Проф. др Ненад С. Милошевић: О јавном паљењу бадњака

[Поуке.орг - инфо]

 

У  претходном осврту под насловом „О пливању за крст“, наведена је и новоустановљена пракса јавног паљења бадњака уочи празника Рождества Христовог – Божића, као један од феномена који је такође попримио форму црквеног богослужбеног чина, а чија садржина је упитна. И ову манифестацију попут претходне, изузев обредног дела прати и пригодни забавни програм, који врхуни у неизоставном ватромету и употреби разних пиротехничких средстава.

 

Загушени разноврсним тумачењима символике бадњака, која се протежу од паганског наследства, па преко „рођака“ све до самога Богомладенца Христа, јавно паљење бадњака је за неке постало најзанимљивијим, а код многих и јединим обележјем поменутог празника. Мистагошко пак учешће (μετέχω = причешћивати се) у тајни Оваплоћења, остала је привилегија знатно мањег броја причасника Тела и Крви вечнога Богомладенца Христа.

Уношење бадњака у домове православних Срба и његово паљење јесте древни обичај о чијем пореклу се мало зна. Мишљења по овом питању су подељена и крећу се, како је тим поводом истакнуто, почев од оних који сматрају да бадњак представља бивше паганско божанство, којега се наши преци нису успели одрећи преласком у хришћанство, до оних који у храстовој, маслиновој или церовој грани виде самог Христа Спаситеља – Древо животное. Неодрживост оба ова виђења, према нашем скромном мишљењу, подстиче на следеће питање: због чега се, било то паганско божанство или пак „Господ Исус“, спаљују на свечаној ломачи, и то баш за празник Божића? Не упуштајући се у детаљну расправу о символици која се бадњаку приписује, као и разним пропратним радњама, ипак бисмо се осмелили да устврдимо да оба виђења садрже извесне елементе истине, а који указују на дубок смисао овог лепог и корисног народног обичаја везаног за породично прослављање празника Божића. Истовремено, треба нагласити да упорно истицање паганског порекла славе, бадњака и других елемената хришћанског живота православних Срба, од стране неких „учених“ умова, не представља резултате њихових научних сазнања, већ заправо патолошку жал за паганским, као и жељу за неопаганизацијом сопственога народа.

Сведочанства која су, наиме, забележена у неким крајевима Српског поморја, Боки Которској и Херцеговини, према којима се, у не тако давној прошлости, бадњак полагао на огњиште уз одважне речи домаћина: „Нека гори идол криви, слава Теби, Боже живи“ (Бока Которска); или: „Нека гори ивер клети, слава Теби, Боже свети“ (Херцеговина), убедљиво указују на порекло обичаја. У складу са тим, у светој Божићној ноћи паганско божанство, којем се некада клањаху давни преци, заветно се спаљује уз истовремено исповедање вере у Господа Исуса Христа. Штавише, пропратно посипање ловора по поду куће исказује победу Живога Бога над паганским идолима - мртвим ивером. Упоредо са тим, крстолико преливање бадњака вином наводи на становиште да је свечано полагање тог нарочитог дрвета на ватру својеврстан чин везан за култ мртвих, што препознајемо у нашој локалној богослужбеној пракси где се вином прелива умрли при полагању у гроб, гробови покојника, али и кољиво припремљено за покојне мирјане и прослављене светитеље. С обзиром на то да је актуелна српска пракса преливања вином релативно новијег датума настанка, могуће је закључити да је тај обичај преузет из „обреда“ ложења бадњака, а не обрнуто. Ишчезнуће овог првобитног односа према бадњаку вероватно је узроковано  потребом да се том чину изнађе други смисао, очишћен од сећања на паганско порекло обичаја, -  јер многобожије идолов упразднисја-, као и да би се истакла снажнија символика празника Божића. У жељи пак, да се у породичном окриљу дочара амбијент витлејемске пећине, сходно владајућем обичају, по поду дома се распростире слама, док сви чланови породице, седећи на поду вечеравају из једног суда - наћви, узимајући храну прстима и грејући се ватром са огњишта као божанским огњем у тој светој и благословеној ноћи. Како је ватра у тој ноћи била другачија од свих других ватри током године, пошто ју је освећивало Тело Онога који в јаслех возлежит, а Кога је она грејала и уједно осветљавала прескромни простор свете пећине испуњен неизмерном благодаћу, тако је дрво којим се ложила та ватра постајало освештано, и као такво бивало нарочито поштовано, слично како се то ради са свећама и кандилима које прислужујемо у светим храмовима.

Међутим, паљење бадњака на јавним местима, углавном у црквеним портама или по градским и сеоским трговима, уз присуство великог броја људи, верника и знатижељника, посве је нов обичај, стар свега неколико деценија. Прво јавно паљење бадњака десило се на платоу испред Цетињског манастира  почетком седамдесетих година XX века, и то на иницијативу архимандрита Марка Калања, тадашњег секретара блаженопочившег Митрополита Данила Дајковића. Према усменом сведочанству о. Марка, он је, позивајући се на предратни обичај да се војсци у касарнама носио бадњак од стране угледних грађана како би био спаљен у присуству војника и официра, издејствовао од Удбе дозволу за дотични чин. Инспирисан овом праксом, у Београду је тек негде у распону 1985-1986. године, тадашњи игуман манастира Светог Архангела Гаврила у Земуну, а потоњи Епископ милешевски г. Филарет,  увео праксу јавног ложења бадњака. Догађај се збио на платоу испред наведеног манастира, и том приликом је по први пут установљен обред (свештенорадња) освећења бадњака, који су пратиле све друге култне радње које су неговане у приватним домовима. Подразумева се да је од тада овакве манифестације пратио и пригодни културно-уметнички програм. За тадашње време је једна оваква приредба била оправдана с обзиром да је, после Цетиња, то био први излазак Цркве изван храмовних порти, односно прво јавно прослављање Божића. У потоњим временима, нарочито после деведесетих година XX века, овај феномен се проширио по свим српским земљама, тако да су данас ретка места где се обичај спаљивања бадњака не практикује, претећи чак да потисне или у најмању руку ослаби традиционално породично прослављање Божићне ноћи у породичним домовима.

Покушај да се јавном паљењу бадњака да црквени  карактер, то јест да се устроји „чин освећења и паљења бадњака“, те да исти постане централном  јавном манифестацијом сматрамо, пре свега, неприкладним. Један од разлога је већ наговештена могућност да се породично прослављање празника Божића, заједно са свеукупним богатством смисла и доживљаја, пренесе на улице и претвори у манифестацију испуњену свакојаким садржајем, како је уосталом већ неко смело истакао, - од врућег вина и ракије до тешке артиљерије. Други, и за православне хришћане неупоредиво важнији разлог обавезујућег карактера, јесте канонска забрана паљења култних ватри. Сходно 65. канону Трулскога сабора свако паљење ватри у било које обредне сврхе се за православне хришћане сматра тешким преступом, због чега се починиоци подвргавају строгим казнама:  „Заповедамо да се од сада престане ложење ватри, које неки о новомесечјима (први дан  у месецу) пале пред својим радионицама и кућама, које ватре (затим) неки и прескачу, чинећи то по неком старом обичају. Који, дакле, тако што учини, ако је клирик, нека се свргне; а ако је лаик, нека буде одлучен…“

После ових изричитих наредби Свете Цркве, изречених на Светом и Васељенском Петошестом сабору, свака расправа о оправданости практиковања новопројављеног обичаја јавног спаљивања бадњака је сувишна. Коначно,  неопходно је да се верни истрајно подстичу и пастирски поучавају у циљу исправног разумевања смисла и значаја породичних обичаја везаних за прослављање празника, у конкретном случају Божићњег бадњака[1]. Благодарећи управо таквом свештеном поучавању, они ће поново бити у стању да на примерен и предањски начин учествују у мистагогији празника и у својим домовима, заједно са својим породицама, припремајући се тако за стварно и непосредно сједињење са Оваплоћеним Богом на Божићњој Литургији.

 

Проф. др Ненад С. Милошевић,

редовни професор Православног богословског факултета у Београду

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

View full Странице

[Плаво Небо]

Не знам откуд аутору оваква размишљања. Мене су људи из Цркве учили баш супротно да паљење бадњака симболизује топлину љубави Божје и да његовим паљењем ми подражавамо пастире који су те зимске ноћи када се Христос родио унели дрва да наложе ватру у пећини и да огреју Богомладенца и Његову Мајку Пресвету Богородицу.

[александар живаљев]

 

• Милан Клисура
•  
• Размишљања о једном чланку и једној визији Цркве: http://www.spc.rs/sr/prof_dr_nenad_s_miloshevitsh_o_javnom_paljenju_badnjaka

 

 

Тешка ноћ запаљених ломача

Прочитавши текст проф. Милошевића, не један, него два (да не заборавимо и текст о пливању за „ватерполо лопту“) човек остаје затечен и запитан. Откуда толика потреба да се целокупан живот унутар Цркве редукује, „очисти“, „обогаљи“, „претресе“, како би се дошло до неке „чисте вере“, која је света, изворна и савршена, само са једном маном, она је без човека! Уважени Професор већ у уводу саопштава да је бадњак претежнији од причешћа у садашњој пракси, тј. његовим речима, „мистагошко пак учешће (μετέχω = причешћивати се), остала је привилегија знатно мањег броја причасника Тела и Крви вечнога Богомладенца Христа.“ Већ оваква језичка конструкција показује суштинску небригу за оне којима је упућена. Нити се поставља питање да ли можда тако мало учешће верника у „мистагошком учешћу“ није у вези са употребом језика који нико више не разуме. Додуше, није ни битно да се разуме, изгледа, битно је изрећи „мантру“ која нас онда оправдава да кажемо било шта. Као што је верницима приликом паљења бадњака најважније да баце свој бадњак у ватру и тиме мисле да су све завршили са прославом Божића, тако и теолог чим уметне термине „причешће“, „мистагошко учешће“, „евхаристија“ или пар речи на грчком алфабету са исправним акцентом… мисли да је са тим све рекао и да је остатак текста небитан – па ни то да ли има кохерентну аргументацију. Па да кренемо:

 

Проф. Милошевић: Уношење бадњака у домове православних Срба и његово паљење јесте древни обичај о чијем пореклу се мало зна. Мишљења по овом питању су подељена и крећу се, како је тим поводом истакнуто, почев од оних који сматрају да бадњак представља бивше паганско божанство, којега се наши преци нису успели одрећи преласком у хришћанство, до оних који у храстовој, маслиновој или церовој грани виде самог Христа Спаситеља – Древо животное. Неодрживост оба ова виђења, према нашем скромном мишљењу, подстиче на следеће питање: због чега се, било то паганско божанство или пак „Господ Исус“, спаљују на свечаној ломачи, и то баш за празник Божића?

 

Већ на овом примеру видимо као да је рад склапан у више етапа, те нема довољно разрађену унутрашњу логику. На почетку нам се саопштава да је погрешна заправо било која симболика у вези са бадњаком, а на крају истог текста нам се даје линк за видео који би требало да нам осветли како се празник исправно слави. У том видеу, блаженопочивши владика Атанасије (Јевтић) каже да је бадњак симбол Христа. Да ли је аутор погледао видео који је препоручио, а који противуречи његовим увидима већ на самом почетку?

 

Проф. Милошевић: Инспирисан овом праксом, у Београду је тек негде у распону 1985-1986. године, тадашњи игуман манастира Светог Архангела Гаврила у Земуну, а потоњи Епископ милешевски г. Филарет, увео праксу јавног ложења бадњака. Догађај се збио на платоу испред наведеног манастира, и том приликом је по први пут установљен обред (свештенорадња) освећења бадњака, који су пратиле све друге култне радње које су неговане у приватним домовима.

 

Није јасно, како аутор мисли да сачува овај обичај паљења, за који каже да је вероватно древан („Уношење бадњака у домове православних Срба и његово паљење јесте древни обичај“). Дакле, предлог може бити да људи пале бадњак по кућама и становима? Чини се да је управо овакав приступ проблему само доказ једног „мазохистичког“ аутошовинизма, тј. вере да све што има неке назнаке сопственог производа мора по себи бити лоше, док је тамо негде (како се километри нижу) све боље и лепше. Бити националиста за оне и неке друге је у реду, али истовремено уколико се похвално каже нешто о сопственом наслеђу или покуша измена и адаптација, онда је то погрешно и потребно је потпуно уништити. Паљење бадњака унутар црквених порти напротив представља Цркву која није аутистична и која није желела остати изолована, нити бесмислена. Она је крајем 80их разумела да већина становништва живи у граду, а не више на селу, какав је случај био на почетку 20ог века. У том смислу је прилагодила обичај, чувајући све његове главне одлике, успевајући при томе не само да призове народ при цркви, него и да га задржи већ више од три деценије, са могућношћу да том народу даље пастирски приступа. Сачувати обичај паљења бадњака у тренутку када је већина становништва настањена у градовима, нашла је свој израз у црквеној порти. То је свакако доказ домишљатог превода једног обичаја из села у град. Данас се управо то одбијање Цркве да буде аутистична у своје време, критикује, у име аутизма и игнорисања било чега што је у вези са „народом Божијим“, али и контекстом у којем Црква унутар њега ствара своју динамику живота.

 

Аутор, показује извесно свесно игнорисање чињеница, посебно онда када тумачи канон (Труло 65.) који нити има везе, нити се може повезати са „паљењем бадњака.“ Канон говори о идеолошком проблему паганства, а не обичају по себи (његовом перформансу). Да је заиста тако како нам саопштава уважени проф. Милошевић, да ли би онда уистину и један обичај опстао данас, јер су обичаји без обзира на то што су могли имати паганско порекло, добијали своје усмерење и идејни смисао у хришћанству. Зар је потребно подсећати да су свеће, иконе, тамјан и још милион других ствари без којих није могуће данас ни замислити богослужење – заправо паганског порекла, али да их је Црква преобразила.

Уосталом, ако ћемо већ о канонима, Четврти Васељенски сабор (IV, 17) дефинише да обичај постаје важећи и добија своје постојање онда када је практикован тридесет година. Стога, за нас данас и не треба да буде проблем у томе како нешто поништити, него бити у непрестаној динамици преобликовања, како би боље служила Цркви, самим тим и народу Божијем који чини Њене удове. Управо је то била снага Цркве, да усвоји и преобликује све аспекте људског живота. Данашњи страх пред обичајима, који се одмах карактеришу као „пагански“ те самим тим се морају уклонити, представља нешто много страшније, а то је слика једне импотентне Цркве, јер се не верује у Њу да је води и у њој дела Дух Свети. Не веровати у Цркву могуће је само онда када идентификујемо себе са Њом, када одбацимо народ као њене удове, а своје слабости и несналажења у животу идентификујемо са самом Црквом.

 

Уосталом, опчињеност ватром имала је великог смисла, а можда га има и више данас. Ватра је омогућила људима да више не једу сирову храну, да скрате време варења и тиме отворе могућности да човек може да мисли, рационализује и изграђује се све више као људско биће. Ватра је она граница која је омогућавала да човек из пуке борбе за свакодневну егзистенцију, постаје све више мислеће биће. Данас знамо, да колико год нам били чудни и неразумљиви, пагански обичаји су имали унутрашњу логику, рационалност. Плашим се да то није могуће рећи и за овај текст. Завршавам ово мало размишљање речима о. Александра Шмемана: „Варварин ништа не преокреће, он, напросто негира, уништава и разара. Заузимајући према „савремености“ став голог порицања, православље чини исто што и варварин, све више и више негирајући и одбацујући нешто што, напросто, не разуме, за шта га је „баш брига.“

Извор:

Тешка ноћ запаљених ломача...

MILANKLISURA1984.WIXSITE.COM

---

Размишљања о једном чланку и једној визији Цркве: http://www.spc.rs/sr/prof_dr_nenad_s_miloshevitsh_o_javnom_paljenju_badnjaka Прочитавши текст проф. Милошевића, не...

 

 

 

 

 

 

 

[obi-wan]

On 3.2.2022. at 18:20, Плаво Небо рече

Не знам откуд аутору оваква размишљања. Мене су људи из Цркве учили баш супротно да паљење бадњака симболизује топлину љубави Божје и да његовим паљењем ми подражавамо пастире који су те зимске ноћи када се Христос родио унели дрва да наложе ватру у пећини и да огреју Богомладенца и Његову Мајку Пресвету Богородицу.

Ovaj autor, kod kog sam polagao ispit iz Liturgike, raspolaze neopisivim znanjem iz te oblasti, do u najdublju istoriju. Pravoslavnim znanjem. Ova odvratna paganija, koju mnogi popovi nedotupavo podrzavaju i smatraju crkvenim obicajem, direktno je suprotna sa pravoslavljem.

Ponasanje ljudi, koji na Badnje vece (koje je pocetak Bozica, a ne neki odvojeni praznik) dodju do hrama - ali ne i na bozicnu Liturgiju sledeceg jutra /sic!!!/ - je toliko banalno pagansko i sujeverno, da ne moze da se objasni recima. Otislo je to, kao i mnogo sta drugo u danasnjoj Srbiji - u krivak.

Da i ne pominjem da takav "obicaj" ne postoji kod drugih pomesnih PC, sto jos vise jasno govori o njegovom (cisto paganskom) poreklu.

 

[sampaganini92]

пре 6 часа, александар живаљев рече

 

• Милан Клисура
•  
• Размишљања о једном чланку и једној визији Цркве: http://www.spc.rs/sr/prof_dr_nenad_s_miloshevitsh_o_javnom_paljenju_badnjaka

 

 

Тешка ноћ запаљених ломача

Прочитавши текст проф. Милошевића, не један, него два (да не заборавимо и текст о пливању за „ватерполо лопту“) човек остаје затечен и запитан. Откуда толика потреба да се целокупан живот унутар Цркве редукује, „очисти“, „обогаљи“, „претресе“, како би се дошло до неке „чисте вере“, која је света, изворна и савршена, само са једном маном, она је без човека! Уважени Професор већ у уводу саопштава да је бадњак претежнији од причешћа у садашњој пракси, тј. његовим речима, „мистагошко пак учешће (μετέχω = причешћивати се), остала је привилегија знатно мањег броја причасника Тела и Крви вечнога Богомладенца Христа.“ Већ оваква језичка конструкција показује суштинску небригу за оне којима је упућена. Нити се поставља питање да ли можда тако мало учешће верника у „мистагошком учешћу“ није у вези са употребом језика који нико више не разуме. Додуше, није ни битно да се разуме, изгледа, битно је изрећи „мантру“ која нас онда оправдава да кажемо било шта. Као што је верницима приликом паљења бадњака најважније да баце свој бадњак у ватру и тиме мисле да су све завршили са прославом Божића, тако и теолог чим уметне термине „причешће“, „мистагошко учешће“, „евхаристија“ или пар речи на грчком алфабету са исправним акцентом… мисли да је са тим све рекао и да је остатак текста небитан – па ни то да ли има кохерентну аргументацију. Па да кренемо:

 

Проф. Милошевић: Уношење бадњака у домове православних Срба и његово паљење јесте древни обичај о чијем пореклу се мало зна. Мишљења по овом питању су подељена и крећу се, како је тим поводом истакнуто, почев од оних који сматрају да бадњак представља бивше паганско божанство, којега се наши преци нису успели одрећи преласком у хришћанство, до оних који у храстовој, маслиновој или церовој грани виде самог Христа Спаситеља – Древо животное. Неодрживост оба ова виђења, према нашем скромном мишљењу, подстиче на следеће питање: због чега се, било то паганско божанство или пак „Господ Исус“, спаљују на свечаној ломачи, и то баш за празник Божића?

 

Већ на овом примеру видимо као да је рад склапан у више етапа, те нема довољно разрађену унутрашњу логику. На почетку нам се саопштава да је погрешна заправо било која симболика у вези са бадњаком, а на крају истог текста нам се даје линк за видео који би требало да нам осветли како се празник исправно слави. У том видеу, блаженопочивши владика Атанасије (Јевтић) каже да је бадњак симбол Христа. Да ли је аутор погледао видео који је препоручио, а који противуречи његовим увидима већ на самом почетку?

 

Проф. Милошевић: Инспирисан овом праксом, у Београду је тек негде у распону 1985-1986. године, тадашњи игуман манастира Светог Архангела Гаврила у Земуну, а потоњи Епископ милешевски г. Филарет, увео праксу јавног ложења бадњака. Догађај се збио на платоу испред наведеног манастира, и том приликом је по први пут установљен обред (свештенорадња) освећења бадњака, који су пратиле све друге култне радње које су неговане у приватним домовима.

 

Није јасно, како аутор мисли да сачува овај обичај паљења, за који каже да је вероватно древан („Уношење бадњака у домове православних Срба и његово паљење јесте древни обичај“). Дакле, предлог може бити да људи пале бадњак по кућама и становима? Чини се да је управо овакав приступ проблему само доказ једног „мазохистичког“ аутошовинизма, тј. вере да све што има неке назнаке сопственог производа мора по себи бити лоше, док је тамо негде (како се километри нижу) све боље и лепше. Бити националиста за оне и неке друге је у реду, али истовремено уколико се похвално каже нешто о сопственом наслеђу или покуша измена и адаптација, онда је то погрешно и потребно је потпуно уништити. Паљење бадњака унутар црквених порти напротив представља Цркву која није аутистична и која није желела остати изолована, нити бесмислена. Она је крајем 80их разумела да већина становништва живи у граду, а не више на селу, какав је случај био на почетку 20ог века. У том смислу је прилагодила обичај, чувајући све његове главне одлике, успевајући при томе не само да призове народ при цркви, него и да га задржи већ више од три деценије, са могућношћу да том народу даље пастирски приступа. Сачувати обичај паљења бадњака у тренутку када је већина становништва настањена у градовима, нашла је свој израз у црквеној порти. То је свакако доказ домишљатог превода једног обичаја из села у град. Данас се управо то одбијање Цркве да буде аутистична у своје време, критикује, у име аутизма и игнорисања било чега што је у вези са „народом Божијим“, али и контекстом у којем Црква унутар њега ствара своју динамику живота.

 

Аутор, показује извесно свесно игнорисање чињеница, посебно онда када тумачи канон (Труло 65.) који нити има везе, нити се може повезати са „паљењем бадњака.“ Канон говори о идеолошком проблему паганства, а не обичају по себи (његовом перформансу). Да је заиста тако како нам саопштава уважени проф. Милошевић, да ли би онда уистину и један обичај опстао данас, јер су обичаји без обзира на то што су могли имати паганско порекло, добијали своје усмерење и идејни смисао у хришћанству. Зар је потребно подсећати да су свеће, иконе, тамјан и још милион других ствари без којих није могуће данас ни замислити богослужење – заправо паганског порекла, али да их је Црква преобразила.

Уосталом, ако ћемо већ о канонима, Четврти Васељенски сабор (IV, 17) дефинише да обичај постаје важећи и добија своје постојање онда када је практикован тридесет година. Стога, за нас данас и не треба да буде проблем у томе како нешто поништити, него бити у непрестаној динамици преобликовања, како би боље служила Цркви, самим тим и народу Божијем који чини Њене удове. Управо је то била снага Цркве, да усвоји и преобликује све аспекте људског живота. Данашњи страх пред обичајима, који се одмах карактеришу као „пагански“ те самим тим се морају уклонити, представља нешто много страшније, а то је слика једне импотентне Цркве, јер се не верује у Њу да је води и у њој дела Дух Свети. Не веровати у Цркву могуће је само онда када идентификујемо себе са Њом, када одбацимо народ као њене удове, а своје слабости и несналажења у животу идентификујемо са самом Црквом.

 

Уосталом, опчињеност ватром имала је великог смисла, а можда га има и више данас. Ватра је омогућила људима да више не једу сирову храну, да скрате време варења и тиме отворе могућности да човек може да мисли, рационализује и изграђује се све више као људско биће. Ватра је она граница која је омогућавала да човек из пуке борбе за свакодневну егзистенцију, постаје све више мислеће биће. Данас знамо, да колико год нам били чудни и неразумљиви, пагански обичаји су имали унутрашњу логику, рационалност. Плашим се да то није могуће рећи и за овај текст. Завршавам ово мало размишљање речима о. Александра Шмемана: „Варварин ништа не преокреће, он, напросто негира, уништава и разара. Заузимајући према „савремености“ став голог порицања, православље чини исто што и варварин, све више и више негирајући и одбацујући нешто што, напросто, не разуме, за шта га је „баш брига.“

Извор:

Тешка ноћ запаљених ломача...

MILANKLISURA1984.WIXSITE.COM

---

Размишљања о једном чланку и једној визији Цркве: http://www.spc.rs/sr/prof_dr_nenad_s_miloshevitsh_o_javnom_paljenju_badnjaka Прочитавши текст проф. Милошевића, не...

 

 

 

 

 

 

 

Јако лош текст који не пружа ниједан валидан контрааргумент постављеном тексту. А врхуни у последњем пасусу где каже како данас можда још више него пре опчињеност ватром има смисла. Како? Зашто? И наставља са тим да је ватра граница између мислећег човека и оног наликујућег животињи. Пошто Бог са тим нема везе, него баш ватра. По овој логици можемо да идолатризујемо било који силу природе, свако по својој преференци. Паганизам чист и доказ да су овакви текстови као од проф. Милошевића нужни. 

[Плаво Небо]

пре 9 часа, obi-wan рече

Ovaj autor, kod kog sam polagao ispit iz Liturgike, raspolaze neopisivim znanjem iz te oblasti, do u najdublju istoriju. Pravoslavnim znanjem. Ova odvratna paganija, koju mnogi popovi nedotupavo podrzavaju i smatraju crkvenim obicajem, direktno je suprotna sa pravoslavljem.

Ponasanje ljudi, koji na Badnje vece (koje je pocetak Bozica, a ne neki odvojeni praznik) dodju do hrama - ali ne i na bozicnu Liturgiju sledeceg jutra /sic!!!/ - je toliko banalno pagansko i sujeverno, da ne moze da se objasni recima. Otislo je to, kao i mnogo sta drugo u danasnjoj Srbiji - u krivak.

Da i ne pominjem da takav "obicaj" ne postoji kod drugih pomesnih PC, sto jos vise jasno govori o njegovom (cisto paganskom) poreklu.

 

Уреду, свака му част на томе. Овде сам прокоментарисао да што се тиче свештеника код мене, у мојој парохији, ово што је он написао ништа не стоји, јер, упорно, годинама и годинама је причао, он, свештеник, како никако не треба изостајати са Божићне Литургије. И све напред што сам навео у вези паљења бадњака.

[Нифада]

Мислим да су овакви текстови корисни,јер износе теолошку перспективу неких догађаја где постоји опасност да нешто што је мање важно или чак суштински неважно,потисне оно што је смисао самог догађаја,поготово у времену медијске презентације  и перцепције великих црквених празника,какви су Божић,Богојављење,Васкрс,који управо слављење празника своде на етнолошку,фолклорну,обичајну и томе сл.перспективу.Пошто је неко помињао терминологију која се користи у тексту,"Мистагошко учешће у тајни Оваплоћења" и др.,питање је коме је првенствено намењен текст,вероватно није писан са намером да буде овјављен у неким дневним листовима,па чак и таблоидима,који медијски прате црквене празнике на нивоу "Ваља се...Не ваља се",сходно одређеном празнику,односно његове медијске актуелизације за широк круг пратилаца што је медијима увек на првом месту.

 

 

[obi-wan]

пре 2 часа, Плаво Небо рече

Уреду, свака му част на томе. Овде сам прокоментарисао да што се тиче свештеника код мене, у мојој парохији, ово што је он написао ништа не стоји, јер, упорно, годинама и годинама је причао, он, свештеник, како никако не треба изостајати са Божићне Литургије. И све напред што сам навео у вези паљења бадњака.

I kod mene svestenik prica godinama sta je tu najvaznije, i apsolutno niko ga ne zarezuje ni 2%.
Samo najpraznija paganija, ne pada im na pamet da se urazume.

...

A ovo sto je profesor napisao o poreklu badnjaka naravno da je tacno - sve to o toplini hladne pecine je najnoviji nanos, koji ni na koji nacin ne moze da sakrije ruglo onog sto je ispod toga. To tumacenje moglo bi snishodljivo da se uvazi ako i samo ako bi svi ti ljudi dolazili i na Liturgiju, te dobro razumeli da je tu centar praznika, a ne na badnje vece. Medjutim, kako vreme ide - nista se ne popravlja, nego biva sve gore.

A sto se tice porekla same reci - "badanj" je izvorna rec od koje sad imamo "badnjak", a badanj je u starih Slovena bilo drveno korito, koje je sluzilo iskljucivo u obredne (paganske!) svrhe. Toliko o tome.

[obi-wan]

пре 8 часа, sampaganini92 рече

Јако лош текст који не пружа ниједан валидан контрааргумент постављеном тексту. А врхуни у последњем пасусу где каже како данас можда још више него пре опчињеност ватром има смисла. Како? Зашто? И наставља са тим да је ватра граница између мислећег човека и оног наликујућег животињи. Пошто Бог са тим нема везе, него баш ватра. По овој логици можемо да идолатризујемо било који силу природе, свако по својој преференци. Паганизам чист и доказ да су овакви текстови као од проф. Милошевића нужни. 

Nije da je los tekst, nego je obicna bulja od teksta.

[Нифада]

Najzanimljivije su interpretacije teksta.Evo jedna utešna pesma za one koji su povređeni tekstom

 

[uomo del Ve.Te.]

Поп легенда утеко'...

 

 

....е тако се то ради.... мора се увек знати ко је први у селу...

 

[Bokisd]

On 4.2.2022. at 20:51, александар живаљев рече

 

• Милан Клисура
•  
• Размишљања о једном чланку и једној визији Цркве: http://www.spc.rs/sr/prof_dr_nenad_s_miloshevitsh_o_javnom_paljenju_badnjaka

 

 

Тешка ноћ запаљених ломача

Прочитавши текст проф. Милошевића, не један, него два (да не заборавимо и текст о пливању за „ватерполо лопту“) човек остаје затечен и запитан. Откуда толика потреба да се целокупан живот унутар Цркве редукује, „очисти“, „обогаљи“, „претресе“, како би се дошло до неке „чисте вере“, која је света, изворна и савршена, само са једном маном, она је без човека! Уважени Професор већ у уводу саопштава да је бадњак претежнији од причешћа у садашњој пракси, тј. његовим речима, „мистагошко пак учешће (μετέχω = причешћивати се), остала је привилегија знатно мањег броја причасника Тела и Крви вечнога Богомладенца Христа.“ Већ оваква језичка конструкција показује суштинску небригу за оне којима је упућена. Нити се поставља питање да ли можда тако мало учешће верника у „мистагошком учешћу“ није у вези са употребом језика који нико више не разуме. Додуше, није ни битно да се разуме, изгледа, битно је изрећи „мантру“ која нас онда оправдава да кажемо било шта. Као што је верницима приликом паљења бадњака најважније да баце свој бадњак у ватру и тиме мисле да су све завршили са прославом Божића, тако и теолог чим уметне термине „причешће“, „мистагошко учешће“, „евхаристија“ или пар речи на грчком алфабету са исправним акцентом… мисли да је са тим све рекао и да је остатак текста небитан – па ни то да ли има кохерентну аргументацију. Па да кренемо:

 

Проф. Милошевић: Уношење бадњака у домове православних Срба и његово паљење јесте древни обичај о чијем пореклу се мало зна. Мишљења по овом питању су подељена и крећу се, како је тим поводом истакнуто, почев од оних који сматрају да бадњак представља бивше паганско божанство, којега се наши преци нису успели одрећи преласком у хришћанство, до оних који у храстовој, маслиновој или церовој грани виде самог Христа Спаситеља – Древо животное. Неодрживост оба ова виђења, према нашем скромном мишљењу, подстиче на следеће питање: због чега се, било то паганско божанство или пак „Господ Исус“, спаљују на свечаној ломачи, и то баш за празник Божића?

 

Већ на овом примеру видимо као да је рад склапан у више етапа, те нема довољно разрађену унутрашњу логику. На почетку нам се саопштава да је погрешна заправо било која симболика у вези са бадњаком, а на крају истог текста нам се даје линк за видео који би требало да нам осветли како се празник исправно слави. У том видеу, блаженопочивши владика Атанасије (Јевтић) каже да је бадњак симбол Христа. Да ли је аутор погледао видео који је препоручио, а који противуречи његовим увидима већ на самом почетку?

 

Проф. Милошевић: Инспирисан овом праксом, у Београду је тек негде у распону 1985-1986. године, тадашњи игуман манастира Светог Архангела Гаврила у Земуну, а потоњи Епископ милешевски г. Филарет, увео праксу јавног ложења бадњака. Догађај се збио на платоу испред наведеног манастира, и том приликом је по први пут установљен обред (свештенорадња) освећења бадњака, који су пратиле све друге култне радње које су неговане у приватним домовима.

 

Није јасно, како аутор мисли да сачува овај обичај паљења, за који каже да је вероватно древан („Уношење бадњака у домове православних Срба и његово паљење јесте древни обичај“). Дакле, предлог може бити да људи пале бадњак по кућама и становима? Чини се да је управо овакав приступ проблему само доказ једног „мазохистичког“ аутошовинизма, тј. вере да све што има неке назнаке сопственог производа мора по себи бити лоше, док је тамо негде (како се километри нижу) све боље и лепше. Бити националиста за оне и неке друге је у реду, али истовремено уколико се похвално каже нешто о сопственом наслеђу или покуша измена и адаптација, онда је то погрешно и потребно је потпуно уништити. Паљење бадњака унутар црквених порти напротив представља Цркву која није аутистична и која није желела остати изолована, нити бесмислена. Она је крајем 80их разумела да већина становништва живи у граду, а не више на селу, какав је случај био на почетку 20ог века. У том смислу је прилагодила обичај, чувајући све његове главне одлике, успевајући при томе не само да призове народ при цркви, него и да га задржи већ више од три деценије, са могућношћу да том народу даље пастирски приступа. Сачувати обичај паљења бадњака у тренутку када је већина становништва настањена у градовима, нашла је свој израз у црквеној порти. То је свакако доказ домишљатог превода једног обичаја из села у град. Данас се управо то одбијање Цркве да буде аутистична у своје време, критикује, у име аутизма и игнорисања било чега што је у вези са „народом Божијим“, али и контекстом у којем Црква унутар њега ствара своју динамику живота.

 

Аутор, показује извесно свесно игнорисање чињеница, посебно онда када тумачи канон (Труло 65.) који нити има везе, нити се може повезати са „паљењем бадњака.“ Канон говори о идеолошком проблему паганства, а не обичају по себи (његовом перформансу). Да је заиста тако како нам саопштава уважени проф. Милошевић, да ли би онда уистину и један обичај опстао данас, јер су обичаји без обзира на то што су могли имати паганско порекло, добијали своје усмерење и идејни смисао у хришћанству. Зар је потребно подсећати да су свеће, иконе, тамјан и још милион других ствари без којих није могуће данас ни замислити богослужење – заправо паганског порекла, али да их је Црква преобразила.

Уосталом, ако ћемо већ о канонима, Четврти Васељенски сабор (IV, 17) дефинише да обичај постаје важећи и добија своје постојање онда када је практикован тридесет година. Стога, за нас данас и не треба да буде проблем у томе како нешто поништити, него бити у непрестаној динамици преобликовања, како би боље служила Цркви, самим тим и народу Божијем који чини Њене удове. Управо је то била снага Цркве, да усвоји и преобликује све аспекте људског живота. Данашњи страх пред обичајима, који се одмах карактеришу као „пагански“ те самим тим се морају уклонити, представља нешто много страшније, а то је слика једне импотентне Цркве, јер се не верује у Њу да је води и у њој дела Дух Свети. Не веровати у Цркву могуће је само онда када идентификујемо себе са Њом, када одбацимо народ као њене удове, а своје слабости и несналажења у животу идентификујемо са самом Црквом.

 

Уосталом, опчињеност ватром имала је великог смисла, а можда га има и више данас. Ватра је омогућила људима да више не једу сирову храну, да скрате време варења и тиме отворе могућности да човек може да мисли, рационализује и изграђује се све више као људско биће. Ватра је она граница која је омогућавала да човек из пуке борбе за свакодневну егзистенцију, постаје све више мислеће биће. Данас знамо, да колико год нам били чудни и неразумљиви, пагански обичаји су имали унутрашњу логику, рационалност. Плашим се да то није могуће рећи и за овај текст. Завршавам ово мало размишљање речима о. Александра Шмемана: „Варварин ништа не преокреће, он, напросто негира, уништава и разара. Заузимајући према „савремености“ став голог порицања, православље чини исто што и варварин, све више и више негирајући и одбацујући нешто што, напросто, не разуме, за шта га је „баш брига.“

Извор:

Тешка ноћ запаљених ломача...

MILANKLISURA1984.WIXSITE.COM

---

Размишљања о једном чланку и једној визији Цркве: http://www.spc.rs/sr/prof_dr_nenad_s_miloshevitsh_o_javnom_paljenju_badnjaka Прочитавши текст проф. Милошевића, не...

 

 

Men se svidja tekst, sustina, javno gradsko crkveno paljenje badnjaka koje zamenjuje kucno, lep narodno crkveni obicaj i uvod u Bozicni dan.

 

[Ćiriličar]

пре 11 часа, obi-wan рече

A sto se tice porekla same reci - "badanj" je izvorna rec od koje sad imamo "badnjak", a badanj je u starih Slovena bilo drveno korito, koje je sluzilo iskljucivo u obredne (paganske!) svrhe. Toliko o tome.

Јеси свестан колику си глупост написао? Бадањ је шупаљ трупац који су људи користили да са потока или речице одведу воду на воденични точак.  Шупаљ трупац, најчешће од букве, јер буква кад се суши иструли изнутра, а у води може да буде деценијама и не пуца. Може и храст, али ређе, а може и граб, али граба је тешко наћи тако дебелог...мада је набољи, јер има ситна влакна, кончава, али тешко је наћи велик граб, шупаљ са фином формом.

Што се бањака тиче - обичаји су ту да народ памти, преноси са колена на колено своју веру. Не спасава Господ свој народ за дан, нити је духовна обнова могућа за дан, нити иде појединачно. Доказали су литургичари да је затварање двери новотарија, па шта? Ако човек сломи ногу, па не бивајући хирурга и болнице, неко му у екстремним условима ратнм (а Црква на земљи је непрестано у ратним условима са демонима) постави криве грабове штапове, и умота, и направи штаку какву, т нога накриво зарасте - оћемо ли одрезати ногу зато што што је криво зарасла?

Је ли боље да је одрежемо или да мало шепа чова, па иде за овцама, иде, није инвалид и богаљ. Увео Филарет? Кога брига ко је увео, него како се примилио. НИЈЕ бадњак крив што не иду људи на литургију. А што не гледаш ствари обрнуто: можда бадњак привуче некога Цркви, па ако он не оде, његово дете крене за 20 година? Не одгони никог бадњак од литургије, јер они који не иду, наћ'е 500 разлога ван бадњака. Говориш логиком неког почетника а далеко си од почетника. Ето ја никад нисам био на палењу бадњака, и уопште то не сматрам неким битним чином...али сматрам да је леп и користан обичај...не за мене и тебе, али за многе користан...иако ми нисмо бољи од тих других.

Оби, много си бруталан...него, кад тако све црно видиш и у лепим обичајима, има ли ишта паганског у речнику и деловању Бака Прасета? Чудне неке норме имаш...и много пакости и горчине ка свом, властитом, народу неуком...мало то плаши, знаш.

Како год, тупиш безвезе - Бадањ сам ја гледао, и још их имаш не само по етно-селима него и по неким "живим" воденицама...ако је теби млевење жита паганија...

 

[Вукашин]

Тај обичај се примио широм српских земаља. Не видим да ће се ускоро угасити.

Питање на које није одговорено је треба ли се оградити од заједничарења у церемонији са браћом и сестрама?

[Вукашин]

Непоштено је само помињати +Филарета, мени први на памет пада +Амфилохије, када се помиње паљење бадњака.