"Ако со обљутави, чиме ће се осолити" или о личној и друштвеној одговорности нас хришћана

[-Владимир-]

Једно од првих искушења у духовном животу - опажање туђих недостатака

Ти сада замишљаш да ће те примери житеља манастира брже подстаћи на покајање; али ја ти кажем да те очекује прва стрела ђавоља - видети њихове недостатке и зазирати од њих, све док не уочиш своје слабости и страсти. Нису сви савршени, али управо преко несавршених и постоје савршени; и опет се они са своје стране прочишћују кроз друге. На који би начин неко задобио трпељивост, ако га нико не би вређао? И како би познао свој карактер без оних који га разобличавају? И како би се смирио? Све те то очекује и изгледаће ти необично; а ја те упозоравам да тако мора бити, и све се то догађа у складу са нашим постигнућем, не без Промисли Божије. Макар и читала књиге Св. Отаца, ти, ипак, веома мало разумеш и то теоретски, а у пракси више и јасније сазнајеш.

Свети Макарије Оптински

[Данче*]

Превисоко мишљење о себи не дозвољава да објективно судимо о себи, али зато нам помаже да будемо судије другима. Осуђивати на било који начин значи судити тј. предупређивати суд Божији односно узурпирати Његова права, јер само Господ који зна човекову прошлост, садашњост и будућност, може да суди о њему. Све ово што си набрајао углавно је непотпуно и ми сви не само да не можемо завирити у нечију душу него већином случајева уопште ништа и незнамо о ближњима. Ми видимо како ближње греше, али не знамо како се они кају. По спољашности не смемо просуђивати о људском животу.

[Lore]

Ovo nije osudjivanje jer nikog nisam oslovio imenom i prezimenom

Inace pricati o aktuelnoj situaciji nije neopazanje i svojih tj licnih nedostataka

 

Ako se zanemrauju bolesti i trenutne krize i slabosti u crkvi onda posle duzeg vremena dolazi do teskih problema:  klerikalizam, "nenauceni ucitelji", raskoli, duhovne ucmale sredine, ...

 

Eto i vi svojim postovima mene ucite iako je receno "ne budimo svi ucitelji" 

[Toma]

Gordost u meni prepoznaje gordost u tebi, brate.

 

To što nisi napisao ničije ime (i prezime) samo znači 

da to nisi napisao ali ne i da njihova imena nemaš u srcu i na pameti.

 

Povremeno uradim baš onaj 'lek' koji i tebi ponudih - molitva

Bogu Svemogućem za bližnje i znaš šta - prijatno se iznenadim
ishodom koji od Boga dolazi! Pomozi, brate, pomozi!
Dade ti Bog da vidiš tudje bruke, prizovi Ga da ih izleči.

 

A to što ne mislim (niti osećam) da sam iole bolji od tebe,

to je zbog prve rečenice - i dalje mislim i osećam svoju gordost.

Da mi nije mene ... svetitelj bih bio....

[JESSY]

http://www.pravoslavlje.rs/broj/982/tekst/od-kritikovanja-drugih-do-prelesti/print/lat

[Lore]

Ух колико учитеља...
 
Иначе све те "јаке" личности су веома тешке за духовни живот. Њихово духовно искуство се састоји од напабирчених поука "истргнутих из контекста", искључиво само оних који њима одговарају у црно-белом тренутку. Тако им се формирају животни ставови који не само да нису на корист већ су опасни за околину и заражују духовно нестабилне људе.

[Иван Ивковић]

Сетих се овога. Надам се да је и даље у контексту...

"Оставите нека расте обоје заједно до жетве; а у вријеме жетве рећи ћу жетеоцима: Саберите најприје кукољ и свежите га у снопље да се сажеже, а пшеницу одвезите у житницу моју." (Мт 13,30)

Иса.:17:5    Мат.:3:12    Мат.:24:31    1 Сол.:4:17    2 Сол.:2:1

[nana]

*Тома

Povremeno uradim baš onaj 'lek' koji i tebi ponudih - molitva

Bogu Svemogućem za bližnje i znaš šta - prijatno se iznenadim
ishodom koji od Boga dolazi! Pomozi, brate, pomozi!
Dade ti Bog da vidiš tudje bruke, prizovi Ga da ih izleči.

 

још једном facenew22222222

*Тома

Da mi nije mene ... svetitelj bih bio....

 

...па наравски, и важи за све... :good2:

пс.....то је  суштина свега што нам Господ говори све време.

8086.gif

[Trifke]

Lore brate

mozda si ti u pravu, niko to nemoze znatisa sigurnoscu. Ako si u pravu onda je pitanje sta nam je ciniti? Da li da dizemo revoluciju? Svaka revolucija jede svoju decu i ako se hiljadu godina boris protiv zmaja postajes zmaj. Znaci ne revolucija nije odgovor. A sta je onda odgovor? Pa molitva bas kao sto mnogi navedose. Oci su govorili : Ako hoces da promenis svet oko sebe promeni sebe. Ja sam se licno uverio da sam mnogo vise toga postigao molitvom i postom nego ukoravanjem i revolucijom.

 

Eto ovde ima molitvena grupa koja se bas moli za te probleme u crkvi. Prikljuci se i stvari ces sigurno videti drugacije!

[Данче*]

Колико год и да неко избегава помисао о смрти и страшном суду, тај дан ће ипак једном доћи. Доћи ће Син човечији да суди и идолопоклоницима и Јудејцима и хришћанима. Првима по гласу савести, другима по десет Божијих заповести а нама хришћанима и по гласу савести и по десет заповести али пре свега по Јеванђељу.

 

Чујемо реч „саблазан“. Шта је саблазан? На грчком језику саблазан дословце значи камен који неко баца на јавни пут, и пролазећи туда безбрижни пролазник саплиће се о тај камен, пада и повреди се. Саблазан је, дакле, препрека на јавном путу. Осим тога пута постоји и један други пут, духовни, пут према небесима. Тај пут почиње са земље а завршава тамо горе! То је леп пут, али ђаво покушава да га учини непроходним. Господ нам говори да тај пут није непроходан, да је само „узан и тесан“ (Мат. 7,14). Тај пут је био затворен, једна велика путна препрека је затварала тај пут према небесима а то је био грех Адама и Еве, праотачки грех. Затворен је пут био. Нису могли да га отворе ни пророци, ни патријарси па ни анђели. Ко је отворио тај пут? Отворила га је крв Исуса Христа, жртва Разапетог (Јев. 10,20). Од тада је тај пут проходан и многи небројени светитељи су прошли и пролазе тим путем.

 

Као на јавном путу када хулигани бацају камење и бомбе, тако и на путу ка небу, долази сатана са својим палим анђелима и праве саблазни. Какве саблазни? Овде су саблазни речи и дела која гурају посебно слабе у провалију бездана. Саблазан за дете постају лоши родитељи, када не пазе и пред невиним очима малог анђела говоре погрдне речи, псовке и свађају се непрестално. Саблазан за око је и учитељ, када се у школи  подсмејава цркви, руга се божанском и поучава атеизму.

Још већа саблазан је свештеник, када  не извршава своје свештеничке обавезе како је то одређено црквеним законима, када као архијереј заузима трон не да би поучавао и просветљавао народ већ да би сакупљао благо. Саблазан постаје и владар, који је на власти, али се не бави општим народним добром. Саблазан постаје свако уопште своме ближњем, када не пази на свој живот.

Пун је свет саблазни. Да ли постоји неко место, нека мирна лука од саблазни? Хајдемо дакле у цркву! На жалост, црква се данас не налази на апостолским висинама. Када кажем црква не мислим на божанску установу већ на црквену администрацију и клир са свим њеним несавршенствима која испољава. Улази неко у цркву да се помоли, са једне стране сусреће црквену клупу и црквене туторе, са друге стране појце са њиховом европском музиком, којом су цркву претворили у театар, а са треће стране непобожне и среброљубиве свештенике. Све то одаљује хришћане од цркве. Неки одлазе католицима, неки протестантима, неки јеховистима и тако се црквени редови стално проређују.

 Да ли саблазан чине свештеник или епископ или мајка или отац или официр или потпредседник или било ко други, саблазан је велики грех. Толико је већа саблазан што је на узвишенијем месту саблазнитељ. Није нас Бог довео на овај свет да бисмо рушили и уништавали, није нас довео да крштавамо „у име Оца и Сина и  Светог духа“ а потом да их „раскрштавамо“ нашим саблазнима. Није нас довео на овај свет да бисмо били мрак, него да будемо светло. Сваки хришћанин треба да је „светло“ и „со“ у друштву (Мт. 5,13-14), да настоји својим животом да и друге доведе на пут Божији. 

Ево која је највећа препрека у ширењу Хришћанства, саблазни „хришћана“. Отишли су мисионари у Африку да поучавају о Хришћанству. Данас би била хришћанска  не само Африка него и цео свет. Међутим, многи некрштени људи виде недоследност и саблазни такозваних  „хришћана“, и кажу:  Добро је Јеванђеље, предиван је Христос, али чувајте се  „хришћана“! Тако да је последично највећа препрека мисионарству наш лицемерни живот. И овде у нашој домовини, када бисмо ми свештеници и сав клир који носимо ризу као и сваки хришћанин били пример живота, наша земља би била рај, небеско царство. Са саблазнима наш народ се води у атеизам, неверје и провалију.

Зато Христос наглашава одговорност за саблазнитеље. Не желим да слушате мене, послушајте шта говори Христос. У мало примера Господ је строго опомињао као у случају саблазнитеља. За Јуду који је постао саблазан у кругу ученика, Христос је рекао: “Боље би му било да се  није родио онај човек“ (Мт. 26,24).  Још је и касније рекао: „Тешко свету од саблазни“ као и „А који саблазни једног од ових малих који верују у мене, боље би му било да обеси камен воденични о врату његовом, и да потоне у дубину морску“. (Мт. 18, 6-7).

 

Шта жели Христос рећи овим речима? Препоручује ли, као што неки кажу, самоубиство? Клони се богохуљења! Не каже Христос такве ствари, не. Сматра ако је неко постао јавна саблазан и ако је узнемирио цело друштво, треба да се повуче из света, да оде, да се затвори у један манастир или да оде ван земље, као што се то дешавало у старо време, да се више не чује његово име и да више не саблажњава свет. Сада се дешава супротно, велики саблазнитељи имају част да се налазе на троновима и на месту владара.

Реците ми, драги моји, да ли постоји неко ко никада није саблазнио никога,  чак ни мало дете, чак ни једну жену? Сумњам. Сви ми смо на неки начин саблазнили ближњега, да ли са речима, да ли са делима или нашим понашањем. Сви ми смо саблазнитељи, само се разликујемо у степенима. Како се може избећи и како се може излечити од саблазни? Апостол Павле, који је стигао до великих висина врлине, говори, да је и сам због тога чинио велике жртве, жртвовао је и права и служења и удобности. „Зато, ако јело саблажњава брата мог, нећу јести месо довека, да не саблазним брата свог“ (А. Кор. 8,13), каже рад сам да месо никада не једем.

Имајмо на уму ове речи и покушајмо свој живот уредити. Родитељи, наставници, свештеници, владари, немојмо бити саблазан. Живимо са вером и врлином, са чедношћу, са уздржањем, са целомудреношћу, са праведношћу, а пре свега са љубављу. Да живимо на овом свету као светле звезде, а када дође час да одемо из овога живота и стигнемо на небеса, нек нас удостоји све Бог да чујемо тамо глас Господа „ Ходите благословени Оца мог, примите царство које вам је приправљено од постања света“ (Мат. 25,34). Амин.

 

Митрополит Флорине Августин Кантиот 

Извор: http://www.augoustinos-kantiotis.gr

http://www.prijateljboziji.com/_Odgovornost-za-sablaznjavanje/29429.html

[Danijela]

 

Beseda Mitropolita limasolskog Atanasija (Kipar)

Dobro veče svima. Hajde da odgovorim na jedno ili dva pitanja, a potom možemo da nastavimo sa našom temom. Postavljeno mi je jedno prilično opširno pitanje, a glasi: 

Javni mediji nam svakodnevno otkrivaju razne skandale koji su u vezi sa socijalnim, političkim i finansijskim dešavanjima u zemlji. Često se govori da su političari ili pojedinci na visokim položajima, ljudi kojima su naši građani – običan narod – poverili budućnost svojim glasovima, bili umešani u skandale. Oni su se pokazali kao nemilosrdni i samoživi pojedinci, koji su na najgori mogući način zloupotrebili poverenje ljudi. Kakav bi trebalo da bude primeran hrišćanski stav kada vidimo ovakvo propadanje i napravde, kada vidimo kako zakon materijalizma preovladava, kada shvatimo da ima ljudi koji „gaze preko leševa“ i koji sve žrtvuju na oltaru novca? Da li hrišćanin treba da se aktivno uključi, da li treba da protestuje, uradi nešto ili da ostane ravnodušan i svu svoju energiju usmeri ka spasenju svoje duše? 

Ovo je pitanje koje zaokuplja sve nas. Pre svega, draga deco, moramo imati na umu da sva ova skandalomanija, po svakom pitanju i na svim nivoima – političkim, finansijskim, socijalnim, pa čak i crkvenim – nije nešto što se radi sa dobrom namerom. Prikazujući nešto loše na loš način, stvari možemo učiniti samo još gorim. Čak i kada neko prikazuje dobru stvar na loš način, bez obzira koliko dobra ta stvar bila, učiniće da ona izgleda loše. 

Hajde da navedemo primer. Pre nekoliko dana bio sam gost u jednom mestu i u jednoj televizijskoj emisiji govorili su o ocu koji je seksualno zlostavljao svoju ćerku. Onda se putem radija i televizije javnosti obratila majka; mogli smo čuti njen drhtav glas i razumeti jezivu ličnost tog oca... I čovek razmišlja: u redu, ovo je skandal, nešto rđavo, ali moraju li ovakve stvari biti prikazane na televiziji? Mislim, treba li ovakve stvari da prima um malog deteta, koje npr. gleda taj televizijski program – recimo um male devojčice? Da njen otac ili otac neke druge devojčice može da uradi tako nešto? Zamislite, ako bi njen otac krenuo da je zagrli, a dete oseća da je njegovo milovanje nešto drugo... Ovakve stvari se ne mogu izraziti; i one ne mogu biti ispravljene na ovaj način. Mi nismo tako stvoreni. 
Skandali postoje u svetu i uvek će postojati. Oni nikada neće prestati da postoje, ali da li mi postajemo konstruktivniji njihovim objavljivanjem? Da li mi postajemo konstruktivniji ili činimo da oni prestanu ako ih objavljujemo na takav način? Objavljivanje skandala jeste lupa koja ga samo uveličava. U redu, postoji skandal, ali da li je zaista neophodno uveličavati ga? Onda, postoje svi oni koji su uključeni u problem; šta se dešava sa tim ljudima? Da li je ličnost pojedinca uprljana – čak i grešnika i krivaca? Ali zar i osumnjičeni nema neko pravo? Ako ništa drugo, ima pravo da se pokaje. Dakle, kako možete da slomite nekoga na takav način? I šta ako se na kraju dokaže da je ta osoba nevina? Šta ako stvari nisu onakve kakvim se predstavljaju? Ko će onda da nosi težinu odgovornosti svih tih žrtava? 

Onda, kada sve izađe u javnost, mi o njima čujemo, svi čuju o njima, i mi takođe postajemo uzrujani. I šta radimo? Krećemo u drugi krajnost, kao što možemo videti iz pitanja gore postavljenog; drugim rečima, pitamo se kako bi trebalo da reagujemo. Možemo da vidimo da postoji nesavršena reakcija u samom pitanju „da li treba da demonstiramo, protestujemo?“ Drugim rečima, da li „reakcija“ na ovakav skandal zahteva protest i kamenovanje? To bi radije bilo podsećanje na proteste protiv okupatora (na Kipru) gde stojimo iza zelene linije, jedemo suflaki  i bacamo kamenje na Turke koji se nalaze sa druge strane; i onda, kada smo to obavili, idemo u diskoteku da nam prođe vreme... 

Da li je to način na koji bi trebalo da odregujemo na skandal? Demonstracijama i reagovanjima takve vrste? Skandali su veoma ozbiljna stvar i zahtevaju veoma ozbiljno rukovođenje, kao i ekstremni oprez. Pre svega, osoba mora da ima odgovarajuće preduslove u sebi, kako bi pravilno reagovala na njih. Drugim rečima, čovek mora unapred da razmisli šta će biti ishod njegove reakcije, da li će ona imati negativan rezultat. Zatim, da li će reakcija biti dobra ili loša? Jer loša reakcija – čak iako je naša intervencija za dobrobit – pokvariće sve, čak i korist koja na kraju može uslediti. 

Zatim, treba razmišljati o drugima koji mogu biti upleteni u celu aferu. Na primer: recimo da ste očevidac zločina i treba da kažete svetom čoveku da je počinjen zločin – da li znate šta će biti reakcija takvog čoveka? On će odgovoriti na sledeći način: „Pa da budem iskren, ja nisam svetac, ali sam video svete ljude, koji bi nakon što čuju ovakve vesti osećali žalost za žrtvom, patili bi za onim ko je ubijen, ali bukvalno i za onim koji je počinio zločin. Onaj koji je izvršio ubistvo jeste u mnogo žalosnijem položaju nego onaj koji je ubijen.“ 

Možemo li da razumemo logiku koju sveti poseduju? Drugim rečima, oni bi se molili za onoga ko je pretrpeo nedelo, tj. molili bi se za žrtvu – ali bi se duplo više molili za onoga koji je počinio nedelo, jer se nalazi u  mnogo goroj situaciji od žrtve. Zbog toga, naša ljubav i naš bol moraju biti takvi da se prenose na sve ljude. Ako želimo  da imamo duhovni stav prema takvim događajima, ne možemo sebi dozvoliti da „vidimo“ da je ovaj zlikovac i da objavimo da je on vredan svake kazne i prezira i mržnje ili bilo čega drugog, dok je drugi jadan i potrebno mu je saosećanje i simpatija. Da, samilost i simpatija, da, naravno, pravosudni sistem mora da preduzme sve mere, ali krivac takođe ima pravo na ljubav. Krivac ima pravo na simpatiju i brigu – pastirsku brigu Crkve i ljudi iz Crkve – jer mi jednostavno nikoga ne možemo da lišimo eventualnog i mogućeg pokajanja. 

Dakle, mi vidimo stvari na drugačiji način nego svet. Ali možemo se zapitati: u redu, šta mi treba da učinimo sa tolikom nepravdom oko nas? Šta možemo da učinimo? Pa, ono šta treba da uradimo jeste da pogledamo sebe i da pitamo sebe: „Koje je moje mesto ovde? Šta ja mogu da učinim?“ Onda da proverimo naše potencijale, naše mesto i naše mogućnosti i naravno, kao što smo već rekli, koje ćemo rezultate postići.

Starac Pajsije je savetovao: „Čovek mora da krene od sebe. Popravljajući sebe popravljaš i deo sveta, utičeš na one oko sebe i na kraju utičeš na više i više ljudi, i dalje i dalje, i neke stvari neminovno postaju bolje. Možeš reagovati protiv nečeg lošeg na veoma lep način, ako je neophodno, i sa dinamičnom reakcijom, ali dostojanstveno i plemenito. Niko ti ne može zabraniti da to učiniš, sve dok je to u granicama pristojnosti, i plemenito, tako da ne povrediš drugu osobu, već da mu pomogneš“. 

Na primer, ako neko drži prst na obaraču i spreman je da puca u drugog, a ja stojim pored njega, mogu li da ga udarim po ruci kako bi mu pištolj ispao? Ja to mogu da uradim, ali pod uslovom da ga ne udarim sa osećanjem napetosti i zlom željom da polomim njegovu ruku, već samo da ga ometem u nečemu što je mnogo gore. Drugim rečima, čak i ta edukativna akcija treba da je učinjena s ljubavlju, u  duhu ljubavi. Moramo da budemo sigurni da će ovaj potez biti edukativan – da će mene podučiti kao i drugoga. I ja verujem da, ako se stvari rade s ljubavlju i bolom, kako starac kaže – s ljubavlju i bolom prema drugoj osobi – onda ćemo imati pravilno rukovođenje svaki put. 

Bog takođe prosvećuje drugu osobu, On prosvećuje čak i onoga koji je  beznadežni slučaj. Bog nikoga ne uništava. Samo đavo uništava, a Bog prosvećuje čak i najgoreg ubicu – On ima načina da ga spase. I to je ono što Bog želi: ne da uništi drugoga, već da ga spase, zbog Svoje beskonačne ljubavi. Dakle, ako na stvari ovako gledate, verujem da one mogu da se promene. 

Sada, moja draga deco, bez obzira šta činili, nemoguće je da skandali potpuno nestanu. Sam Hristos je rekao u Jevanđelju: „Nije moguće da ne bude sablazni.“ Gledajte – oni se čak pojavljuju i unutar Crkve, gde se Jevanđelje čita od jutra do mraka, gde služimo mnoge liturgije, gde primamo Sveto Pričešće, gde postimo, molimo se, radimo toliko mnogo stvari, posvećujemo se Bogu, i onda dođe momenat kada se skandali dogode, oni potpale vatru,  a vi ne znate od kuda su došli i kako da ih ugasite  - i vi mislite da skandali neće izbiti na drugim mestima? To su znaci ljudske nesavršenosti. Mi smo ljudska bića, ljudska nesvršenost je nasleđena, postoje ljudske slabosti, postoje ljudske greške... To je sada deo ljudske prirode  – slabosti – i to je prirodno da se svi problemi i teškoće pojavljuju iz njih. 
Moramo da naučimo da reagujemo odgovarajuće i da ostanemo veoma obazrivi u prisustvu skandala, bez panike, ne govoreći: „Vidi! Skandali su svuda – ništa nije ostalo!“ Ne, nije to sasvim tako. Kako je Starac umeo da kaže: „Čak i iz skandala Bog može izvući nešto dobro, drugim rečima - gde đavo ore, Bog seje...“ Satana može da ore i da okrene sve naglavačke, ali Bog mu dozvoljava – postoji demokratija – hej, neka đavo radi njegov posao, neka primi svoju platu, neka završi posao, i pošto je završio i sve okrenuo naopako, nema više šta da uradi i sve je zabrljao, onda dobri Gospod dolazi i seje Svoje seme i radi Svoj posao. Ponekad đavo napravi tako veliki nered, da, ako mu Bog kaže da ga sredi i da ga sortira, čak ni on ne bi mogao da ga raščisti – toliko komplikovane stvari mogu da budu. Ali ako neko prihvati sve sa potpunim poverenjem u Božju Promisao, videće da će onaj koji želi na kraju imati koristi i od sablazni. Mnoge, mnoge koristi su dobijene; na kraju – nikome nije naneta nepravda, ne brinite, nikome nije naneta nepravda... A ako je nekom za kratko naneta nepravda, on će biti večno opravdan, i onaj koji izgubi prolazne stvari, steći će večne, stvari koje su neuporedivo bolje i veće...

Dakle, ne trebamo se brinuti, mi nismo ti koji dele pravdu na ovome svetu. Mi jednostavno treba da naučimo da izvučemo korisno iz nepravde. Nepravde obiluju u svetu i nastaviće da postoje, bez obzira šta mi činili, zato što postoji ljudska sloboda i ljudska nesavršenost; ne možete nikoga naterati da poštuje pravdu – on je slobodna ličnost, on to ne želi. On će reći: „Gospodine, vidite, ja ne želim da tako postupam – možete li da me naterate da uradim nešto što Vi želite? Pa, ja ne želim to da uradim.“ „Ali to nije fer...“ „Pa, možda je nepravedno, ali ja volim nepravdu. Možete li da me lišite prava da volim nepravdu? Možete li da me lišite prava da činim greške, da stvari radim pogrešno? Pa, to je ono što želim!“ Dobro. To je demokratija, sloboda. Recimo, neka on radi šta želi. Ali to nije nešto što može i treba nas da omete na našem putu, jer nepravdu i teškoću treba duhovno iskoristiti – čovek može da ih iskoristi...


Prevod s engleskog: prof. Bojana Popović
26. avgust 2011.

Izvor: http://www.johnsanidopoulos.com/2010/10/orthodox-response-to-scandals.html

 

http://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=5650

[Снежана]

Шта значи...Правослани?

[SHADOWS OF THE LIGHT]

Шта значи...Правослани?

Da je to ona prava so koja nije obljutavila.

[verum est in beer]

Овај текст је рај за политичаре

Док човек размисли, сагледа све... прођоше 50 афера.

[Снежана]