"Ако со обљутави, чиме ће се осолити" или о личној и друштвеној одговорности нас хришћана

[Дијана.]

Ivane danas ne treba biti upadljivo prepodoban da bismo bili so zemlji... Moramo se malo ugibati za duhom svijeta naravno ne odstupajući od svog etičkog kodeksa.. vidi ovo gore sa opaticama

[Дијана.]

 

Sa druge strane o. Justin Savinski se salio i smejao na jedan sasvim drugi nacin, sto bi povrsni ljudi mogli protumaciti sablaznjavanje malih, koji odstupa od ove koncepcije sv. Pavla pa se ipak tesko moze nazvati demonskom i otpadnickom. I ako nacin smeha kroz intonaciju i mimiku moze da ukaze na dublje motive tog smeha to su isuvise povrsni pokazatelji da bi se (samo)njima vodili pri oceni i proceni demosnkog odnosno logosnog u necijem postupku pa i smehu. Moze neko da se smeje grohotom ako je dozivljaj onoga cemu se smeje nesto sto ukazuje ili upucuje na logosnost naspram besmisla, previse je tu evolutivnog nasledja u neurobiologiji koja kontrolise reflekse pri smehu da bi smo tako lako napisali formulu koja kazuje da ce dobrocudan i dobronameran smeh uvek bilo nama milozvucan i tih/blag.

naravno.. i dostojevski kaže čovjeka ćeš po smijehu poznati..

 

 

Али добро је што надгледаш...

Kad sam tu, 'vitlam mačem riječi'

[Иван Ивковић]

Ево овде једна тема о смеху да не оптерећујемо ову: Смех јача психу.

 

Није лоше осврнути се и на ову тему: Какав је аутентичан, истински хришћанин...

 

Да се подсетимо...

 

Emisija Spoznaja, Studio B
Tema emisije: Ko je Hrišćanin?
Gost: đakon Nenad Ilić
Voditelj emisije: Aleksandar Gajšek

 

[Иван Ивковић]

Ivane danas ne treba biti upadljivo prepodoban da bismo bili so zemlji... Moramo se malo ugibati za duhom svijeta naravno ne odstupajući od svog etičkog kodeksa.. vidi ovo gore sa opaticama

Можда није оправдање али мислим да то добрим делом зависи и од личног темперамента... Ја сам "намрчен" био пре него што сам пришао Цркви, сад сам само мало мање. Оно што ми је најважније у свему томе јесте да сада видим Смисао...

[Дијана.]

Од куд мени одушевљење и после 25 година да и даље причам о једном те истом?   Па људи моји ја сам одушевљен Христом једном за свагда. Како да ћутим о Христу? Како да гледам људе око себе који бауљају по мраку свога живота ударајући лево и десно не налазећи ни мира ни спокоја када знам за Христа и када знам какву нам помоћ Христос даје кроз Цркву. Како да ћутим када знам колика је благодат у Цркви? Како да ћутим када сам својим очима видео колико та благодат може да промени човека који се отвори да је прими, колико може да га преобрази и начини добрим и корисним човеком.   Како да ћутим кад цео народ лута и даље а решење му је пред носом, само треба да занемари писање Блица и Курира и осталих таблоида и да занемари и попове о којима ови таблоиди понекад и  тачно пишу. У сваком већем месту има црква служи се служба све је на дохват руке. И нико не сме о томе да зуцне. Хришћани се више боје ђавола него Бога. Плаше се шта ће село рећи. Лакше је прегањати се са неким артемијевцима него довести једну душу у цркву. Па јесте лакше, ал која вајда?

 То је ишло паралелно и испреплетено некако и вера и политика и српство и криза и све.  Народ јесте био духовно жедан и гладан ( а сад је црко). Али је такође избио и рат и распад Југославије. А дошли су и политичари и партије. Гледао сам ја то својим очима исто то такође али сам видео и ово да је народ гладан Бога.  Али знам како су људи долазили у Цркву, с којом ревношћу су долазили на литургију, колико су се трудили да схвате своју веру и науче све како треба. Знам момке и девојке који су се тада трудили у молитви и посту( можда и преко сваке мере ) и колико је то било са одушевљењем.  Велико је било одушевљење и откриће православље за тадашње Србове. Велико одушевљење нових верника. И велика нереална очекивања од Цркве. С друге стране у цркви се нашло заиста мало људи који су били спремни да одговоре и на реална очекивања.   Знам тадашње духовнике који су са 15 људи за годину дана постајали духовници хиљадама људи јер се нису либили да раде са људима.   Духовна глад је заиста била велика, и народ је заиста тражио веру и Бога. Сад нема више духовне глади само обамрлост и народ не тражи веру нити га то више занима. А они који су у цркви су изгубили ентузијазам. Изгубили су одушевљење. Почели су тражити длаку у јајету и изгубили суштину вере. Пре 20 година мисионар је могао бити и ретард јер је народ био отворен за веру, данас ће то тешко бити и светитељ.

 

[Дијана.]

Ako bih pokušao da predložim neki treći put/stav/model - koji bi stvarno mogao da bude kakvo takvo rešenje za očiti problem - to bi bilo nešto poput parafraziranja rečenice jednog našeg profe: treba podneti crkvenu stvarnost, njene tenzije, negativnosti, teške trenutke i patologije, ali i radosti; biti dakle u njoj, biti unutra, podnositi i ne raspadati se od svega navedenog. Dakle, dobro se suočiti sa realnim stanjem i ne pobeći od istog u puke i isprazne reforme/ispljuvavanje ili poricanje/potiskivanje.   Zato mi nisu bliski ni crkveni reformatori, a ni poricatelji (nikada nisi nu bili). Treba biti reformator sopstvene duše, sopstvenog unutrašnjeg sveta i bića; treba praviti mesta Drugome u sebi  - to je najteže i najređe. Ko to uspe, pobedio je i nebo i zemlju i Meku i Medinu!

Па узми којег год хоћеш светитеља/мистика, видећеш да је ту прича о Цркви по страни; има је ту и тамо, али је секундарна; има је у јавним проповедима, великим историјатима настанка догмата, али је по страни у оним најдубљим списима у којима се говори о сусрету смртника са Богом; ту је главно оно из Песме над песмама: пољуби ме пољубцем усана твојих; ту престаје свака еклисиологија и почиње љубавна поезија, интима, дубока интроверзија, ћутање, задивљеност и остало. Ту место постаје неместо. Тамо си и нигде си. Или рецимо Јеванђеље по Јовану - слична прича. Не знам, нисам сигуран да бих даље о томе ...

 

[Дијана.]

Младим људима би требало, пре свега, понудити љубав, радост, смисао живота, заједницу коју многи немају, међусобно повезивање, заједничке активности. Не празне приче, не увлачење било кога у поделе, сукобе, у бесмислене теолошке, политичке или неке друге расправе. Већ начин да човек усели Бога у себе, ослободи се старог себе, ослободи се греха, смрти, погрешне филозофије и стила живота. Ето, на томе треба радити. А за почетак, прихватање човека таквог какав се појави, са обазривим приступом и постепеним и мудрим усмеравањем.

 

Скроз је бзв, да неко своје фрустрације,лутања,разочарења и слично,а везано за Цркву,пројектује на целокупно стање у Цркви. Ако сте очекивали да видите анђеле на литургији, нестворену светлост, заједницу безгрешних људи, а уместо тога добили паганске обичаје,досаду и монотонију,имате два пута: Да баталите целу ту причу,или остати и чекати да се нешто конкретно догоди,мада тај догађај сигурно неће пасти са неба, уколико се ви сами не потрудите да до њега и дође... И само на крају да кажем, Христос је више пута поновио,да је стадо мало и да су многи позвани,али мало одазваних,али ко претрпи до краја,спашће се и то баш у оваквој "досадној" Цркви...

 

Да ли је то коме од користи? Или би се свело на то да ми осуђујемо, можда и клевећемо, можда допринесемо ширењу неистина или истина које они који треба да их решавају свакако већ одавно знају... А ширење прљавог веша само радује противнике. Нисам за гурање глава у песак, али интернет политичарење нема позитивних али има негативних ефеката како на појединце који учествују у томе тако на заједницу.

 

Da li je Crkva u raspadu ili nije? Ako ja odlučim da jeste, naći ću i istomišljenike, i 'dokaze' da je to tako. A ako ja odlučim da nije, opet ću naći i istomišljenike i 'dokaze'. S obzirom da Crkva pripada prvo Bog pa onda i vernicima, očekujem da je nečastivi taj koji se nudi da pripomogne u iznalaženju dokaza da je Crkva 'u rasulu'. Jer, kako negde pročitah, 'matematičku večitu zakonitost': Hristos = Isus + Crkva.

[Дијана.]

Šta će selo reći... mislio sam da mi ateisti imamo problem sa tim.

Nemamo mi problem s tim. Nerazumijevanje i ismijavanje je ljepota, u odnosu na pravo progonjenje kroz istoriju a ponegdje bome i danas prema hrišćanstvu i hrišćanima. Nama je jedino bitno da bakicu ispoštujemo što se tiče pristojnosti i ljudskosti, da ne povrijedimo njena osjećanja. Tako za sve. A šta okolina misli o autentičnom pogledu na svijet za zrelu i integrisanu ličnost nije bitan motivator. Ako je to u skladu sa vrijednostima grupe kojoj pojedinac pripada, tim bolje. Ništa jadnije nego zamijeniti lični identitet kolektivnim (u bilo kojoj verziji).  

[Дијана.]

"Da revnujemo, po razumu". Sveti patrijarh je bio prozet Duhom Svetim i bukvalno mu je svaka bila zlatna, tj. to sto govori, Duh umjesto njega govori, kao sto je Gospod i prorekao. Nazalost, sad revnovanje ima losu konotaciju; treba da revnujemo, ("Sav si oganj i revnost", ili recimo revnost, zestina apostola Pavla) za istinu, ali da gledamo cistim okom, da ne osudjujemo druge, vec blago i sa ljubavlju savjetujemo. Ova losa konotacija odnosi se na one koji prvenstveno osudjuju, sebe smatrajuci pravovjernim i gordo namecuci svoj stav drugima i bukvalno uzimajuci sud Hristov. Ako nisu u ozbiljnoj prelesti, mozda moze blagim ukazivanjem da im se pomogne, da ukljuce razum i pogledaju sebe; gordi duh zna da nam podmetne svakakve ideje, vise ne bude bitna sama ideja, vec steta koju cini nasoj dusi i drugima koje te ideje sablaznjuju... Dakle, ako revnuju kako treba, moci ce shvatiti bratski i ljubavlju motivisan savjet; ali ako revnuju ne po razumu, vjerovatno cemo ih samo razdraziti... Nek nam je Bog svima na pomoci u nasim podjelama. Jedno je sigurno, raspre i razdori od zloga dolaze. Gdje nema ljubavi prema bratu, nijedna ideja vise nije ispravna. Ideja cesto postane mac kojim se sijeku bliznji. Na radost zlome. Na mnoge se ovo ideje oko kojih se vode rasprave odnosi. Ako je iznesena sa gordoscu i gnjevom, steti dusi bliznjih, ili mnogih, od dobrog duha nije (u ne znam kakvu se naizgled opravdanu formu obukla). Gdje su ljudi vodjeni ljubavlju prema istini i jednih prema drugima, rasprava oko ideja ce voditi uzajamnom umnom i i duhovnom uzrastanju i punoci srca; ne samouznosenju, duhovnoj steti bilo kome, razdoru, neslozi i neljubavi. Tu vidim sustinski problem svih nasih zalosnih podjela... sa pogrdnim etiketiranjem 'drugih' i pripisivanjem njima svega najgoreg u duhovnom smislu. Svi smo jedno, dijelovi Tijela Hristovog. Svi cemo dati odgovor za sve sto smo rekli i ucinili, prema stepenu nase odgovornosti, 'koliko nam je dato'. Kad se raspravlja o tome da li su u pravu 'ziloti' ili 'ekumenisti', treba prvo pobijediti tu teznju za razjedinjavanjem Tijela Hristovog, i razgovarati neumorno, razumno, strpljivo i bratski. Svi su u necem u pravu, ali mnogo manje u pravu u nacinu na koji to dokazuju, a drugima se to 'pravo' ne priznaje. U teskim i smutnim vremenima zivimo, i duhovi podnebesja upotrebljavaju razne taktike. Sta ima veze ko je u pravu, ako su oni odnijeli poen. Treba nam zmijska mudrost u misljenju i golubija bezazlenost u odnosenju vise nego ikada.

E, ал' што да не прочитамо неку молитву уместо што тупимо уздуж и попреко, дању и ноћу? Одемо мало на заједничко богослужење, обогатимо домаћу молитву... Мислим да ће нам се тако доста разбистрити ум, а срце постати здравије па ћемо моћи здравије и да посматрамо ствари. Што више гледам око себе увиђам како Црква постаје сопствена мрачна карикатура, више се воде којекакве политике и празне приче уместо да се бавимо богослужењем у најчистијем могућем смислу, почевши од себе... Можда ја криво видим ствари али у сваком случају мислим да озбиљније прибегавање молитви (и молитвеном животу) може само да користи.

[Дијана.]

http://stanjestvari.com/2015/07/03/%D1%92%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%BD-%D0%BD%D0%B5%D0%BD%D0%B0%D0%B4-%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%9B-%D0%B8%D0%B7%D0%B4%D1%80%D0%B6%D0%B0%D1%82%D0%B8-%D1%81%D0%B0%D0%B1%D0%BB%D0%B0%D0%B7%D0%B0%D0%BD/

Као да се нека гадна сенка надвила над нашом Црквом. Ово време нема слуха за символе и за духовна виђења. Све се своди на ефикасност у постизању циљева. И опседнутост рејтингом.

Један од практичних циљева је и "смањивање рејтинга" Цркве у српском народу.

Тешко нам је кад посумњамо да на "обарању рејтинга" практично и прилично ефикасно раде и неки људи изнутра. Из саме Цркве, па и из јерархије. Да ли је то могуће? Зашто то раде, ако раде? Да ли из незнања, или из интереса? Да ли су уцењени? Свеједно - али како је могуће да су сви они други, да смо сви ми остали, толико слаби да не успевамо да зауставимо разорно деловање прикривених центара моћи и њихових "кртица". Некад су "обарали рејтинг" наоружани људи у кожним мантилима, а данас то раде робови у медијским фабрикама, на пуцкање прстима невидљивих Чаробњака. Прејудицирања догађаја, лажне вести... Неуморни су данас ученици Фројдовог сестрића Едварда Бернејза и Јозефа Гебелса.

Црква је до краја историје. И ништа је не може победити. Али отровни облаци могу да је круне, да праве расколе, да саблажњују и удаљују од Христа слабе, да збуњују или паралишу јаке.

Велика је ствар данас не саблазнити се, не повлачити се, не улазити у расколе, него сачувати свест о томе да смо ми јединствени Богочовечански организам, који ће опстати до краја Историје и превести све који му припадају и који то заиста желе у Царство Божије. Да се ради о организму коме је глава човек могли бисмо и да се уплашимо кад као сад завлада нека болест. Али пошто му је глава Бог – узрок и одржавалац сваког живота, немамо чега да се плашимо. Болест ће проћи. Треба да издржимо. И да сачувамо љубав, па и за непријатеље своје. Само по љубави нас Бог познаје и само по љубави једни друге можемо да препознамо. Уосталом, још није стигло најтеже.

[Toma]

Занимљиво ми је шта се све догађа 'испод радара' и зато то 
не можемо наћи у новинама нити на интернету. А долази из
Царства Божијег, ка њему је усмерено и 'тамо' се и враћа,
јер "све што дише треба да слави Господа".

Код нас у парохијској Цркви је отпочела та лепа пракса

да се Богу молимо читањем Акатиста за ову-или-ону особу,

и то код својих кућа, у исто време, обично у 23,оо.
Дакле не на истом месту али у истом духу и Духу.
Једна девојка је сама узела на себе послушање да нам
СМС-ом јави када, у колико сати и због кога се Богу молимо,
а касније нам евентуално јави и исход наших молитава Богу.
Ево, док ово пишем, у двема клиникама (1 државна и 1 приватна)
имају мале ванредне прегледе скенера

јер је код једног пацијента канцер 'нестао' а сва претходна
медицинска документација потврђује његово псотојање,

величину, облик и нуди операцију као једини 'лек'!


 

[Дијана.]

Светитеље имамо да се угледамо на ПОЗИТИВНЕ примере из њихових житија. За ове негативне се молимо да не остану у "Божијем сећању". Апостол Павле нас позива да узрастамо у меру раста Христова. Не да спуштамо свете доле, ближе себи не би ли ми изгледали исто толико свети, о и наш подвиг раван њиховом. Овај текст има теолошко оправдање, и треба да постоје овакви радови, али НЕ ТРЕБА да су доступни широким народним масама које не праве разлику између критике и пљувачине. Пуштањем у јавност саблазнићете слабе, рушите им икону светитељства и референцу угледања. Шта им остављате? Понављам, (ма колико клерикално звучало) ОВО МОЖЕ БИТИ ТЕКСТ САМО ЗА УСКЕ ТЕОЛОШКЕ КРУГОВЕ који ће га правилно схватити (ово звучи препотентно, али нећете слабо образованим људима говорити о интегралима,они то једноставно не могу да разумеју на прави начин). Пуштањем у јавност он постаје свој антипод и прави више штете него користи. Ко је то учинио објавивши га у свима доступним средствима информисања сноси одговорност за саблажњавање "мале" браће. Пут светости треба да остане пут узрастања, пут угледања на светле и добре примере, пут ка тешко достижној (али не и недостижној ако се јако потрудимо) висини светости - ма како то некима наивно звучало. Увек се сетим св. Силуана Атонског и његовог виђења ко ће се спасти - као и питања па зашто се ми онда оволико трудимо. Ко је прочитао зна о чему говорим... Многе и премноге је тешко подстаћи на већи подвиг а лако их је скренути са пута узрастања саблажњавањем. Ако им још и урушите "идеал" светости - на шта ће се ослонити? Заиста нисам љубитељ оваквог речника ни код кога, а нарочито не код личности у чину-без обзира на сву симпатичност. Нисмо на то позвани да сведочимо. Ја више волим стил говора (за мене светог,иако многи познају неке његове мане) Павла Српског. А ко сам па ја... Именом, и само именом (пре)далека сенка вапијућег у пустињи...

 

Јасан сам био, надам се - овакви текстови требају, али у теологији. Клинци који су чули пола предавања па говоре како је душа смртна, а не наглашавају "по природи", нити помињу бесмртност по благодати су довољно невоље донели обичном лаосу... Неке ствари нису за "уз ракијицу у порти". Али, треба јасно и гласно да се кажу на симпосиону... Никако нисам за заташкавање, само за мудрост кад, шта и коме...

[Дијана.]

"Проповијед с кровова" у покушају

 

„Не сакрива се свјетлост већ износи напоље да и људи виде“ , „Да људи виде ваша добра дјела, и прославе Оца нашег небеског“. Свједочимо ли вјеру? Својим животом, својим дјелима, својим односом ка ближњима, даљњима, туђима и другачијима, занемаренима и одбаченима? Да ли је наша вјера остала психолошко достигнуће, наше самоусавршавање, наша животна филозофија? Да ли осим лијепих идеја и замишљања сопствене изабраности имамо ишта од заповјеђених врлина? Да ли смо звоно које јечи и кимвал који звечи, ако нам је ум пун гордих мисли или о себи самима или на богословвске теме, ако су нам уста пуна молитве и богомислија, од других нетраженог савјетовања и проповиједања, ако нам је око оштро за труње у туђим очима а потпуно слијепо за сопствену таму? Шта смо стварно усвојили у себе, да није маска и „изглед побожности“, а да се нисмо „силе њене одрекли“... Зашто нам смета кад нам пребаце да ми као хришћани не бисмо требали да себи дозволимо ово или оно... па људи несвјесно очекују од нас да свијетлимо, радозналећи да ли је то уопште изводљиво...

Проблем је што смо итекако спремни да свједочимо вјеру ријечима, и да тако упадамо у узношење и познате нам умне замке, а којих останемо блажено несвјесни, као и да смо слијепи који би да буду вођи слијепима. Али дјелима, ах, па тај је идеал тако висок, тако недостижан! Та Бог је добар, та опростиће!... А што се дичимо да се зовемо хришћанима, и да се на нас можда не односе оне ријечи „Никада вас нисам знао, идите од мене ви који неправду чините!“. Што  нас лако опчини та лијепа идеја и лако се саобразимо вањском њеном лику, нарочито у домену вањских одлика и манира понашања, а теже нам иде да унутрашњег човјека преобразимо, да се цијели преобразимо, да би нам тако подвиг и тражена промјена постали лаки и достижни и да сво наше биће томе тежи због радости и мира који долазе изнутра и изливају се и ван... Није свакоме дат дар ријечи од Духа и да преображава и васкрсава ријечју. Али нашим дјелима свако од нас може да свједочи вјеру. Да ли је важније молитвено правило и наша замисао и угодност, или попричати с неким, дати му мало од себе, мало пажње, осјећања, љубави дјелатне.. Љубав лијепо звучи и стално умишљамо да смо је пуни али њу треба исказати поштовањем, бригом и одговорношћу – и милосрђем... Блажени милостиви... Да нисмо ми више као фарисеји, због којих „се хули на име Божије међу незнабошцима“. споља маска побожности, а не пазимо на дјело против ближњег, да га не повриједимо и не саблазнимо, на ријеч, умјесто ријечи које носе разум, мудрост, утјеху, наду, ми лако отпуштамо ријечи осуде, гњева, саблазни, које сламају и понижавају, злоупотребљавајући ријеч, свијест и мисао, и само људско достојанство лика Божијег у нама.

„Не може се сакрити град што на гори стоји“ – ко узнапредује у духовним даровима, сам собом свједочи и привлачи људе добротом и миром који из њега свијетле и милују. Дивне Божје душице, и дивни Бог у светима својим! Свједочимо вјеру! Свједочимо је не толико ријечју колико дјелом, свим својим бићем, свјесним и савјесним живљењем, сталним трудом, залагањем, свијешћу и одговорношћу и свијешћу о одговорности. Свједочимо је на прави начин, добротом, неочекивањем савршенства од других, праштањем, разумијевањем слабости, исправљањем себе и праштањем другима... Царство небеско је у нама, (као и пакао), може да буде, треба да буде, осјетили смо већ нешто дарова, видјели призрак свјетлости, ослушнули на моменат мир и тишину раја... Искусили смо већ како се лоше осјећамо кад нас понесе наша људска слабост, то је лако, то је природно, изговор имамо неспорно, а како смо напротив радосни кад нам успије да сачувамо нешто разума и срца и схватимо другог, помиримо се с њим, опростимо му слабост или увреду! Побједа над собом је слатка и подвиг је сладак, и жртва, и давање другом, ако бар мало благодати осјетимо, и одговоримо на њу захвалношћу и одговорношћу...

[Џуманџи]

Da (odmah) skrenem sa teme, ovo mi zapade za oko:

Да ли . . . имамо ишта од заповјеђених врлина?

Mislim da je podvig znati u srcu da je odgovor "ne" i ziveti sa tim. Naravno, govorim iz svog licnog iskustva; mucila sam sebe zbog toga dosta. Onda skontah da je coveku tesko da prihvati svoju meru. Sta da se radi, neko mora biti "jedan od najmanje brace" (doduse, jos uvek mi je malcice tesko da prihvatim da sam to ja, jer mi hriscanske ambicije bejahu mnogo vece i bogougodnije ), ali, eto. I, da, jos jedna stvar: valja nam da naucimo da budemo zadovoljni sobom. U suprotnom, nemamo ljubavi, imamo mere i procene vrednosti.

[Дијана.]

Да, слажем се да из разочарења у себе спрам превисоког идеала можемо постати много непријатнији за околину него што бисмо иначе били да смо смирено познали и прихватили соју мјеру. Смирење, интроспекција и стални труд, мислим да су рјешење, а напредак је могућ, не само то, већ и неизбјежан, ко се труди...Без здраве љубави према себи, али не самољубља и егоизма, немогуће је вољети другог... ''као самог себе''