Униније - како се изборити с њим?

[JESSY]

Pokajnička molitva protiv đavolskog uninija

 

Kada zgrešiš po pedeseti i stoti put u toku dana i tobom ovlada krajnje đavolsko uninije i beznađe u Božije milosrđe, reci iz dubine duše sa Metafrastom:

"Znam, Vladiko moj, da bezakonja moja nadvisiše glavu moju, ali je bezmerna veličina milosrđa Tvoga i neiskazana milost nezlobive dobrote Tvoje, i nema greha koji pobeđuje čovekoljublje Tvoje. Stoga, čudesni Care, nezlobivi Gospode, učini čudo milosti Tvoje na meni grešnom, pokaži silu dobrote Tvoje, i obelodani jačinu samilosnog milosrđa Svog, i primi mene grešnog koji se obraćam. Primi me, kao što si primio bludnog sina, razbojnika, bludnicu; primi me koji sam ti neizmerno zgrešio i rečju i delom i sramnom pohotom i nerazumnom pomišlju, i nemoj me izobličiti pravednim sudom Tvojim, i nemoj me kazniti pravednim gnevom Tvojim. Pomiluj me, Gospode, jer sam ne samo nemoćan nego sam i Tvoje stvorenje. Ti si, Gospode, utvrdio na meni strah Tvoj, a ja pred Tobom učinih zlo. U Tebe se uzdam, Bože moj! Ako postoji nada na moje spasenje, ako čovekoljublje Tvoje pobeđuje mnoštvo bezakonja mojih, budi mi Spasitelj, i po milosrđu Svom i po milosti Svojoj otpusti, ostavi mi sve, što Ti zgreših, jer se duša moja ispuni mnogim gresima, i u meni nema nade na spasenje. Pomiluj me, Bože, po velikoj milosti Svojoj, i nemoj mi uzvratiti po delima mojim, i nemoj me osuditi po postupcima mojim, nego obrati, zaštiti, izbavi dušu moju od zala koja rastu zajedno sa njom, i od zlih pothvata; spasi me radi milosti Svoje, neka onde gde se umnoži greh, još većma izobiluje blagodat Tvoja; i ja ću te hvaliti i proslavljati u sve dane života svoga. Jer si Ti Bog onih što se kaju i Spasitelj onih što greše" (4. molitva za Sv. Pričešće).

 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/MisliOMolitviSvetiJovanKronstatski/Lat_MisliOMolitviSvetiJovanKronstatski49.htm

[Дијана.]

MOLITVA U TUZI DUŠEVNOJ

Gospode Isuse Hriste, pomozi mi. Teškom čаmotinjom pritisnut sаm; životne nevolje i iskušenjа, i mnogobrojne nužde i tuge vitlаju me i pridаvljuju; tužnа je dušа mojа, ne odvаjаj se od mene, Svetlosti Nezаlаznа, nego svаgdа borаvi u meni, jer bez Tebe je - mukа i nevoljа, а sа Tobom - uspokojenje i rаdost.

 

Svemogućom silom Svojom učini dа od mene pobegne mrаčni oblаk smućujućih me misli i nerаspoloženjа, dа iščezne jаd i tugа srcа. Gospode, nekа me ne smućuje breme grehovno, i nekа se u Tebi, Spаsitelju nаšem - oprаvdаm, jer si Ti - „umilostivljenje zа grehe nаše” (1 Jn.2,2) - postrаdаli nа krstu rаdi grehovа nаših.

 

Nekа me ne smućuju žitejske nevolje i nаpаsti, svetovne brige i glаvobolje, jer si Ti jedini Dobаr i Čovekoljubiv; dаo si utehu vernim slugаmа Svojim, govoreći: „neću te ostаviti, niti ću od tebe odstupiti” (Jevr. 13,5); „može li ženа zаborаviti porod svoj...? A dа bi gа i zаborаvilа, Jа neću zаborаviti tebe” (Is. 49,15). Ti si kroz ustа аpostolа Tvog rekаo: „Ponizite se pod silnu ruku Božiju, dа vаs uzvisi kаdа dođe vreme. Sve brige svoje prenesite nа NJegа, jer se On brine zа vаs” (1 Petr. 5,6-7).

 

Gospode, evo jа mnogogrešni, svu muku svoju, sve brige i glаvobolje svoje prenosim nа Tebe, Spаsiteljа mog, i jecаjući vаpijem Ti: ukаži mi blаgovremenu pomoć Tvoju u svim iskušenjimа i nevoljаmа mojim, koje Sаm znаš, i sve uredi nа Dobro, po svetoj i spаsonosnoj volji Svojoj.

 

Nekа me ne smućuju ljudske neprаvde i uvrede; oprosti bližnjimа mojim sve te neprаvde i uvrede, а mene grešnog pomiluj, oprosti mi grehe, i ne liši me zаštite Tvoje i milostivog blаgoslovа Tvog, dа bih mogаo smelo govoriti: „Gospod je pomoćnik moj, i neću se bojаti, štа će mi učiniti čovek?” (Jevr. 13,6).

 

O, svežаlostivi Gospode, počuj tužnu dušu moju; umiri je i izbаvi je; sаčuvаj je pod krovom dobrote Tvoje u sve dаne životа mogа, i Sаm uprаvi život moj kа spаsenju, molitvаmа Vlаdičice Bogorodice i svih Svetih Tvojih. Amin.

 

 МОЛИТВА Пресветој Богородици у невољи и потиштености

Преблага Царице моја, Пресвета Надо моја, Уточиште сиротанима и Заступнице путницима, Помоћи онима који су у беди, Заклоне потиштенима, видиш моју невољу, видиш моју муку: са свих страна сам опкољен искушењем, а нема никога да ме одбрани. Зато ми Ти сама помози као немоћном, збрини ме као странца, упути ме као заблуделог, излечи ме и спаси као безнадежног. Немам друге помоћи, ни заступништва, ни утехе осим Тебе, о Мајко свих невољних и оптерећених! Стога погледај на мене грешног и потиштеног и закрили ме пресветлим омофором Својим да се избавим од зала која су ме опколила и ја ћу вавек славити преславно Име Твоје. Амин! <3

 Не уздам се у заштиту људску, но припадам Теби, пречиста Владичице, не одбаци ме, но прими молитву слуге Твога. Туга ме обузела, не могу више да трпим навалу демонску; заштите немам, нити имам где да се заклоним јадан, и увек бивам у тој борби погођен, а утехе нигде немам, сем у Теби, Владичице света. О, надо и заштито свих који верују, не одбаци молитву моју. Амин

 

 Таласи страсти смућују ме, велика туга и тегоба испуњава душу моју. О Пресвета, умири душу моју миром Сина Твога и душевну сумњу и тугу одагнај благодаћу Његовом. Буру мојих грехова који ме као ватрени црв пеку утишај и пламен његов угаси. Испуни, Пречиста, радошћу срце моје и разагнај маглу прегрешења мојих испред мене, јер ме она смућује. Просвети ме светлошћу Сина Твога. Изнеможе душа моја, све ми је тешко, па чак и молитва. Ево, хладан сам као стена, усне шапћу молитву, али срце је непокретно, покрила га је тегоба. Открави лед око душе моје и загреј срце моје љубављу Твојом.

 

Молитва Пресветој Богородици, светог Серафима Саровског: 

 Свемилостива Владичице моја, Пресвета Госпођо, свепречиста Дјево, Богородице Марија, Мајко Божија, несумњива и једина моја Надо; не гнушај се мене, не одбаци ме, не остави ме! Заступи, умоли, услиши; погледај на мене Госпођо; помози ми, опрости, опрости ми Пречиста! 

 МОЛИТВА

Царице моја Преблага, Надо моја Богородице, Прибежиште сиротих и путника Заступнице, тужних Радости, повређених Покровитељко! Ти видиш беду моју, видиш и патње моје, помози мени немоћноме, нахрани мене лутајућег. Ти знаш неправде моје, разреши их ако желиш јер друге помоћи немам, ни друге посреднице, ни благе утешитељке, сем Тебе, о, Богомати. Сачувај ме и заштити сада и увек и у векове векова. Амин.

[Дијана.]

http://www.prijateljboziji.com/_o-pomoci-bozijoj/573.html

[Дијана.]

http://www.prijateljboziji.com/_o-pomoci-bozijoj/573.html

[Олимп]

Ух.. Невероватна тема... Има много лекова овде..

По неком мом досадашњем искуству, униније никодкога није исто.. Код свакога је проузроковано на другачији начин и из другачијих разлога. Али је присутно нама у души на корист... У унинију душа види своју немоћ у борби против демона(тим мислима и осећања таме) својим силама, и буде јој тешко. Али свакако смо нападнути да би из борбе извукли неку корист и поуку. Најчешће у самом нападу нисмо свесни зашто, како... Некако као да је благодат одступила и нема никакве потврде и утехе у души. А притом смо врло немирни, у тој мери да би искочили из коже. А немир одбија благодат Божију, и у њој је све нереално и тамно, а Божије нејасно. 

 

Главни циљ је стећи смирење. Оно се стиче на разне начине... Најпре молитвом, онда радом, шетњом по природи, дружењем са животињама, разговор са људима који пријају, Црква, уметност...

 

Но, како бисмо знали како изгледа Божија благодат, и како бисмо знали да је ценимо ако не пролажењем кроз овакво стање душе?

У овом стању се стиче и велики труд, разгорева воља, касније стиче јаснија реалност...

 

Онда када се услед велике борбе смирење поново стекне, душа почиње да дише.... Да осећа велико олакшање.. Почиње да гледа умом. Поново види Господа... Поново осећа радост. Осећа љубав, и може да воли. И све постаје другачије.

Тек касније јој буде јасно зашто је пролазила кроз такво стање.

(После олује увек поново засија сунце)

 

Ево неких поука о томе:

 

Будући падом прихваћен, грех има такву моћ да стално разговара са душом, као човек са човеком, предлажући јој тако грешно дело.
- Ти му тада одговори: "У Писму Господњем имам сведочанство: није ми мило да умре безбожник, него да се врати безбожник са свога пута и буде жив (Јез. 33, 11). Смисао Његовог силаска на земљу беше да спасе грешнике, да просвети оне који се налазе у тами и да мртвима дарује живот."

Свети Макарије Египатски (+ 390)
Добротољубље, трећи део

 

 

*

Благодат се даје само напаћеној души.

Свети Оци кажу да благодатну снагу не може да прими душа која није прошла кроз многе патње, тешкоће и невоље. Због чега? Зато што би душа то у супротном злоупотребила, не би знала да цени, а у пуној благодати наша је мисао невероватно јака зато што у нама дејствује Божанска снага. Али, ако смо се удаљили срцем и осећањима од Господа, наша мисао може да буде страшна и смртоносна за ближње. Ако смо повезани срцем, пуним вере, са Господом, благодатна снага дејствује у нама. Ако се још нисмо очистили од зла и још се вређамо кад нас неко вређа, онда снага Божанска у нама слаби.

Морамо да се трудимо да стичемо особину Христа Спаситеља.

свети отац Тадеј

 

*

Смирење

Само смирење може донети мир нашој души. Душа која није смирена и коју стално витлају таласи страсти, мрачна је и мутна као хаос. Дајте јој да нађе снагу у смирењу и тек тада ће се у њој појавити истинска светлост. Тек тада ће у њој настати складан свет исправних мисли и исправних осећања. Гордо мудровање и закључци, настали из земаљске природе, загушују душу као магла, пропуштајући у њу само привид слабе и нејаке светлости. Учините да магла падне у долину смирености, и тада ћете над собом угледати чисто и високо небо. Душа себе саму загушује комешањем и хуком надмених, увек немирних помисли и страсних жеља. Дајте јој да се утиша у смирењу и тек тада ће моћи да ослушне и чује склад природе, који савремени човек још увек није потпуно уништио. Моћи ће да у њој чује сазвучја који су достојни премудрости Божије као што се у тишини ноћи могу чути далеки звуци.

Свети Филарет Московски

 

*

Због пет разлога, говоре, Бог допушта да будемо нападани од демона. Први разлог је, кажу, да будући нападани и бранећи се, дођемо у расуђивање врлине и зла; други - да би стекавши врлину борбом и трудом имали је чврстом и неизменљивом; трећи - да, напредујући у врлини, не мислимо високо о себи, него да се научимо смиреноумљу; четврти - да би, упознавши из искуства какво је зло, омрзли га савршеном мржњом (Пс 139,22); и пети поврх свих - да не би, поставши бестрасни, заборавили своје слабости, нити силу Онога који нам је помогао." (Свети Максим Исповедник)

 

*

Чак иако ниси онакав какав би требало да будеш, не смеш да очајаваш. Већ је довољно лоше што си грешио. Зашто би се још огрешио и о Њега, сматрајући Га, у свом незнању, немоћним? Да ли Он, Који је ради тебе све премудро створио, не може да спасе твоју душу? Уколико ова чињеница, као и Његово оваплоћење, само погоршава твоју осуду, онда се покај. Он ће примити твоје покајање, као што је примио и покајање блуднога сина (Лк. 15, 20) и блуднице (Лк. 7, 37-50). Међутим, ако не можеш да се покајеш, те грешиш из навике, чак и онда када то не желиш, покажи цариникову кротост (Лк. 18, 13). То је довољно да осигура твоје спасење. Јер, онај ко греши, и не каје се, али не очајава, самим тим себе сматра најбеднијим и неће се дрзнути да осуди било кога. Пре ће се дивити милосрђу Божијем и благодарити своме Добротвору, а може примити и многе друге благослове. Чак иако је такав човек, због својих грехова, потчињен демону, он ипак, из страха Божијег, неће послушати непријатеља, који ће покушати да га баци у очајање. Због тога он има удела у вршењу богоугодног дела. Такав човек је благодаран, трпељив, има страха Божијега, не суди, па му се неће ни судити. Све су то значајне врлине. О истоме говори и свети Јован Златоусти, када говори о аду. Он сматра да нам је ад чак од веће користи него Царство Небеско, јер се многи, из страха од ада, удостојавају Царства Небеског. Ад нас испуњава страхом, Царство нас закриљује љубављу, а у оба случаја нас спасава Христова благодат.
Ако они на које су насрнула многа душевна и телесна страдања, претрпе до краја, не предају се немарности и очајању, спасиће се.

Свети Петар Дамаскин

[Дијана.]

Ако они на које су насрнула многа душевна и телесна страдања, претрпе до краја, не предају се немарности и очајању, спасиће се.

U pravu si. dragi Olimp. Na sve ide to zlo, a samo zavisi od psihicke konstitucije i vanjskih okolnosti kako ce covjek reagovati. A zavisi i od jacine njegove vjere koliko ce se otvoriti za blagodat, koja je u ovom slucaju lijek, ne radost.

Npr. ja sam po temperamentu melanholik i uvijek sam zapazala i jako osjecala zlo, patnju i stradanje oko sebe; a ni sama nisam bila postedjena toga. U dobru je lako dobar biti, na muci se poznaju junaci... i vjerni od nevjernih... vjeciti Jov...

[Manastir Bradaca]

Депресија

[Zero]

Čitao sam knjigu "Bogočovečanske misli" ave Justina Popovića, pojmovi su poređani azbučnim redom, ima tu dosta (o krštenju, vaskrsenju, Gospodu Isusu Hristu...). NIsam redom čitao, pročitao sam negde trećinu i onda kad mi je bilo teško, potražim ja u sadržaju i nađem "Uninije". Okrenem stranu i začudim se; svi pojmovi su do sad imali makar jedan pasus teksta, makar par rečenica. Ovde stoji jedna rečenica: "Kakvo uninije kad imamo Svetu Liturgiju?" Kako sam se nasmejao, čovek je legenda
Slava Bogu i ljudima koje mi posla!

[Данче*]

Тешко је борити се са униније,само душа која спозна Бога, и да искушења која су дата су на корист душе наше избори се са овим грехом.Имала сам период у животу где сам била под утицаја униније,помогао ми је духовни отац,молитва,труд пре свега јер Господ од све нас иште труд, ми смо сами по себи немоћни да пребродимо већ само нас Господ може избавити од сваког искушења и греха.А на нас је само да све то прихватамо са радошћу,мада је то понекад јако тешко морам признати али Господ је пастир мој ничег ме неће лишити...

[Дијана.]

Оправдавши се, дакле, вером, имамо мир у Богу кроз Господа нашег Исуса Христа, кроз Којега и приступисмо вером у ову благодат у којој стојимо, и хвалимо се надањем славе Божије. И не само то, него се и хвалимо у невољама, знајући да невоља гради трпљење. А трпљење искуство, а искуство наду; а нада не постиђује, јер се љубав Божија излила у срца наша Духом Светим који је дат нама. (свети Ap. Павле )

 

 Свакога дана Он гледа на наше трпљење и, по нашој доброј и слободној вољи, шаље Своју помоћ, дајући је свима којима је потребна. Уколико се човек труди, он пати и страда све док га благодат не посети. Тада се мисли очишћују, а страсти се стишавају и ишчезавају. (свети Пајсије Величковски)

 

Nе плаши се борбе и немој бежати од ње. Тамо где нема борбе, нема ни врлине. Тамо где вера и љубав нису искушани, немогуће је бити сигуран да ли оне уопште постоје. Вера и љубав се огледају и откривају у недаћама, то јест, у тешким и озбиљним околностима, како у спољашњим, тако и унутрашњим (за време болести, туге или лишавања). (свети Јован Кронштатски)

 

Стога, треба се клонити овог облика туге, исто као и блуда, среброљубља, гнева и осталих страсти. Оне се могу исцелити молитвом, уздањем у Бога, богомислијем и животом са благочестивим људима. свети Јован Касијан

Очајање! Страшна реч, реч која означава пропаст и свакојаку несрећу. (...) Очајник живот осећа као терет и гледа да се тога бремена ослободи. Очајник који је дигао руке, више не хита лекару, јер сматра своју болест неисцељивом. (...) Очајник, премда живи, већ је умро, јер је изгубио везу са светом. Изгубио је душевно чуло кроз које је примио осећање лепоте света и уживао у радости коју он носи. Душа му не налази ништа више привлачно у овом свету који је препун милина, а који су их изобилно улиле Божанствена премудрост, доброта и свемоћ. (...) Сва се природа весели, а једини је он посред те опште радости потиштен. Уши му више не чују умилну музику коју верни чују. Он нигде не налази весеље, нигде не налази утеху, ништа не може да му одагна потиштеност. Крајња утученост испуњава му срце, у њему се настанио хаос (...) Драми долази крај, а несрећни очајник који није отишао лекару и открио болест, који је одбацио лекове благочшћа, оставио је живот и отишао из света како би нашао крај мукама својим, не знајући да прелази у други, вечни живот испуњен мукама, где ће бол бити вечан. Несрећнога ли човека! (свети Нектарије Егински)

 

Не тугуј када се адски облаци, све тамнији од тамнијега, надвију над твоју душу и када се адска злоба, завист, сумња, тврдоглавост и други пороци пројаве у твојој души. Знај да је скупљање ових тамних облака на твом умном хоризонту неизбежно. Али, знај и то, да они нису увек ту, и неће дуго ни остати. (свети Јован Кронштатски)

 

Ако би ме упитао за разлог туге и сличних стања која су сами предукус пакла, одговорио бих ти да си то управо ти, јер се ниси потрудио да пронађеш лек против њих. Постоји само један лек и само у њему човек може пронаћи непосредну утеху својој души. Сигурно се питаш који је то лек. Па, лек је скрушено срце. Без њега нико не може уништити препреку зла, већ само видети како оно тријумфује над њим.(свети Исаак Сирин)

 

‎"Gospod sve neizrecivo ljubi. On zna ciljeve svemu i rokove svemu. Radi nekog budućeg dobra On je popustio ovo stradanje. Ja to ne mogu shvatiti ni prekratiti. Ostaje mi samo molitva i ljubav." Prepodobni Siluan Atonski

 Где си Господе, Светлости моја? Зашто си сакрио од мене Лице Своје? Душа Те моја дуго није видела и зато тугује за Тобом и са сузама Те тражи. Где је Господ мој? Зашто Га не видим у души својој? Шта му смета да живи у мени? Значи да у мени нема смирења Христовог и љубави према непријатељима. (свети Силуан Атонски)

 

Како је уопште могућно човеку да не искуси тугомору? Могућно је уколико, одбацивши мишљење гомиле о некој ствари, буде управљао мисли ка Вишњем. (свети Јован Златоусти)

 

Неизмерна туга којом, макар и ненамерно, пробадаш срце ближњега ће ти се вратити. Каквом мјером мјерите, онаквом ће вам се мјерити (свети Јован Кронштатски )

 

 Жалост је добар знак. Зар ти није познато да се, када човек тражи молитве Отаца, или када од Бога тражи помоћ, жалости и искушења умножавају да би га проверила? (свети Варсонуфије и Јован)

 

 Подношењем страдања, учимо се трпљењу и нади. Што је већа патња, то је веће уздање у Христа, а самим тим човек је у могућности да утеши и ближњега који пати. (о. Серафим Роуз)

 

Бог нам шаље искушења из Свога милосрђа, како би смо, након што их превазиђемо, задобили венце. Јер, венац се не даје никоме без искушења. (свети Нил Сорски)

[Дијана.]

Стога, треба се клонити овог облика туге, исто као и блуда, среброљубља, гнева и осталих страсти. Оне се могу исцелити молитвом, уздањем у Бога, богомислијем и животом са благочестивим људима. свети Јован Касијан

 

Туга се рађа од малодушности, лењости и празнословља. Радост није грех. Она одагнава сваку бригу од које долази туга, од које нема ничег горег јер она са собом доноси све негативно. (Свети Серафим Саровски)

 

Када се Господ повуче да би искушао душу, Он се враћа чим Га призовемо. Међутим, када се Он повлачи ради казне, онда се не враћа брзо- све док душа не схвати да је починила грех, док не почне да се каје и оплакује своје грехе.

 

У време сушног периода душе, требало би да проверимо да ли се у души јавило какво осећање сујете или уображености. Уочивши га, треба да се покајемо пред Господом и одлучимо да убудуће будемо опрезнији... Лек против туге је повратак благодати. Будући да благодат долази по вољи Божијој, све што можемо чинити јесте да се молимо да нас Он ослободи од те суше и камене неосетљивости.

 

Шта је то што ће најпре задржати благодат у души? Кротост. Шта је то што је најпре одгони? Гордост, високо мишљење о себи, уздање у себе. Благодат нас напушта чим осети зли задах унутрашње гордости.

 

   Сједињење човекове душе са Богом, што је и сама суштина унутрашњег делања, није нешто што зависи од нас. Господ посећује душу и она заједничари са Њим. Душа се пред Њим радује и Он је испуњава духовном топлином. Господ се потом повлачи, душа одједном остаје празна и сама не може ништа да учини док се Добри Посетилац људских душа поново не врати. Господ се повлачи да би искушао душу, или, пак, да би је понекад казнио. То се не дешава толико због спољашњих сагрешења, колико због неког унутрашњег зла које је душа прихватила.

 Требало би да у сушним периодима душе покушамо да сагледамо да ли је у души било каквог осећања сујете или уображености... У највећем броју случајева, сушни период је казна због гнева, лагања, пркоса, осуђивања или гордости.

 

 Ко избегава овоземаљска задовољства сличан је тврђави, недоступној демону туге. Јер, туга наступа онда када је човек лишен задовољства, било тренутног или очекиваног. Од таквог непријатеља се не можемо избавити све док смо привезани за било шта земаљско, јер Он своје мреже за побуђивање туге, шири на оно за шта види да смо највише везани. (ава Евагрије) 

 

Под навалом туге не гледајмо са самопрекоревањем на нашу раслабљеност и недовољну осетљивост, већ с мудрошћу благодарно прихватимо и подносимо тугу. И запамти: нас уистину не оптерећује бреме ове или оне туге, већ је насртај жалости својствен само несмиреном срцу. Зато најпре тежи васпостављању унутрашњег мира. (старац Макарије Оптински)

 

U време олује и узбуркавања страсти, труди се да не паднеш у униније и очајање, већ прибегни само-прекоревању, кротости и покајању. Богу је дражи скрушени грешник који се каје, од непокајаног и гордог праведника, који мисли да се оправда праведношћу. (старац Макарије Оптински)

 

Прошла и садашња мука и патња излише се на тебе да би искушали и оснажили твоју веру. Оне, такође, делују да би обуздале твоју пожуду и страсти.Постани кротка, јер таквима Бог помаже, док осуђивање ближњих и истицање њихових недостатака могу само повећати горчину туге. А ти, уместо тога, изабери бољи део. (старац Макарије Оптински)

 

Не желим да те саветујем да не прихваташ тугу, будући да то није у нашој моћи. Оно што мислим јесте да се трудиш да туга не обузме твоје срце и да га не узнемири. Важно је да је не примаш у срце, које треба да омекшаш и обуздаш, тако да ти туга не би помутила справно расуђивање и правично делање. (свети Никодим Агиорит)

 

Чак су и светитељи Божији понекад бивали опхрвани демонским очајањем и тугом. Шта тек, ми грешни, да очекујемо? Непријатељ нас, авај, често повређује гневом и понижењем,а и срце често бива обузето тешким очајањем! Непрекидно се морамо окретати Богу и сваког тренутка бити са Њим, да нас не би обузели грех и непријатељска туга. Поред тога, постоје и други начини удаљавања од њих- широки пут овога света. Ако се предаш овоземаљским уживањима, туга ће те напустити за кратко време, макар док трају задовољства. Међутим, задовољства ће ти, након што те поробе, постати неопходна, јер ћеш само у њима проналазити утеху и радост. Али, нека би Господ сачувао сваког хришћанина од таквог бекства од демонске туге! Боље је ићи уским путем, стрпљиво подносити тугу и тражити честу помоћ и избављење од Господа Исуса Христа, Који се увек радује онима који се Њега ради труде око свога спасења, него ићи широким и проходним путем овога света и телесним уживањима задобијати слободу од духа туге. Духом туге, непријатељ је многе скренуо са уског пута спасења на широки, који води уништењу.(свети Јован Кронштатски)

 

Речено је да Бог демонима допушта да нас нападају из пет разлога. Први је да, кроз нападе и одбране, научимо да разликујемо врлину од греха. Други разлог је да бисмо врлину, коју смо задобили борбом и трудом одржали чврстом и непроменљивом. Трећи разлог је да не бисмо напредовањем у врлини мислимо високо о себи, већ да бисмо се учимо кротости. Четврти је да, искусивши сву подлост греха, савршено га замрзимо. Коначно, пети и најважнији разлог је да, ослободивши се од страсти, не заборавимо на сопствену немоћ и силу нашег Помоћника. (свети Максим Исповедниk’

[-Владимир-]

Дружење, разговор, шетња ... И битно је схватити да ниједан човек није сам и непотребан, таквог нема . Пружите руку, а неко ће је већ прихватити .

[Дијана.]

Безнађе! Ти представљаш одрицање од свега, одрицање од наде, одрицање од неба, одрицање од Творца света, ти си равна безбожности. Ти одричеш Божију промисао и свемоћ и одбацујеш постојање Спаситеља и Искупитеља оних који су у невољи. Куда ти уђеш, отуда изгониш наду на којој је свет утемељен. Твоје дело је пропаст, а послање ти је уништавање. Ти и смеле природом страшиш, и врле по природи у страх натерујеш, мужаственог чиниш плахим, неустрашивог чиниш бојажљивим, храбре борце лишаваш храбрости, одважне борце за отачаство и слободу понижаваш, оне који се подвизавају за врлину и истину сламаш, оне који страдају за правду, част, доброту и знање наводиш на посустајање и кукавичлук, предјући их у ропство непријатељима. (...) Кукаван је човек који је напустио наду, котву спасења, и себе самога предао безнађу!свети Нектарије Егински

 

Христос као да је рекао: Носио сам крст за спасење рода људског. Када некога желим себи да призовем, прво га обасипам жалостима и његово срце најпре пробадам стрелама натопљеним пеленом туге. То чиним да би тај човек био мртав за екстремне заносе и пролазна задовољства. Значи, невоља је израз моје љубави. Могуће је да је неописива меланхолија која те тишти и спречава сваку добродетељ, само искушење, које би требало да докаже чврстину твоје одлуке и чистоту твоје љубави према Богу. Наша љубав према Богу се не пројављује само као духовна радост. Штавише, постојана храброст, непоколебљиво одржавана кроз дуге периоде таме и патње, још више сведоче о тој љубави.(старац Макарије Оптински)

 

 Када се чамотиња укорени у нама, душа мора да поведе велику битку. Овај окрутни, деспотски дух, јавља се заједно са духом туге или му следи, а посебно напада отшелнике. Када страховити насртаји ове страсти уђу у човеково срце, он не може ни да помисли да ће их се икад ослободити. Тада му непријатељ убацује помисли да ће се патња, у случају да је издржи, наредних дана увећавати, јер га је Бог напустио и не чује његове вапаје. Или пак, човек почне да верује да то проживљава упркос Промисли Божијој, те да само он тако пати. Међутим, то није баш тако. Господ не кара само нас грешне, већ и саме светитеље, који Му угодише. Он то чини попут брижнога Оца, Који кара своју децу како би она задобила што више врлина.

Није мали изазов што се морамо борити са духом туге, будући да нас такво искушење може довести до очајања и чамотиње. Међутим, морамо имати на уму да нам се ништа не може десити што није у складу са Божијом вољом, те да је све што нам Бог шаље за наше добро и за спасење наше душе. Чак иако нам се то у једном тренутку не учини корисним, касније ћемо схватити да је наше истинско добро не оно што сами желимо, већ оно што Бог благоизволи.

 

Понекад се ономе кога обузме туга чини да би му било лакше да дигне руку на себе, или да буде лишен сваког осећања и саме свести, него да и даље пребива у овом неописиво мучном стању ума. Из оваквог стања би требало изаћи што је могуће брже. Не заборави да дух туге рађа свако зло. Хиљаде других искушења произилазе из њега: узнемиреност,гнев, осуђивање, роптање на сопствени живот, хулне помисли, непрекидно мењање места. Душа која је у таквом стању избегава људе, верујући да су они извор те несреће, а не схвата да је узрок њене болести у њој самој. (свети Серафим Саровски)

 

Када зли дух туге обузме душу, испуњава је немиром и непријатношћу, не допушта човеку да се моли са неопходном ревношћу, омета пажљиво читање Светога Писма, лишава га благости и поштовања ближњих и ствара одбојност према свакој врсти разговора. Душа испуњена тугом, постаје као безумна и помахнитала, те не може мирно да прихвати ни добар савет, нити да смирено одговара на питања. Туга поробљава човека и истовремено га спречава да схвати да је узрок патње у њему. Туга је црв срца који нагриза мајку која га је родила. (свети Серафим Саровски)

[Дијана.]

 Кажеш да стално падаш. Па, тако ће и бити, све док у теби владају самовоља и самосажаљење. То показује да је у твоме срцу најважније "Ја", а не Господ. То је грех самољубља који живи у нама, који је узрок свакога греха, и човека чини грешним, од главе до пете, све докле му допуштамо да обитава у нашој души. А када је цели човек грешан, како се благодат може настанити у њему? Она неће доћи, као што ни пчела не иде тамо где има дима. Човекову одлуку да служи Господу чине два веома важна елемента: прво, човек се мора одрећи себе, друго, мора ићи за Христом (Мк. 8, 34). Први елеменат захтева напуштање егоизма или самољубља, а, следствено томе, и неприхватање било какве самовоље или самосажаљења, било у великоме или малом (свети Теофан Затворник)

 

 Наша главна борба се води против демона туге, који помрачује способност душе за духовно созерцање и удаљава је од сваке добродетељи. Када овај зли демон овлада душом и потпуно је помрачи, одвраћа нас од ватрене молитве, душекорисног и истрајног читања свештених књига, благости и саосећања са ближњим. Он улива сваку врсту мржње према обавезним делима послушања, чак и према самом монаштву. Лишавајући душу сваког здравог расуђивања, раслабивши њену истрајност и постојаност, чини је безосећајном и парализованом, свезаном и окованом очајничким мислима. Уколико нам је циљ да водимо духовну борбу и да, уз Божију помоћ, поразимо демоне зла, требало би да на сваки начин чувамо срце од демона чамотиње. Као што мољац нагриза одећу, а црв дрво, тако и туга изједа човекову душу. Она човеку помаже да избегне сваки користан сусрет, да прихвати савет од истинских пријатеља и спречава човека да љубазно и мирно говори. Обузимајући васцелу душу, туга је испуњава горчином и немарношћу. Затим јој демон туге предлаже да би требало да се одвоји од осталих људи, јер су они узрок њене узнемирености. Он не допушта души да схвати да њена болест не долази споља, већ лежи унутра, скривена, и пројављује се само онда када искушења нападају душу због њених аскетских трудова. Човека повређују само узроци страсти које леже у њему самом. Из тог разлога Бог, Творац и Лекар наших душа, Који једини познаје све наше душевне ране, не говори нам да напустимо друштво ближњих, већ нам казује да у себи искоренимо узроке зла и признамо да се душевно здравље не постиже одвајањем од ближњих, већ властитим аскетским подвигом у друштву светих људи. Напуштајући ближње из неког, наизглед корисног разлога, ми не искорењујемо мотиве чамотиње, већ их само замењујемо неким другим. То значи да ће се болест, која је скривена у нама, поново пројавити у неком другом облику и у другим приликама.

Дакле, јасно је да се васцела борба води против сопствених страсти. Када се уз помоћ и благодат Божију, оне искорене из срца, убрзо ћемо бити спремни да живимо не само са другим људима, већ и са дивљим зверима. Трпељиви Јов то потврђује речима: и звијерје ће пољско бити у миру с тобом (Јов. 5, 23). Међутим, најпре се морамо изборити са демоном туге који душу доводи до очајања. Просто га морамо ишчупати из свога срца. Управо демон туге није Каину допустио да се покаје после братоубиства, ни Јуди после издајства свога Учитеља. Туга за нас може бити корисна само уколико доноси покајање због сопствених грехова, праћено уздањем у Бога. Зато блажени апостол и каже: Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје (2. Кор. 7, 10). Ова "жалост која је по Богу" је помешана са радошћу, јер храни душу надом, проистеклом из покајања. То значи да нас она чини послушним, брзим на свако добро дело, приступачним, скрушеним, благим, уздржљивим и трпељивим у свакој муци или потресу који Бог допушта на нас. Поседовање оваквих квалитета показује да човек носи у себи плодове Духа Светога: љубав, радост, мир, дуготрпљење, доброту, веру, уздржање (Гал. 5,22). Насупрот томе, тугом, која није по Богу, спознајемо само плодове злог духа: равнодушност, нетрпељивост, гнев, мржњу, свадљивост, очајање, лењост у молитви.

Стога, треба се клонити овог облика туге, исто као и блуда, среброљубља, гнева и осталих страсти. Оне се могу исцелити молитвом, уздањем у Бога, богомислијем и животом са благочестивим људима. свети Јован Касијан

[*Blue*]

Svakodnevnim citanjem Psaltira..