, заостала из праисторијских времена. Могуће је. С друге стране, у житијима често има и литерарних украса који служе да се боље опише личност светог, не нужно научно-историјски заснованих. Прича може да се прихвати и као “одбитак” из есхатона, са краја историје, из вечности - а оданде Свети Георгије убија то персонификовано зло у историји.

Шта је данас то зло на које нам копљем указује Свети Георгије? Против чега има смисла борити се и против чега морамо да се боримо? То је питање које не треба да нам да мира, ако не желимо да останемо млаки па да нас Бог „испљуне“.

Свако то мора да нађе за себе. Да сам види и увиди. Али можда није лоше да заједнички погледамо па да тиме мало више обавежемо једни друге. Иначе, аждаја расте, прогутаће нас ако нисмо као Свети Георгије.

У овако поремећеном свету списак онога што у аждаји можемо да видимо је предугачак. Увек је и био. Сигурно је једно - морамо поћи од онога што је аждаја до сада успела да прогута од сваког од нас. Морамо се борити и то вратити.

Борити се против сопствених страсти које нас лажу да су наше битне особине, а не болесни поремећаји настали од рана које нам је аждаја нанела. Већ сама та борба нас чини јачим. Она чини и да боље сагледамо оштећења и у онима око нас. Учи нас да не морамо да их гледамо само као претњу него да уочимо сличности у слабостим које са њима имамо. Борбом стичемо и могућност да се удружујемо. У заједничкој борби.

А ако се не боримо – нестаћемо. Бићемо прогутани.
Волимо једни друге, јер једни другима можемо помоћи да не нестанемо! Волимо наше заједнице! Волимо своју Цркву чак и ако није данас у свом најбољем издању! Волимо своје породице, чак и ако су растрзане силом времена, волимо свој народ иако изгледа слабији и неморалнији него икад! Волимо свет и све људе које нам је Бог дао као браћу и сестре иако свет изгледа искваренији и неправеднији него икад!

Ми смо уплашени и немоћни, породице су нам угрожене, Црква нападнута расколима и самовољом, Србија окупирана и у безнађу, свет у канџама незапамћене похлепе и свеопште лажи. Имамо и те како против чега да се боримо. А икону Светог Георгија носимо пред нама. Пред војском оних који се нису предали.

Свети Георгије Победоношче, води нас у борбу. Моли Бога за нас.
Христос васкрсе!

 

 

[Драгана Милошевић]

ЧЕКАЊЕ

Чудно је ово време између Вазнесења и Духова. И чекамо и не чекамо. Мирни смо. Христос нам је обећао Духа Утешитеља. Некако је ипак испуњење обећања близу, искуство нам говори да ће брзо проћи недељу дана до празника. Толико пута до сада смо прошли кроз то.

А Христос нам је обећао и да ће Он поново доћи. Да ће тада Бог бити све у свему. Оно што није у Богу - отпашће. Тај величанствени час кроз целу историју тумачимо, спремамо се и такође некако и чекамо и не чекамо. Али ипак верујемо. Верујемо Христовом обећању. Имамо поверење у Њега и Његове сведоке. Али од нас се тражи још нешто више. Чиста вера. Да прихватимо да се то што чекамо већ догодило!

На Светој Литургији свештеник при узношењу чита и ову молитву: " Сећајући се дакле ове спасоносне заповести (причешћивања), и свега што се нас ради збило: крста, гроба, тридневнога васкрсења, узласка на небеса, седења с десне стране, и другог и славног доласка..."
Најнеобичније речи за нас који живимо у времену и разликујемо оно што је било, што је сад и што ће бити - сваке Литургије сећамо се Другог Христовог доласка! Који тек чекамо! Шта онда да чекамо кад се већ догодило?

Време је само одмотавање за нас вечности у којој нема прошлог и будућег него је све стално САДА. И наша прошлост и наша будућност у вечности је - сада. И то САДА које је у Богу. Оно што није у Богу не постоји.

Боже, колико тога радимо што није у Твоме - сада!
Кад год успемо да радимо оно шта радимо с љубављу према Богу и људима ми смо у том САДА. Постојимо. А тако мало постојимо само чекајући.
Без Бога нема мене, без ближњег нема мене - тако је једноставно, а ми смо тако често уморни да бисмо волели. Зато нам је потребна снага Духа Утешитеља. Чекамо и трудимо се да волимо. А чекање онога што се већ догодило и није чекање него стално подсећање.

 

[Дијана.]

СРПСКИ МЕДИЈИ

Запад се све више бави тероризмом, а у специјалном рату који се никада и не прекида ми и даље губимо, на свој начин. Болно је и мање-више познато, али није на одмет да се с времена на време на то подсетимо.

Медији у Србији, као важно оружије у специјалном рату, углавном су под туђинском контролом. У светским размерама медијски рат је интензивнији. Рецимо "Русија данас"(Раша тудеј) и "Ал Џазира" постали су важни на светској сцени којом још увек доминира Америка, али код нас медијски рат практично не постоји сем повременог сукоба фракција оних који се под страном контролом боре за власт. Све више се бавимо оним што се дешава другима него оним што се дешава нама. Све више нам то ангажује и емоције, а емоције за своје све више губимо.

Српску ствар или "српско становиште" бране само изоловани појединци и мале групе. У књигама, на трибинама, на интернету, у нискотиражним часописима, на мање слушаним радио станицама и потпуно незнатно на телевизији. 
Колико може да се испрати деловање тих појединаца и мањих група - очигледно је да их има довољно да се направи озбиљна редакција квалитетног медија који би зауставио поробљавање ума, заглупљивање и обезличавање српског народа. Међутим, нема ни трага ни гласа појединцима или удруженим појединцима који би финансирали оформљавање таквог неопходног оружја за борбу у специјалном рату. Да ли због тога што је свако богатство овде нужно повезано са оданошћу колонијалним властима или због потпуног губитка одговорности за народ који је омогућио то богатство, то је питање. Има вероватно и једног и другог.

Док се одговоран национални медиј не успостави - мали су нам изгледи за опстанак, сем као обезличеног и обесправљеног дела веће целине коју заправо и нећемо изабрати. 
Постоји мала могућност да се акционарски финансијска база таквог медија обезбеди међу Србима у дијаспори, али они су већ превише често били варани и заваравани од Срба из матице да би се тек тако упустили у пројекат који би у одређеним фазама сигурно био и испод тржишне исплативости.

Док се не нађу национално свесни и одговорни људи међу онима који могу да буду финансијери последње српске одбране, све наде ће остати на оним малобројним и раштрканим хајдуцима у виртуелној шуми, и њиховим сиромашним јатацима. Неки су притом чак и без икаквих јатака. А како ће они жртвовати своје међусобне разлике, које често без организације постају разлог бескрајних расправа, и прикупити се у иоле јединствену реалну снагу и да ли ће до тога уопште доћи - само Бог зна.

Има ли Срба међу богатим људима?  Или је Маркс био сто посто у праву - класа је важније одређење?

https://www.facebook.com/dakon.ilic

[Драгана Милошевић]

ТАЈНО ОРУЖЈЕ

Ишао ја данас неким пословима по граду. Без мантије. Много времена оде на то да људима објасниш да си као прибројани ђакон и без сталних прихода и без могућности да им очиташ молитву. Такорећи - поп од кога нема вајде.

На тролејбуској станици приђе ми човек који ме је и тако без мантије препознао као свештено лице са екрана. Гледао ме је негде. Притом у последње време и нисам на екрано честа појава. Мислим - добро је. Мала хришћанска заједница у ишчекивању тролејбуса.

Међутим - засу ме човек подацима о томе како је цивилизација настала. Са Сиријуса, наравно. И о томе да сем Срба заправо нико други и не живи на земљи. О томе како је Свети Илија заправо Перун, и још много других занимљивости.

Покушам да успоставим у нашој заједници макар одређену сумњу у тај заиста сумњиви нови нови завет. Говорим о Литургији. О Светом Причешћу. Причестио се човек пре две недеље - каже.
Почели смо озбиљно да се расправљамо. Народ на станици нас гледа помало забринуто, а троле као за баксуз нема, па нема.

Сетим се онога што ми ових дана стално пролази кроз главу. Зар није необично да постоји народ драматично спреман да се жртвује за своју веру, за Православље, иако о тој вери мало или ништа не зна? Па чак је и не практикује у пуној мери. Или је практикује сасвим смболично.

Преко пута пролази бивши монах, веома активан у одбрани Ваљевске Грачанице. Ништа не измишљам, све је тако било. Размишљам онда и о тој нашој привидно дубокој црквеној подели унутару оних који за разлику од перуниста ипак нешто знају о својој вери. Подели на чуваре и мисионаре. На оне који се посвећују чувању тајне, макар она уопште не утицала на околни свакодневни живот, која се чува за последња времена, и на оне који би да тајанствени реактор Литургије активирају тако да озрачи што већи број људи и утиче на живот макар Срба а онда и колико Бог да - читавог човечанства.

А времена су незгодна. Глупа и без ентузијазма.
Можда ми године и године искуства живота у Цркви дају за право да помислим - не можемо Христа релативизовати али даље ипак идемо сви заједно, и они који знају и они који не знају, док га јасно не угледамо. И можда смо сви једни другима неопходни за самоспознају и кориговање. Можда је Црква на земљи увек то - обједињавање свих тих енергија и пут ка Царству. И оних свесних и оних несвесних и оних у блиској заједници и оних који лутају. Подносимо једни друге, покушавамо да исправимо очигледне грешке и уштедимо непотребна лутања - али стрпљиво и смирено гурамо даље. ка Царству Небеском. Носимо терет свих за све.

Чувари знају да је оно што чувају драгоцено пре свега за последња времена. Пошто не знамо кад су последња времена - немојмо да их нападамо. А луде поштоваоце Перуна који су спремни да живот дају за Христа не одбацујмо него имајмо стрпљења. Они мисле да се сусрећемо у Крсној Слави. Шта ћемо. Проповедајмо. Сви носе неке одломке тајне, а ми треба сам о да имамо поверење у црквено искуство и - бескрајно смирење.

Како време иде све сам сигурнији у оно што можемо да прихватимо и ми као народ, са нашом драматичном мученичком историјом, и моћнији западњаци на Христовом трагу - Православље је тајно оружје хришћанства. Тајанствено чак и за нас, православне. Притом - то заиста озбиљно мислим.
И како сам дошао до свих тих закључака поздравио сам се са мојим недавно причешћеним соларис-перунистом. Ускочио сам у аутобус да побегнем макар станицу-две па да да тамо сачекам мој тролејбус.

 

 

[obi-wan]

U pripremi je (stampana) knjiga nastala od FB razgovora i rasprava na profilu djakona Nenada Ilica.

Evo linka za najavu knjige:

 

[JESSY]

Ђакон Ненад Илић искрено: Тероришу нас геј парадама, наша Црква мора боље да проповеда!

 

Нико нормалан неће се уплитати у туђе сексуално опредељење, али идеолошки терор либерализма преко тих парада је нешто што није лако толерисати.

Ђакон Ненад Илић важи за једног од ретких који о стању у Цркви, али и о свим друштвеним појавама, говори крајње отворено и критички.

Какав је ваш став о одржавања Параде поноса?

– Нико нормалан неће се уплитати у туђе сексуално опредељење. То је проблем сваког од нас посебно. Али идеолошки терор либерализма преко тих парада је нешто што није лако толерисати. Слобода од свих наслеђених веза мора да иде и до слободе од сопствене полне задатости! И те дугине боје постадоше застава за освајање и преваспитавање примитивних…

Постоје урођене склоности, али све више истраживања говори и о утицају новог система вредности на неке изборе. Тек ћемо видети последице смањивања разлика међу половима. Неће нам се то свиђати. А у међувремену, као покондирене тикве, правимо се савременим грађанима света са ставом – тако мора, то је цивилизацијски развој.

Ви важите за неког ко сматра да су и Црква и читаво друштво постали страховити лицемери. У чему се то огледа?

– Много тога што ми, као Црква, проповедамо, не сведочимо довољно у пракси. Превише се прилагођавамо моћном духу света против ког на сва уста говоримо.

А цело друштво је поражено похлепом. Пошто је ружно бити отворено алав на паре и моћ, онда се развија безброј прича о племенитим циљевима. Од политичара па до свих нас, почели смо то да прихватамо као нешто неминовно.

Да ли вам се чини и да је породица помало изгубила значај у друштву?

– Напад на породицу дуго траје. Она је прво растурана да би се добила јефтинија радна снага. Систему данас нису потребне хомогене групе које штите своје чланове, имају своје аутономне вредности и циљеве, снагу, већ пре свега изоловани, незаштићени потрошачи, који су нешто што се може лако статистички контролисати и користити. Ипак, породица са свим што нам пружа је жилава и верујем да ће издржати нападе.

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/97150.htm

[obi-wan]

ДАН ЗАЉУБЉЕНИХ или СВЕТИ ТРИФУН?

Стари Грци су благонаклоно гледали на заљубљене али су сматрали да они пате од једне врсте болести.

Најбољи лек за заљубљеност је љубав, али то заљубљени често и не успеју да схвате пре него што заљубљеност умре и они се раздвоје.

Ми, верујући, можда не би требало да толико причамо против новокомпонованог обележевања Дана заљубљених по западној моди.

Уместо тога могли бисмо једноставно да препоручимо заљубљенима да се помоле светом Трифуну да њихова заљубљеност прерасте у љубав.

Свети мученик Трифун је исцелитељ. У Христу. Зато га и славимо. Мученички је пострадао зато што је доследно сведочио паганима да нису постигли ништа осим што су обоготворили своје страсти и тиме се затворили за Бога Љубав. А данашњи свет није много више хришћански од онога пре 1800 година.

Заљубљени - заволите се!

https://www.facebook.com/dakon.ilic?hc_ref=NEWSFEED

[obi-wan]

МЛАДЕНЦИ

Некоме може да изгледа да је превише далеко од Четрдесет севастисјких мученика које црква слави 22. марта и празника Младенаца истог дана који је познат много већем броју крштених Срба.

Па још кад се дода слављење Четрдесет ђака и два њихова свештеника-учитеља мученички пострадалих у Момишићима крајем седамнаестог века (који су пре неколико година такође додати у прослављање 22. марта) - изгледа потпуно збуњујуће весело дружење родбине и пријатеља са нововенчаним паровима тог дана.

Збуњеност може да настане само ако се макар мало не подсетимо дубљег смисла Младенаца. 
Млади мученици из Севастије су сведоци вере. Страдали су заједно, не желећи да се одвајају једни од других. Као и момишићки ђаци и њихови учитељи. 
Али није суштина у њиховом страдању него у заједничком сведочењу вере, у заједничком уласку у Славу Христову.

Нико не жели младим супружницима да пострадају од мача, али желе им да се не раздвајају и да заједнички сведоче Љубав Божију. То је подвиг на који их подсећа празник Младенци. Јер да би љубав трајала и расла потребно је научити да једни за друге понешто и жртвујемо. И то понешто до чега нам је стало. Да у браку будемо важнији једно другом од новца, лепих ствари, уживања, малих навика, од наших страсти којима се често препуштамо без борбе, уместо да се са њима рвемо. 
Тако и венчани улазе у подвиг и сведоче Љубав Божију, а не само мученици и монаси подвижници.

Научити или подсетити се да се и у браку може зарадити венац Христових сведока, да је пред Богом брак заиста истог достојанства као подвижништво и мучеништво - то је смисао празника.
А остали обичаји везани за овај празник могу бити симпатични или приглупи као што су они којима нас уче проблематични медији. Жута штампа на све стране деле савете и наизглед чува обичаје који заправо никоме ништа не значе. Најбољи пут да се обесмисле празници и значајни дани у години је да се људи заспу разним "верује се ово", "верује се оно". Ко то верује?

Мада ево појавио се ових дана осим заповести да се обавезно одмах ујутро погледа кроз прозор да би се видело какво ће бити време током године, и један чаробан савет:
"Ако будете "набацили" осмех на лице и будете имали позитивне мисли, верује се да млада можда и успе да растера облаке." кажу стручњаци из шарених новина.

Велики испит телекинезе за новопечене младе,  али можда је ипак боље да Младенци буду подсећање за обоје да су ушли у подвиг који успева само ако се не раздвајају и ако науче да се једно за друго жртвују.

[Чунга Лунга]

Веома поучно предавање:

 

[Никола Поповић]

Јако добро предавање оца Ненада Илића на тему љубави и брака. Врло јасно износи свој став и учествује у дијалогу са присутнима и покушава да одговори на горућа питања.