Претражи Живе Речи Утехе

Желео бих да у нашем животу има више трагања. Човек често, посебно у старијим годинама, постаје окоштао, незанимљив и досадан, тако да му више ништа не треба. И како је добро кад човек нешто тражи, о нечему размишља и занима се за нешто! Веома бих желео да чешће будемо такви и једни према другима, и према Богу. Да се не задовољавамо оним стереотпима који нам се намећу преко телевизије, нашим малим сусретима и разочарењима којих има у нашем животу, већ да тражимо нешто право! Ако научимо тако да живимо, Бог ће кроз то ући у наш живот. Желео бих да то буде трагање, стваралаштво — дечја жеља да постављамо питања, пре свега самима себи: а зашто, због чега, ради чега? Као што деца често постављају питања од којих осећамо ганутост: како је могуће да не разуме тако једноставне ствари? А оне су заиста несхватљиве! Само нам се чини да су схватљиве. Треба да почнемо да постављамо себи ова питања: а зашто идем у храм? А да ли уопште стварно верујем у Бога? Ко је Бог за мене? Јер понекад се плашимо да поставимо себи ова питања. Али кад нас задеси неприлика, кад нам буде врло тешко, кад се плашимо, одједном осетимо да се наша вера колеба… И као што каже Достојевски, то су проклета питања: зашто на овом свету има тако много неправде? Зашто људи умиру у патњи? Зашто страдају невини? Не можемо да избегнемо ова питања или да се сакријемо од њих! На њих треба одговорити. И Бог има одговор, само треба да га тражимо. О томе не можемо негде да прочитамо, то не можемо негде да чујемо — одговор можемо наћи само у свом срцу. Али да би нам Бог одговорио треба да постављамо питања… Желео бих да се не плашимо да растемо и да се мењамо, да стичемо нешто ново. Јер, врло често се бојимо тога. Желимо да живимо у свом малом свету и да не излазимо ван њега, а то је увек ћорсокак, станица и на крају крајева, смрт… Живот је увек превладавање! Као што у пролеће оживљују смрзнуте гранчице и из њих расту нови изданци, тако је и с нашом душом: она увек треба да даје нове изданке, иако је то понекад болно. https://obitel-minsk.ru/sr/tekstovi/da-postavљamo-pitaњa-sebi-i-bogu

Интервју катихете Бранислава Илића за Радио "Глас", Епархије нишке, емитован 22. јула 2021. лета Господњег. Разговор је водила Сандра Момчиловић, новинар Радија "Глас". *Разговарамо са господином Браниславом Илићем, представником за медије Православног мисионара, који у сарадњи са Радијом Глас учествује у заједничком пројекту приближавања садржаја црквених часописима слепим и слабовидим особама. Помаже Бог, Браниславе. Бог Вам помогао, заиста се радујем и дугујем једну благодарност, како редакцији вашег радија, тако и Вама драга Сандра, на овом позиву и на овој прилици да са своје скромне стране дам скромни допринос у погледу ове изузетне теме, која за нас јесте права благовест, јер када смо добили позив вашег уредника да се и наш часопис укључи у ово, слободно можемо рећи јеванђелско дело, то је за нас била једна врсна благовест, особито јер се ради о плодној сарадњи која побуђује, не само нас као припаднике медија, или нас који се бавимо мисијом цркве кроз наш часопис, него побуђује свакога човека Хришћанина да гледајући ово што ми предочавамо и чинимо, да и они на тај начин упућују своје духовне кораке и да делатно показују своју Хришћанску љубав. Јер ово што Радио Глас чини у сарадњи са црквеним гласилима, превасходно мислим ту на часописе, било да је то Православље или Православни мисионар, Светосавско звонце и тако даље, превасходно мислим да је то дело Хришћанске љубави и то оне конкретне Хришћанске љубави – на делу, на личном примеру и заиста се са љубављу присећам речи Преподобног Порфирија Кавсокаливита, који каже да су Хришћани људи дела и да су Хришћани људи који су позвани на мисију превасходно својим делима, а тек потом речима, јер када су наша дела конкретна и јасна, онда ће и наше речи имати јак одјек и увек бивати и нама самима на корист, али и онима који буду слушали ту нашу реч. Заиста се радујем и благодарим вам на овом позиву. *Како је дошло до сарадње Православног мисионара и Радија Глас? Морам да признам и да истакнем једну велику истину када је реч о нашој сарадњи, да она датира много пре од овог пројекта, јер се сваки број Православног мисионара представља на таласима, мени драгог Радија Глас Епархије нишке, зато та наша сарадња датира већ неколико година и има већ своје плодове, тако да у овом пројекту учешће Православног мисионара било је, рекли бисмо, сасвим органски повезано за ту нашу пређашњу сарадњу. Дозволите ми једну малу дигресију у погледу тога, да само напоменем нешто што ми, на жалост, изузетно добро знамо и осетимо свакога дана – да живимо у времену великог отуђења у времену када смо спремни олако да осуђујемо, да пресуђујемо, да одбацујемо друге људе, неким нашим људским мерилима. Међутим кад све меримо Христом и када све меримо еванђелским начелима, која врхуне управо у Хришћанској љубави, делатној љубави, онда нам неће бити ни допуштено, нити ћемо имати смелости да било кога одбацимо, а поготову не наше ближње, нашу браћу и сестре у Христу, а да не кажем да, не дај Боже, одбацимо оне који су потребити, било да су то слепи и слабовиди људи, или да су то људи који су потребити на било који начин. Дакле позвани смо да увек и на свакоме месту будемо делатници љубави. Зато је овај позив вашег уредника и ваше целокупне редакције да Православни мисионар узме учешће у овом делу, заиста за нас био органски, јер се Православни мисионар већ пуних шездесет година труди да пре свега у свом тематском делу часописа, али и у осталим рубрикама допире до сваког Православног Хришћанина, па чак, како је једном приликом наш уредник посведочио, да дође до свакога човека, па чак и до онога човека који није спознао радост заједнице са Господом нашим. И у томе се испуњавају речи апостола Павла, који каже да је „свима био све, не би ли некога бар придобио за Христа“. Тако и ово дело јесте велико дело љубави, дело које управо актуелизује, могли бисмо рећи, ове речи апостола Павла, да морамо свима бити све, не би ли некога придобили за Христа и да на тај начин посведочимо да су Хришћани људи који све мере Христоликом љубављу и да је нама Хришћанима страно да било кога у своме овоземаљском животу одбацујемо, него да свакога човека грлимо оном Христоликом љубављу и да по тој љубави живимо и деламо. Тако Богу угађамо и већ овде и сада предокушавамо радост Царства Небеског. *Шта нам можете рећи о значају ове заједничке акције, овог пројекта између црквених часописа и Радија Глас? Ово је једна снажна порука коју ми, овако заједнички, саборно шаљемо, поготову људима којима је ово упућено, да им поручимо да они нису сами и препуштени самима себи, него да је Црква увек уз њих, увек и на свакоме месту. Не само Црква као заједница, него, ето видите и овај мисионарски сегмент Цркве, а можемо рећи и информативни сегмент Цркве, да је увек са њима. Ова реч која се њима прилагођава и постаје доступна њима јесте само, да тако кажемо, делатно показивање онога на шта је позван сваки онај човек који себе назива Хришћанином, а то је да пред Господом нема Грка и Јелина, да нема мушког и женског, него да смо сви једно пред Господом. Тако да нема чак ни ових подела на нас који смо, условно речено, здрави и потпуни (мислим да нема човека који је целокупно здрав и потпун, ако ништа – грех је тај који нас чини да смо увек и свагда, у том духовном смислу болесни; али са друге стране љубав Божија је та која нас свагда исцељује). Ова сарадња руши сваки вид поделе, чини једну велику заједницу, али превасходно, наглашавам, чини нас да будемо једно у Христу у тој Христоликој љубави. Да будемо пре свега молитвено једно пред Господом и да се та реч Православног мисионара у овом смислу, прошири и на те људе који можда до сада нису могли да прате ток Православног мисионара, тог заиста драгоценог часописа, чији плодови одишу на најразличитије начине, било да су то млади људи, било да су то људи средњих година, или чак у познијим годинама, свако од њих би могао да каже своје утиске када је реч о Православном мисионару, који је часопис, то волим често да кажем, раван једној ливади, која је пуна мириснога цвећа и свако на тој ливади може да нађе цвет који је њему потребан и који њему у том тренутку одговара. Зато се искрено радујем и преносим велику благодарност нашег уредника, али и сам бивам учесник те велике благдарности вама и вашем уредништву, што сте нам дали прилику да будемо учесници, а надамо се да ћемо то поверење које сте нам указали, да оправдамо и да покажемо да су Хришћани људи који живе љубављу и који делују љубављу. *Како би сте ви представили Православни мисионар слепим и слабовидим особама? Представити Православни мисионар у неколико речи свакако није лако, јер је то часопис који постоји више од шездесет година, часопис који има дугу традицију и часопис на чијем челу су се увек налазили велики људи. Само да напоменем да је први уредник Православног мисионара био знаменити Епископ браничевски Хризостом (Војиновић), који је и најдуже био уредник нашега часописа, који је у великој мери, слободно могу рећи, трасирао пут и трасирао мисионарске стазе којима би требало да се креће Православни мисионар. Затим, садашњи Епископ новосадски и бачки др Иринеј, као јеромонах, био је уредник Православног мисионара и оставио је један неизбрисиви траг и неизбрисиви печат у овом званичном мисионарском гласилу, али да одмах напоменем да је Епископ Иринеј и сада присутан у Православном мисионару, као члан Светог архијерејског Синода, који је задужен за праћење рада Православног мисионара. Након њега долази на чело Епископ шабачко-ваљевски (тада), а данас шабачки господин Лаврентије и њега наслеђује 2008. године садашњи уредник, тада ђакон, данас презвитер др Оливер Суботић, који својим доласком уноси једну нову свежину. Православни мисионар постаје тематски часопис, формат часописа бива промењен, имамо сталне рубрике, дакле у великоме се мења та концепција часописа, али часопис пуних 60 година сведочи и потврђује да је он намењен свима. Иако у његовом наслову стоји да је то часопис званично мисионарско гласило за младе, ипак је он намењен свима, свакоме човеку, независно од узраста, независно од духовнога стања, независно, па чак ето видимо и од положаја у којем се налази, па чак независно и од здравственога стања, да тако кажем, када говоримо о слепим и слабовидим људима. Дакле видимо да Православни мисионар и његов садржај свакоме нуди оно што је потребно, пре свега наставља оно еванђелско дело које је Господ упутио апостолима – да иду и да проповедају целоме свету реч љубави Божије и тако та апостолска заповест, односно Спаситељева заповест упућена апостолима, до наших дана бива пренесена и кроз беседе наших епископа, свештеника, али ето видимо, већ пуних 60 година на страницама Православног мисионара. Слушаоци вашег радија изузетно добро знају које су то рубрике које чине Православни мисионар и не бих се на томе задржавао, али довољно је да кажем да је Православни мисионар часопис у којем има места за свакога, који је упућен свима и свакоме човеку и који јесте најдивније сведочанство тога да када се у тај Богоугодни труд и у то Богоугодно дело нас који изграђујемо сваки нови број Православног мисионара, када се улаже не само труд и подвиг, већ превасходно када то чинимо са љубављу и са вољом и уз помоћ Божију, онда се та љубав шири и на наше читаоце, који често шаљу своје коментаре, често шаљу своје утиске о сваком новом броју, што нам јесте заиста један најбољи, најлепши, најдрагоценији вид сарадње и зато често волимо да кажемо да су наши највернији сарадници, управо наши читаоци, који тако дивно приступају сваком новом броју Православног мисионара, увек бивајући слободни да нам пошаљу мејл, да кажу своје мишљење и да, можда бих поделио са вама и нешто лично у овом тренутку, да сам недавно, пре неколико месеци срео једну девојчицу у Новом Саду, она је мене препознала и каже: „Опростите, желим само да вам кажем да ја не могу да замислим свој живот без Православног мисионара“. „Док нисам знала да читам, ја сам тако гледала само фотографије, слике у часопису и прво што сам у животу прочитала био је…“, рекла је чак и који текст у Православном мисионару, и да је Православни мисионар од тада до данас саставни део њенога живота. Дакле, прва спознаја Цркве, прва спознаја заповести Христових, прва спознаја свега онога што би један православни Хришћанин требало да зна, за ту малену девојчицу био је управо Православни мисионар. Мислим да је то најлепши могући пример и најлепше могуће сведочанство и, слободно могу рећи, најлепши могући одговор на ваше питање. *По ком критеријуму ћете бирати текстове које ћемо ми путем радија представљати слепим и слабовидим особама? Свакако ви знате да Православни мисионар има своју редакцију, на чијем челу се налази наш отац Оливер Суботић и неколико нас, који смо чланови уређивачког одбора. Ми ћемо увек заједно доносити одлуку који ће то бити текст, али ћемо се увек трудити да критеријум одабира текста буде што приближнији том слоју људи, да њима буде утеха и да увек знају да је Црква са њима, да је Господ увек тај који их надахњује и да је Господ тај који увек прегаоцу даје махове и да у животу све бива по вољи Божијој и да Господ никога не оставља да пропадне, него да жели да се сви људи спасу и да дођу у познање Истине, како је и сам рекао, а како ми читамо у Светоме Писму. Зато ћемо се трудити да то буду некада и актуелни текстови. Ето, у разговору са вашим уредником, он је дивно донео одлуку да, на пример, из Православља буде текст који је изузетно (на жалост)… актуелна тема – Хришћански поглед на самоубиство. Трудићемо се и ми, да увек предочавамо текстове који су актуелни, али који са друге стране подстичу на усрдно Хришћанско делање јер је то централни смисао постојања Православног мисионара. Рекао сам да је Православни мисионар тематски часопис и стога ћемо се трудити да акценат ставимо на те тематске текстове. Дакле, ево – претходни број је био посвећен ликовима жена у Светоме Писму и ми ћемо већ из тог броја, то ће бити први вид наше сарадње, издвојити један текст који ћемо вама доставити, а који ћете ви на већ адекватан начин прилагодити слепим и слабовидим људима, али већ овај број, који је сада ових дана у припреми и готово да ће кроз неких можда десетак дана да изађе из штампе, посвећен је Богомољачком покрету Светог Владике Николаја. Тако да су све то драгоцене теме и ми ћемо се потрудити, опет кажем, да ставимо акценат на тај тематски део часописа, јер то су текстови које пишу стални сарадници Православног мисионара, дакле стални аутори, који су стално присутни, неки чак и више од једне деценије у Православном мисионару, оно што можемо овако да обећамо, а то је да ћемо увек да приступамо овој сарадњи трудећи се да то не постане некаква рутина, да ми само вама пошаљемо текст и да на тај начин одрадимо оно што се тиче нас, него да заиста уложимо једну делатну љубав, један напор, можемо рећи, али не онај напор који чини тешкоћу у човеку, него да тај напор буде онај дивни благословени напор који ће нас чинити радоснима. *Која је Ваша порука за слепе и слабовиде особе? Порука не би била упућена само њима, можда бих искористио прилику да овај разговор буде упућен и свим слушаоцима Радија Глас, па и Вама Сандра, па и мени самоме, да се вођени и руковођени овим дивним делом које сте покренули мало запитамо – како приступамо другим људима? Да ли по својим слабостима можда делимо људе на ове или оне, или у свакоме човеку видимо лик Божији. Јер, како је говорио и отац Александар Шмеман, да је наш однос са ближњима, односно наш однос са сваким човеком кога сретнемо у животу, управо садржан у Хришћанској љубави, која је, како је он рекао, „могућа немогућност“. А та „могућа немогућност“ није ништа друго него да се у свакоме човеку види Христос, али без обзира ко је он. Није случајно што ми једни друге срећемо у животу. Ми кажемо да ми не верујемо у случајност или, не дај Боже да поменемо ту реч, да не верујемо у судбину, него ми верујемо у промисао Божију, вољу Божију. И Бог по својој вољи у наш живот шаље људе, по свом вечном и тајновитом плану и он одређује ко ће да уђе у наш живот. Бар за један мали тренутак. И зато смо ми позвани да свакога човека волимо, да свакоме показујемо ту делатну Хришћанску љубав и да заиста увек и на свакоме кораку имамо на уму оне речи на које нас позива текст Свете Литургије, а ви то добро знате, да пред Исповедање вере на Светој Литургији чујемо оне речи: „Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали“. У првој Цркви, у древној Цркви, када су се служиле оне древне Литургије… ми данас видимо да се у том моменту само свештенослужитељи целивају. Али у та прва времена Цркве и Хришћани су се међусобно у том тренутку целивали. Ми данас немамо ту праксу у Богослужењу да се Хришћани међусобно целивају у том делу Литургије, већ само свештенослужитељи, али то заправо значи да ми у своме срцу, у својој души требамо да целивамо једни друге и да никога не одбацујемо. Да свакога прихватамо као свог вечног и непролазног брата, било да је он ту поред нас, или да је у некој физичкој даљини, али у срцу нашем у близини. Дакле, позвани смо на љубав, јер Света Литургија и учешће у њој за нас јесте мерило Хришћанскога живота. Јер, како нас и Свети оци упућују и подсећају непрестано, да је спремност на Хришћанску љубав и на праштање и на тај подвиг делатни, изнад поста и молитве. Јер тамо, у правилу за свештенослужитеље, а то правило се односи и на нас, који нисмо свештенослужитељи, дакле, на свакога човека Хришћанина, стоји – да би приступио Светој Тајни Причешћа један од основних и, могли бисмо рећи, највећи предуслов јесте да буде у љубави са свима и да свакога човека воли, јер тамо се и каже у Светоме Писму – „Ако си пошао да принесеш дар свој Богу, а успут, ходајући ка храму, сетиш се да брат твој нешто има против тебе, или ти против њега, остави свој дар, иди прво измири се, па тек онда принеси дар свој Богу.“ И заиста, ова сарадња, јесте највидљивији и најлепши могући израз Хришћанске љубави, заиста се радујем и велику благодарност дугујем и Вама Сандра, на овом позиву, на прилици да ових неколико скромних речи поделим са Вама, али и у име уређивачког одбора упућујем велику благодарност редакцији Радија Глас на овој изузетној идеји, која није ништа друго, него идеја која је проистекла из еванђелског живота, из врлинослова и заиста се искрено надам да ће она не само да заживи, него да ће трајати на многа и блага лета, да ће нама бити на радост, али и свима онима до којих буде долазила реч Православног мисионара на овај начин, преко Радија Глас. *Хвала Вам на овом разговору.  Хвала Вама и заиста се искрено радујем и остајемо увек отворенога срца за сарадњу са вама и за спремност да заједно корачамо овим путем којим смо кренули, јер када све чинимо заједно, онда је све много лакше, лепше и Богу угодније. Свако добро. Разговор водила: Сандра Момчиловић, новинар Радија Глас Извор: Радио Глас *Транскрипт разговора: Редакција Радија Глас

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 11. септембра 2020. године, на празник Усековања главе Светог Јована Крститеља, свету архијерејску Литургију у цркви Рођења Светог Јована на Централном гробљу у Београду. Саслуживали су старешина храма протојереј-ставрофор Драган Павловић, презвитер Иван Штрбачки, протођакон Стеван Рапајић и ђакони Драган Танасијевић и Саша Глишић. Поред многобројног верног народа, празничном богослужењу молитвено су присуствовали генерални директор ЈКП Београд мр Драган Балтовски, управник Централног гробља г. Владимир Гулишија, као и чланови Црквеног одбора. Извор: Инфо-служба СПЦ

На дивни и велики Празник Благовести Пресвете Богородице, 7. априла 2020. године у манастиру Милешеви, у параклису Свете Касијане, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије био је предстојатељ литургијског сабрања, уз саслужење јерејa Горанa Крстићa и протођаконa Николe Перковићa. Сестринство манастира Милешеве предвођено игуманијом Аквилином одговарало је на прозбе. Звучни запис беседе Указујући на значај догађаја из града Назарета за спасење рода људског, Епископ Атанасије је рекао: – Данас славимо празник радости. Прослављамо догађај који је преокренуо људску историју. Славимо догађај којим се отворило небо, засијало Сунце на земљи, разагнала тама. Празник који Црква Божија прославља преко 2000 година и у коме ми, према својој снази, настојимо да учествујемо. Колико смо у снази да учествујемо у овом догађају и у овој радости, може се мерити колико смо живи, колико живота има у нама. Радовати се Богу и оном што Бог чини, оном што Бог говори, у томе је срећа човекова. – Разумети овај догађај правилно, довољно, могу они који су у Цркви, потпуно посвећени Богу, који имају поверења у Цркву и у њену реч. Овај догађај не могу разумети они који су изван Цркве. Црква у раним временима била је свесна тога да њене истине, њену веру, не могу схватити незнабошци, људи који су непросвећени Јеванђељем, непросвећени Духом Светим, непреображеног живота, људи који су у греху. Не могу разумети истине Божије, тајне Божије. За разумевање истина Божијих, Његових тајни, за разумевање онога што Бог чини и што Бог говори потребан је преображај ума. Зато је Црква постепено уводила у своју заједницу оне које је крштавала. А ово је данас тајна коју ни многи у Цркви не могу довољно да схвате. Надумна тајна. Владика је затим укратко препричао део из Јеванђеља који је данас прочитан и који говори о догађају који данас прослављамо, и продужио: – Када хоћемо да разумемо што више од овог догађаја треба да се сетимо пре свега ових двеју ствари, да је то надуман догађај и да Архангел Гаврило није послан било коме него једној јединственој личности, јединственој у историји рода људскога, Пресветој Дјеви Марији. Њој нема равне у роду људскоме. Она се једина удостојила да споји небо и земљу. – Пресвета Дјева је прихватила вољу Божију из поверења према Богу. Она није имала потребу да даље било шта испитује. Чим је чула да је то од Бога у кога она верује, у кога има поверење, према коме има љубави, њој је то било довољно да прихвати тај план Божији и да се у тај план укључи. Зато је она прва послушница Божија. Овај свет и даље постоји захваљујући само томе што има послушника Божијих, који се угледају на Пресвету Богородицу. – Ову радосну вест прослављамо ове године у време велике светске туге, у време помора у целом свету, у време када једна болест искаљује своју моћ над човеком. Управо то што се догађа данас у свету може нам помоћи да више схватимо и природу и значај данашњег славља, када Бог разведрава наше животе. Јер страдања и помрчина долазе од људских погрешака, од греха. А грех је погрешан однос човека према Богу, неправилан однос човека према другим људима, према себи самоме, неправилан однос човека према природи. А исправан однос би био онај који је Бог назначио на самом почетку – однос љубави, подсетио је и нагласио Епископ Атанасије. Извор: Епархија милешевска

У мартовско-априлском 372. броју „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је интервју са јеромонахом Доситејем (Радивојевићем), игуманом манастира Ћелије код Лајковца у Епархији шумадијској. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Игуман Доситеј: Циљ нам је да се у овом животу уподобимо Богу! *Оче Доситеје, више деценија провели сте на Светој Гори подвизавајући се у светој царској лаври манастиру Хиландару, а по промислу Божјем сада сте игуман свештене обитељи манастира Ћелије код Лајковца у Епархији шумадијској. На почетку, како бисте описали Ваш живот на Светој Гори? Колико год причали о Светој Гори и животу у њој остаје једна неизрецивост, јер о њој не говоре на исти начин почетник, средњи и савршени. Сâм свети Сава је у хиландарском типику забележио: „Мислим да се са овим местом ниједно место на свету не може упоредити“. Јер то је место усрдног подвизавања, жртвовања, покајања и молитве. Оно је место интензивне борбе против ђавољих искушења, али и место где не недостају ни људска искушења. Света Гора је место где време стаје, а стварност живота много пута дотиче небо. Управо је то оно о чему говори св Сава, тј да се по начину живота на овом светом месту, начину живота који освећује, ниједно место на свету не може упоредити. Не освећује човека место него начин живота. Велико двоумљење сам имао где започети свој монашки живот, где ћу најбоље духовно напредовати? Молио сам се Богу да ме уразуми и да правилно изаберем место за мој монашки подвиг. Током једне молитве прошла ми је мисао из Светог писма кад Бог каже Аврааму: „Иди из земље своје и од рода својега и из дома оца својега у земљу коју ћу ти ја показати“. Тако сам за себе препознао да је то Света Гора. Туђиновање као удаљеност од својих ближњих и пријатеља изузетно погодује да се постави добар почетак, да се постави добар темељ на којем ће се стројити монашки живот. То је један посебан осећај слободе који се у светској вреви не може осетити, а без које се не може винути ка духовним висинама. Затекао сам Хиландар у том свештеном тиховању у зиму 1998. г. када је веома мало људи посећивало манастир. Тај почетак је незабораван, као кад се дете роди и радознало упознаје свет, тако и то духовно рађање и живот у монашкој цивилизацији. Тешко је у пар реченица описати 20 година живота у тој свештеној обитељи Хиландарској. Много је то дана и ноћи проведених у молитви и рвању са самим собом да се победи тај стари човек у себи који робује варљивим жељама које га маме и варају, и да се човек обуче у Христа. То из дана у дан рвање са собом, да бих као монах постигао да желим, да мислим и да чиним оно што је Богу угодно. Посебно су незаборавни тренуци давања монашких завета и стицања монашке благодати, а такође и посвећења у свештени чин и свештенослужења. Незаборавни су ти тренуци молитве у обитељи хиландарској и тајне радости које она доноси. Имао сам тај благослов да окусим и келиотски тиховатељни живот у келији Патерица, коју је сам свети Сава основао у Кареји и у њој се подвизавао и служио литургију. На местима где је живео неки велики светац и подвизавао се почива велика благодат. На мене су посебно оставили утисак разговори са старцима у тим келијама, који су избегавали да причају било шта што није из живота Свете Горе, ништа што се тиче политике, а и црквеног живота ван Свете Горе, само оно што се тиче молитве, духовног живота. Чак је и шала која би се понекад рекла била светогорска. *У духу речи светог Јована Лествичника „Светлост монасима су ангели, а светлост људима у свету су монаси“, лепа је прилика да нас поучите о значају монаштва? Ми живимо у једном анти-исихастички настројеном свету, стога је и монашки начин живота често веома неразумљив људима. Живимо у свету у којем се човек од малих ногу васпитава на живот у комфору, саможивости, индивидуалности. Поприлично су завладале антихришћанске вредности. Нама су за духовно узрастање веома значајни добри духовни узори, али смо сведоци речи цара Давида као да их је писао за наше време: „Помагај Господе јер неста светих, јер је мало верних на земљи, лаж говоре једни другима, уснама лажљивим из срца дволична“. Стога монашки живот и жртва коју монаси чине Бога ради и ближњих ради је једно сведочанство да је јеванђеље потпуно оствариво и у наше време. Монашки живот је једно охрабрење посрнулим хришћанима да не клону у животним искушењима и не релативизују истине јеванђеља. Достојевски је за монахе говорио да „Лик Христов чувају засад у усамљености, диван и неискварен, у чистоти истине Божје, какав је од најдревнијих отаца, апостола и мученика, и кад затреба, они ће га објавити поколебаној истини у свету“. У свом личном подвигу узрастају у љубави према Богу, а у односу на ближњег говоре: „Ближњи мој то је живот мој“, у таквом доживљају ближњег је најдубљи осећај Цркве. *Будући да живимо у времену када је видна будност младих људи да крену благословеним путем монашког живота, према Вашем мишљењу, да ли је то знак да смо као народ спознали праве, истинске и вечне вредности? Далеко смо од тога да се велики број младих људи одлучује да крене путем монашког живота, али пробуђеност за монашки живот је свакако веома значајна. Монаштво у својој историји бележи и своје успоне и своје падове. У овој епохи материјализма и агресивног либерализма достојна је дивљења спремност на такво самоодрицање које подразумева монашки живот. Прави је благослов изобиље духовне литературе у наше време, а на пастирима наше Цркве је велика одговорност да поуче верни народ у спознаји правих, истинских и вечних вредности. Манастир Хиландар из кога долазим је доживео велики препород у сваком погледу. Кад сам 1998. г. отишао у Хиландар затекао сам 19 монаха, од којих је било пола стараца. А сада број монаха у Хиландару греди ка 50. Надам се да ће и Хиландар и други манастири СПЦ изнедрити монахе кадре да буду со земљи и светлост свету. *Завршна прозба Велике јектеније нас позива да сами себе, једни друге и сав свој живот Христу Богу предамо. У духу наведених речи које можемо поимати као императив васколиког хришћанског живота, замолио бих Вас да нам на основу Вашег монашког етоса кажете како је могуће да у овоме свету, овде и сада, истински сагледамо себе очима вечности? „Сами себе и једни друге“ значи да се не старамо само за своје спасење него и за спасење наших ближњих, као што и говоре светогорци „ближњи мој то је живот мој“, а на то нас побуђује заповест Божија о љубави према ближњем. Циљ нам је у овоме животу да се уподобимо Богу, али постати сличан Богу не бива само кроз аскетизам, него се уподобљавамо кроз љубав према ближњем, када наша међусобна љубав наликује оној унутартројичној љубави Оца и Сина и Светога Духа. Сила љубави према ближем је велика, она је залог нашег вечног живота. Колико више љубимо ближњег толико више имамо живота у себи. *Тајна нашега спасења најбоље се остварује у светој Евхаристији која се јавља центром целокупног црквеног живота. Она је Тајна над тајнама, темељ и круна живота сваког православног хришћанина. Драги оче, како је могуће сачувати литургијску радост и благословени мир, када смо суочени са бројним искушењима? Радост човека је нешто рајско у човеку, јер радост се не може да задржи за себе, радостан човек увек жели да своју радост подели са другима. Посебно је велика радост вере, јер она потиче од окретања наше душе ка Богу, и у том покрету наше душе ка Богу бива и тајанствено сусретање са Богом, које души даје радост вере. Та литургијска радост и мир Божији губе се само услед човекове непажње, када пролазне и ништавне ствари овога света заокупе пажњу човека. Све док човек чува сећање на Бога, сећање на Његову доброту, имаће и радост и мир душе. Посебно је значајно да се литургијски живи да бисмо сачували своју хришћанску свест. *Да ли можемо рећи да је један од основних задатака евхаристијског сабрања да укључи човека у саборно јединство Цркве, да би и земаљска и небеска Црква једним устима и једним срцем могли славити и исповедати Бога? Литургијско сабрање је окупљање народа Божијег око Месије Христа. Евхаристија је начин, она је пут да дођемо до Бога Оца као његови синови. Речи Христове: „Ово чините у мој спомен“ односе се на заједницу, али не на било какву заједницу, него на заједницу словесних бића која благодаре Богу, која славослови и исповеда Бога. *Драги оче, у Вашој свештеној обитељи редовно се одржавају и духовна сабрања у виду поучних предавања која су органски наставак Литургије. Замолио бих Вас да нас упознате са катихезама и уопште мисионарском делатношћу манастира Ћелије? Манастир светог великомученика Георгија Ћелије, или краће Ћелије Колубарске недалеко од Лајковца и Лазаревца потиче из XIV века, али је као и наш народ имао тешку историју и своје запустошење. Старањем преосвећеног владике Јована, Епископа шумадијског, започело је враћање старе славе овој светињи. Прва и основна мисија сваког манастира је молитва и јеванђелски живот. Суботом, недељом и празницима долази већи број људи на службу у манастир, и то је прилика да у духовним разговорима са људима им се усмери ум на размишљање о Божанским стварима. Људи одлазе озарених лица и са духовном коришћу, и све је већа заједница људи који долазе у манастир. Манастир је ограничен у мисији малим простором, али ускоро планирамо повећање конака и зидање параклиса (капеле) посвећене Сабору преподобних отаца Хиландарских. Прошлог лета држао сам у порти манастира духовне вечери, укупно шест предавања на разне духовне теме. Повремено одржим и понеко предавање или беседу по позиву и у другим местима. Недавно смо направили и интернет страницу манастира ћелије (www.manastircelije.com) која такође отвара разне могућности па и могућности за мисију Цркве. *На крају, која би била Ваша порука читаоцима „Православног мисионараˮ? У овом смутном времену у којем живимо да не будемо маловерни и испуњени забринутошћу и страховима и да се у свему ослонимо на Бога. Да се чувамо свега онога што гаси љубав према ближњем, да се чувамо оговарања, злих разговора, подела, јер ће нас Христос признати за своје ученике само ако будемо имали међусобну љубав. То је наша хришћанска одговорност, јер ако се у љубави и слози не одржимо онда као хришћани нисмо успели. Ако се одржимо у љубави бићемо непобедиви. Разговарао: Катихета Бранислав Илић, *Објављено у јануарско-фебруарском 372. броју Православног мисионара (стр. 4-8) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Велики пост или Велика Четрдесестница није увек трајао 40 дана, али јесте најстарији вишедневни пост и најзначајнији је због празника који је циљ поста – Васкрсења Христовог. Ђакон Драган Станојевић из ваљевског Покровског храма говори о пореклу и историјату поста који је по много чему специфичан и особен. Подвлачи да је покајни карактер овог поста веома изражен, као и да овај пост има припрему и тематске недеље које нису карактеристичне за друге постове. „Васкршњи пост је по речима оца Александра Шмемана духовно путовање чији је циљ Васкрс“, подсећа ђакон Драган који додаје да се начин поста прилагођава и времену и околностима у којима живимо. „Богослужења прате ток поста и то немамо ни у једном другом посту“, подвлачи ђакон Драган који наглашава да свој ум и срце прилагодимо Господу, а најбољи начин за то је Молитва Светог Јефрема Сирина. „У тој молитви је суштина поста, а то је да својом личношћу и карактером победимо страсти и све оно што је лоше“, каже ђакон Драган који је закључио да је питање поста питање наше философије живота, питање нашег односа према Богу. Извор: Радио Источник

У понедељак, трећег фебруара, када наша света Црква прославља светог Максима Исповедника, онога који је посведочио веру у Христа делима и речју, Преосвећени владика Јован служио је свету архијерејску литургију у храму Светога Саве на Аеродрому. Преосвећеном су саслуживали: протојереј-ставрофор Милан Борота, протонамесник Бранислав Матић, јерођакон Јован, и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су богослови Богословије "Светог Јована Златоустог". Звучни запис беседе По прочитаном Јеванђељу по Луки, Преосвећени је истакао исповедања вере хришћана и људи: “Кроз ово данашње кратко Јеванђелско штиво Господ Христос каже да ко мене призна пред људима признаће и њега Син Божији пред Оцем својим небеским. Али у исто време додаје а ко одрекне мене пред људима одрећићу се и ја пред Оцем својим небеским. Довољно да размислимо за шта се опредељујемо. Да ли за Бога или за овај свет или ове људе? Господ нам каже да ми треба да признајемо Сина Божијега, али другим речима ми треба да исповедимо Сина Божијега пред људима јер није само довољно да ми у својој души кажемо да ми верујемо. Треба ту своју веру да исповедимо, да би други људи кроз моју исповест поверовали у Господа Исуса Христа. Другим речима ко исповеди веру у Сина Божијега тај добија награду. Шта је награда? Царство Небеско. Опроштај грехова. Добија награду јер ће таквога човека признати Син Божији пред Оцем својим небеским. Другим речима Христос хоће да нам каже да ко исповеди веру у мене и моје сатрудништво...” У наставку је Преосвећени рекоа да је нама потребно Божије сатрудништво, тако смо и ми потребни Богу. Ако Христос не пронађе да су наша дела Христова, људска дела, Господ нас неће спасити, јер: “Делима ћемо се оправдати, или ћемо се својим делима осудити како то каже Јеванђеље”. Отац признаје и неваљало дете, али га признаје кроз признавање вере у Бога, да кроз његову родитељску молитву и труд Бог ће помоћи да се тај неваљали син заблудели син врати Оцу свом небеском. Сваки је човек заблудео који занемари Бога, који замени Бога са било чиме у овоме свету. Да браћо и сестре то је врло важно да признамо Сина Божијега пред људима. Како да га признамо? Кроз веру али и живот по тој вери. Добро је веровати, али да ли твориш по тој вери? Вера без дела шта је? Мртва. А и дела без вере су мртва... Који прилази Богу треба да верује у Бога да Бог постоји и да Бог награђује онога који живи по тој вери. То нам је врло важно да размишљамо о томе да не дођемо у ту ситуацију да нас Господ не препозна. Господ неће препознати онога који Божије дарове није препознавао у себи. Него који је закопавао... Све што је мени Господ дао и даје не даје искључиво ради нас, јер ако човек добио дар не значи да је само њему дао. Како је само теби дао, а другоме није дао? Дао је Бог свакоме дарове по мери наше вере, по моћи нашој да те дарове умножава, и заиста сваки онај који закопава дарове Божије он се одриче од Бога. Бог зна зашто даје једноме један, другоме два, три, пет... али ми не треба да се оптерећујемо ако неко има више дарова, јер што више дарова има он мора више да ради, да се труди... Онај који је добио један, нека се потруди да умножи јер ако умножи он ће се спасити. Ако се пита: зашто онај има више а ја мање?, онда ће сав жвот бити у осуђивању. Зато апостол Павле каже да треба да будемо задовољни оним што имамо, или на другом месту: “шта се хвалиш да ниси примио, када си све примио? Све смо примили браћо и сестре ако смо примили Бога у себи, ако живимо Богом. Зар има већег дара од Бога?... Владика је протумачио речи Јеванђеља које говори апостолима да се не брине о томе шта ће рећи пред синагогама јер ће их Дух Свети научити шта да кажу: “Да би нас Дух научио у тим тренутцима треба да живимо Духом. Ако си живео Духом Светим Он ће те научити, јел си призивао Духа Светога, јеси ли тражио да се Дух Свети усели у тебе?” Ко живи Духом Светим и у Духу Светом тога Дух Свети води, тога Дух Свети руководи, тога Дух Свети учи шта треба и како треба и да ради и шта треба да ради. Не руководимо ли се Духом Светим онда ћемо својим духом и духом овога света. Онај човек који се руководи својим духом он је далеко од Духа Светога. То је као када човек замени Бога собом. На крају беседе Преосвећени се дотакао људи који живе без Духа: “Човек без Духа Светога испуњен је бригама, хоћу ли имати ово, оно, и треба да се бринемо јер треба да дамо и телу и души... Онда је смућен човек, и обично тада тражи што му није за спасење. Јер га дух свој не приводи Духу Светоме. А апостол Павле каже: Духа не гасите. Када човек живи Духом Светим човек је без свих тих брига. Када живи Духом Светим и када наиђу бриге овога света лако их преброди... Нека нам Господ помогне да вером исповедамо Христа и делима својим. Да се не стидимо признати Христа пред људима али да се стидимо својих грехова. Ако се човек не стиди греха неће никад престати да греши. Стид опомиње човека на његово грешно стање и приводи га Богу. То је она народна ко се Бога боји и људи не стиди... Да нам Господ помогне да спознамо шта нам је на корист. Нама је на корист спасење, вера и живот по Богу. Бог вас благословио”. Извор: Епархија шумадијска

У петак, 27. децембра 2019. године, када наша Црква прославља свете мученике Тирса, Левкија, Филимона и Аполонија, Његово Преосваштенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали протонамесник Мирољуб Миладиновић и ђакон Урош Костић, за певницом је појао протојереј Драган Брашанац, а чтецирали су г. др Милосав Ђоковић и г. Владан Степовић. Звучни запис беседе Верницима овог светог храма Владика се обратио беседом у којој је протумачио јеванђељску причу о покушају кушања Господа Исуса Христа од стране јеврејских првосвештеника. “У име Оца и Сина и Светога Духа. Помаже вам Бог, браћо и сестре. Кад год читамо Свето Писмо, Јеванђеље, некако често примећујемо како су и првосвештеници и књижевници и фарисеји гледали на сваки начин да лукаво поступе према Христу и како би га могли осудити. И ово данашње Јеванђеље говори нам о њиховом лукавству. Првосвештеници су заиста увек према Христу поступали лукаво, претварајући се да су побожни, да живе по закону, да су милостиви. Они нису знали, или нису хтели да признају да је Господ Исус Христос срцезналац. Он зна и наше мисли и наше речи и као што Бог зна све шта смо ми учинили у животу своме, Он зна и шта нисмо учинили. Према томе, не треба се претварати, треба живети поштеним животом, јеванђељским животом. Заиста, браћо и сестре, првосвештеници кушају Христа питајући га да ли треба дати порез ћесару. Господ их враћа на то да признају да лукаво поступају према њему, али они то не виде. Данас нам Јеванђеље поставља питање шта у ствари треба дати ћесару. Треба му дати оно на чему је његово лик, а то је само новац и ништа више. То једино припада ћесару. Даље Христос поставља једно друго питање, много важније, а то је какав је и чији је лик на души човековој. А лик на нашој души јесте Божји лик, Христов лик. Од нашег живота зависи да ли на тај лик Божји на души својој навлачимо прашину и заклањамо га. Човек често својим нехришћанским животом помрачује лик Божји у себи. Бог ипак не дозвољава да човек избрише Његов лик. У Литургији светог Василија Великог се каже: “Иако смо помрачили Твој лик у себи, нисмо га изгубили”. И то је најважније. Дакле, ћесар има право само на новац, он нема право на душу човекову, али зато је Бог дао човеку власт да може своју душу да спаси. Имамо власт и погубити и сачувати душу своју. Божји лик је утиснут у души нашој. То јасно говори о томе да душа није од овога света. Зато зло мрзи добро. Али треба да знамо да зло у себи једино добрим можемо победити, а добар је Бог. И човек може бити добар онолико колико живи са Богом. У души је исписан лик Божји, она је својина Божја, али је она и својина наша онолико колико размишљамо о души нашој. И душа и тело у овоме животу сносе одговорност. Зато Господ долази да васкрсне наша тела, да сједини поново душу и тело, али преображено тело, а не трулежно, непролазно тело, а не пролазно. Благо том човеку који очува у себи лик Божји. У таквом човеку струји сила Божја, и такав је човек радостан. Бог све на свој начин надокнађује. Врло је важно да знамо да је све у овоме свету Божје. Ми треба да дамо Богу себе. Најважније је предати себе Богу. Кад се човек искрено преда Богу, тада човек свој труд предаје Богу. Предајмо себе Богу, ухватимо се за руку Божју и нека нас она руководи”, поручио је Владика Јован у виноградском храму. Извор: Епархија шумадијска

Храмовна слава никољске обитељи данас је прослављена Светом Архијерејском Литургијом којом је началствовао Епископ жички Г. Јустин уз саслужење игумана Манастира Вазнесење архимандрита Тимотеја (Миливојевића) и протођакона Александра Грујовића. Након прочитаног јеванђелског зачала Епископ Јустин је поучио верни народ. Ово је дан када Црква прославља Светог Николаја Епископа мирликијског, древног светитеља, који је делао у време најљућих гоњења Диоклецијана и Максимијана. Рођен је од имућних и знаменитих родитеља Теофана и Ноне који дуго нису имали деце. Као што знамо, у историји наше Цркве многи велики људи су били бездетни, и они дуго нису могли да имају деце. Тако су се и родитељи Николајеви молили Господу да им подари наследника и Господ је ту молитву услишио. Ипак, родитељи убрзо намислише да посвете Николаја Господу, да то буде њихово уздарје јер их је Господ услишио. Прве кораке у духовном животу, Николај је начинио код свог стрица Николаја Епископа патарског. Они су били из Патаре, места где је хришћанство било у повоју. Николај постаје прво свештеник у Патари. Толико се уподобио Човекољупцу Христу да је у своме животу читаво Јеванђеље испунио. Све врлине Христове је уткао у себе и више није живео он него Христос у њему. И највеће чудо, када су му се родитељи упокојили он је раздао целокупно своје имање, које није било мало. И помагао је многима невољнима. Постао је човек без материјалне подршке и једина његова подршка је био Господ Бог. Трудећи се као свештеник намисли да се још више посвети духовном животу. Али Господ му рече: Хајде у свет и спасавај народ у свету, то ће бити твој подвиг. И замонаши се у манастиру који је саздао његов стриц и постаде епископ у Мири ликијској. Сав његов подвиг и труд био је како да помогне ближњем, ништа за себе стицао није. А његове молитве, његова љубав, његова вера у Христа граничила се са вером светих праотаца Авраама, Исаака и многих других који су за Господа све дали, а ништа нису претпостављали Господу Богу. Постао је изабрани сасуд Духа Светога и као такав, кажу да је још за живота светлео, као што је Мојсеј Боговидац имао светлост где год би се појавио. Из његових очију цела је глава светлела, тако га описују у житију. Ако читамо и ако се вратимо у то време можемо замислити како је то било. Свети Николај је присаједињен вечности у Богу. Он и данас као жив плови морима, ходи са путницима на небу, на земљи, на води, свуда где род људски потребује помоћ. Он је присутан, јер му је ту моћ дао Господ Бог зато што Господ Бог који васкрсава, који чини чудеса. Од свега што је Свети Николај учинио треба издвојити то да је он будући богат све оставио. Није рекао себи: Да оставим ја нешто мало, можда ће ми затребати у животу, од свог имања поделићу велики део сиромасима, а оставићу за себе мало да имам за старост. Не. Раздао је све, а остао уз Господа. То је равно чуду као када је Господ васкрсао мртве, огромно чудо. Замислите каква љубав, каква вера, нада треба да постоји у човеку да се он толико узда у Господа да му ништа овоземаљско не треба. То је највећа врлина. Да би човек могао то да испуни потребно је да потпуно очисти своју душу од свих земаљских жеља и хтења, да припреми себе за Господа кроз подвиг, молитву и пост. Изузетну ревност Свети Николај је показао на Првом Васељенском Сабору када је устао против Аријевог погрешног учења. Када примимо Господа, ма шта нам чинили, ништа не треба да се бојимо, јер је Он победио свет. Ми чекамо да нас Господ помилује кроз трпљење за љубав, за неосуђивање. Треба да живимо Црквом и у Цркви Духом Светим, да опонашамо Господа Христа. Често нас стихије овог света запљусну, па се уплашимо и мислимо да нас је Господ оставио. Ипак, не треба да се варамо, све је у промисли Божијој. Исправимо прво себе у истинитој вери и све ће нам добро бити. Епископ Јустин је у својој беседи честитао славу игуманији Јелисавети са сестрама, као и свима који славе данас Светог Николаја. Након Свете Литургије сестринство манастира уготовило је трпезу љубави на којој се присутнима обратио архимандрит Тимотеј. Поучио је верни народ да треба да следујемо примеру Светог Николаја и да за почетак од свога вишка дајемо потребитима. Извор: Епархија жичка

Празници Светог Апостола и јеванђелисте Луке и Светог Петра Цетињског Литургијски су прослављени у Храму Покрова Пресвете Богородице. Службом је началствовао протонамесник Бранко Чолић који је и беседио о двојици угодника Божјих који су живели у размаку од 18. векова. „Један је био свестрана личност, други владар и монах“, подсетио је отац Бранко, додајући да је сваки светитељ имао своју слабост, али су увек ишли ка Богу, трудећи се да живе Христовим животом. „Светитељи, које данас славимо, себе су ставили у службу Богу, све што су имали, принели су Творцу“, закључио је отац Бранко, нагласивши да су мошти Светог Петра у Цетињском манастиру, док је рука Светог Луке у петничкој цркви код Ваљева. Извор: Радио Источник

Када нас нападну осећања разочарања и очаја, и када нас савладају, морамо храбро да устанемо и да се помолимо Богу, а Он ће нам штедро помоћи, рекао је Његово Блаженство Митрoполит кијевски и све Украјине г. Онуфрије, у најновијем издању Реч Предстојатеља. Вољени Предстојатељ Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије, сваке седмице обраћа се свом духовном стаду путем видео-записâ Реч Предстојатеља, емитованих на украјинском језику. Његово Блаженство је говорио о читању Еванђеља у Недељу 18. по Педесетници, у којем Спаситељ васкрсава сина Наинске удовице (Лк. 7, 1-16), примећујући да свака еванђелска перикопа има алегоријско значење које се односи на живот нас хришћана. Удовица је људска душа, а син је наша вера. Бог је дао веру свакој души. Не постоји човек који нема вере, рекао је митрополит Онуфрије. Човек мора веровати у Бога, мора му се предати, јер је Бог Извор живота, додао је Митрополит кијевски и све Украјине. Блажењејши је скренуо пажњу на оне несрећне случајеве када човек престане да верује у Бога и у људе, и тако западне у очајање. Очајање је знак да је у човеку умрла вера, објаснио је митрополит Онуфрије. Морамо се молити Богу и не обраћати пажњу на лоше помисли, а помоћ од Бога ће сигурно доћи, рекао је Предстојатељ канонске Украјинске Православне Цркве, наводећи пример човека алкохоличара, који се, уз Божју помоћ, не само носио са очајањем и помислима о самоубиству, него се борио и против своје зависности. Још је боље живети тако да не западамо у очајање, а да би то тако било, морамо живети у складу са заповестима Божјим, рекао је Његово Блаженство Митрополит кијевски г. Онуфрије. Будимо храбри чак и када нас очајање савлада, устанимо и помолимо се Богу! А Бог, који је Створитељ света и Господар света, сигурно ће нам вратити заинтересованост за живот, који је дар Божји, и који очекује и жели свака људска душа и цео свет, поручио је митрополит Онуфрије. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У недељу 15. септембра Његово Преосвештенство Епископ Григорије служио је, по благослову локалног Епископа Иринеја, литургију у Храму Светог Јована Крститеља у Патерсону, Њу Џерси. Након литургије уприличена је телесна, али и духовна гозба у виду представљања књижевних дела Владике Григорија и Владимира Пиштала, који су са присутним народом поделили своја размишљања о књижевности, али и бројним другим важним животним темама. Звучни запис беседе Извор: Епархија диселдорфска и Немачка

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је на празник светих Козме и Дамјана у храму Светог Луке у београдском насељу Кошутњак. Патријарху су саслуживали архијерејски намесник протојереј-ставрофор Бранко Митровић, протојереј Драган Ђокић, старешина храма јереј Никола Гаврић, ђакони Ненад Јовановић и Никола Мићаковић, уз присуство многобројних парохијана. На крају Литургије Његова Светост се обратио присутнима беседом у којој је истако значај вере. http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/14.7.2019. KosutnjakPatrijarh.mp3 Извор: Радио Слово љубве

У четвртак 11. јула 2019. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету Литургију у Старој Милошевој Цркви у Крагујевцу уз саслуживање протојереја Александра Бороте и јереја Стефана Дамјановића. http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juli2019/staracrkva11072019.mp3 Владика је беседећи верном народу назначио да: “…треба да читамо Свето Писмо и да се трудимо да испунимо оно што Јеванђеље говори. То је могуће ако задобијемо дар духа Светога. Тада неће бити те туге ни невоље која ће моћи да помути нашу радост. Радост долази од Духа Светога. Јер сваки добри дар и савршени поклон од Тебе је и од Оца Светлости. Зато нас апостол Павле учи, да ни један савршени дар не вреди, ако немамо љубави у себи. У овај свет не доносимо ништа, већ све добијамо. Живот је највећи дар који је Бог удахнуо у нас. Духовне дарове, Бог даје свакоме понаособ према његовој ревности. Дар Божији је заправо пут од човека ка Богу, пут из смрти у Живот, односно пут од човека ка Човеку. Најслађи дар је онај који се стиче у зноју лица свог. Они нису човеку терет кроз живот, већ су мера његовог духовног узрастања”, била је поука вернима Владике Јована. Извор: Епархија шумадијска

Његово Преосвештенство викарни Епископ ремезијански г. Стефан (Шарић) служио је на дан прослављања св. Петра и Февроније 08. јула 2019. године, свету Литургију у храму Свете Тројице на Ташмајдану, Подворју Руске Православне Цркве у Београду. http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/Vladika Stefan Saric.mp3 Како бележи Зорица Зец, сарадница Информативне службе СПЦ, Преосвећеном Епископу саслуживали су старешина Подворја протојереј Виталије Тарасјев, протојереј-ставрофор Сретен Младеновић из цркве св. Марка на Ташмајдану, јереј Иван Делић из Епархије банатске, о. Михајло Рапајић из Покровске цркве на Звездари, протођакони Стеван Рапајић и Младен Ковачевић, ђакон Владимир Руменић уз појање хора Руске цркве у Београду и бројни верни народ. После свете Литургије, беседу је произнео старешина храма, прота Виталије Тарасјев, који је заблагодарио Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју и викарном Епископу г. Стефану на љубави и благослову. У спомен на данашњи дан, прота је Епископу Стефану поклонио посебну бројаницу коју је од камена са Урала израдила једна благочестива жена из околине Троице-Сергејеве Лавре. Преосвећени Епископ Стефан је у беседи заблагодарио домаћину и истакао значај породичног празника који је установила Руска Православна Црква у славу Господа а у част св. Петра и Февроније, рекавши да није добро бити сам и да би човек требао да води свој живот у правцу Јеванђељских заповести. У човековом животу је најважнија молитва, али и молитва једних за друге. Данашњем литургијско сабрању присуствовао је и отправник послова Амбасаде Руске Федерације у Србији г. Денис Кузнедељев и заменик директора Руског дома у Београду, г. Јевгеније Дјомин. Извор: Радио Слово љубве

Данас је на празник рођења светог Јована Крститеља и Претече-Ивањдан молитвено било и у манастиру Острог. Светом литургијом началствовао је протојереј ставрофор Драган Крушић, а саслуживали су му протојереји Мирчета Шљиванчанин и Бранко Вујачић као и ђакон Велислав Мируша из Епархије Зворничко-тузланске. У току литургије присутнима се словом поуке обратио отац Мирчета Шљиванчанин. ЗВУЧНИ ЗАПИС БЕСЕДЕ Извор: Радио Светигора

Следујући Господњим речима: “Ако се два од вас сложе на земљи у било којој ствари за коју се узмоле, даће им Отац мој који је на небесима. Јер где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја мељу њима” (Мт 18, 19-20), верујући народ Бреснице, али и осталих крагујевачких насеља, окупио се у храму Светог Јоаникија Девичког како би у заједници Тела и Крви Христове, на челу са својим Епископом, смрт Христову објавили (1.Кор 12, 25) и Васкрсење Његово исповедили. http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juli2019/bresnica03072019.mp3 Шумадијском Првојерарху, Преосвећеном Епископу Господину Јовану у приношењу Бескрвне Жртве од свих и за све саслуживали су јереј Милош Ђурић и ђакон Немања Стојковић, уз прислуживање чтечева Марка Гаљака и Стефана Радисављевића. На празник светог Методија, свештеномученика патарског, и светог Наума Охридског, Владика Јован се обратио окупљеној пастви речима пуним очинске љубави осврнувши се на наше међуљудске односе, говорећи речима данашњице. У својој беседи владика се позабавио нашим опхођењем према ближњима, пре свега неопходношћу да не осуђујемо своје блишњи. Изневши у својој беседи речи које би сваки православни хришћанин требао изговарати свакога дана, а то су речи молитве Оче наш, владика је подсетио да је једна од суштинских реченица у тој молитви: “и опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим”, осврнувши се да данас врло тешко можемо срести човека који у сусрету са другим не осуђује другог, а грех осуђивања произилази управо из наше немогућности да опростимо. Владика је нагласио: “Господ нас у Јеванђиљу непрестано позива не судите да вам се не суди, као и каквом мером мерите таквом ће се и вама мерити. Управо ми ту грешимо, и нисмо добри хришћани јер једном мером судимо себи, а другима судимо другом мером... Човек неће штедети ни речи ни мисли у осуђивању другог, док ће за себе увек тражити оправдање и изговор... Човек је слабо биће, његова природа је заражена падом и не може правилно да суди о другом”. У наставку своје беседе, владика Јован је нагласио да суд припада само Богу као Свезнајућем и Свудаприсутном, који познаје наше најтајније мисли, дела и осећања. Владика се такође надовезао да ми, иако нисмо позвани да судимо другима, не смемо бити ни равнодушни према њима и њиховом спасењу, већ да се требамо трудити око њиховог спасења исправљајући њихове грешке. Међутим, и када исправљамо другога, морамо прво себе исправити”, подсетио је Владика Јован. Извор: Епархија шумадијска

Сваком своје. За оно што се не свиђа мени уопште не мора да значи да се неће свидети ником другом. И напротив: уопште није чињеница да ће се оно што се свиђа мени обавезно свидети и теби. Зато имамо право на слободан избор: шта да слушамо, коју емисију, шта да волимо, какву музику да слушамо. Нисмо у стању да променимо друге. Зар није тако? Међутим, постоји нешто што треба да обједини све нас, без обзира на неслагања, на различите погледе и на то што међусобно не личимо. То је љубав. И нека она не пресуши у нашим душама. Нека љубав увек буде међу нама и нека нас држи заједно као карика. Тада нећемо осећати никакав антагонизам. Нећемо ни са ким бити у непријатељским односима због било ког разлога у овом животу. Јер, обједињују нас заједнички бол и заједнички непријатељ: смрт. И заједничка тежња ка животу, ка васкрсењу, срећи и радости. Сви ми, људи, у најдубљем смислу смо повезани овим основним појмовима. Хајде да се волимо без обзира на то што смо различити. Свако има свој карактер. Али шта је Христос рекао? «По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом» (Јн. 13: 35). Није рекао, на пример: сви ће познати да сте Моји ученици ако слушате исту музику, ако сви имате исте погледе или ако исто живите. Свако од нас има свој карактер: ти имаш један, ја имам други. Јер и за време Свете литургије свако се моли на свој начин: твоја душа се радује, моја осећа умиљење, свако молитву доживљава на свој начин. Зар није тако? Али сви ми за време Литургије осећамо љубав. «По томе ће сви познати, — каже Христос, — да сте Моји ученици, ако имате љубав међу собом.» То је најтеже. Најтеже је сачувати љубав. А како? Како можемо да волимо ако то прво не научимо? Тешко је волети. Волиш ли? Волиш. Чуваш у сећању оне које волиш и кажеш: «Волим га, волим је, осећам слабост према овом или оном човеку, умрећу за тог и тог...» И то се сматра љубављу. Све то називамо једном речју — љубав. Веома је тешко рећи истински «волим те». То је подвиг. Љубав је врх. Она је превладавање, а не нешто свакодневно и уобичајено. Негде сам прочитао о једном старцу, игуману манастира. У обитељи су биле у току припреме за хиротонију једног монаха. Већ је био рукоположен за ђакона. На дан хиротоније игуман је изашао на манастирску капију да дочека почасног госта — митрополита који се спремао да дође на свечаност и друге угледне званице. Поред игумана у обитељ је улазило мноштво људи. Обични верници, монаси и други. Сутрадан, кад се све завршило, игуман је окупио братију и рекао: — Драги моји оци, треба да вас напустим за неко време. Морам да одем како бих боље видео себе. — Зашто да идете од нас? Ми вас толико волимо! — Да, али сам јуче постао свестан нечега. — Шта сте спознали, геронда? — упитали су. — Док сам стајао на капији и чекао госте који су долазили на хиротонију приметио сам да су ми, кад се приближавао угледан човек, неко званично лице, руке постајале влажне од узбуђења. А кад су улазили обични ходочасници руке су ми биле суве као обично. Различито сам реаговао на различите људе. — Да, — рекли су, — и шта ту има чудно? Зар то није природно? — Можда је то за вас природно, али ја, ваш пастир, требало је већ да научим у свом животу да све волим подједнако. И да се подједнако пријатно осећам са сваким. Да волим све и да се не плашим никога, да се не повијам пред једним и да не будем смео пред другим. Треба да будем као у срцу Бога, да пребивам у Богу. Зато ћу отићи на краће време како бих се боље загледао у себе. Овде сам, због свакодневних послова и управљања, престао да се загледам у себе. И он је на неко време отишао из обитељи како би се загледао у себе, како би пронашао у себи одговоре на питања: а да ли воли? И шта воли? Да ли је прозрачан за све? Да ли је искрен са свима? Да ли је отворен за све? На пример, кажеш: волим. Али «волим» понекад значи «потребан си ми». И тада то више није љубав због љубави. Да, заиста, неки људи су нам потребни. Али то уопште не значи да их волимо. Волети значи желети добро ономе кога волиш. Бринути се о њему. Ако видим да човек у нечему може да напредује, желим му напредак, чак и ако ми то није «од користи». Размисли: «Желим да се моје дете развија, зато што га волим, и није ми важно куда ће отићи зарад тога. Нека иде да се школује у било којој земљи света ако то жели. Јер га волим и желим му добро. А ако је за његово добро да рашири крила и да одлети од мене, поштоваћу тај корак. Зато што га волим. Али ће ми толико недостајати! Моје очи га неће видети и моје руке га неће додиривати, неће га мазити, неће га загрлити. Мој малишан, моје чедо, неће бити поред мене.» Кад волиш истински, пре свега размишљаш о ономе кога волиш, о његовом добру. То је тешко. Ево шта ми је испричао један младић. Његов отац је веома желео да се син упише на факултет. То је желео «ради синовљевог добра» (тако је сматрао). Говорио му је: «Желим да се упишеш. Волим те, дечаче мој. То ти причамо ради твог добра, бринемо се за тебе.» А младић је одговарао: «Али зар ја не чиним све што могу? Чиним. Потрудићу се. Уложићу све напоре.» Трудио се, сиромах, учио је, али је на крају пао. Није се уписао. И отац му је у нападу гнева (кад се гневимо понекад откривамо своје право лице и омакне нам се оно што заиста осећамо, показујемо какви смо заиста) рекао: «Пиши пропало! Бићеш пропалитет у животу. Како сутра да одем на посао и шта да кажем онима чија су се деца уписала? Кћерка колеге из канцеларије се уписала. Како сутра да му изађем на очи и да кажем да ниси положио.» Син је схватио његову поруку: «Отац ми је увек говорио да ме воли и сад је моја вредност пала у његовим очима. Чим се нисам уписао саопштио ми је да ме не воли. Нисам успео и он ме већ пореди с колегином кћерком и прекорева ме због тога што ће га сутра бити срамота због мене на послу.» Али зар љубав поставља услове?! «Волим те ако се упишеш,» «волим те, ако због тебе не будем морао да црвеним». «Па добро, — рећи ћете, — свеједно волимо своје дете, не претеруј.» Да, али видео си шта је рекао? «Како ћу сутра изаћи комшијама пред очи? Шта ћу рећи људима? Како ћу показати право лице своје породице? И како да кажем да се мој син ове године није уписао?» А шта се заправо десило? Зар човек вреди у зависности од тога да ли се уписао и да ли има диплому? Зар је да бисмо човека волели потребно да буде способан за изучавање наука? Не, драги мој. Ја волим човека чиме год да се бави, као што и нас Господ воли. Упитао сам једно дете: «Кад чиниш грех, како осећаш Бога?» И дете је одговорило: «Осећам да ме гледа са чуђењем, са жаљењем и да се љути на мене.» Неко други је рекао: «Осећам да ће ме Бог казнити.» А свеци су говорили: «Кад грешимо и кад смо грешили у свом животу, осећали смо да нас Бог грли још топлије, још ватреније, с већом љубављу, зато што нам је тад био још потребнији.» Бог воли свако Своје створење. Он воли и тебе, воли и мене. Не само кад живимо врлински, већ и кад не живимо баш најбоље, кад чинимо грешке и кад падамо. Бог те воли чак и кад постајеш блудни син. И тада немаш вредност у Његовим очима зато што си добар или лош, већ зато што си дело Његове љубави, што си дело Његових руку. Имаш вредност и идеш путем на којем се бориш и војујеш. И Бог ти не суди, зато што зна да је оно што си данас – само тренутак, извесна етапа у твом животу, а можда и искушење које превладаваш, и зна да покушаваш да се поправиш. Не успева ти, али те Бог свеједно воли. Ти си попут сликарског платна које Христос гледа и види како се трудиш да сарађујеш с Његовом благодаћу, да узмеш Његову кичицу и са сликаш Његов лик у свом срцу, лик Божији, лик Христове љубави. Али не можеш. Чиниш грешке: овде направиш мрљу на платну, овде бришеш оно што си замазао, овде све преокрећеш наглавачке. Знам да си данас погрешио. Али знам да је твоје платно још увек у процесу стварања и не доносим никакве закључке о теби. Поштујем те. Не поредим те ни са ким, — каже Бог. — Не подсећам те на то да имам свеце, анђеле и арханђеле, да је поред Мене Богородица, Која има изванредну душу и предивно срце. Не прекоревам те, не говорим: а зашто си ти овакав или онакав?» Не. Бог то не говори. Он нас не пореди. Он воли сваког. Не знам да ли си видео како уметник ствара слику, или пре икону, пролазећи кроз различите фазе? Он прво наноси основу, затим постепено додаје боје, сенке, руменило. Све се то одвија у почетним фазама рада и видљивог резултата још увек нема. Не може се одмах добити готова икона и однети у храм. Икона још није завршена. Такву икону не можеш да окачиш чак ни у својој соби. Она није завршена. Али се притом не може назвати бескорисном. Не сме се умањивати њена вредност, не сме се бацити. На основу ње се не могу донети никакви закључци (још је на путу). Али има вредност чак и у незавршеном виду. Тако нас Господ воли. Зато што види да смо људи и да се помало трудимо да личимо на Њега и да стекнемо љубав од Његове љубави, живот од Његовог живота, светлост од Његове светлости. И Он то зна, и познаје нас. Зато нас воли. Кад не волиш човека може се рећи да га не знаш. Ко зна шта се заиста дешава с другим човеком – воли га. Онај ко зна да «ми други није непријатељ, а чак и ако је непријатељ, ја сам за то крив», волеће овог човека. Волећеш ону која ти је задала неиздржив бол, која те је повредила, ако схватиш да проблем није у њему и није у њој, већ у твом унутрашњем стању које још није излечено. То је твоја отворена рана која још није зарасла. То је твој бол који још није уминуо. Ми немамо непријатеља. Нема непријатеља на којег би вредело трошити снагу и мрзети га. Нема таквог непријатеља на овом свету. Ако се загледаш у живот онога ко ти је учинио велико зло и ако покушаш да одговориш како и због чега је то учинио, какви су били његови мотиви, како се осећао, како је провео детињство, зашто је дошао до таквог стања, видећеш да ти није непријатељ и противник. Зато Христос каже: «Немојте се плашити онога ко може да вас куша споља, јер вашу душу нико неће кушати.» Нико не може да ти причини штету. Кад осећаш да ти је неко нанео штету и да га због тога мрзиш, није ти заправо он нашкодио, већ нешто друго у теби није у реду, нешто друго те искушава. У тим тренуцима упитај Бога: — Боже мој, да ли и Ти мрзиш човека којег ја мрзим? И Христос ће ти рећи: — Не. Ја сам му опростио. На Голготи. Али не само онда, Ја и сад свима опраштам и све волим. — Али како, Господе? Како можеш да га волиш? А Бог ће ти одговорити: — Ја видим и друге ствари које ти, чедо моје, још ниси увидео. Видим да и он веома пати. Видим да није поступио према теби тако зато што је рђав, већ зато што се сам плаши и брани. — Али као се плаши, Боже мој? Нанео ми је толико зла... Знаш колико патње ми је задао. Изгубио сам посао због њега. Светио ми се, повлачио ме је по судовима... — Да, — каже Господ, — али веруј, кад би могао да видиш страх у његовој души, пометњу у његовом срцу, немир његове савести, не би га мрзео. Заволео би га. Осетио би оно што се назива милосрђем. Њему је, дете моје, потребна твоја љубав. Потребна му је помоћ, а не освета. Научи да се «светиш» онако као што се Бог «свети». Он се не «свети», већ увек одговара љубављу и то разоружава. Схвати да чак и онај кога не можеш да смислиш завређује твоју доброту и опроштај. Само што смо неискрени. И уместо да покажемо своју рану често правимо гадости. Али нема лоших, схвати то. Довољно је притиснути одговарајућу дирку у души ниткова и зачуће се мелодија љубави. Чини се да притискаш погрешну дирку. И зато се чује какофонија, чују се хистерични гласови, свађе и увреде. Али у том човеку постоји душевни свет који још увек нисмо успели да откријемо, да учинимо тако да га виде сви људи око њега. Знам да је то тешко. Тешко је зато што сами у животу нисмо осетили велику љубав. Предлажем ти да волиш другог, а ти кажеш: «Како да га волим! Па ни ја нисам осетио велику љубав у свом животу.» И тако је са већином од нас: уместо љубави подмећемо своје личне потребе. Један момак ми је рекао нешто што је на мене оставило изузетно јак утисак: — Много волим једну девојку, поштујем је, одушевљавам се њоме и веома желим да будем с њом. — И шта предузимаш? — упитао сам га. — Ништа. Она никад неће сазнати за моја осећања. — Зашто? — Зато што воли другог. А пошто је заиста волим ништа јој не говорим о својим осећањима и никад се нећу мешати у њен живот. Сад завршавамо студије и желео сам да јој се приближим, да поразговарам с њом, да јој понудим да заснујемо породицу. Али кад сам схватио да размишља о другом оставио сам је на миру. Волим је и зато не разговарам с њом. Волим је и зато је избегавам. Ето, то се зове љубав! Размишљати о добробити онога кога волиш. А пошто у овом случају добробит значи не дирати у срце, с поштовањем се односити према посебном путу којим човек жели да иде, љубав те води ка томе да чиниш незамисливе поступке, да претвараш своју љубав у сузу, у бисер, у бол, који ће источити живу воду и омити Божанском благодаћу твоје срце. И нека се чини да не испољаваш своју љубав и да је не показујеш, твоја љубав заправо постаје дубља. Човека чиниш изузетно осетљивим и истинским, поетским и часним. И једном ћеш добити награду за то. Ван сваке сумње! Архимандрит Андреј (Конанос) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Шта вреди, браћо моја, ако ја будем вечито говорио, а Бог вечито ћутао? Могу ли ја одбранити правду Божију, ако је Бог не узме под своју заштиту? Могу ли ја доказати Бога безбожницима, ако се Бог буде крио? Могу ли Га ја омилети синовима Његовим, ако је Он равнодушан према патњама њиховим? Не; ништа од свега тога ја не могу. Моје речи немају крила, да би могле уздићи Богу све пале и отпале од Бога; нити моје речи имају огња, да би загрејале охладнела срца деце према Оцу њиховом. Моје речи нису ништа, ако оне нису слаби одјек и неразговетно понављање онога, што Бог својим моћним језиком говори. Што је шуштање шљунка на обали према страховитој рици океанској, то су речи моје према језику којим говори Бог. Како ће моћи чути шуштање шљунка преливеног пеном разјарене стихије онај човек, који је глув према рици океана? Како ће видети Бога у мојим речима онај, ко не може да га види у природи и животу? Како ће једва чујне речи људске убедити некога, кога громови нису у стању убедити? Како ће се огрејати на једној варници неко, ко је оставио огањ иза себе? Не ћути Бог, браћо, но говори гласније од свих бура и громова. Не напушта Бог правду, но прати је у њеном страдању и лагано узводи на престо. Не зависи Бог ни од чије добре воље, но чини све зависним од своје добре воље. Јадан би био Бог, који би зависио од адвокатске заштите једног смртног човека. Не излазим ја пред вас да штитим Онога, чију заштиту ја тражим дан и ноћ. Не излазим ја, убожјак један, да тражим од вас, убожјака, потпору Бога и Божије ствари. Не; него, напротив, излазим с предлогом, с молбом, заиста с молбом, да сви ми потражимо потпору себе и своје ствари у Бога, једино у Бога. Није то ради Бога но ради нас. И понављам: није то ради Бога но ради нас самих. Јер Бог ће бити подједнако велики, величали Га ми или понижавали. Бог ће бити светао, ма колико таме бацали ми на Његово име. Бог ће постојати, ма цела земља кроз сва уста својих створења и кроз све вулканске кратере јекнула: нема те Боже! Постојаће Бог, светао и велики као и данас, и онда, кад зраци сунчани буду узалуд тражили и једног живог човека на земљи, и кад буду место живих миловали само гробове мртвих. Боже, вечито светли и вечито велики, буди потпора нама као што си потпора толиким Сунцима у простору! И Сунца би се угасила без Твога погледа и претворила на мах у закисла, мрачна ватришта, – како ми да светлимо без Тебе? Како ћемо ми, брaћo моћи љубити своје непријатеље без потпоре Божије? Гле, ми нисмо учинили ни први корак на том путу. Ми нисмо још научили да љубимо ни своје пријатеље. Још мање: ми нисмо још научили да љубимо ни сами себе. Како ћемо љубити своје непријатеље? Христове речи о љубави према непријатељима, ево, још лете по свету од уста до уста, но још никако не могу да нађу пута од уста до срца. Ми не љубимо своје непријатеље. Зар то није очигледно, без доказивања? Ми љубимо само оне који нас љубе, и позајмљујемо само онима који нам могу вратити, и чинимо добра само онима који нам се могу двоструко одужити. Ми љубимо себе и пријатеље своје. Ми љубимо своје ближње, своје најближње, у буквалном смислу речи. Наши даљни далеко су од наше љубави. Наше срце лепи се за оно за што и наше очи. Очи наше су путовођ и нашем срцу. Ми мислило само, да љубимо себе и пријатеље своје. Ми се и у томе варамо; јер ми себичност називамо љубављу према себи, и љубакање љубављу према својим пријатељима. У самој ствари ми не љубимо ни себе ни своје пријатеље, исто онако као ни своје непријатеље. Јер у ономе што ми љубављу називамо нема најбољих елемената љубави. А најбољи су елементи љубави: познање, поштовање и жртвовање. У нашој љубави према себи нема ни познања, ни поштовања, ни жртвовања. У нашој љубави према пријатељима нашим такође нема тога трога. Наша љубав састоји се само из својих нижих елемената. Наша љубав према себи и својима ништа друго није до појачана и покварена у исто време инстинктивна љубав животињска. А оно што љубав људску чини узвишенијом и светлијом од љубави питоме и дивље живине, то је познање, поштовање и жртвовање. Познање себе и пријатеља својих први је елеменат узвишене и светле божанске љубави. Човек, који је о себи много мислио и себе много кушао, може доћи до познања себе. Но треба бити врло опрезан у том испитивању себе. Од најмање погрешке у самопознању може доћи лажан закључак, а од лажног закључка и лажна љубав према себи. Треба се навићи рашчлањавати, анализирати. Јер од правилне анализе себе, човек ће доћи и до правилне синтезе. Свака неправилност у процени себе, свети се више него на квадрат. Шта помаже цео дан правилног и опрезног хода по Алпима, ако се предвече учини само један омашан корак над провалијом? Најважнија питања, на која један млад човек мора правилно одговорити, да би себе познао, те да би му цео будући живот био правилан и здрав, јесу: – Ко сам ја? – Колики сам ја? – За шта сам ја? Сваки човек не може се посветити философији. Но једно зрно философије потребно је сваком животу људском као со јелу. Схвати ли човек своје биће као један производ случајно заталасане материје, као бесвесну и бесциљну игру елемената, он ће имати најнижи појам о себи и о своме назначењу. А од величине појма о себи зависи и величина идеала једнога човека, величина мисли и осећања и делања његовог. Схвати ли пак човек своје биће као резултат и наставак једне уметничке целисходности и творачке мудрости општевасионске, он ће тад имати о себи највиши појам, подређен једино појму Бога. Друто питање намеће се сваком човеку: Колики сам ја? Једно клупче желатинске љигавости и слабости излази на Сунце под именом човек. Сама немоћ, сама слабост, сузе, и сањивост! Туђом помоћи то се клупче одвија, на туђим рукама диже се ка Сунцу. Без своје заслуге оно дели хлеб с осталим светом, без своје жеље оно постаје учасник животне драме и животне плате. Још малено, то клупче упија својом душом као сунђером сав свет около себе на два очна прозорчића. Но душа је његова тако малена, да му све појаве изгледају бескрајно велике. Детету се родитељ његов и сви одрасли људи чине као титани, као богови. Кад се дигне до просечне висине свих људи човек онда мења свој појам о величини. Он не тежи више за величином ма кога одраслог човека но за величином само извесног броја великих људи, који му се чине у историји као Сунца међу звездама. И сравњујући себе са великим људима и са својим идеалом величине, он себе пита једнога дана неизоставно: Колики сам ја? И ту је одмах опасност, да се не превари, да не учини омашан корак над провалијом. Оцени ли правилно своју величину, онда је пронашао и себе и пут, којим треба да иде. А не оцени ли? Већина људи не оцени правилно своју величину, те живи у оптичкој обмани. Већина види себе у много већим размерама него што је. Живећи у једној обмани такви људи чине све, да и друге обману. Не испадне ли им то за руком, – а то никад не испада за руком – они се осећају несрећним витезовима, који су се јавили не у свом времену и не у свом друштву. Као да је потребно да сви људи буду велики и генијални! Као да Богу за његову историјску драму нису потребни исто тако и мали људи! Као да би свет могао постојати без говедара и ковача и чистача улице! Бог је и поделио људима неједнаку меру даровитости, да би због те неједнакости било сталног кретања у људском животу. Нико није крив што није дошао у свет са већим даром. Но крив ће бити и љуто кажњен онај ко не види свој дар у његовој правој мери, и ко се не потруди да с тим што му је дато оправда свој опстанак и изврши своју мисију. И треће питање: За шта сам ја? То је питање о познању своје мисије у овоме свету. Сваки човек долази у овај свет с нарочитом мисијом. Како многи не верују у ово! Сви смо ми Божији посланици и посленици. Сви! Ковачки посао је једна нарочита, богодуховена мисија, као и дрводељски, и књижевнички и државнички. Без ковачког посла не би било културе, ни египатске, ни европске, нити икакве. Народна машта доделила је једном од олимпијских богова ковачки посао. Није, дакле, небу угодно само краљевање и саветниковање, но и ковање гвожђа, и стругање дасака, и плетење асура. На страшном суду неће Бог рећи: Седи ти што си носио круну мени с десне, а ти што си држао чекић мени с леве стране, но даваће првенство и награду према боље схваћеној и извршеној мисији на земљи. На жалост много је међу нама оних који целог свог века не сазнаду своју мисију. Много је малоумних, који опет осећају призив за све мисије. Много је гордих, који не радећи ниједан посао критикују све послове. Многе трпи Бог једино из милосрђа, спремајући и шаљући друге посланике и посленике за исту мисију, која је онима била намењена и на њима пропала. Много је напућених и у себе заљубљених, који једва чекају да им се постави питање: За шта си ти? – да би могли гласно рећи: За све! Много, премного је оних, који не знају ни ко су, ни колики су, ни за шта су, а који говоре о љубави према себи. Много је премного оних, који себе нису нашли, а себе заволели. Уображење своје воле они, а не себе. Илузија им је слатка, њу љубе, а не себе. Много је оних, који праве лонце, а мисле за себе да су вајари. Много је оних, који су постали државници, а требали су бити трговци. Сви они говоре о љубави према својим непријатељима, док међутим још ни себе не љубе, јер нису познали себе, нити су нашли најбољег себе. Њихова је љубав лажна, јер се односи на лаж у њима, а не на истину. Кад лончар љуби вајара у себи, његова је љубав према себи лаж. А ко љуби себе лажно, тај љуби лажно и своје пријатеље. А чија је љубав према себи и пријатељима лаж, тога је љубав према непријатељима два пут већа лаж. Но не сачињава узвишену и свету љубав само познање. Уз познање треба да дође и поштовање, други главни елеменат достојне љубави. Човек треба да уме поштовати себе и поштовати пријатеље своје. Но не може човек поштовати зло у себи; и разбојник зна да је само добро за поштовање. Не може пак човек поштовати добро у себи, ако није сазнао, шта је и где је у њему добро. Познање је, дакле, основ и поштовању. Имао неко њиву, коју није могао никад довољно искрчити од трња. Докле ћу се ја борити с тим проклетим трњем? – рече домаћин и омрзе своју њиву. С досадом копаше он ипак једнога дана жбун трња у њиви, док мотика не звекну и не одскочи од стена. Срдња домаћина према немилој му земљи још већма порасте. Но кад дознаде да су стене испод трња сребрне, прође га и срдња и досада. И поче домаћин ценити трновиту њиву више него све остале, због сребра које беше у њој. Тако и један човек може изгледати себи као њива под трњем. Па ипак он може и волети себе, премда љубав та према себи биће вазда помешана с презрењем себе. Он се може хвалисати пред људима, но у самоћи он ће сам себи бити одвратан, јер зна да је лагао људе и зна да лаже себе, љубећи на себи оно што није за љубав. Он не може поштовати себе, јер није за то нашао разлога у себи, није пронашао жицу сребра у трњаку своје душе. Тако и љубав према пријатељима, ако није заснована на поштовању, као и познању, брзо се обраћа у презрење и одвратност. Како је мало код нас праве, идеалне љубави међу пријатељима! У већини случајева пријатељство није засновано на сродности душа, на познању и поштовању, него на случајној симпатији и на себичном рачуну. Саслушајте ово писмо, које ће вам послужити као најбољи доказ овога што ја говорим, и као највернија илустрација лажне пријатељске љубави. Писмо ово, које сам добио пре два дана, гласи: – „Желео сам доћи к Вама, да Вам се лично исповедим и тражим Ваш благослов за решење пред којим стојим. За благослов! Опростите ми цинизам, који је испунио моју душу од дна до врха. Ја стојим пред самоубиством. Зато не треба благослов ни разрешење, јел’те? Уосталом мени је цео свет дао разрешење на то – одвратношћу, коју је улио у мене према свима и свему. Мени су сви људи одвратни, одвратни до смрти, и ја ево сад дишем слободније, од како сам се тврдо решио да умрем и бар код смрти нађем заштите и мира од најодвратнијих ми створења на земљи – од људи. Чудићете се, знам, јер ово што пишем стоји у потпуној контрадикцији према ономе што сам Вам лично говорио. Ја сам Вам говорио, да имам пријатеља, које ценим и волим. Говорио сам Вам зло о другим људима, но о пријатељима ништа сем похвале. Све је била лаж, сад Вам смем истину рећи. И онда кад сам Вам похвале за похвалама о својим пријатељима низао, ја сам их презирао, као што их и сад презирем, и као што цео свет презирем. – На рачуну је било засновано цело наше пријатељство. Тај рачун је био чисто материјални, новчани, без ичега моралнога и духовнога. Ми смо имали као неки клуб. Није могао проћи дан, а да се не састанемо. Ево већ 12 година! Но никад, ниједног дана – то је оно што хоћу да Вам исповедим – ни о чему се другом није говорило међу нама до о новцу, интригама, и узајамним гадним услугама у јавности и иза јавности. Ми нисмо презали од средстава, нико од нас није хтео знати за морал и милосрђе. Таквим радом ми смо стекли богатство, дошли до положаја и задобили један реноме, који смо сваки дан вешто подржавали пискарањем по новинама и узајамним хвалисањем по журовима. Неки су од нас чиновници државни: они су брзо добијали класу за класом; неки су трговци: они су добијали лиферацију за лиферацијом. Неку су народни посланици: они су добијали шта су хтели. Ухватили смо били везе свуда: са министарствима, са новинарима, са војском, са банкама, са франмасонима. Увече смо се, с планом разилазили по разним кафанама, да би чули шта се о нама говори, и да би један о другом проговорили што год похвално. Слали смо и своје жене по кућама и забавама с нарочитим задатком, да шпијунирају цео свет и да нас хвале, причајући о нашој запостављености и нашем патриотизму. Кад је избио рат ми смо највише лармали, но нико од нас није отишао тамо где се могло погинути. После рата нашли смо се опет, сви здравији и богатији него што смо пре били. И цео свет нас још увек сматра за патриотичне и честите људе. Ми смо дотле отишли на овоме лажном путу, да је повратак за нас сасвим немогућ. Моји пријатељи утолико су ми постајали одвратнији уколико су бивали готовији да ме помогну у мојим прљавим амбицијама и тежњама. Сваки је од нас надметао се са осталима у вештини интригирања и лажи. За нас је постало немогуће говорити о ма каквој идеалнијој ствари, о ма чему душевном, хуманом, општечовечанском. Само рачун, и рачун! Никад о Богу, нити о души, нити о помоћи ближњим! Никад у цркву! Уосталом нико од нас не верује у Бога. Некад сам веровао и у Бога и у душу. Сад не. Сад кад стојим пред самоубиством ја не верујем у Њега. Ах, сви су људи гадни, но од мојих пријатеља нема ништа гадније! И црви, који по ђубрету гмижу, нису ми тако несносни као моји пријатељи. Они су сасвим дотукли моју душу у замену за то, што сам ја њима помагао да и они своју дотуку. Хтео бих да одем још на један састанак. Зову ме непрестано. Пало им у очи моје одсуство. „Болестан сам“ – слагао сам их. Хтео бих да одем да им кажем истину у очи пре него што умрем. Не знам, да ли да то учиним. Колебам се. Пљунуо бих их, згазио бих их! Учинили су ме ситим и богатим, но увели су ме у један пакао лажи, саме лажи, да не могу да дишем. Имам трбух велики, но немам душе. И моја жена и деца – сви су затровани као и ја. Све је изгубљено. Ја сам свој живот прокоцкао. Ако заиста нађем нешто после смрти, што Ви зовете Богом, и ако ми се буде судило, рећи ћу истину: најео сам се, напио сам се, накрао сам се, и налагао сам се. То је сав мој живот. Осећам неодољиву потребу, да и пре смрти некоме кажем истину. Мислио сам да то кажем њима, подлацима. Али колебам се. Тешко да би имао куражи. Изабрао сам Вас. Па и Вама, ето, само овако, написмено. Ако можете одвраћајте друге од оваквог живота. А мене презрите и заборавите.“ Ништа вам речитије од овога писма не може казати шта значи љубав без поштовања. Боље је да човек живи без пријатеља него с пријатељима, које не може поштовати. Живљење с пријатељима, које човек не поштује, то је клизање на поледици, која води у понор. На поледици ухвате се деца за руке и вуку једно друго, да би се лакше и брже клизала. И пријатељство без поштовања је такво клизање по леду, које се никад не завршује друкчије до вратоломством и пропашћу. Трећи елемент узвишене и светле љубави јесте жртвовање. Љубав је олтар на коме се увек мора вршити жртвоприношење. Љубав је божанство, које тражи да увек пред лицем његовим гори жртва, те да се оно види у светлости. Права љубав, божанска љубав, односи се увек на оно што је најбоље у човеку. Ако ја љубим своје уображење, моја је љубав лаж. Ако љубим свога пријатеља због његовог порока, ја љубим лаж. Ако љубим Бога због добитка на лутрији, моја је љубав лаж. А ако ја љубим заиста лаж, ја јој морам жртвовати истину, јер и лажна љубав тражи жртве. Онај ко воли своју сујету, жртвује јој памет; и ко воли своје тело, жртвује му душу, и ко воли новац жртвује му част. И обратно: ко воли разум, жртвује овоме сујету, и ко воли душу, жртвује њој тело, и ко воли част, жртвује овој новац. И љубав према пријатељима стаје скупо. Ја говорим о правој, божанској љубави. Помагати пријатеља у добру и тражити његову помоћ за добро, – само се то зове права пријатељска љубав. Ја желим пријатеља не зато, да он ласка мојим слабостима и затрпава и оправдава моје погрешке, но зато, да ме поправља у злу и подржава у добру. Такво пријатељство је чистилиште, у коме се човек чисти од грубих и ниских навика и склоности. Пријатељство је потребније души него телу. У жалости помисао на пријатеља довејава ведрину на лице. У трпљењу видети пријатеља значи олакшање. На самртној постељи присуство пријатеља улепшава лице смрти. Пријатељство је увек животворни дах анђела, који нас прати у животу, који нас диже кад паднемо и надахњава кад онемоћамо. Какву љубав према пријатељима један човек нуди, такве ће и пријатеље наћи. Свак има онаква пријатеља каква заслужује. Према каквоћи и величини жртве налазе се и пријатељи. Ја се морам отказати свега нискога, да бих могао имати за пријатеља онога, чију висину душевну љубим. И морам се отказати себичности љубећи несебичног пријатеља. И морам се отказати грубости љубећи племенитог пријатеља. Пријатељство је једно школовање. Какво пријатељство онакво и школовање. Некога пријатељство диже к небу, некога вуче у пакао. Пријатељства, које значи заверу против добра, има доста. Таква пријатељства се снују много и у нашој средини. Пријатеље се они, који нити се познају нити поштују нити један за другог жртвују. Пријатеље се људи различите душе, не због душе, него због добити. Пријатеље се људи различитих начела, не због начела, него због богаћења. Због концесија и лиферација, због пљачке и крађе! Пријатељима се зову често привремено и они, који се из дубине душе презиру. Осмејкују се један на другог често они, који осмејцима сузбијају излив мржње један против другог. Ах, ти осмејци пријатељски! Они често значе завесу над паклом. Пријатеље се често људи из кукавичлука; често из бојазни један од друтог; често из сујете; често из досаде. То је привремено и рачунско пријатељство, – највећи коров, који на земљи расте и највећи стид људски! Је ли онда чудо што људи не љубе своје непријатеље, кад, гле, ни пријатеље своје још не умеју да љубе? Је ли чудо што дете, које није научило азбуку, не уме да чита књигу? Како ће љубити човек свога даљњега кад није научио да љуби ни свога најближега? Како ће љубити Србин Немца, кад још Србин Србина није научио да љуби? Како ће незнабошци – Јапанци љубити хришћане – Русе, кад хришћани – Руси не љубе један другог? Све донде неће моћи бити љубави, према непријатељима, док је не буде било међу пријатељима. А све донде је неће бити међу пријатељима, докле се она не сазида на узајамном познању, поштовању и жртвовању. Докле год љубав према пријатељима буде само слушкиња нижих циљева, дотле ће зло господарити светом. Хришћанска љубав иде у круговима. Прво долази љубав према себи, па љубав према пријатељима, па љубав према непријатељима, па љубав према Богу. Христос је узео љубав према себи као мерило љубави према људима и према Богу. „Као што љубиш себе самог“ – вели Христос. Кад би људи имали хришћанске љубави према себи, они би убрзо имали и хришћанске љубави према својим пријатељима, и према својим непријатељима. Но та основна љубав људи, – љубав према себи – још је у већини анимална, себична, прождрљива, нечиста, те је и свака друга љубав, којој је та љубав основ, иста таква. Но доћи ће једно боље време, кад ће се људи љубити више духом и истином, и због духа и истине, и кад ће праве љубави бити онолико колико сад има лажне љубави. Доћи ће време, кад ће пријатељ пријатељу бити свештеник и исповедник, а не само савезник у задобијању богатства и уживања овог света. Доћи ће време кад ће пријатељ пријатељу бити утешитељ и лекар, а не заводитељ и разоритељ душе. Кад дође то време, онда ће тек почети љубав међу људима. Ма како далеко било то време, оно иде и доћи ће. Љубав којом се сад људи љубе води самоубиству. Но кад дође оно време, доћи ће с њим и љубав, која води животу. Још није дошло време љубави према непријатељима, јер још није испуњена ни заповест о љубави према пријатељима. Али ће се испунити и једна и друга заповест, јер ниједна ни друга није људска но Божија. А Божија не може остати неиспуњена. Ја вас не могу, браћо, покренути мојим слабим речима, да испуните Божију заповест о љубави. Но покренуће вас на то Бог, који Сунца покреће. Не могу вам ни снаге дати за праву љубав према пријатељима, ни снаге познања, ни снаге поштовања, нити снаге жртвовања. Ту снагу ће вам дати Онај, који има свемоћ у рукама, и који покреће облаке мислима. Ствар Божија би пропала, кад би зависила од мојих речи и од ваше ћуди. Но ствар Божија ће независно од нас свију успевати и победити. Онај, чијим годинама нема броја и чијем бићу нема краја, не може оставити овај свој дом светски на произвољ нас, слабих створења својих, чији почетак и крај готово се састају у једној тачки, и чије је цело биће једна тачка. Не човек, но Бог је јемац, поуздан и веран јемац, да ће царство љубави доћи на земљу. Бог нам је јемац, да се Сунце неће пре угасити него што види синове земаљске сасвим сличне Оцу њиховом небесном. Гле, кроз кратко време за нас ће се Сунце угасити. Покривени црним плаштом смрти ми ћемо бити скривени од Сунца. Но зашто и нас не би Сунце, за нашег живота, видело као синове врло сличне Оцу нашем небесном? Задајмо реч, да ћемо учинити такво задовољство Сунцу и – о, куд и камо веће задовољство себи и пријатељима својим! Нека нам Отац наш небесни буде потпора у томе, од сад и до века. Само поред Њега пријатељство добија божански нимбус и божански жар. Само је у Њему љубав, само кроз Њега познање и поштовање, и само помоћу њега жртвовање. Слава нека је Њему на висинама, и Његова светлост с нама у низинама! Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У суботу, 20. јануара/2. фебруара 2019. године, када прослављамо Светог Евтимија Великог, Његово преосвештентво Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у Цркви Светог Николе у манастиру Јошаница, уз саслуживање архимандрита Доситеја игумана манастира Гргетег, јеромонаха Теофила (манастир Гргетег), протосинђела Николаја (манастир Саринац), помоћника архијерејског намесника беличког протојереја Александра Гајића, старешине Старе цркве у Јагодини, и владичанским ђаконом Урошем Костићем, са чтечевима Младеном Алексићем и Николом Љубисављевићем. Звучни запис беседе владике Јована Звучни запис духовне поуке Епископа Јована Осим приношења дарова Богу и прослављање овог дивног светитеља, повод за ово свечано окупљање био је и имендан игумана архимандрита Евтимија, као и монашење по чину велике схиме монаха Јована. На Светој Литургији су појали протојереј Драгослав Милован, парох ракитовски протојереј Зоран Симоновић, парох рибарски јереј Далибор Сентић, парох сиоковачки јереј Иван Јовановић и верни народ. Владика је у својој беседи након читања Светог Јеванђеља најпре је рекао: “.... да смо се окупили у овом Светом манастиру да би смо прославили Сведржитеља, Бога Који је свуда присутан, Бога Свезнајућег, Свевидљивог и ако ово имамо на уму онда немојмо да се заваравамо да кад погрешимо то можемо и сакрити”, јер Он зна и наша дела и помисли и осећања, али не само што смо учинили, већ и оно шта ћемо тек учинити, добро, или зло. “Ако, човек о томе размишља, онда ће се он трудити да живи по Богу, да живи са Богом, да осећа Бога”, јер се тако човек преслишава и онда се труди да угађа Богу, а тиме угађа и човеку, и обрнуто. А свако зло које чинимо, заправо, чинимо себи. Тако данас, прослављајући Бога, прослављамо и његовог угодника Светог Евтимија Великог, који је, с правом, назван Великим, јер је прослављао Бога у смирењу, у љубави, у подвигу, у посту и молитви. Све што је чинио, чинио је према ономе Ко је највеће Добро. “Ако погледамо живот Светог Евтимија, мићемо видети да је он био сав предан Богу. Да је он кроз молитву, пост, добра дела, већ, и овде почео да живи Царством Небеским”. “У синоћњој стихири смо чули да он није својим очима дао сна, ни дремеж својим трепавицама, док није очистио своје мисли”. О страху Божјем, као почетку мудрости, јер је страх Божји тај који нас још више приближава Богу, а за то је потребно уздржавање од зла, од чињења злих дела према ближњем. Такво уздржање имао је и Свети Евтимије Велики. “Свети Евтимије је живео тако, јер је ипуњавао заповести Божје”... “Такође је испуњавао и заповести које смо читали у данашњем Јеванђељу о блаженствима...И шта Господ обећава онима који ипуњавају његове заповести, обећава оно штокаже на крају: “Радујте се у онај дан јер велика награда ваша на Небу”, а то је осми дан, незалазни дан, како читамо у Светом Писму”. Такође, Преосвећени наглашава да нема спасења у осамљености, већ у заједници, јер смо сви ми Тело Христово, јер свако ко се затвори у себе, човек, породица, манастир, он ће пропасти, јер немају послушности, јер спасење је у послушности. Након Свете Архијерејске Литургије и трпезе љубави, за коју су се потрудили наша браћа, монаси манастира Јошанице, на вечерњој служби, монах Јован је замонашен по чину велике схиме у схимонаха Јована. Сам чин је предиван и ретко се виђа, а Владика је у беседи рекао и ово: “Задрхтао сам са једне стране, јер како се види у овим молитвама, ти си данас добио још једног ангела чувара, али на жалост слабост људска иде толико далеко, да када човек добије анђела , на жалост се накалеми и онај нечастиви, а с друге стране по питањима, и одговорима које си ти давао, види се да ово човек не може да изнесе сам... јер је човек слаб да се одржи у оваквом анђеоском образу какав си ти данас примио на себе, али оно што је човеку немогуће, Богу је могуће”. Извор: Епархија шумадисјка

У недјељу по Богојављењу, 34. по Духовима, 20/7. јануара 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Сабор Светог Јована Крститеља – Јовањдан, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Свету Литургију у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу служили су сабраћа острошке обитељи архимандрит Мирон, јеромонаси Јеротеј и Владимир и јерођакон Роман, као и црмнички парох јереј Слободан Лукић, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Након читања зачала из Светог Јеванђеља сабране је бесједећи о празницима Крстовдану, Богојављењу и Јовањдану поучавао о. Владимир, који је подсјетио да се у ове свете дане поздрављамо радосним поздравом ”Бог се јави, ваистину се јави”, што је својствено за новозавјетне хришћане. – Старозавјетни хришћани нису могли да виде лице Божије и сви старозавјетни људи нису могли да виде Бога лицем у лице, не зато што нису били довољно духовни и морално савршени, него зато што Бог није био довољно открио себе. Ово откривање Бога дешава се у богооваплоћењу Господа Исуса Христа, а у Богојављењу нам се јавља Бог наш и ми њега познајемо као Оца, Сина и Светог Духа – казао је о. Владимир и додао да је Господ наш Исус Хритос својим крштењем на Јорадну када је изашао из воде отворио небо и ми смо чули Бога и препознали глас који говори ”Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи, Њега слушајте”. У тој тајни богооткривења када силази Дух Свети са неба, видимо да имамо потпуни приступ Богу, истакао је о. Владимир. – Имамо директан однос са Богом лицем у лице, али једино када се крстимо у име Господа Исуса Христа. Дакле, када се крштавамо ми се рађамо за живот вјечни и тек тада нам се отвара небо и ми чујемо Оца небеског који тек тада говори за нас јер смо се уподобили Исусу, да смо ми дјеца Његова и да смо по вољи Његовој. Тек тада силази Дух Свети на нас и тек тада постајемо спремни за велика божанска дјела – казао је о. Владимир. Подјетио је да се данас прославља највећи рођени од жене, Свети Јован Крститељ. – Свети Јован, дивни Јован. Његов примјер за нас је примјер истинског служења Богу. Његовим примјером је ишао и Свети Василије Острошки који је ради смирења оставио свијет, дошао у острошку пустињу и пећиницу, али га Бог прослави и даде за светитеља читаве васељене – казао је о.Владимир и додао да је пут Светог Јована треба да буде и пут свих православних хришћана. Извор: Манастир Острог

Данас смо у Јеванђељу чули причу о исцељењу десеторице губаваца. Губа је страшна болест. Губа, и телесна и духовна, је један од најтежих крстова за човека. Христу је пришло десет губаваца који су громким гласом говорили: „Исусе, Наставниче! Помилуј нас!“ И Господ их је послао код свештеника. Једна од обавеза свештеника била је да сведочи о исцељењу губавца; кад би се исцелио он би ишао код свештеника и свештеник би то потврдио. И док су ишли, исцелили су се. И само се један од десеторице људи, и то припадник другог народа и друге вере, вратио да узнесе славу Богу, да се захвали Христу за избављење од болести. И Христос пита: „Зар се нису десеторица очистила? Где су деветорица?“ Па рече овом Самарићанину: „Иди, вера твоја спасила те је“ (в.: Лк. 17, 11-19). Ова јеванђељска прича нам говори о томе колико је спасоносно наше благодарење Богу. Нажалост, људи су незахвални и зли, и што дуже траје историја човечанства, постају све незахвалнији. И не само незахвални према Богу, већ и према ближњем: чак и на елементарном нивоу видимо како се људи којима је било учињено неко добро или пружена помоћ, не сећају тога. Како издајемо једни друге и плаћамо једни другима незахвалношћу и злом. Ученици заборављају своје учитеље, људи који су дошли на неки положај на власти заборављају људе који су их тамо довели, који су им дали знања, који су им чинили добро, и то се свуда дешава. Најстрашније је што тако не показујемо само незахвалност према ближњем, већ и према Богу. Не можемо да презремо ближњег, да га заборавимо, а да притом мислимо да смо испољили захвалност према Богу. Не, те две ствари су неодвојиве. Људи који мисле да живе о трошку других или да ће стећи славу користећи туђи труд, не само да греше, они греше и против Бога. О томе данас треба да размислимо и да погледамо сопствени живот. Како можемо показати своју захвалност Богу? Пре свега тако што ћемо учествовати у Евхаристији. „Евхаристија“ се преводи као „благодарење“ и за време литургије ми се, слушајући речи молитава, и сами молимо: „Тебе појем, Тебе благословим, Тебе благодарим.“ Дошли смо да благодаримо Богу. С једне стране се сједињујемо с Њим, добијамо велика добра, дарове, и у томе се састоји наша права захвалност. Господ нас и исцељује, и учи да Му се захваљујемо и да будемо с Њим у љубави и јединству. Сад је повољно, благодатно време за то, Божићни пост. Истовремено, сад видимо и мноштво јаких искушења. Ближе се безумне предновогодишње светковине које су повезане с великим количинама пића, преједањем и бујицама апсолутно тупих забавних информација, које се деценијама обрушавају на свест наших суграђана: иста лица, исте идиотске шале, вулгарне песме – бесмислени покушај стварања некакве извештачене радости. Људи су већ исцрпљени од тога, уморни су, не могу више све то да примају, али то траје и траје. Често је то права мука за хришћане. Удруживање у извештаченој радости представља својеврсну псеудолитургију (литургија је заједничко дело). Сав овај свеопшти и фантастични шоу, ова ђавоиманост и привидна радост такође представљају покушај служења, али многима није јасно чему. Наравно, у свему овоме има много искрених људи који једноставно желе ближњима добро, мир и срећу у наступајућој новој календарској години. Не треба да стављамо маску неке злобне ревности, већ треба да им одговарамо с љубављу, али истовремено овој бујици безумља можемо да супротставимо своју љубав и благодарење Богу. Нека се неко радује телесно, нека пије, једе и игра, а ми ћемо у то време благодарити Богу за Његова добра дела и удруживати се у молитви, у причешћу, у Евхаристији. Данас је апостол рекао изванредне речи: Обуците се, дакле, као изабраници Божији, свети и љубљени, у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост, подносећи један другога, и опраштајући један другоме... као што Христос опрости вама, тако и ви (Кол. 3, 12-13). Ове изванредне речи за нас ових дана треба да постану просто животно правило: мир, доброта и милосрђе су управо оно што Господ жели од нас, и то ће бити право благодарење које за нас представља спасоносну звезду-водиљу на путу ка Царству Небеском. Амин. Извор: Православие.ру

Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља, сабраном монаштву и вјерном народу велики празник Богородичиног рођења честитао је о. Владимир, који је између осталог нагласио да је на данашњи дан рођена Она која ће се удостојити да роди самога Бога, вјечну Красоту, Љепоту, незалазну Свјетлост, која нас обасјава, просвећује и дарује живот вјечни. – Њени праведни родитељи Јоаким и Ана носили су страшни животни крст и прошли животни пут страшног трпљења. Они су били неродни, неплодни, нијесу могли да имају дјецу, а то је у јеврејском друштву тог времена, које је очекивало месију спаситеља свијета, сматрано великим проклетством од Богам, јер се сматало да од неродне породице не може да дође месија. Замислите њихову вјеру, љубав и трпљење. Јоакиму се јавио архнагел Гаврил и јавио му радосну вијест да ће они у поодмаклим годинама постати родитељи и добити преблагословену кћерку која ће родити Спаситеља свијета – подсјетио је о. Владимир. Поука је да наша вјера није неки тренутни сентиментални акт, нека лака пројава наше душе, већ, казао је о. Владимир, крвава борба нашег срца да останемо вјерни Богу онда када нам се чини да смо остављени од Бога. – Постоје ти моменти богоостављености у нашем животу, када нас Бог испитује, испитије нашу вјеру и вјерност према Њему, нашу љубав. Да ли заиста имамо вјеру да ће нас Он спасити и дати нам по Његовој милости на наше добро? То је порука овога празника да у страшном трпљењу морамо да очекујемо дарове Божије и да никако не смијемо да ропћемо на Бога. Овдје сретам људе који имају многе проблеме, на примјер болесну дјечицу. Ја се трудим као свештеник да им кажем да морају да изнесу тај свој крст благодарећи Богу. То је неки крст који им је Бог дао, да би их на крају наградио вјечним и непролазним животом у Царству небеском – казао је о. Владимир и додао да је и Матер Божија сама носила тежак крст гледајући свога Сина распетога, али и дочекала радост да види свог Сина Васкрслога из мртвих. Сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. Извор: Манастир Острог