"Ако со обљутави, чиме ће се осолити" или о личној и друштвеној одговорности нас хришћана

[Дијана.]

Nikad se ne može do kraja iscrpiti razgovor o našoj odgovornosti kao članova crkve ne samo za svoje lično spasenje već dobrobit svih i status same crkve u očima svijeta. Svakodnevno se susrećemo sa očekivanjem okoline, koja zaista očekuje od nas hrišćana visok etički kodeks, uzor i primjer ljudskih vrlina. Svi su manje-više upoznati s tim kodeksom očekivanja - i na forumu čujemo često opravdane kritike ateista (ili onih koji radoznalo ispituju vjeru i vjernike ovde) i na naše ponašanje i ophođenje i bigotske stavove koji dolaze iz grupe kojoj pripadamo, i na same propuste i greške klira kao onoga što u umu običnog posmatrača čini crkvu. Koliko god se naša individualna svijest bunila tom uopštavanju i svrstavanju lično nas u kojekakvo 'vi', ipak na kraju krajeva, pripadamo toj nekoj društvenoj grupi (pravoslavnih hrišćana) iz koje dolaze neki stavovi, riječi ili postupci koji nemaju baš puno veze s onim što mi držimo da pravoslavlje jeste i kako o sebi volimo da mislimo. Često nas drži gordost koje nismo svjesni, ta, tako se lako poistovjetiti sa 'izabranošću', a već malo teže s odgovornošću; nadima ono 'vi ste so zemlje', a zaboravlja se ono 'kome je više dano, biće dosta bijen' (u dan suda). Šta mislimo, i koliko se trudimo da tu odgovornost opredmetimo mi kroz svoje riječi i djela, pred očima koje su uprte u nas, i naših bliskih koji nisu u vjeri (zamisli! )  i onih koji ispitujući promatraju nas i crkvu, i onih koji su sablažnjeni negativnim pojavama, pa joj ne prilaze ili je napuštaju, i onim koji su razočarani u crkvu ali je ne napuštaju.

'Huli li se zbog vas ime Božije međ' neznabošcima?' iznova i iznova. Bar na forumu što čitam - da...

[Џуманџи]

7 minutes ago, Дијана. рече

Često nas drži gordost koje nismo svjesni, ta, tako se lako poistovjetiti sa 'izabranošću', a već malo teže s odgovornošću; nadima ono 'vi ste so zemlje', a zaboravlja se ono 'kome je više dano, biće dosta bijen' (u dan suda). 

Очекивања на страну, али ово је најинтересантнији део. Поготову што можемо да повежемо и са раздељивањем онога што нам је дато - 'свету'. Не само што се од нас више тражи (и тражиће се), већ смо дужни да, као апостоли, раздељујемо народу оно што нам Господ да - два пута је забележено умножење хлебова и рибе. Како? Христос даје 'својима', а они даље деле осталима. То је једино могуће умножење.

[Дијана.]

U tri navrata sam pisala o ovome, i sama sam iscrpla inspiraciju. Ja sam se susretala/susrećem sa očekivanjima tj. razočarenjima u tom smislu (kad su drugi razočarani mnome i stoga ja sobom sama) pa zato o tome pričam. I kad najdobronamjernije shvatim neka prozivanja na forumu, svode se na to.. (na stranu što prozivači nemaju namjeru od sebe da očekuju tako nešto, pa možda i hrišćanstvo stoga odbacuju).

Pričaš o 'lošem i lijenom sluzi' koji je zakopao svoj talanat i mislio da je odličan sluga jer ga je sačuvao, umjesto da ga umnoži... pod raznim izgovorima koji su puni hule i malovjerja, roptanja, traćenja života i vremena i uskraćivanja drugima i osnovnih dužnosti, a kamoli hrišćanskih ideala vrline... lele si ga nama...  

[Џуманџи]

Нема потребе за тим, и Христос је изневерио мноштво туђих очекивања. Све се своди на то колико смо спремни да одсечемо и одбацимо "ухо, руку, ногу" (све што нас саблажњава) зарад другог човека. А има нешто и у томе да не траже сви човека, већ испуњење неког добро осмишљеног идеала.

[Дијана.]

Pa to očekivanje i jeste da odsiječemo od sebe to što drugog sablažnjava. Da dajemo od sebe najbolje što možemo, svakome u svakom trenutku, dok mi upravo te slabosti njegujemo i gajimo da rastu. I to mi iznevjeravamo. 

Zašto? ne možemo da prihvatimo krst, patnju - ropćemo i trošimo snagu na roptanje umjesto na 'nošenje'. Gubimo iz vida stradalnost drugih. Potrebu drugih za nama i našu za njima, jer lakše je svima kad bar razumijemo jedni druge, ako baš i zapravo pomoći ne možemo. Stavljamo svoje stradalno ja i njegove potrebe u centar svemira, previđamo stradanje i potrebe drugih. Gordost-očajanje začarani krug... 

[Рапсоди]

5 minutes ago, Дијана. рече

Pa to očekivanje i jeste da odsiječemo od sebe to što drugog sablažnjava. Da dajemo od sebe najbolje što možemo, svakome u svakom trenutku, dok mi upravo te slabosti njegujemo i gajimo da rastu. I to mi iznevjeravamo. 

Zašto? ne možemo da prihvatimo krst, patnju - ropćemo i trošimo snagu na roptanje umjesto na 'nošenje'. Gubimo iz vida stradalnost drugih. Potrebu drugih za nama i našu za njima, jer lakše je svima kad bar razumijemo jedni druge, ako baš i zapravo pomoći ne možemo. Stavljamo svoje stradalno ja i njegove potrebe u centar svemira, previđamo stradanje i potrebe drugih. Gordost-očajanje začarani krug... 

Леди Ди, а таман те Мурамаша скинуо са листе преподобних....

[Џуманџи]

Хтела сам рећи да не би требало себе да оптерећујеш.  Било ми је чудно када сам читала да су за старца Силуана Атонског неки мислили да је свет, а било је и доста оних који су мислили да је прелешћен. Поента - свако види оно што жели.

Што се нас тиче - свакако, требали би бити оштри према себи, а благи према другима (по савету Св. Јована Златоуста).

[Рапсоди]

7 minutes ago, Дијана. рече

Pa to očekivanje i jeste da odsiječemo od sebe to što drugog sablažnjava.

Код нас кажу, нешто у смислу, ако хоћемо да угодимо целом свету, или смо већ луди или ћемо полудети.....

И откуд увек можемо знати шта све другога, саблажњава код нас....то је релативно.

Некога саблажњава кратка сукња, а некога  дуга...

О, да не причам своја искуства, шта све може људе да саблазни и да му засмета.....за не веровати је....

 

 

 

 

[Дијана.]

Džu: hvala :*

Rapso: Hm,nisam mislila na konkretne stvari i tako banalne nego na opšte-prihvaćene, i od nas i od njih, šta se očekuje od nas. A kamoli ono 'budite savršeni'...

Ej, nemoj me zavitlavati za to o prepodobnosti. 'Muramaša i Klaudić' sa njihovim kritikama i sumnjama su ništa šta se u mom npr. umu dešava. Samo što ja to prihvatam kao mislenu borbu, al'se svađam i ropćem, ipak ostajući vjerna Hristu; rvem se s Bogom, a oni od njega bježe... Bliski su mi ateisti, ne što sam sama tako odgojena, i to bila, nego dakle, misaoni tok mi je i dalje sličan njihovom.. Dijeli nas samo taj izbor i to iskustvo kojeg opet neće biti bez tog aktivnog i voljnog traženja i otvaranja... 

[Драган άσημος :)]

Позван сам на не мање од овога, али за сада не одговарам на позив. Као да Дух Свети не сиђе на мене као на апостоле? До мене је, није до Духа.

 

Дап. 14 зач. (V, 12-20).

У дане оне, рукама апостолским биваху многи знаци и чудеса у народу; и бијаху сви једнодушно у тријему Соломоновом. Од осталих пак нико не смједе да им се придружи, али их народ хваљаше; и све се више умножаваху они који вјероваху у Господа, мноштво људи и жена, тако да су на улице износили болеснике и полагали на постељама и носилима, да би кад прође Петар бар сјенка његова осјенила кога од њих. А стицаше се и мноштво народа из околних градова у Јерусалим доносећи болесне и од нечистих духова мучене, и сви се исцјељиваху. Али се подиже првосвештеник и сви који бијаху с њим, секта садукејска, и испунише се зависти, и дигоше руке своје на апостоле, и бацише их у општи затвор. А анђео Господњи отвори ноћу врата тамнице, изведе их и рече: идите и станите у храму па говорите народу све ријечи овога живота. 

[Дијана.]

пре 8 часа, Драган άσημος рече

 

Позван сам на не мање од овога, али за сада не одговарам на позив. Као да Дух Свети не сиђе на мене као на апостоле? До мене је, није до Духа.

 

Brate mili, mlaki smo, bljutavi... svileni, salonski hriscani. Ni smirenja, ni ljubavi, ni podviga. Pa nas zato nalaze trpljenja da bismo se nekako spasli...

[Родољуб Лазић]

BEOGRAĐANKA JE NA ARANĐELOVDAN OTIŠLA NA SEČENJE SLAVSKOG KOLAČA: U crkvi sam doživela najveće poniženje u životu!

Beograđanka je u jednoj prestoničkoj crkvi doživela veoma neprijatno iskustvo i to na sopstvenu slavu!

Njenu ispovest prenosimo u celosti: "Već same moje godine svedoče o tome da sam odrasla u socijalističkoj državi u kojoj dobar deo stanovništva nije mario za narodne običaje i obeležavanje krsne slave. Ipak, sada, kao žena u nekim ozbiljnim životnim godinama, rešila sam da sa porodicom nastavim tu tradiciju i već niz godina slavimo porodičnu slavu mog supruga - Aranđelovdan. Nije to nikakvo veliko slavlje. Materijalno baš i ne stojimo najbolje, pa za slavu ne zovemo goste, već samo pravimo ručak za našu porodicu. Uostalom, i zna se šta je slava - sveća, kolač i žito.

Imam još problema u životu o kojima ne želim da pričam. Tek, samo hoću da kažem da me već duži vremenski period prate tuga i teška muka sa kojom se jedva nosim. Utehu nalazim u veri i crkva je za mene postala jedno od retkih mesta gde osećam mir i spokoj. Radim kod privatnika koji baš nema mnogo razumevanja za izostajanje sa posla i uzimanje slobodnog dana. Radila sam na dan slave bukvalno do podne i tek nakon što je kolega stigao da me odmeni uputila sam se u, meni najbližu, jednu voždovačku crkvu sa kolačem i žitom. Kupila sam sveću i ženu koja prodaje pitala da li je sveštenik još uvek tu i da li bi mogao da iseče i blagosilja moj slavski kolač. Ne znam koliko je tačno sati bilo, ali sigurno je bilo pre 1h. Ona mi je rekla da uđem i sačekam. Izvadila sam kolač i žito iz torbe i već sam počela da postavljam na mesto u crkvi gde je tog dana verovatno veliki broj vernika već doneo svoje kolače, kada je u crkvu ušao sveštenik i bukvalno počeo da urla na mene! "Zar se tek sad dolazi?! Kako vas nije sramota, zar vi ne znate kako se slavi slava?! Šta očekujete od mene da vam osveštavam kolač u tri popodne", vikao je. Njegov osuđujući ton, glas i oči pune prezira, verglao je kao navijen da se zna kada se dolazi u crkvu, da se čita svima odjednom i da mu nije jasno šta sam ja umislila. Ni reči o značenju sečenja kolača i slavljenja slave. Jednostavno, lakše mu je da skupi više ljudi na jedno čitanje nego da ide o vernika do vernika i blagosilja.

Ostala samm bez teksta, šokirana i tonom i stavom. Samo sam uspela da izustim: "Jel nećete?" "Pa, ne, hoću, ali kakav je to način, vi i ne znate šta je slava... ", nastavio je meni nepoznati sveštenik, a ja sam se samo pokupila i bukvalno izjurila iz crkve. Još nešto je on govorio za mnom, ali ja ga više nisam slušala. Tresla sam se i plakala i čitav taj dan nisam mogla da se smirim. Zar se tako ponaša čovek čiji je posao da sluša, savetuje ljude i bude "glas božiji"?! Zar ja nisam zaslužila da mi izađe u susret, da me sasluša i čuje moju muku?! Pa, ja jesam zakasnila, ali ne zato što sam želela već zato što sam morala! Naknadno sam saznala da je u toj crkvi sveštenik uvek prisutan. Dakle, ništa ja njega nisam omela, njegov posao je bio da bude tu. A čak i da nije - zar je moje kašnjenje toliki greh?! Zar sam zaslužila toliku tiradu?!

Hvala crkvo! Kad vidite slomljene, tužne i uplakane, nagazite ih još malo, čisto jer im nije dosta njihove muke. Nigde blagosti, nigde mira! Zamislite da sam tog dana došla da tražim duhovnog oca za sebe?! Da sam zaista u velikom problemu i da želim samo malo utehe i da mi neko kaže da će sve biti u redu. Da li bi me pitao koliko para imam kao pravi privatni psihijatar i odredio tarifu?! A meni je tog dana samo bilo potrebno da mi neko iseče kolač i poželi srećnu slavu. Njegova dva minuta, koliko bi mu trebalo za taj čin, meni bi bili i previše i ulepšali bi mi i uveličali dan slave. A on mi je okrenuo leđa, a ja ću zbog toga ovaj Aranđelovdan, dan sopstvene slave, pamtiti dok sam živa."

 

[Благовесник]

@Родољуб Лазић Све може на један потпуно леп и разуман начин да се каже. Многим нашим свештеницима треба одржати прилича н број предавања и семинара по том питању, али... Међутим,  свештеник је у праву да она не зна шта је Крсна слава, јер да зна,  свештеник не би био - nepoznati sveštenik. То доста говори о њој - она не познаје свештеника своје парохијске цркве, духовног дома Божјег којем припада....

[Натан]

пре 36 минута, Родољуб Лазић рече

BEOGRAĐANKA JE NA ARANĐELOVDAN OTIŠLA NA SEČENJE SLAVSKOG KOLAČA: U crkvi sam doživela najveće poniženje u životu!

Beograđanka je u jednoj prestoničkoj crkvi doživela veoma neprijatno iskustvo i to na sopstvenu slavu!

Njenu ispovest prenosimo u celosti: "Već same moje godine svedoče o tome da sam odrasla u socijalističkoj državi u kojoj dobar deo stanovništva nije mario za narodne običaje i obeležavanje krsne slave. Ipak, sada, kao žena u nekim ozbiljnim životnim godinama, rešila sam da sa porodicom nastavim tu tradiciju i već niz godina slavimo porodičnu slavu mog supruga - Aranđelovdan. Nije to nikakvo veliko slavlje. Materijalno baš i ne stojimo najbolje, pa za slavu ne zovemo goste, već samo pravimo ručak za našu porodicu. Uostalom, i zna se šta je slava - sveća, kolač i žito.

Imam još problema u životu o kojima ne želim da pričam. Tek, samo hoću da kažem da me već duži vremenski period prate tuga i teška muka sa kojom se jedva nosim. Utehu nalazim u veri i crkva je za mene postala jedno od retkih mesta gde osećam mir i spokoj. Radim kod privatnika koji baš nema mnogo razumevanja za izostajanje sa posla i uzimanje slobodnog dana. Radila sam na dan slave bukvalno do podne i tek nakon što je kolega stigao da me odmeni uputila sam se u, meni najbližu, jednu voždovačku crkvu sa kolačem i žitom. Kupila sam sveću i ženu koja prodaje pitala da li je sveštenik još uvek tu i da li bi mogao da iseče i blagosilja moj slavski kolač. Ne znam koliko je tačno sati bilo, ali sigurno je bilo pre 1h. Ona mi je rekla da uđem i sačekam. Izvadila sam kolač i žito iz torbe i već sam počela da postavljam na mesto u crkvi gde je tog dana verovatno veliki broj vernika već doneo svoje kolače, kada je u crkvu ušao sveštenik i bukvalno počeo da urla na mene! "Zar se tek sad dolazi?! Kako vas nije sramota, zar vi ne znate kako se slavi slava?! Šta očekujete od mene da vam osveštavam kolač u tri popodne", vikao je. Njegov osuđujući ton, glas i oči pune prezira, verglao je kao navijen da se zna kada se dolazi u crkvu, da se čita svima odjednom i da mu nije jasno šta sam ja umislila. Ni reči o značenju sečenja kolača i slavljenja slave. Jednostavno, lakše mu je da skupi više ljudi na jedno čitanje nego da ide o vernika do vernika i blagosilja.

Ostala samm bez teksta, šokirana i tonom i stavom. Samo sam uspela da izustim: "Jel nećete?" "Pa, ne, hoću, ali kakav je to način, vi i ne znate šta je slava... ", nastavio je meni nepoznati sveštenik, a ja sam se samo pokupila i bukvalno izjurila iz crkve. Još nešto je on govorio za mnom, ali ja ga više nisam slušala. Tresla sam se i plakala i čitav taj dan nisam mogla da se smirim. Zar se tako ponaša čovek čiji je posao da sluša, savetuje ljude i bude "glas božiji"?! Zar ja nisam zaslužila da mi izađe u susret, da me sasluša i čuje moju muku?! Pa, ja jesam zakasnila, ali ne zato što sam želela već zato što sam morala! Naknadno sam saznala da je u toj crkvi sveštenik uvek prisutan. Dakle, ništa ja njega nisam omela, njegov posao je bio da bude tu. A čak i da nije - zar je moje kašnjenje toliki greh?! Zar sam zaslužila toliku tiradu?!

Hvala crkvo! Kad vidite slomljene, tužne i uplakane, nagazite ih još malo, čisto jer im nije dosta njihove muke. Nigde blagosti, nigde mira! Zamislite da sam tog dana došla da tražim duhovnog oca za sebe?! Da sam zaista u velikom problemu i da želim samo malo utehe i da mi neko kaže da će sve biti u redu. Da li bi me pitao koliko para imam kao pravi privatni psihijatar i odredio tarifu?! A meni je tog dana samo bilo potrebno da mi neko iseče kolač i poželi srećnu slavu. Njegova dva minuta, koliko bi mu trebalo za taj čin, meni bi bili i previše i ulepšali bi mi i uveličali dan slave. A on mi je okrenuo leđa, a ja ću zbog toga ovaj Aranđelovdan, dan sopstvene slave, pamtiti dok sam živa."

 

Како бљутав текст. Ретко шта је горе од комбинације патетике и самосажаљења.

Вероватно је измишљен. Која ''Београђанка''? Који свештеник? У којој Цркви?

Тако увек кад је нека Слава, у новинским текстовима се појави нека ''Београђанка'', самохрана мајка која ради код злог приватника, оде у Цркву и тамо је докусуре ''попови лопови''.

пре 41 минута, Родољуб Лазић рече

Hvala crkvo!

Не, не, хвала теби што имамо над киме да се иживљавамо на овај свети дан, и са правом нас пишеш малим словом.

пре 43 минута, Родољуб Лазић рече

Kad vidite slomljene, tužne i uplakane, nagazite ih još malo, čisto jer im nije dosta njihove muke. Nigde blagosti, nigde mira! Zamislite da sam tog dana došla da tražim duhovnog oca za sebe?! Da sam zaista u velikom problemu i da želim samo malo utehe i da mi neko kaže da će sve biti u redu. Da li bi me pitao koliko para imam kao pravi privatni psihijatar i odredio tarifu?! A meni je tog dana samo bilo potrebno da mi neko iseče kolač i poželi srećnu slavu. Njegova dva minuta, koliko bi mu trebalo za taj čin, meni bi bili i previše i ulepšali bi mi i uveličali dan slave. A on mi je okrenuo leđa, a ja ću zbog toga ovaj Aranđelovdan, dan sopstvene slave, pamtiti dok sam živa."

:''-(((((((((  

 

[Снежана]

@Родољуб Лазић  ovaj tekst se vrteo i prošle godine po internetu