Претражи Живе Речи Утехе

"Ви сте со земљи.... ви сте свјетлост свијету. .. Не може се сакрити град што на гори стоји... Коме је више дано, више ће се и тражити од њега... Коме је мало дано, биће мало бијен, коме је много дано, биће много бијен.. Морају доћи саблазни, али тешко ономе преко кога долазе... За сваку празну ријеч даћеш одговор у дан суда... Тешко вама књижевници и фарисеји...Кад слијепац води слијепца, оба ће у јаму пасти...Свако царство које се изнутра раздијели, пропашће...Оснивам Цркву своју и врата адова неће је савладати." Ставила сам све ове ријечи Господње у један контекст, јер чини ми се да говоре о истоме: не само о нашој одговорности за своју душу у дан Суда, него за нашу одговорност како чинимо и дјелујемо у свијету, у заједници, међу људима, и у Цркви. Јер и Бог наш (према истинитом богопознању) не остаде незаинтересовани 'демиург' (стваралац који се за творевину више не занима) него сиђе међу нас да га упознамо и заволимо, да нас поучи како да се вратимо Оцу, и да за нас страда од нас самих. Кад погледамо око себе, видимо преовлађујуће зло и патњу. Видимо и свијетле примјере људскости, храбрости у супротстављању злу или залагању за добро, љубави, доброти и милости. Не долази то ни само од нас који смо позвани на то. Бог има своју дјецу кроз коју дјелује небитно ко је, из којег народа или конфесије. То је оно добро које одржава свијет, овакав, док не дође нови. На нас који тежимо за Христом, силније напада Кушач, (обмањивач и ругач). Моћно је то биће/тј.бића и изложени смо непрекидно борби с њима. Стално се освједочујемо на својој кожи и уопште углавном добрих људи, о злоби и разјарености духова поднебесја. То видимо стално кад нас поражава, разочарава, саблажњује зло у нама самима (онолико колико смо га свјесни), и у другима, нарочито онима од којих по природи ствари више очекујемо. Зато нас погађа више кад било ко коме је више дано, ко има више памети, већу моћ у друштву, или само над људима, или рецимо само дјецом (као нпр.просветари, социјални радници) учини нешто лоше, ту моћ не искористи на добро, но на зло. То је зло страшније кад га чине друштвени стубови и ауторитети, они којима је више дано. Између осталог, кад се говори о Цркви, оно лоше, неморално, неодговорно, некорисно, или управо штетно па чак и зло, што чине одговорнији људи у Цркви, представља велику штету за саму Цркву, повређујући вјерне а одбијајући оне који су ван вјере, тј. потенцијално вјерне. Сувише лако, ја бих рекла и лакомислено је рећи, опстаће Црква упркос нама. То звучи као да бисмо се радо ми сви извукли од одговорности за себе, за друге, и за Цркву на крају крајева. Како ћемо знати шта је лоше, да не подлегнемо обмани? Па просто, рекао нам је Господ све. "По плодовима њиховим познаћете их". Просто, гдје, како год изгледала нека идеја рационална, оправдана, из добре намјере и са добром сврхом, кад видиш плод идеје да је смутња, да је раздор, да је неслога и нељубав, међу људима и у Цркви, знаш одакле долази. То се дух обмане успјешно наругао. Идеје су врло важна ствар. Ко год је размишљао о историји било које земље и човјечанства, видио је како су велика зла опредмећена у великом броју људи, а коријен зла се могао лоцирати у некој идеји (иако несретни мислилац није уопште желио то ни слутио такву могућност, па кажу рецимо да Маркс није крив за марксизам а Ниче за фашизам). На нашем вјерском језику, упутио нас је Апостол (испитујте духове, да ли су од Бога). Зато није мала важност не само тога шта ми чинимо у нашим животима, него и шта говоримо, и о чему и како расправљамо, између осталог и на форумима, па рецимо и на овом форуму. Ја сам рецимо овде и дошла да учим о вјери, а нарочито да нађем одговоре о крупним питањима која на очи свих нас потресају Цркву, као расколи, екуменизам и слично. Не могу рећи да сам успјела да докучим одговор. Често ми се супротни ставови чине оправдани, сваки донекле и у нечему. Има разложности у ставовима, али нема разложности у људима, па се дијелимо на ове и оне, а и Апостол нам је рекао, нема Павловог ни Петровог, него смо сви Христови. Дијелимо се, умјесто да се сабирамо и да превазилазимо разлике. Али ми увијек и у свему можемо да освијестимо нешто што не ваља, да га распознамо, препознамо, и да то промијенимо. То је фасцинантно. То је она теже разумљива прича о нашој слободи. Слободи у мјери разума и одговорности. Нама хришћанима дат идеал уподобљавања Христу, на начин голубије безазлености а змијске мудрости, чистог ока и срца, не са поистовјећивањем са изабраношћу што нам годи, јер 'многи ће први бити посљедњи а посљедњи први', већ са сталном свијешћу о већој одговорности ако нам је више дано. (Набацала сам површније доста тога, па ако буде интересовања, причаћемо...)

Kao društvo u celini i kao pojedinci postajemo sve više bezosećajni i ravnodušni. Verovatno za sebe mislimo da nismo učesnici u linčovanju i ismevanju drugih. A da li je to zaista tačno? Koliko kamenja dnevno bacamo samo klikčući na "share" i na "vesti" koje to nisu, koliko učestvujemo u olajavanju i osuđivanju samo mrdajući kažiprstom? Koliko ljudi zapravo dnevno povredimo i ne razmišljajući? Na ovu temu sam naletela na jedan izuzetan tekst, o posledicama hajke na život žrtve. Zanima me da li ste nekad razmišljali o tim ljudima čije živote i muku razvlačimo po celom internetu? Kako to utiče lično na vas? Koliko razmišljamo o hrišćanskom aspektu našeg onlajn delovanja? http://www.heraznanje.com/monica-lewinsky-ne-budite-virtualni-ucesnici-u-kamenovanju/

Шта одговорити тинејџеру на питање „А ЗАШТО да будем моралан?“ Постављамо овај инспиративан снимак беседе свештеномученика Данила Сисојева – у вези са тиме који је једини одговор на разне проблеме које млади имају. Отац Данило јако добро запажа и истиче да је морално понашање само по себи, без Бога као његовог аутентичног извора, бесмислено. А посебно је бесмислено за младе људе који по развојим карактеристикама пубертетског узраста, имају отпор према било чему што им се вештачки намеће. Млад човек ће, када му ми као родитељи објашњавамо да неко његово понашање, навика или поступак није добар и да треба другачије, са правом поставити питање : „Зашто? Зашто да будем добар, поштен, да се клоним различитих порока/греха, да се уздржавам од овога или онога, да не живим искључиво по свом егоизму и хедонизму? Шта, само зато што ми ви тако кажете да треба? Свашта.“ Родитељи који нису истински верујући православни хришћани једноставно неће моћи на ово питање да дају иоле смислен а камоли тачан одговор. Јер се решење налази у другој „равни“ у којој се они не крећу или је свесно одбацују, не признају. Погледајте како отац Данило објашњава суштину овог проблема и сведочи библијски одговор на пороке младих (и не само младих) људи. Овај свештеник, који је пострадао за Христа у сред Москве, у сред храма у коме је служио и то у 21.веку – 2009.године, је један од малобројних наших савременика на коме се могло видети и из далека да је био свети Божији човек. Велика је срећа што су неке његове беседе снимане, макар и овако као овај снимак телефоном, јер имамо прилику да видимо како из човека – свештеника Дух Свети исијава. извор

Откако сам дошла на форум прије скоро шест година, , и дан-данаснаилазила сам, на бројне и веома жучне дискусије, са различитим мишљењима, не у смислу разнородности што би било природно на једном великом медију са пуно људи који његује слободу исказивања мишљења, него управо разликовања, одударања од онога што је обични лаик који је рецимо читао владику Николаја и неке старце знао о православљу и сматрао православним. Најизразитији примјер је учење о бесмртности душе, монаштву и уопште клиру, потом расправе о етичким питањима која се дотичу политичке и социолошке категорије људских права, гдје се она понекад коси са хришћанском етиком и аксиологијом. Постоје нека нова, слободоумна мишљења која долазе од појединих теолога и студената теологије са београдског ПБФ-а а која они прилично агресивно намећу, која су често у нескладу па и сукобу с оним што смо ми лаици дотад знали као православље, теологију и црквнено учење. Нпр. да душа није бесмртна, никако, ни по природи ни по Божјој милости, па да се не би упало у јерес смртности душе и вулгарни атеистички материјализам (непостојање душе), мора да се домисли да васкрсење наступа одмах после смрти за сваког појединца, без обзира на проречени судњи дан, општи суд и сл. Монаштво се жестоко критикује, од наводне монахократије у цркви, приписане му воље за моћ као искључивог мотива за монашење (а шта је онда са мотивима жена) до оспоравања његове вриједности и наглашавања да оно није у духу хришћанства и православља. Вјероватно би тачније било рећи да оно није у духу јудаизма, да су и у С.Завјету описани монахујући без институције монаштва, да су највећи светитељи Цркве живјели управо таквим животом (прво сам Господ, потом Јован Крститељ, Богомајка, ап. Павле итд.). Критичко преиспитивање и промишљање истина вјере неријетко се претвори у филозофско доказивање супротних теза, од којих је једна утврђена а њена супротност бесмислена и постаје само ментално гимнастицирање. Ап.Павле је упозорио на 'људско мудровање' и тежњу 'да будемо у својим очима мудри'. Пошто постоје овакви ставови код једне цијеле велике групе људи, они онда нису случајни и потичу од нечијег интелектуалног утицаја, вјероватно они и знају од којег или којих теолошких ауторитета са ПБФ-а. Оно што смета је једна значајка свих који заступају оваква ммишљења, да су веома самоувјерени, увјерени у своју интелектуалну супериорност, и склони да веома агресивно и надмено намећу своја увјерења осталима. За њима се поводе најчешће млади људи, привучени интелектуалистичком амбалажом и привидном прогресивношћу ових мишљења. ЈОш упоредо с оваквим теолошким идејама иду и слободоумнији ставови у погледу хришћанског морала и вриједности. Док православље за своју мисију у модерном свијету мора користити тековине модерних друштвених и хуманистичких наука, постоји једна граница етичког релативизма коју је опасно прећи јер се онда ради о само номиналном православљу. Публика може чути, није битна етика већ онтологија (гдје 99% људи први пут чује за ријеч онтологија и она нема за њих ама баш никаквог значења), као да етика тобож није више важна, битно је постати хришћанин, а то ће се постићи управо магијски, причешћивањем, не морају се испуњавати заповијести и ићи тешким путем одрицања (подвига, 'јер се Царство напором стиче и подвижници га задобијају'). Хришћанске вриједности се обезвређују а гдјекад и изврћу руглу као назадне од стране самих хришћана. Управо се потура идеја да се може ићи широким путем и бити хришћанин. Бркају се политиколошки и социолошки појмови са етиком и теологијом. Хришћански идеал љубави се претвара у плагијат модерне политички коректне толеранције, људских права и слобода, а суштински се ради о једном етичком релативизму и прагматизму који вуче нихилистичком 'превредновању вриједности' који би био дискутабилан и чисто са етичког аспекта и здравог разума, да се не спомиње црквено предање и учење. Примјер су разне слободе и права, абортус, еутаназија, ЛГБТ итд. Неријетко су атеисти и ови либералнији хришћани на истој линији, док су они који се придржавају традиционалног учења супротстављени као ретро, назадни, психолошким законитостима функционисања групе скрајнути и у неповлаштеном положају. На форуму је група која има оваква мишљења или бројнија или гласнија или обоје, а свакако утицајнија. Међутим, ван форума ово су само спорадична мишљења мањине вјерног народа. У сваком моменту ми свједочимо своју вјеру, своје хришћанство. Хришћанство се не може учинити модернијим и привлачнијим тако што ће се разводнити и мимикрисати у модерне друштвене и етичке теорије, утопити у лудило и неморал модерног свијета. Со не може да обљутави и мора да постоји светионик према којем се оријентишемо.

Користим овде „позитивизам”, зато што постоје атеистички философски системи који не искључују метафизику (нпр. будизам). Зашто је метафизика важна? Можда је потребна неко Мерило Свега, Апсолут, Објективни Референт који мора бити Метафизички Критеријум да би био Апсолут. Позитивисти немају етафизику, самим тим ни Мерило Свега. Због тога не може доћи ни до познања Мере Свега, а због тога не постоји ни добро, ни зло. Социјалне норме и еволутивни инстинкти не значе ништа у стању ствари. Да ли је то тако? Неки атеисти кажу да јесте, а неки имају изграђен неконзистентан морални систем. Тако испада да је једини конзистентан закључак позитивиста нихилизам.

Чак се и за Бога може рећи да је „неморалан“ тиме што је у општењу са нама људима од којег ниједан није без недостатка, али ствари се не могу поставити тако. Јер Бог се не оскрнављује нама будући да је Сам без греха и само Он поседује светост као начин битовања, и јер не узима учешћа са нама у делима греха. Зато се не могу ни хришћани клеветати од других „хришћана“ или неверника, ако су у контакту са људима које не бије моралан глас јер то не мора ништа да значи. Можда се нико није запитао да такви хришћани желе да изведу на пут спасења заблуделе. Ваше мишљење?...