Архимандрит Петар (Драгојловић): Литургија без причешћивања верника није Литургија

[александар живаљев]

Црква је мистични Богочовечански Организам. Она је свештена и свеосвећујућа заједница у Господу Христу. Заједница Бога и људи, али и Светих Анђела. Заједница чија је вечна Глава сам Господ и Спаситељ наш Исус Христос. 

 

Света Литургија као оприсутњење Царства Небеског на земљи, јесте дакле саборно и заједничко дело, и Тројичнога Бога и народа Божијег, у коме активно учествују и Свети Анђели. 

 

То у преводу са грчког иначе и значи реч Литургија (λειτουργια од λειτος = народни /λεως, λαός = народ/ и έργον = дело, посао, рад, акција). Литургија је дакле општенародно, заједничко дело Божје у Христу, у којем се људски скуп (сабрање верних) Љубављу и Милошћу Господњом преображава тј. претвара у Цркву Божју. У Царство Небеско на земљи.  

 

Ако је Литургија заједничко тј. општенародно дело Бога и људи, а јесте, онда је Литургија општенародна не само по заједничком појању и заједничкој молитви, јер тако нешто постоји и у другим службама у храму -  Вечерњој служби или Јутарњој служби. Литургија је Литургија тј. општенародно дело, пре свега, и само и по општем учешћу свих који су се спремали за Њу, кроз причешћивање у Светој Тајни Тела и Крви Христове. Кроз учествовање свих у Светој Тајни Причешћа - и свештеника и верног народа.

 

Безочно и христогонитељски одбацити народ од Свете Чаше, тек тако, јер се то некоме ћефнуло по некаквом искривљеном, наопаком, несветоотачком и нејеванђелском поимању Свете Литургије, да тобоже није свака Литургија и за причешће народа - него само по која - јесте најбезочније противљење и ругање Христу Богу, Његовим јасним речима и Његовој директној заповести: "Узмите, једите, ово је Тело Моје ... Пијте из ње сви (не само свештеници !!!), јер ово је Крв моја Новога Завета, која се пролива за многе, ради отпуштање грехова". (Матеј 26. 26-28)! 

 

Дакле, Света Литургија без причешћивања верног народа Божијег, губи свој основни, темељни, суштински, еванђелски и спасоносни смисао, и више није Литургија (општенародно дело) већ изокретање и изопачење Литургије у нешто што би се могло назвати Јереоургија (свештеничка, да не кажем, поповска посла). Претвара се у неко приватно, секташко и егоцентрично служење свештеника самоме себи и само за себе.

 

Стога онај свештеник који служи Литургију само да би се он причестио, не дајући верном народу који се савесно спремао за Литургију, да учествује у Светој Чаши Господњој, јесте својеврсни светотатац тј. онај који је разбојнички приграбио само за себе оно што му је Бог поверио делити са народом Божијим. А светотатство је страховито велики и страшни грех и пред Богом и пред Црквом Божијом. То је језиво и велико проклетство за онога који, као некакав нови Ирод, Нерон или Диоклецијан, верном народу жели одузети тј. украсти, самога Христа Бога. Бога који му се несебично даје у Светој Евхаристији и који жарко жели да се усели у душе и тела своје верне деце. 

 

Нека нас Свемилостиви Христос Бог све сачува од таквог вапијућег безумља и такве страшне дрскости. 

 

Архимандрит Петар (Драгојловић), Игуман Манастира Пиносава

View full Странице

[Владимир Владимирович Цар1]

Све је то написано.

Ђакон: Примивши божанске, свете, пречисте, бесмртне, небеске, и животворне, страшне Христове Тајне, стојећи смерно, достојно заблагодаримо Господу.

 

Оно што је проблем је да се (не) приступа неприпремљен и немаран Светој чаши, попушио сам једну цигару, попио јутарњу кафу, хомић сам и сл. 

Ја лично не знам где то поп не да да се народ причести. Тог треба пријавити Владици.

 

 

 

[Родољуб Лазић]

Колико разумем, о. Петар говори овде не о причешћивању свих верника на свакој литургији, него о томе да неки свештеници не допуштају УОПШТЕ било коме од лаика да се причесте на неким литургијама. Морам признати да први пут чујем за тако нешто. 

То би биле две крајности код данашњих свештеника, обе лоше: прва - да сви лаици (мирјани) треба да се причесте на свакој литургији, и друга - да нико од лаика не може да се причести.   

Ова прва крајност вуче, по свој прилици, корене из Шмемановог учења (потпомогнуто и екуменистичким угледањем на римокатоличку праксу после Другог концила), а друга крајност из ригидног схватања припреме за свето Причешће на основу "Учитељног известија".

[Владимир Владимирович Цар1]

да, мало чудан текст. У савком случају не одлучују о томе свештеници него Владике.