Незнање, равнодушност и заборав

[Volim_Sina_Bozjeg]

To ti je zato što mnogo misliš i sve naopako . Misliš da si glup, a to je glupo .Najbolje prolaze oni zaista glupi koji uče i nikad im na pamet ne pada da su možda malkice glupi, iako, ruku na sece jesu i to poprilično . Mnogi nekada glupi su postali velika imena.

Neki  sve svoje neuspehe mogu da opravdaju ,profesor je iskompleksiran,on leči komplekse na nama,vidi se da je neizživljen itd. ali oni iako menje talentovani ne zabušavaju,uče.

Ko ima daće mu se i pretećiće mu,ko nema uzeće se od njega i ono što ima.

Zato svi oni koji za sebe misle da su glupi,zaista i jesu glupi,i to samo zato što to misle. Moj je savet da ne misle ništa,manju štetu prave i sebi i drugima.

Moraš da budeš uopran .

Kako to ? Nemoj ništa da želiš,ne čitaj ništa drugo,jednostavno-postani profesionalni idiot.

Jenog dana ćeš raditi po ceo dan i nikad neće biti potrebe da znaš nešto više od onoga što ti se servira.

 

P.s.

Zamisli tek nevolju: glup a vredan.

[Odahviing]

Zamisli tek nevolju: glup a vredan.

Evo sad se vratih u osnovnu i srednju školu i kada se setim ko je sve bio bolji (po proseku) od mene, ostanem bez komentara. Mislim nije toliko stvar u proseku, mislim nikada nisam ni jurio prosek i slično, nego da učim i da držim knjigu u rukama približno koliko i neki iz srednje i osnovne, gde bi mi kraj bio.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Evo sad se vratih u osnovnu i srednju školu i kada se setim ko je sve bio bolji (po proseku) od mene, ostanem bez komentara. Mislim nije toliko stvar u proseku, mislim nikada nisam ni jurio prosek i slično, nego da učim i da držim knjigu u rukama približno koliko i neki iz srednje i osnovne, gde bi mi kraj bio.

Više sam mislio na onu : I tako ja dodjem u službu i po ceo dan ispravljam njegove greške, mamu....mu njegovu vrednu

[Odahviing]

Više sam mislio na onu : I tako ja dodjem u službu i po ceo dan ispravljam njegove greške, mamu....mu njegovu vrednu

Ali pazi ja sam zbog njih imao 5 iz matematike celu osnovnu školu, pošto me je mrzelo da učim stalno i redovno uglavnom sam išao na takmičenja iz matematike, da se oprobam na malo zahtevnijem polju od pukog bubanja i ispostavilo se da sam uvek prolazo više od svih od 5 do 8 razreda i tako uz šarena odene (od 2 do 5) imao svake godine zaključeno 5. Zanimljiva je stvar da sam na takmičenjima imao daleko više uspeha nego u "redovnoj" školi.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Ali pazi ja sam zbog njih imao 5 iz matematike celu osnovnu školu, pošto me je mrzelo da učim stalno i redovno uglavnom sam išao na takmičenja iz matematike, da se oprobam na malo zahtevnijem polju od pukog bubanja i ispostavilo se da sam uvek prolazo više od svih od 5 do 8 razreda i tako uz šarena odene (od 2 do 5) imao svake godine zaključeno 5. Zanimljiva je stvar da sam na takmičenjima imao daleko više uspeha nego u "redovnoj" školi.

Nemaš ti pojma kako sam imao "zakržljale" razredne drugove, pa sam svake godine do 8 razreda bio najbolji sportista :==   Diplome donosim u fotokopiji orginale čuvam

[Драган άσημος :)]

Највећа човјекова срећа је да препознао зашто га је Бог послао на земљу, тј. какав план има са њим, ово би требао да буде човјеков циљ.Када човјек оствари овај циљ, када препозна зашто га је Бог послао на земљу и какав план има са њим, онда му је остварење тог плана једини и главни циљ и делање на остварењу тог плана испуњава га радошћу. 

[Arsenija]

Ali pazi ja sam zbog njih imao 5 iz matematike celu osnovnu školu, pošto me je mrzelo da učim stalno i redovno uglavnom sam išao na takmičenja iz matematike, da se oprobam na malo zahtevnijem polju od pukog bubanja i ispostavilo se da sam uvek prolazo više od svih od 5 do 8 razreda i tako uz šarena odene (od 2 do 5) imao svake godine zaključeno 5. Zanimljiva je stvar da sam na takmičenjima imao daleko više uspeha nego u "redovnoj" školi.

Sve je to lepo,no sve je to prošlost.

Gledaj napred. Glavu gore,ta prošla vremena su iza tebe.

Ne živi u prošlosti, ne spominji je.

Imam jednog komšiju koji i dan danas priča o profesorima iz osnovne , zaobilaze ga ljudi u širokom luku ,smara čovek za medalju.

Isto tako i jedna poznanica , ima poprilično godina ,a samo priča o studentskim danima . Ko o čemu,baba o ušipcima.

[Odahviing]

Sve je to lepo,no sve je to prošlost.

Gledaj napred. Glavu gore,ta prošla vremena su iza tebe.

Ne živi u prošlosti, ne spominji je.

Imam jednog komšiju koji i dan danas priča o profesorima iz osnovne , zaobilaze ga ljudi u širokom luku ,smara čovek za medalju.

Isto tako i jedna poznanica , ima poprilično godina ,a samo priča o studentskim danima . Ko o čemu,baba o ušipcima.

Ma opušteno ne gledam ja proišlost ustvari ne gledam nešto mnogo ni budućnost, nego ono setih se toga onako random

[Danijela]

За то што знамо да читамо треба да благосиљамо Бога. «Благословен си, Владико, Који си мој живот уредио тако да књиге могу да разговарају са мном, а ја – с књигама.»

 

 

    

Свако има слободу да ово умеће користи онако како то жели. Међутим, човек који је просвећен вером треба да има на уму да му није дато да разуме слова и речи само како би читао плакате и кулинарске рецепте. Човек може и треба (реч је о људима просвећеним вером) да чита Свето Писмо.

Чудно је, али истинито: масовну неписменост је потпуно победила совјетска власт. Управо она власт која је верујућим људима одузела Библију. Али сама чињеница да је неписменост нестала на просторима територијално највеће земље на свету представља признање: пред нама је цивилизацијски подвиг. Узгред речено, то ни из далека није једини подвиг кад је реч о недавној прошлости. И одузимање Библије је већ остало у историјској ретроспективи, а ми и даље знамо да читамо. «Благословен си, Владико, Који знаш како да зло преусмериш на добре циљеве.»

 

Постоји прилично позната социолошка глобална сличица на којој је људска планета приказана у виду села са 100 становника. На њој има много тога занимљивог, али нас сад не занима све. Занима нас то што по рачуници 70 људи од 100 становника овог апстрактног села не зна да чита. У близини ових бројева налази се информација о томе да 50 људи гладује и да је 80 без икаквих хигијенских услова.

 

Очигледно је да је неписменост блиска глади и нехигијени, пошто је с њима повезана на неки унутрашњи начин. Гладан си – значи, не читаш. Не читаш – значи, гладан си. А пошто си гладан и не читаш, онда се ни не купаш, јер немаш где. Сад треба да се осврнемо око себе. Кад видиш кутију за хлеб пуну хлеба и кухињску славину из које ће потећи вода, чим је окренеш, треба да кажеш: «Благословен си, Владико, Који ми дајеш храну да се наситим и Који си ми дао удобан живот.»

 

Али, вратимо се умећу читања. Умеће је само инструмент. Оно неће решити питање шта и због чега човек чита. Циљ умећа је увек ван граница самог умећа. Постављање циља је слободан акт, и нико се не може натерати на духовни труд, може се само подсетити или му се може рећи: «Хришћанин који зна да чита треба да проучава Свето Писмо.» У супротном случају прети нам непријатељ, који је страшнији од спољашњег агресора – незнање. Незнање је још страшније због тога што му се може додати реч «добровољно». У суштини, чињеница да нам је Бог дао свеопшту писменост, одузела нам је последње оправдање за то што нисмо усрдни у слушању, читању и памћењу речи Божије и проницању у њен смисао.

 

Побожност наших предака је храњена литургијским устројством црквеног живота, кућним васпитањем, добрим примером браће и сестара по вери и учитељским трудом клира. Пуцање било које карике могло је имати катастрофалне последице. На пример, нечије домаће васпитање је било страшно. Свашта може да се деси! Отац пије и бије, мајка плаче, старија браћа вређају. И већ се тешко може очекивати побожност као крајњи резултат. А ако има мало добрих примера (увек их је мало), а лоших – и превише? Тако је било са сеоским момцима и девојкама који су отишли у град да нешто зараде. Убрзана практична обука свим врстама грехова и порока, а посебно пијанства и разврата, била је удео многих. Дојучерашња сеоска, а затим фабричка омладина пре револуције је представљала најпроблематичнију област пастирске бриге.

 

А сад замислимо да човека ни у храму нису нарочито учили. Рецимо, свештеник није био посебно учен и усрдан у раду с паством. И на крају ће се показати да крштен човек, који је накалемљен на благородну маслину у Тајнама, расте у животу као прави чичак. Ничему није научен како треба, није ни васпитан, а још нема ни добрих примера уз изобиље рђавих. Могло би му се дати у руке Свето Писмо како би из њега црпео утеху, ведрину, снагу и радост. Како би уз помоћ Светог Писма надоместио празнине у васпитању и образовању, како би заволео храм и покајао се због грехова. Многи наши преци у току протеклих векова ово нису имали. Али ми имамо и колико је писменом човеку лакше да живи, толико ће се више и строже тражити одговор од њега. Јер, могао си да пијеш са извора живота и разума. Зашто ниси пио? Могао си да се окупаш под благодатним млазевима. Зашто се ниси окупао?

 

Ако човек зна да чита и ако му је Свето Писмо доступно, поред отворених храмова и поред чињенице да припада Телу Цркве, за незнање нема изговора. Наравно, није свако позван да буде учитељ, а ни способности људи за учење нису исте. Али насушност духовне жеђи и самосталан труд су апсолутно потребни. За то нам је на располагању читава цивилизација с потпуним арсеналом помоћних средстава. Јер, нико нам не брани да слушамо посланице апостола Павла ставивши слушалице телефона на уши на путу до посла или школе. Такође, нико нам не брани и не смета да у колима не слушамо шансоне, већ аудио-верзију Библије. Тако да смо потпуно разоружани у погледу изговора.

 

Међутим, постоји некаква злочиначка равнодушност према служењу Богу. Постоји нека тајна хладноћа која окива кретање душе. Ову хладноћу, овај лед треба отапати. Циљ је достојан тога. Јер, проучавање Светог Писма на чудесан начин даје плод у извршењу свих заповести. Заиста, немој тражити чедност, верност, скромност, уздржање, помирење и друге плодове Духа тамо где је Свето Писмо подвргнуто дуготрајном и темељном забораву. А тамо где Свето Писмо почне да говори с човеком и где човек почне да слуша глас Светог Писма, временом чудесно, али неизоставно, ничу изданци заборављених врлина. Узрочно-последична веза је у овом случају неумољива и делује у једном правцу – од Светог Писма ка обнављању живота.

 

Нека поборници «свете простоте» споре о могућности некакве «глупе светости». Нека споре. Али сам појам «свете простоте» је узет из Писма, није пао с плафона. А у историји се дешавало да су врле незналице постајале поштени и ревносни исповедници најгорих учења. Имали су жар срца, и искреност, и пожртованост, само што нису имали праву веру на чврстом темељу. А то значи да су тражили темељну теорију за своју немирну савест и да су је налазили ван Светог Писма. У тим речима је читава трагедија два века руске историје.

 

Има једна страшна прича Н.Лескова о књигоноши који је делио Библију. Радња се одвија у Француској с краја XIX века. На фабричкој капији књигоноша је бесплатно делио Свето Писмо радницима који су излазили на паузу за ручак. Један радник је смејући се узео књигу рекавши да ће после ручка да је искористи за потребе тоалета. Аутор, у чије име је прича написана, упитао је књигоношу зар се не боји да даје свете књиге у руке окорелим светогрдницима и безбожницима. Јер, заиста ће у зао час у листове Библије увијати цигарете или ће поцепати листове и однети на прљаво место. Овај је одговорио: «Ничега се не плашим. И ја сам прве речи Светог Писма прочитао у клозету. Испред мене су на ексеру били листови из Јеванђеља. Прочитао сам оно што је написано и тамо – у клозету – биле су моје прве сузе и прво покајање.»

 

Тако страшно и тако чудесно Бог налази пут до људских срца. И ако је таква снага речи Господњих, зар писмен и крштен човек треба да чека изузетне и страшне ситуације како би се опаметио? Зар му није боље да узме Свето Писмо у руке без икакве спољашње невоље? Да узме Писмо у руке и да га чита помало из дана у дан, исписујући оно што му се свидело и оно што не разуме. Да памти одломке из светих текстова и да размишља о њима у својим сујетним данима. Да схвата реч по реч и слово по слово, поимајући у искуству колико је добар Господ и колико су слатке Његове речи. Јер, не лаже Давид говорећи да су слађе од меда из саћа. Да, кажем вам, боље је да тако чинимо неко да чекамо неминовне невоље и да прекасно вапимо за опроштај.

 

Незнање је грех. Добровољно незнање је двоструки грех, ако не и више. И окове равнодушности, окове самоуверености, окове хладног презира према знању треба раскидати. И тада ће се будућност појавити под знаком радосне наде. Јер, нема препрека за раст. Постоји само лењост душе и сан разума, који рађа чудовишта. И треба да, почевши од данас, благосиљамо Бога у свако време и у сваки час; и да узмемо у руке Свето Писмо; и да га више не испуштамо, као што крмарош не испушта кормило, војник – оружје, а мајка – новорођенче.

 

 

Протојереј Андреј Ткачов

http://www.pravoslavie.ru/srpska/78463.htm

[Иван Ивковић]

Свети оци су сматрали непознавање и незнање лажном усмереношћу душевне делатности, која се рађа од нежељења људи да знају оно што противречи људским страстима и пре свега гордости и похоти. То је бекство у незнање и заборав као у неки мрачни брлог где кипе, као змије, наше страсти. Човек често бежи од знања ка за њега непотребном многознању да не би оставио ни место ни време за познање главног. Кад с таквим човеком човек говори о Богу, о одговорности за своје поступке, он ослањајући се на умишљено многознање тежи ка томе да се заштити од овог знања и понекад почиње да личи на јежа који се од додира скупља у клупко и претвара у клупче игала.

 

Архимандрит Рафаил Карелин

 

http://verticalmango.tumblr.com/post/24520908296/hedgehogs-have-a-hard-time-sharing-warmth-with

[JESSY]

Побожност наших предака је храњена литургијским устројством црквеног живота, кућним васпитањем, добрим примером браће и сестара по вери и учитељским трудом клира.

Ако човек зна да чита и ако му је Свето Писмо доступно, поред отворених храмова и поред чињенице да припада Телу Цркве, за незнање нема изговора. Наравно, није свако позван да буде учитељ, а ни способности људи за учење нису исте. Али насушност духовне жеђи и самосталан труд су апсолутно потребни. За то нам је на располагању читава цивилизација с потпуним арсеналом помоћних средстава. Јер, нико нам не брани да слушамо посланице апостола Павла ставивши слушалице телефона на уши на путу до посла или школе. Такође, нико нам не брани и не смета да у колима не слушамо шансоне, већ аудио-верзију Библије. Тако да смо потпуно разоружани у погледу изговора.

Незнање је грех. Добровољно незнање је двоструки грех, ако не и више. И окове равнодушности, окове самоуверености, окове хладног презира према знању треба раскидати. И тада ће се будућност појавити под знаком радосне наде.

[Иван Ивковић]

...Ево, чедо моје, од чега треба да започне твоја по Богу спасоносна корист. Незаборавно и свагдашње треба да је твоје сећање на све што се десило и што се збива са тобом по промислу човекољубивог Бога, као и на сва Његова доброчинства ради спасења твоје душе. Никако немој себи дозволити да због помрачења злом заборавношћу, или због лењости, престанеш са присећањем на Његова многа и велика доброчинства, како не би бесплодно и неблагодарно проводио остало време живота. Јер, таква сећања. као некакво бодило, рањавају срце и подстичу га свагда на исповедање, на смирење, на благодарност са скрушеном душом, на старање за своје добро, на спремност за узвраћање добрим обичајима и сваком врлином по Богу, уз свагдашње размишљање на пророчку реч: Шта ћу узвратити Господу за све што ми је дао (Пс 115,3). Када се душа сети свих доброчинстава које јој је човекољубиви Бог учинио од рођења, од коликих је невоља много пута била избављена, како, и поред многих безакоња и добровољних сагрешења, није праведним судом била предана духовима који су је преварили на погибао и смрт, како је човекољубиви Владика дуготрпељиво превиђао њена сагрешења и чувао је, очекујући њено исправљење, штитио је, покривао је и на сваки начин о њој промишљао, иако је својевољно страстима служила непријатељима и злим духовима, како је, најзад, благим подстицањем упућивао на пут спасења, ставивши јој у срце љубав према подвижничком животу, одушевивши је да са радошћу остави свет и сву варљивост његових телесних утеха, и уредивши да је свети оци прихвате у састав братства - неће ли, ако има добром савешћу руковођену мисао и ако размишља о свему томе, увек пребивати у срдачној скрушености? Имајући такав залог у раније примљеним добрима, неће ли [човек] заувек стећи крепку наду и говорити сам себи: "Ако ми Он није учинио по гресима мојим и узвратио по безакоњима мојим онда кад нисам чинио ништа добро, већ се ваљао у телесној нечистоти и у многим другим гресима, него ме је помиловао таквим даровима и благодаћу на спасење, каквих ће ме тек добара и духовних дарова удостојити кад се најзад непорочним животом и испуњавањем свих врлина свецело предам на служење Њему? [Неће ли] ме тада укрепити на свако добро дело, упућујући ме и пратећи ме?" На тај начин, онај ко има такву помисао, не заборављајући никада Божија доброчинства, подстиче себе, усмерава и принуђује на сваки добар подвиг врлине и на свако дело правде, свагда остајући ревносан и увек будући готов на вршење воље Божије.

 

И тако, љубљено чедо, имајући по благодати Христовој природну разборитост, свагда у себи чувај такво добро размишљање, и немој себи дозволити да, као мрачним облаком, будеш покривен погубном заборавношћу, нити лењошћу која спречава ход, осујећује ум и одваја од доличног живота, нити помрачен у помислима незнањем - узроком свих зала, нити повучен свезлом немарношћу, ни преварен телесним уживањем, ни побеђен стомакоугађањем, ни поробљен у уму жељама, ни оскрнављен саглашавањем са блудним помислима, ни побеђен гневом који рађа мржњу према брату (уколико из неког јадног и окајаног разлога жалостећи или се жалостећи почнеш да сабираш у сећању зле помисли против ближњега), нити одвојен од чисте молитве Богу, нити одведен у ропство умом, у коме би зверским помислима посматрао брата који је једне душе са тобом. Јер, због такве бесловесне нарави, пуне плотског мудровања, био би свезан савешћу и привремено предан злим духовима, које си слушао, на поучно наказање, све док ум, потпуно осиромашен и прогутан тугом и унинијем услед губитка напретка у Богу, због претходних грехова, поново не почне да, са сваким смирењем, предузима пут спасења, и, после многих трудова у молитви, свеноћних бдења и смиреног исповедања Богу и људима, не добије разрешење грехова. Тако он почиње да се опет трезни, и да, просвећен светлошћу јеванђелског познања, по благодати Божијој схвата да онај ко се свецело не преда на крст са смиреним мишљењем и самопорицањем, ко се свима не преда на гажење, понижење, презир, бешчашће, подсмех и поругу, све са радошћу подносећи ради Господа и не тражећи ништа људско - ни славу, ни част, ни похвалу, ни укусно јело и пиће, ни [красно] одело - не може бити истински Хришћанин...

 

Свети Марко Подвижник - Посланица монаху Николају (одломак)

[Иван Ивковић]

Чак и у једанаестом часу, наш свеблаги Бог нас прихвата чим схватимо да нас Он очекује. Међутим, ни лукави непријатељ наше душе не мирује: њему ништа не може промаћи. Том ниткову је позната непроцењива вредност времена, и настоји да кроз испразне бриге, примамљивост и световне удобности утврди непопустљиво незнање и заборав, како би на тај начин унео потпуно очајање у човеков последњи час и победио бесмртне душе за које је Христос умро на Крсту!

 

старац Јефрем Филотејски и Аризонски

[Иван Ивковић]

Иста проблематика посматрана из супротног угла и то оком философа: Знање и врлина...

 

...и психолога: Заборавност - све више присутна у нашим животима.

[Иван Ивковић]

Не треба мрзети оне који су заборавили добар и богоугодан начин живота и који не мисле у складу са правим и богоугодним догматима. Напротив, према њима треба бити милостив као према [људима] обогаљеног расуђивања и слепог срца и разума. Прихвативши зло као добро, они пропадају у незнању. Ти трипут окајани и душом неразумни [људи] не познају Бога.

 

св. Антоније Велики