Незнање, равнодушност и заборав

[Odahviing]

Pre 10 minuta ugasio sam računar i legao da spavam, a  onda su po glavi počele različite misli da mi se motaju. Počeo sam da razmišljam koliko sam još od malih nogu bio nezainteresovan i nemotivisan skoro nizašta i ako jesam to me je brzo prolazilo. Odlučio sam da uplaim računar i da podelim sa nekim pa evo da počnem.

 

Sada kada razmislim to nije neka nova pojava još kao mali, još nisam prva četiri razreda osnovne završio (ne sećam se baš kada) počeo sam da treniram fudbal, na početku je bilo lepo igrao sam fudbal, ali me ubrzo smorilo, mislim da nisam ni godinu dana prestao sam, što je i bila dobra odluka jer sam zapravo bio veoma loš (i sada sam). Onda košarka, počeo sam da treniram, međutim taj „klub je bio raspad“, pa sam brzo napustio, onda karate, tu sam se više zadržao ne toliko zbog moje želje nego više zbog pritiska roditelja da se bavim nekim nekim fizičkim aktivnostima i nešto treniram. Međutim stalno ponavljanje istog ubruzo dosadi i to sam napustio.

 

Onda sam prešao na košarku ponovo, međutim ovog puta krenulo je sve mnogo bolje, trudio sam se, imao sam nekakvih rezultata išao na kampove, a onda u srednjoj iako sam zapravo igrao (ne prvih pet,  ali sam išao na utakmice i igrao) u timu u onom uzrastu što ide pre ovih „pro“ košarkaša, u sred toga sam odustao, nekako dosadila mi košarka i sve to.

 

Mislim da budem jasan nije ovo vezano samo za sportove recimo učenje, od prvog razreda do danas volja za knjigom (pre svega mislim na školu) opada. Voelo sam matematiku, sada je mrzim. Voleo sam fiziku, jedva je položih na faksu, ne zbog težine nego zato što sam se jedva nakanio da uzmem knjigu u šake. Programiranje pogotovu u 3. I 4. godini srednje znao sam po ceo dan da čitam/gledam razne tutorijale da učim da programiram, i mislio sam da je to ono što zapravo želim da radim. Sada nije baš toliko loša situacija kao sa ostalim stvarima, ali i sa programiranjem počinjem da dobijam problem i da mi se zapravo ne uči, a s'obzirom da ove godine imam 4 predmeta vezana za programiranje, mislim da to i nije baš najbolja stvar.

 

Čak mi je i majka to rekla, nije problem i da padneš godinu i da nešto ne ožeš da položiš, da ti treba pomoć i slično, ali ti sve to možeš, ali nemaš nikakav cilj pred sobom i totalno si nezainteresovan. I sada kada razmislim u potpunosti se slažem. Evo upravo pokušavam da se setim šta i koja stvar me je držala najviše zaokupljenim i nemam odgovor. Pokušavam da zamislim sebe u budućnsoti, barem onako kako bih ja želeo da ta budućnost izgleda i nemam odgovor. Sada da ne pomislite da sam depresivan ili nešto slično, ništa slično tome, jednostavno čini mi se da nikada nisam imao konkretan cilj u životu kome sam konstantno težio i ako sam imao ciljeve to su sve bili neki trenutni, koji brzo dosade.

 

Evo i ova stvar sa ateizmom, kada sam došao na forum pisao bih o svemu, svađao se sa svima itd. Sada meh više mi nije zanimljivo, da se razumemo i dalje sam ateista, samo nekako su mi sve te rasprave dosadile.

 

Knjige na primer, osnovao sam grupu na ovom forumu koja se bavi time jer sam jedno vreme mnogo, ali baš mnogo čitao knjige, ali to je bio kao jedan nalet gde sampročitoa ogromnu količinu knjiga prosek je bio 1.5 knjiga dnevno, i onda sam stao. I dalje volim knjige, samo što me mrzi da ih čitam, pročitam po nešto povremeno, ali to je vrlo retko.

 

E sada šta me je sve navelo da se zapitam i razmislim o svemu ovome, pa pre možda 3-4 sata drug me je pitao da li se sećam Nicka, ukratko to je lik sa kojim smo ja i drug pričali pre godinu ipo dana, data je započeo neki projekat na netu i mi smo prvo bili zainteresovani da pomognemo, on se slagao sa tim, međutim od toga nije bilo ništa (našom krivicom, jer nismo ništa uradili). Kada sam mu odgovorio da se sećam on mi je odgovorio da je čovek lud, da je čitao nešto na redditu i neko je spomenuo njegovo ime i neko je napisao da je lik radio po 16 sati dnevno. E onda sam ja malo tražio po netu i shvatio da je lik i knjigu napisao, i to za 3 meseci dok je paralelno radio na gore pomenutom projektu, napravio aplikaciju za iPhone, učio kineski (ili barem proširio znanje na 3000 novih reči), pravio web siteza neka testiranja,  učio da vozi skateboard, pročitao 20 knjiga, išao u teretanu i još neke sitnice, e sada ovo je malo previše ali nije poenta u tome, već u tome da je čovek imao cilj išao ka njemu i ostvario. Onda sam se zapitao koliko sam ja bliži svome cilju i koliko zapravo ja uradim za 3 meseca. Odgobor nisam mogao da dam jer zapravo i nemam cilj, nikada ga nisam ni imao. I evo već 10 minuta gledam u računar i razmišljam šra bi mogao da bude moj cilj, pri tom ne mislim na neki „veštački“ tipa: želim da završim fakultet. Ne to tražim nešto što bi ja želeo i što bi sa zadovoljstvom radio. I sada teško šta nalazim. Ne znam već duže vreme želim da napišem knjigu, ali ne smatram sebe nekim veštim piscem. Sa druge strane smatram sebe veštim progrmerom i zapravo mi se sviđa programiranje, ali trenutno sam u takvoj poziciji da nisam previše privučen njime. Fizika koliko sam samo to vole, uz knjige vezane za viziku sam zapravo učio da čitam, ali i to me je prošlo. Mislim i dalje volim da pročitam o novim otrkićima da pogledam po koju emisiju itd. Ali da se bavim vizikom u pravom smislu te reči, to već ne.

 

Evo možda je pravo ovo onaj mentalitet koji se pominje u temi o ekonomskoj katastrofi u Srbiji, ali ja evo već 45 minuta ležim u mraku sa laptopom u krilu pokušavam da nađem neki cilj i ništa. Ali nije samo cilj problem i kada sam imao ciljeve opet je motivacije falilo takođe. Recimo fizika to mi je bio cilj da je položim. Zadaci su takvi da i idiot može da ih uradi samo ako sedne da vežba, mislim sve je šablon, ja sam sa tim imao problem, ne zato što sam idiot, nego zato što sam se jedva nakanio da sednem i to da naučim, ustvari ipak jesam idiot.

 

I evo pokušavam da zamislim kakva me budućnost čeka ne vidim ništa, pokušavam da zamislim budućnost kakvu bih ja želeo i ne vidim ništa. Postavljam sebi pitanja:

Šta želiš da radiš sa 2-3 godine?

Od čega želiš da živiš?

Šta želiš da postigneš?

I nemam odgovor ni na jedno pitanje. E sad nije ovo prvi put da razmišljam o ovome i da ne dobijam nikakav odgovor, jednostavno ovaj put sam želeo da podelim sa nekim. I to je odprilike to, odoh da spavam.

[Млађони]

Не знам шт да кажем него да се осећам исто као и ти.. покушавам да научим д мотивишем себе.. малим циљевим.. покушавам да имам зацртане мање циљеве који су део неког већег.... и покушавам да у мањим циљевим нађем нешто добро за мене...

Није да ми баш иде.. али није лоше.. ето радим згибове и тако неке ствари.. кренуо сам да цртам... 

 

Искрено мислим да је у свему проблем наше непознавање емоција.. и емотивног и психичког живота нас самих... 

Да ли имамо велика или погрешн очекивања....

 

Ја се у последње време размишљам да је то.. имамо нек нездрава очекивања.. желимо нешто и онд пуни мотивације кренемо у то и онда нас некако клепи реалност... да нит имамо пара. нит ресурса и да је јако тешко.. и да нема неке поенте желети то нешто.... шта год то било.. јер веровтно нећемо постћи..

 

Ја се трудим да заменим то надањем да ће да се успе... и да прихватим да се и труд рачун и да није страшно ако не успеш....

 

Пораз није опција.. али јесте реалн могућност... 

 

Битно је из пораза нправити победу... извући што више и из онога што не успеш...

 

и једног  дана можда и нађемо нешто где успемо..

 

Ја лично.. и теби препоручујем волим да читам биографије великих људи... и мотивационе говорнике имају доста поенти..

 

Е сад, не могу да ти гараантујем неки успех ако послушааш ове моје свете јер их и ја сам још уек не слушам 100 % нити см их 100 % интегресао у свој живот...али ето покушвам, и желим теби исто...

 

 

Оснивч хонде је рекао да је успех-  99 % неуспех....и некко ми се свиђш та реченица.. не успевамо.. можда.. али се трудимо..

[ВИЛМА]

Odahviling, čini mi se da je koren trenutne neambicioznosti - nemanje jasnih životnih ciljeva. A tu je i onaj deo priče koji spominje Mlađa - nemanje sredstava. Možda treba krenuti od postavljanja dostižnijih i kratkoročnijih ciljeva.

[Arsenija]

Ja ti ne preporučujem ništa osim diskonektuj se i knjigu u šake.

Pusti korene u nekoj biblioteci i ne izlazi dok ne daš sve ispite,ali ne tek da ih daš,već da rasturiš ,znanje će ti trebati,a i prosek jednog dana .

Ne čitaj više ništa što se ne odnosi na materiju koju studiraš ,govorim ti iz iskustva.Kad završiš fax,čitaćeš šta god hoćeš . Inaš jedan cilj i samo jedan rok,i baš taj rok je pravi.Ne beži od obaveza,one će te čekati.Vremenom ćeš postajati sve slabiji.Ne dozvoli da se to desi. Ako budeš učio,ako budeš dobar i poslušan sin koji želi da brine o roditeljima kada oni ne budu mogli jednog dana da se brinu o sebi,koji želi da se ostvari onako kako Bog to od nas želi,a Bog želi da svi budemo genijalci u odnosu na naše talente,onda će se tvoja snaga gomilati. (To što ne veruješ u Boga je sada sporedna stvar,zaista tako mislim,Bog će i dalje postojati u svoj svojoj veličini,šta god ti mislio ili ne ).

Doći će dan kad ćeš pogledati u svoje oči u ogledalu,ne dozvoli da vidiš žal. Sada je vreme,u mladosti moraš da odsečeš štap na koji ćeš se oslanjati u starosti. Nemaš cilj,kažeš. Misliš da ga neko stvarno i ima ? Možda. Tebe ne zanimaju tudji ciljevi. Ti imaš svoj put. Ideš i ne osvrćeš se. Budi kao vojnik.Zvoni sat.Prvo se osmehni,namesti krevet,ne lenstvuj i pravo na radni zadatak. Ništa te više ne zanima od sada,samo tvoj život i tvoja svetla budućnost.Život je lep i čeka te da ga proživiš u miru i blagostanju,ko pravi čovek,kao neko kome se i sam diviš,a ne kao neki luzer.Nadam se da imaš uzore... Posmisli u sebi sad-Kao ko želim da budem ? Da li kao Pera,Mika ili Žika ?

 

 

Postavi taj  cilj već jednom . Ne misli puno,misli će samo da ti zasmetaju.Uči !

 P.s.  "Vi ste so zemlji; ako so obljutavi, čime će se osoliti? Ne vredi više ni za šta, nego samo da se izbaci i da je ljudi izgaze"  ,možda nisi Hrišćanin,ali sigurno možeš da se pronadješ u ovim rečima.

 Ne budi bljutav. Budi odrasla osoba. Imaj petlju i bori se.

[Ђуро Станивук]

Некада раније сам се и ја тако осећао...спавао по ваздан, нигде излазио, нит читао, нит цртао, нит свирао....само гледао у сокоћало...

Хвала Богу, то је прошлост...

 

Себи сам поставио за циљ да нађем или створим такав посао да радим годишње 9 месеци а да имам 3 месеца одмора...некако ми се школски концепт са распустима никако не напушта...

Тренутно радим у просеку 12 сати дневно и то свих 12 месеци у години али чврсто верујем да сам на правом путу.

 

Мало је другачија ситуација кад имаш породицу...онда не дозвољаваш себи тренутке или периоде незаинтересованости јер од тебе други зависе.

Није да их нема али брига о другоме надјачава ту илузију...да, илузију.

 

Вама су потребни успеси, колики год...за почетак је и мали довољан, јер он води следећем и следећем и следећем...

 

Једна добра ствар за убијање незаинтересованости је и то да прихватиш неку одговорност, коју можда и не би у датом тренутку али ћеш трудећи се да испуниш обавезу заборавити да се оплакујеш.

Баци себе у ватру и чупај се из ње. Другим речима, натерај себе на активност и рад, Буди строг према себи али имај осећај за меру да не сагориш и не отераш све у 3 п м...

 

Руке ослобађају...рад ослобађа...формулиши како хоћеш али то је суштина.

[Deki992]

Ne znam sta pametno da ti kazem a da nije vec receno...Mozda jedino da se trudis da izbegavas takve misli koje su ti dolazile dok si ovo pisao.

[Саша од Москве]

Moram da priznam da sam i ja dugo bila u sličnoj situaciji, ali problem kod održavanja motivacije je ako ne postoji nešto što je hrani. Mislim na konkretne plodove rada koji su opipljivi. Recimo meni je motivacija bila ranije, a i sada je sređena kuća. Generalku kad odradum ja crknem, ali nakon svega je divno kad se odmaraš u prijatnom okruženju, ili možda na poslu - vežbam pacijenta u šok sobi i dočekam da može da sam prohoda i toliko ojača da me nutka sokom, čokoladicom i sl... Da se razumemo - nije stvar u posluženju - već kad dočekate da pacijent živne, a da ste vi to ispratili i doprineli tome...

Znači - radost obavljenog posla - koji je opipljiv daje snagu za novi poduhvat...

Znači - možda da radiš neki poslić za džeparac...

[Џуманџи]

Хвала што си поделио све ово са нама. 

[Deja Vu]

Па ти исти ја  Ето барем знам да нисам једини без циља у животу. Немам га ни ја, исто га никад нисам имао. Као мали сам маштао да будем астроном, астронаут, па пилот, па природњак, па војник. На крају сам уписао факс који нема везе ни са једним од ових, уписао сам га јер ми се свидео, јер сам заволео социологију, филозофију, увек сам волео историју и географију сам још у основној растурао. Нисам га уписао као што сви уписују факсове ради посла, него једноставно ми се допао. Зимус сам пао у депресију јер ме сморио, нисам учио, а падао сам испите, па сам се питао исто што и ти. 

 

Једноставно сам такав, као лептир, летим са цвета на цвет. Једно време ме занима ово, па смори и све тако. Најгоре је кад се поклопи тај период незаинтересованости и испита, па те мрзи да кренеш да учиш. 

 

Због тога моји мисле да сам лењ, хладан, незаинтересован. Мајка каже да сам исти отац, да живимо од данас до сутра, да не мислимо унапред. И јесте тако, увек јој у расправи око кућних проблема кажемо да не гледа у будућност јер никад ниси сигуран шта ће да се деси. Људи сваки дан умиру на глупост, сваки дан гину а да никада нису размишљали о томе. И зато се питам, чему онда  уопште циљеви у животу? Мени је барем једини циљ духовне природе, да што више сазрим, да постанем  смиренији, храбрији, да будем бољи хришћанин и на крају Бог ми је циљ, иако некад у себи помислим да томе заиста и не тежим, грешим, чак ми се и не допада, али се трудим да то у себи сломим јер ми не треба, то је само препрека. Сви ови овоземаљски циљеви су пролазни, и која је поента онда тежити ка њима? Ја сам нихилиста према овом свету, наравно не претерани, али не видим смисао трке за парама, трке за славом, трке за моћи, свакодневног рада. Једино рад гледам као нешто што је средство за овај духовни циљ. Нпр. волим да радим не због пара него зато што ме рад смирује. Прошле године ме рад на грађевини тако смирио и дисциплиновао као нико други. Мада, моји кажу да сам лењ, али то је зато што немам мотивацију за рад, немам ту покретачку енергију. Морају ме натерати да радим, а кад кренем онда могу јако да радим и да се трудим. 

 

Још једна ствар која ми даје мотивацију је такмичење. Нпр. када радим сам склекове, урадим их једва 30-40 комада. Када радим са буразером, када се такмичимо, урадим их лаганице 50. Све је дакле до мозга. Исто тако сам у 4. години средње успео да будем 4.21, док сам претходне једва завршавао са 3.50 а то је све зато што сам се такмичио са двојицом другара који су ме зезали да су бољи од мене, и ја сам у инат решио да будем бољи од њих. И био сам. Можда је то због тога што мислим да дубоку у себи желим авантуру, неке екстремне спортове, да осетим адреналин. То је све због тога што постоји дете у мени, јер као мали био немиран, скакао свуда, изводио акробације, ломио се и уосталом увек се љутио када изгубим, тражио сам реванш јер сам презирао да будем губитник. 

 

 

Што се тебе тиче, не знам шта бих ти рекао јер сам исти као ти. Не знам ни шта бих себи рекао. Једно од оправдања које кажем себи је ово да ништа није битно, да је овоземаљско бесмислено и да нема поенте. Али мислим да ће се те ствари променити онда када будем имао породицу и децу. Млади смо обојица, па зато тако размишљамо. 

[Никола Поповић]

izgleda da je ovo neizbezna faza svakog mislioca... Sta da ti kazem. Procice, a mozda i nece. Od tebe zavisi. Radi na sebi.

[Melhisedek88]

Mislim da nezainteresovanost i motivacija placaju danak neispunjenih ocekivanja,na nekim drugim poljima.Zna covek upasti u kolotecinu i sivilo,ako nema krila.Vidim da se izjasnjavas kao ateista,pa te necu previse gnjaviti pravoslavnim mislima,al bih te podsetio na jednu fenomenalu od oca Tadeja-kakve su ti misli-takav ti je zivot.
Sve nase spoljasnje je refleksija unutrasnjeg.Mozda se tebi tvooj nacin zivota smucio iznutra,jer nije doneo ocekivanja,kojim si tezio,stoga mozda i je sve ovo poziv Boga na promenu zivota,pravila,shvatanja...razmisli i o tome.

Ja bih ti svakako preporucio da uvedes neke inovacije,koje bi ti dale ideje za stabilan cilj. 8086.gif

[Grizzly Adams]

Ниси никакав идиот, паметан си човек. Те проблеме има већина људи и сасвим су друге природе.

 

У школама се учи све и свашта, а не уче се неке веома битне (можда најбитније) ствари - како поставити циљеве, како одржавати мотивацију, како управљати временом и активностима итд. Нити већина родитеља учи децу тим стварима, а често праве велике проблеме наметањем неких својих циљева деци. Па то дође до највећег изражаја ту негде у другом делу факултета и сл.

 

О томе би могло да се напише неколико књига, али укратко - прво узми време. Неколико дана, седмицу, колико ти год треба. Нађи место где можеш да проведеш то време сам и у миру. Немој да радиш ништа, само седи и уживај. Онда размисли када би сад добио милион долара, немао никаквих обавеза и могао да радиш шта год желиш - шта би то било? Не зависиш ни од кога, не бринеш за егзистенцију, имаш све што ти треба - шта би радио? Нема везе да ли изгледа потпуно немогуће, лудо, чудно... Шта год то било. То је то. То је твој циљ. Буди свестан да је све могуће. Човек је фантастично биће и живимо у време које омогућава ствари које људи раније нису могли ни да сањају. Није битно шта други мисле и причају.

 

Е сад, сваки циљ има цену. Да би нешто постигао мораш да се одрекнеш нечег другог. Најчешће пуно тога. Други део је "pay the price". Мораш свесно да се одрекнеш многих ствари, удобности, сигурности итд. Мораћеш да се отиснеш у непознато и неизвесно - чега се људи највише плаше. И то на више година, можда деценија. Нема ништа брзо. Наредних десет година мораш сваки дан да се поново враћаш на исти пут и направиш бар један мали корак.

 

У конкретном случају први корак је вероватно да се отарасиш тренутних обавеза (факс, испити итд.), нађеш некакав посао од кога ћеш моћи самостално да живиш (за програмера не би требало да буде тешко) и кренеш. Мотивацију немаш вероватно зато што се у тренутном окружењу не осећаш слободно.

 

Можда ове књижице помогну:

 

http://www.amazon.com/Goals-Everything-Faster-Thought-Possible/dp/1605094110

http://www.amazon.com/No-Excuses-The-Power-Self-Discipline/dp/1593156324

[DankaM]

Kako da ti kažem, to su fundamentalni ljudski problemi

mada, iskreno da ti kažem, svi moji najbolji planovi su se na čudan način pretvorili u ko zna šta... ili, stvarnost je bila mnogo drugačija od onoga što sam ja zamišljala i planirala. Ali i to ima nekog svog smisla...

[Данче*]

Сви ми имамо период незаинтересованости и немотивисаности али је јако важно укључити вољу и самоприморавање у било ком послу. Ништа није лако и не добија се ако се не приморавамо да редовно обављамо своје послове или било што нас чини срећним и расположним. Управо је то васпитавање воље..Ако нам је тешко или нас мрзи да устајемо рано и идемо на посао или ако нам се не иде у Цркву, не устаје рано, не остаје до касно због молитве или било што нам је корисно да се мотивишемо требамо се сетити да постоји предивна реч "треба"! Не ни "хоћу" ни "нећу" него једноставно "треба". И тако ћемо, дакле од тих малих ситница васпитавати у себи снагу воље... Ништа није једноставно међутим треба вазда покретати себе...   

[obi-wan]

Kod pitanja organizacije sopstvenog vremena, a imajuci u vidu da svi mi blesimo po racunarima dosta vremena, vrlo lepo moze da pomogne i jedan ovakav (ima ih vise, ovo je moj izbor od 2) besplatan program. Ovakvi programi sluze da graficki i pregledno organizujemo i prikazemo svoje ciljeve, obaveze i postignuca...

 

Edraw Mind Map

 

 

...

 

Essential PIM

 

 

http://fileforum.betanews.com/detail/EssentialPIM-Pro/1102428266/2