Претражи Живе Речи Утехе

Да ли је Литургију Пређеосвећених Дарова исправно служити у вечерњим часовима, када је иначе време служења вечерњег последовања, и да ли је у том случају довољно шест сати уздржавања од хране и пића како би се причестили? Приметно је да се и у нашој помесној Цркви последњих година понегде уобичајава служење Литургије Пређеосвећених Дарова у раним вечерњим часовима. Тај обичај је преузет из Јеладске Цркве, где је тo учестала пракса и устаљено правило да се Пређеосвећена служи средом после подне, а петком у јутарњим часовима. Разлог померању службе са уобичајеног јутрњег термина на ране вечерње часове јесте жеља да се вернима који су у радном односу омогући учествовање и причешћивање на том специфичном великопосном богослужењу. С обзиром на то да се код Јелинâ у вечерњем термину сваког петка током Свете Четрдесетнице служи свечани акатист Пресветој Богородици (χαιρετισμοί), једно од најпопуларнијих великопосних богослужења код њих, Пређеосвећена је у тим данима морала да задржи јутарњи термин. Пошто се и код нас суочавамо са истим проблемом у вези са учествовањем запослених у седмичним богослужењима, могло би се претпоставити да је то био разлог да се прибегне таквој солуцији. Ипак, чини се да исхитрена и непромишљена прибегавања практично корисним решењима често могу да доведу до много већих проблема од оних који настају због решења која се оцењују као непрактична, или чак погрешна. У црквеној свести је Света Евхаристија пасхални догађај, не само из разлога што је установљена на Пасху (Пасха – време од вечери Великог Четвртка до Свете и Велике Недеље), већ и зато што је сама суштина њеног служења прослављање Пасхе Господње, увек и изнова. Њено служење реализује учешће (причешћивање) заједнице верних, као и сваког појединца, у Пасхи, – Смрти и Васкрсењу, – али реализује и Други Долазак Господњи: „Ово чините у мој спомен: јер кад год једете Хлеб овај и Чашу ову пијете, смрт моју објављујете и (васкрсење моје исповедате) докле не дође” (1.Кор 11, 24 - 26 и Анафора Св. Василија Великог). Она је догађај радости кроз учествовање у вечном животу у Христу. Са друге пак стране, пост је ванредно литургијско време кроз које Црква упућује своје верне на покајање и очишћење од греха зарад чвршћег и приснијег приљубљивања Христу, Искупитељу и Спаситељу. Пост побуђује код човека свест о сопственој палости, као и о реалности битисања у овом палом и несавршеном свету који у злу пребива, па су стога и црквена богослужења осмишљена на другачији начин. Пошто провођење времена у покајању и посту враћа човека самоме себи, својим слабостима и преступима, те је човек скрушен у молитви и кајању и истовремено усредређен на милостињу и свако доброчинство, ради омекшања срца и надоградње савести, Црква поставља Евхаристију као коначни циљ његовог хода по „пустињи“ поста. Господ наш Исус Христос, који је наш Пут, Истина и Живот, тојест образац у свему, па и у посту, Својим искупитељским наумом одлази у пустињу, пости и моли се, изнурава себе, припремајући се за Свој искупитељни пут ка Својој Пасхи – Крсту и Васкрсењу. Подстичући верне да, у границама људских способности, опонашају тај искупитељни и спасоносни обрaзац, желећи да у свему буду подобни Њему, Црква је устројила и дисциплину поста, као и посебно уређено литургијско време које га прати, осмишљава и усмерава. Црква осмишљава и реализује литургијски програм тако што сама улази у одређено време које „не означава само њену ’идеју‘, већ њену радост или тугу, њен живот и конкретно постојање“ (А. Шмеман, Велики пост, Крагујевац 1983, 74). Улазећи пак у време поста, време својеврсне туге, које се не подудара са евхаристијском радошћу, Црква строго забрањује савршавање Евхаристије, али истовремено не лишава верне благодатног животног Извора, причешћујући их Даровима принетим и савршеним на недељним евхаристијским „прослављањима“. Литургија Пређеосвећених Дарова је специфично богослужење које се данас савршава само у време Свете и Велике Четрдесетнице, док се у прошлости служила средом и петком током читаве године. Конструкција овог последовања је настала по узору на празничне вечерње Литургије Светог Василија Великог. Састоји се, такође, из два дела: вечерњег последовања и делова Божанствене Литургије. Разлог служења ове Литургије јесте причешћивање верних претходно освећеним Светим Даровима, у данима када Света Црква забрањује приношење евхаристијских Дарова и савршавање евхаристијске Литургије. Старо правило, које потиче још од времена светих апостола (Дап. 2, 46), да верни приступају Светом Причешћу свакодневно (Св. Василије Велики, Писмо Кесарији патрицији: „Причешћивати се свакодневно Светим Телом и Крвљу Христовом добро је и корисно… “ , PG 32, 484) или бар четири пута седмично (Св. Василије, исто: „Ми се заиста сваке седмице четири пута причешћујемо, недељом, средом, петком и суботом, као и другим данима ако је спомен неком светом.“). Канонске одредбе о неприкладности вршења приноса (јер је Евхаристија пасхални, радосни догађај) у данима строгог поста (време туге и жалости) превазилажене су причешћивањем Светим Даровима освећеним на недељној евхаристијској Литургији. Пре устројавања форме заједничког причешћивања у храмовима, верни су односили честице Светога Тела својим кућама како би се сами свакодневно причешћивали (Св. Василије велики, исто, 485). Најстарији помен о Литургији Пређеосвећених Дарова наводи 52. канон Трулскога Сабора 692. године, док се најстарија сведочанства о њеној форми налазе у чувеном Барберинском Евхологију, датираном нешто касније (крај 7. или почетак 8. века), што упућује на закључак да је чин Пређеосвећене постојао у црквеној пракси и пре тих датума. Актуелни канон Трулског Сабора истиче: „У све дане поста Свете Четрдесетнице, осим суботе и недеље и светога дана Благовести, нека бива Света Литургија Пређеосвећених Дарова“, што јасно указује на пост као смисао њеног постојања. Одредба Трулског Сабора кроз овај 52. канон заснована је на већ постојећем правилу о неслужењу евхаристијске Литургије у данима Великога поста. У то нас уверавају и канони Лаодикијског Сабора, из друге половине 4. века. Тако 49. канон овог Сабора каже да „не треба у Четрдесетници Хлеб приносити, осим само суботом и недељом“, али и да „рођендане“ (спомен страдања) Светих Мученика (51), као и венчања и рођендане (52), не треба чинити. С обзиром на то да Црква у периоду Свете Четрдесетнице забрањује савршавање Евхаристије у све седмичне дане, осим суботе и недеље, причешћивање верних у тим данима (понедељак – петак) бива после заласка сунца, у оквиру вечерњег богослужења, а пошто се оконча време целодневног поста. Значајно је истаћи да се овде ради о тоталном посту, што буквално значи неузимање никакве хране нити пића од вечере претходног дана до причешћивања те вечери, што и јесте разлог споја причешћивања са последовањем вечерња. Тај однос поста и причешћивања је определио и време служења Литургије Пређеосвећених дарова, али и време трајања поста пред Причешће. Дакле, пост траје готово двадесетчетири часа, а причешћивање бива по истеку поста у раним вечерњим часовима. Временом је дошло до поремећаја овако установљеног поретка. Ограничавање причешћивања верних на свега четири пута годишње допринело је слабљењу дисциплине поста. Са друге стране, свест о томе да се тотални пост разрешава тек после вечерњег богослужења учинила је да се у време Четрдесетнице време служења вечерња помери, негде на ране послеподневне часове, а негде и на јутарње часове, све у зависности од тога на који начин верни практикују пост. Следствено, служење Литургије Пређеосвећених Дарова је под тим новим околностима остало да буде привилегија манастирских заједница и епископских катедралних храмова, док је по парохијама готово ишчезла пракса њеног служења, све до најновијих времена такозване литургијске обнове, када је поново враћена у богослужбени програм многих парохија. Имајући у виду околности под којима живе савремени хришћани, као и њихов однос према посту, ревизија времена служења Пређеосвећене постаје озбиљан проблем, чијем решавању се приступа олако, без правилног литургијског и богословског расуђивања. Исправан начин пошћења је данас ограничен искључиво на време трајања евхаристијског поста, дакле од поноћи па до Причешћа на јутарњим Литургијама. Такав пост се практиковао и при оживљавању праксе служења Пређеосвећених Литургија средом и петком током Свете Четрдесетнице. С обзиром на то да је једна од израженијих тежњи литургијске обнове било и „постављање ствари на своје место“, а пошто се по правилу Пређеосвећена савршава у склопу вечерњег богослужења, онда је било природно да се она врши увече, када је и време служења вечерње аколутије. Међутим, пошто ни свештенослужитељи ни већина верних који желе да се причешћују у тим данима нису у стању да издрже двадесетчетворочасовни пост, прибегава се „правилу“ о шесточасовном посту пред Причешће. То практично значи да пост пред Причешће започиње после подневног ручка. Оваква пракса, нажалост, представља грубо нарушавање како смисла поста, и начина причешћивања, тако и целокупног смисла литургијског времена Свете Четрдесетнице. Пре свега, шесточасовни пост пред Причешће никада није било правило православних – осим у случају да се Литургија врши у раним јутарњим часовима, када је по обичајном праву потребно најмање шест часова тоталног поста – већ је то одредба Тридентског сабора и она је за римокатолике важила све до Другог Ватиканског сабора када је сведена на свега један сат. Друго, једини смисао причешћивања под оваквим видом (Пређеосвећеним Даровима) и у време прописано за причешћивање (вече, по заласку сунца) јесте тотални двадестчетворочасовни пост. На почетку овог одговора могло се наслутити да је поимање литургијског времена у периоду Свете Четрдесетници на неки начин изокренуто, другојачије осмишљено, па се тако и однос поста и Причешћа поставља на другачијим релацијама. Стога, ако се у редовним приликама пости како бисмо се причестили, у периоду поста, када је забрањено савршавање божанствене Евхаристије, приступа се Светом Причешћу због тога што се пости. Разлог причешћивању у околностима поста треба посматрати као неопходност снажне духовне потпоре, у виду својеврсне попутнине „путницима“ који преваљују суровост пустињског хода. То је духовна храна која ће их оснажити у трудовима и сачувати од искушењâ Сатане, којима су они који посте изложени, попут Самог Спаситеља у пустињи. Из свега до сада реченог може се закључити да је право време служења Литургије Пређеосвећених Дарова увече, после заласка сунца, када је иначе време служења вечерњег последовања, када и истиче канонско време поста. Када свештенослужитељи и верни ревнују у посту и држе га по правилима светих канона, тада је и служење Пређеосвећене увече једино исправно. Међутим, служити Литургију Пређеосвећених Дарова увече само због ревности према богослужбеном Типику, а истовремено се не придржавати одредаба о посту и о причешћивању у време поста, јесте тешко огрешење и о пост и о Причешће. Исправно је из тог разлога Свети Архијерејски Сабор Српске Цркве донео одлуку да „у случају служења пређеосвећених Литургија у вечерњим часовима, свештена лица и верници који желе да се причесте на овим Литургијама треба да се, након претходног поста, уздржавају од хране, пића и пушења од поноћи” (АСбр. 31/зап. 102 од 23/10. маја 1995. године). Проф. др Ненад С. Милошевић Извор: Инфо-служба СПЦ

У претходном осврту под насловом „О пливању за крст“, наведена је и новоустановљена пракса јавног паљења бадњака уочи празника Рождества Христовог – Божића, као један од феномена који је такође попримио форму црквеног богослужбеног чина, а чија садржина је упитна. И ову манифестацију попут претходне, изузев обредног дела прати и пригодни забавни програм, који врхуни у неизоставном ватромету и употреби разних пиротехничких средстава. Загушени разноврсним тумачењима символике бадњака, која се протежу од паганског наследства, па преко „рођака“ све до самога Богомладенца Христа, јавно паљење бадњака је за неке постало најзанимљивијим, а код многих и јединим обележјем поменутог празника. Мистагошко пак учешће (μετέχω = причешћивати се) у тајни Оваплоћења, остала је привилегија знатно мањег броја причасника Тела и Крви вечнога Богомладенца Христа. Уношење бадњака у домове православних Срба и његово паљење јесте древни обичај о чијем пореклу се мало зна. Мишљења по овом питању су подељена и крећу се, како је тим поводом истакнуто, почев од оних који сматрају да бадњак представља бивше паганско божанство, којега се наши преци нису успели одрећи преласком у хришћанство, до оних који у храстовој, маслиновој или церовој грани виде самог Христа Спаситеља – Древо животное. Неодрживост оба ова виђења, према нашем скромном мишљењу, подстиче на следеће питање: због чега се, било то паганско божанство или пак „Господ Исус“, спаљују на свечаној ломачи, и то баш за празник Божића? Не упуштајући се у детаљну расправу о символици која се бадњаку приписује, као и разним пропратним радњама, ипак бисмо се осмелили да устврдимо да оба виђења садрже извесне елементе истине, а који указују на дубок смисао овог лепог и корисног народног обичаја везаног за породично прослављање празника Божића. Истовремено, треба нагласити да упорно истицање паганског порекла славе, бадњака и других елемената хришћанског живота православних Срба, од стране неких „учених“ умова, не представља резултате њихових научних сазнања, већ заправо патолошку жал за паганским, као и жељу за неопаганизацијом сопственога народа. Сведочанства која су, наиме, забележена у неким крајевима Српског поморја, Боки Которској и Херцеговини, према којима се, у не тако давној прошлости, бадњак полагао на огњиште уз одважне речи домаћина: „Нека гори идол криви, слава Теби, Боже живи“ (Бока Которска); или: „Нека гори ивер клети, слава Теби, Боже свети“ (Херцеговина), убедљиво указују на порекло обичаја. У складу са тим, у светој Божићној ноћи паганско божанство, којем се некада клањаху давни преци, заветно се спаљује уз истовремено исповедање вере у Господа Исуса Христа. Штавише, пропратно посипање ловора по поду куће исказује победу Живога Бога над паганским идолима - мртвим ивером. Упоредо са тим, крстолико преливање бадњака вином наводи на становиште да је свечано полагање тог нарочитог дрвета на ватру својеврстан чин везан за култ мртвих, што препознајемо у нашој локалној богослужбеној пракси где се вином прелива умрли при полагању у гроб, гробови покојника, али и кољиво припремљено за покојне мирјане и прослављене светитеље. С обзиром на то да је актуелна српска пракса преливања вином релативно новијег датума настанка, могуће је закључити да је тај обичај преузет из „обреда“ ложења бадњака, а не обрнуто. Ишчезнуће овог првобитног односа према бадњаку вероватно је узроковано потребом да се том чину изнађе други смисао, очишћен од сећања на паганско порекло обичаја, - јер многобожије идолов упразднисја-, као и да би се истакла снажнија символика празника Божића. У жељи пак, да се у породичном окриљу дочара амбијент витлејемске пећине, сходно владајућем обичају, по поду дома се распростире слама, док сви чланови породице, седећи на поду вечеравају из једног суда - наћви, узимајући храну прстима и грејући се ватром са огњишта као божанским огњем у тој светој и благословеној ноћи. Како је ватра у тој ноћи била другачија од свих других ватри током године, пошто ју је освећивало Тело Онога који в јаслех возлежит, а Кога је она грејала и уједно осветљавала прескромни простор свете пећине испуњен неизмерном благодаћу, тако је дрво којим се ложила та ватра постајало освештано, и као такво бивало нарочито поштовано, слично како се то ради са свећама и кандилима које прислужујемо у светим храмовима. Међутим, паљење бадњака на јавним местима, углавном у црквеним портама или по градским и сеоским трговима, уз присуство великог броја људи, верника и знатижељника, посве је нов обичај, стар свега неколико деценија. Прво јавно паљење бадњака десило се на платоу испред Цетињског манастира почетком седамдесетих година XX века, и то на иницијативу архимандрита Марка Калања, тадашњег секретара блаженопочившег Митрополита Данила Дајковића. Према усменом сведочанству о. Марка, он је, позивајући се на предратни обичај да се војсци у касарнама носио бадњак од стране угледних грађана како би био спаљен у присуству војника и официра, издејствовао од Удбе дозволу за дотични чин. Инспирисан овом праксом, у Београду је тек негде у распону 1985-1986. године, тадашњи игуман манастира Светог Архангела Гаврила у Земуну, а потоњи Епископ милешевски г. Филарет, увео праксу јавног ложења бадњака. Догађај се збио на платоу испред наведеног манастира, и том приликом је по први пут установљен обред (свештенорадња) освећења бадњака, који су пратиле све друге култне радње које су неговане у приватним домовима. Подразумева се да је од тада овакве манифестације пратио и пригодни културно-уметнички програм. За тадашње време је једна оваква приредба била оправдана с обзиром да је, после Цетиња, то био први излазак Цркве изван храмовних порти, односно прво јавно прослављање Божића. У потоњим временима, нарочито после деведесетих година XX века, овај феномен се проширио по свим српским земљама, тако да су данас ретка места где се обичај спаљивања бадњака не практикује, претећи чак да потисне или у најмању руку ослаби традиционално породично прослављање Божићне ноћи у породичним домовима. Покушај да се јавном паљењу бадњака да црквени карактер, то јест да се устроји „чин освећења и паљења бадњака“, те да исти постане централном јавном манифестацијом сматрамо, пре свега, неприкладним. Један од разлога је већ наговештена могућност да се породично прослављање празника Божића, заједно са свеукупним богатством смисла и доживљаја, пренесе на улице и претвори у манифестацију испуњену свакојаким садржајем, како је уосталом већ неко смело истакао, - од врућег вина и ракије до тешке артиљерије. Други, и за православне хришћане неупоредиво важнији разлог обавезујућег карактера, јесте канонска забрана паљења култних ватри. Сходно 65. канону Трулскога сабора свако паљење ватри у било које обредне сврхе се за православне хришћане сматра тешким преступом, због чега се починиоци подвргавају строгим казнама: „Заповедамо да се од сада престане ложење ватри, које неки о новомесечјима (први дан у месецу) пале пред својим радионицама и кућама, које ватре (затим) неки и прескачу, чинећи то по неком старом обичају. Који, дакле, тако што учини, ако је клирик, нека се свргне; а ако је лаик, нека буде одлучен…“ После ових изричитих наредби Свете Цркве, изречених на Светом и Васељенском Петошестом сабору, свака расправа о оправданости практиковања новопројављеног обичаја јавног спаљивања бадњака је сувишна. Коначно, неопходно је да се верни истрајно подстичу и пастирски поучавају у циљу исправног разумевања смисла и значаја породичних обичаја везаних за прослављање празника, у конкретном случају Божићњег бадњака[1]. Благодарећи управо таквом свештеном поучавању, они ће поново бити у стању да на примерен и предањски начин учествују у мистагогији празника и у својим домовима, заједно са својим породицама, припремајући се тако за стварно и непосредно сједињење са Оваплоћеним Богом на Божићњој Литургији. Проф. др Ненад С. Милошевић, редовни професор Православног богословског факултета у Београду Извор: Инфо-служба СПЦ

У последњих неколико деценија су на сцени јавних наступа наше помесне Цркве светосавске одомаћени неки, на први поглед – богослужбени, обичаји који су са одушевљењем прихваћени у ширим слојевима нашег народа. Поред јавног паљења бадњака и све популарнијих „литија“ ту се посебно истиче такозвано „пливање за крст“, свечаност која се приређује у част празника Богојављења (19/6 јануара). Колико је овај обичај, заједно са другим овде поменутим, популаран говори и многољудна публика која прати свечаност, али и заинтересованост медија који доприносе значају целог догађаја. Порекло овог „чина“, или боље речено – чињења, се може довести у везу са уставном литургијском праксом богојављенског благослова вода (εὐλογία τῶν ὑδάτων), која се од древности практикује у јелинофонским Црквама, али и са популарним руским обичајем купања у отвореним водама на празник Богојављења. Нажалост, овде код нас новоустројена пракса би могла да се третира само као неуспели покушај уобличења оригиналног локалног „чина“. На сву срећу сам обичај није настао вољом и одлуком црквених власти, а још мање неком посебном духовном потребом уцрковљених верника. Обичај се појавио иницијативом спонтаног полета у слободнијем доживљају Цркве и њеног богослужења, што се види и из самог садржаја програма који се приређују. О неком поретку или пак типику нема ни назнака, а сваки литургијско-богословски смисао је демантован самим чињењем. Коначно, садржина програма се може дефинисати више као нека својеврсна спортска манифестација са религијским предзнаком, врло често допуњавана, или „украшавана“, елементима маскенбала. Оваква једна манифестација не би била проблематична када у њој не би учествовали свештенослужитељи као предводници „обреда“, и када Часни Крст, и поред неоспорног поштовања који му неизоставно указују пливачи, не би био кориштен као такмичарски реквизит, попут ватерполо лопте. Стога сматрамо да би, у циљу чувања свештености празника Богојављења, Часнога Крста и црквених свештенорадњи, морао да се разлучи јеролошки садржај од фолклорног, односно спортског. Чин великог водоосвећења настао је у дубокој древности у оквиру свете тајне крштења која се савршавала на одређене празнике (Велика Субота, Педесетница, Божић, Богојављење, Лазарева субота). Освећена вода на празник Богојављења имала је посебан значај за верујуће управо због тога што је на тај празник вршена успомена на Крштење Господа Исуса Христа у реци Јордану, па су верни захватали ту воду и односили је ради освећења домова, пијења и кропљења њоме током читаве године. Потапање Часнога Крста у освећену воду, које је настало када крштења више нису обављана на празник Богојављења, као да је требало да буде замена самом погружавању катихумена, те је на тај начин истакнуто символичко погружавање Господње у Јордану. С обзиром да су се од самих почетака црквене историје крштења обављала и у стајаћим и текућим водама природно је било да се и водоосвећење савршава над њима. Током византијског периода развоја богослужења дошло је до комбинованог начина водоосвећења, у храму (крстионици) и на отвореним водама (реци, мору, језеру). Дакле, тамо где постоји обичај и где то околности дозвољавају, излажење на реке или друге воде уз појање тропара био је наставак чина освећења воде у храму. Трократно пак потапање Крста у воду, било у купјељ у храму, било у реку или море, уз појање тропара Во Јордање крешчајушчусја… завршни је свечани чин великог водосвећења, и само као такво оно може бити третирано од стране свештенослужитеља и верног народа. Свако одступање од овог поретка и придавање неког другог смисла или садржине представља грубо огрешење о свештеност чина и дело је светогрђа. Најузвишенији вид исказивања поштовања Часном Крсту, јесте литургијски третман те најдрагоценије хришћанске реликвије. И поред честих ненамерних, али и непромишљених употреба Живоноснога Крста , попут многобројних изображења крста у нашим храмовим (често непримереним и претераним – по подовима, на прекривачима или намештају, до разноразноврсног потрошног материјала који се продаје у црквама – н.пр. брикетима), Црква је истакла ауторитативан образац по коме се треба равнати при свакој употреби овог спасоносног оруђа – сад животниј, а то је чин воздвижења Часнога Крста, који се савршава на истоимени празник - Крстовдан. Са коликим благочешћем, са коликим страхопоштовањем и са каквим благољепијем се ово непобједимоје оружије износи на поклоњење говори богослужбени устав тога празника. По правилу, а како нам сведоче најстарији писани споменици, Крст за благосиљање (σταυρός εὐλογίας) се чува у ризници храма, а у новије време на часној трапези (не да би био при руци свештенослужитељима за сваку пригоду, већ зато што је трапеза најпоштованије место које приличи његовом похрањењу), и њиме на Литургији благосиља (само) архијереј, закључујући молитву анафоре благословом: И да буду милости Великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа… (што у суштини и јесте неизоставно воздвижење на свакој Литургији, као њен структурални елеменат). Употреба пак Крста у друге сврхе, попут натјецатељске под називом „пливање за крст“ није у сагласности са црквеним етосом поштовања Крста Господњег. Обичај купања (погружења у отвореним водама) који практикују браћа Руси и у неком виду браћа Јелини јесте благословен обичај, не различит од оног првобитног – пијења и кропљења освећеном водом. Пошто верујемо да се освећењем воде на празник Богојављења, било у храму било на реци, освећују све струје вода под небом, добровољно купање у водама тога дана за хришћане представља изузетан благослов освећења сопственог тела, својеврсна обнова крштењског погружења. Имајући све ово у виду и настојећи да будемо верни предању Цркве и поштујући богослужбени поредак, сматрамо неопходним да одговорни црквени пастири прибегну литургијској акривији и побрину се да чин великог водоосвећења буде свештен и неповређен. Појединачна, или пак групна погружавања верних у воду могу да се врше самоиницијативно на сваком прикладном месту. Притом, спортско-такмичарске приредбе несумњиво треба подржати у смислу изградње витешког духа и чврстог карактера заснованог на хришћанским вредностима, при чему би их требало организовати на примеренији начин. Проф. др Ненад С. Милошевић, редовни професор Православног богословског факултета у Београду Извор: Инфо-служба СПЦ

Заупокојене службе могу се са сигурношћу сврстати у најстарија црквена последовања. Упокојење и погреб хришћана били су од самог почетка у центру пажње заједнице којој је покојник припадао. О томе јасно сведоче Дела апостолска описујући првомученичку смрт архидијакона Стефана: „А људи побожни сахранише Стефана и учинише над њим велики плач“ (Дел. ап. 8, 2). Будући да су прве хришћанске заједнице сачињавали хришћани из јудејства, извесно је да је сам поредак погреба обављан сходно јеврејском обичају: „Тада узеше тијело Исусово, и обавише га платном и мирисима, као што је обичај у Јудеја да сахрањују“ (Јов. 19, 40). Ипак, изразито есхатолошка свест првих хришћанских општестава била је од одлучујућег значаја за нови доживљај смрти, не више као неизбежног природног феномена, већ као добитка живљења са Христом (в. Филипљ. 1, 21-23). Сама природа свештених последовања везаних за умрле, као и однос заједнице према њеним покојним члановима, нису проистекли само из овог новог хришћанског поимања смрти, него и из доживљаја Цркве као есхатолошке заједнице: „Јер сте ви сви један (човек) у Христу Исусу“ (Гал. 4,28). Али, постепено слабљење првобитног, изразито есхатолошког, заноса чланова Цркве, односно слабљење евхаристијске свести верних, које је током времена резултирало појавом индивидуалистичке религиозности, није могло, а да не доведе до деформација и у самој литургијској, пре свега телетургијској (обредословној) пракси Цркве. Последице таквога стања изразито су уочљиве, нарочито у новије време, код последовња усопших. Имајући за циљ да се у овом огледу бавимо проблематиком заупокојених последовања, осећамо потребу да одмах на почетку укажемо на неопходност диференцијације између телетургијског приступа последовању усопших и лутургијског поимања молитве Цркве за упокојене. Можда, на први поглед, ова подела звучи парадоксално али је она и те како битна за сучељавање са проблемима са којима се сусреће савремена литургијска пракса, те, следствено, и само литургијско богословље. Ради сликовитог приказа ове проблематике наводимо неке примере из те, свакодневне, ако не већ „званичне“, литургијске праксе: 1. опело се савршава и схвата као пригодно молепствије Цркве за упокојење душе новопрестављеног хришћанина; 2. парастоси су приватни обреди које сродници покојника уприличују у дане њихових помена; 3. у неким приликама, а у неким крајевима учестало, служе се „заупокојене“ Литургије и 4. на Задушнице, као и у другим приликама када се врше заједнички помени умрлих, после Литургије савршава се „општи“ парастос као засебна служба „за упокојење душа преминулих…“ и тако даље. О чему се, наиме, ради? Да ли је проблем у молитвословљима као таквим или у самоме приступу истим, као средствима која Црква, наводно, користи за неке „посебне намене“ Одговор на ово питање можемо потражити у самом литургијском предању наше Цркве. Првобитна литургијска пракса везана за сахрану и помене усопших била је, као што смо нагласили, израз богословске свести Цркве о усопшим и о њиховој вези са самим бићем Цркве. Сведочанства која нам пружају литургички извори нису ипак довољна за реконструкцију последовања у раној Цркви обављаних приликом погреба, а још мање оних при вршењу „помена“. Поред спорадичних навода о заупокојеним службама у делима светих Отаца и другим црквеним списима не срећемо детаљније описе истих. Оно, што се на основу тих замагљених информација са сигурношћу може закључити јесте да је сахрана неког члана црквеног општества првобитно представљала повод за савршавање Евхаристије. Најстарије сачувано сведочанство о томе налазимо у Апостолским установама (4. век), које, подстичући хришћане на молитву за умрле, прописује: „Неприметно се сабирајте у кимитиријама (=на гробљима), чтенија из свештених књига чинећи и појући за уснуле мученике и за све од века свете и за браћу нашу у Господу уснулу, и обрасце царскога тела Христовог, угодну Евхаристију, да приносише у црквама вашим и у кимитиријама, и на спроводима уснулих појући да их испраћате, ако су верни у Господу“. Евсевије Кесаријски, пак, описујући величанствени погреб Константина Великог (+340), наводи да је том приликом служена Литургија (Agia Thisiastiriu). Одредба картагинског сабора (419), који својим 41. каноном забрањује савршавање свете Евхаристије (entheos latria) при сахрани уколико свештенослужитељи нису на таште (nistiki), иако, посредно, убедљиво сведочи о постојећој пракси савршавања Литургије при сахранама. Од ништа мањег значаја за нас је и сведочанство блаженог Августина (354-430), који тврди даје пре полагања у гроб за покојника приношена „жртва нашег искупљења на уобичајени начин“, што јасно указује на евхаристијску службу. У вези са проблемом о којем је реч, могу се навести и 18. канон картагинског сабора и 73. канон трулског сабора (691), који забрањују раздељивање светога Причешћа скончавшим (thelevtisantes). Овај податак би такође могао указивати на то да је и у периоду када су одржавани ови сабори (од почетка 5. до краја 7. века) при погребу још увек савршавана света Евхаристија или пак да је сахрана довођена у везу са Литургијом пређеосвећених дарова.“ Сличан закључак можемо извести и из сведочанства Теодора Валсамона (12. век) који тврди да су се упокојени епископи полагали у гроб држећи у рукама „свети хлеб“. Поуздана реконструкција поретка заупокојеног последовања у комбинацији са Литургијом, како је већ напоменуто, није могућа због недостатка релевантних података. Али, неоспорна информација о првобитном споју сахране са Евхаристијом, као и докази о нераздвојивој вези других светих Тајни и обреда са светом Литургијом, омогућавају нам да прозремо на који је начин савршавана сахрана и помен у комбинацији са светом Литургијом. Први закључак који можемо извући из постојећих, иако не и довољних, информација литургичких извора јесте да првобитно није постојало посебно заупокојено последовање већ су молитве које се налазе у најстаријим записима највероватније изговаране на такозваним заупокојеним Литургијама. Овакав закључак оправдава чињеница да се у одговарајућим древним текстовима {Апостолске установе и Серапионов Молитвослов“) наводи само по једна молитва, случај који је карактерисао сва остала последовања тога времена. Томе у прилог, такође, иде и поредак молења „за оне који су се упокојили у Христу“ у тексту Апостолских установа, који би по својој конструкцији могао представљати саставни део Литургије апостолских установа, а исто тако и „молитва за умрлог и оног који се сахрањује (спроводи)“ у Серапионовом Молитвослову, по свој прилици, као и све остале молитве овог Молитвослова, уграђује се у (Серапионову) Литургију. Уосталом, поредак словенских Служебника, који предвиђа да се на такозваним заупокојеним Литургијама после сугубе јектеније произноси јектенија за упокојене и молитва: Боже духова и свакога тела…, очевидно није ништа друго до потврда ове древне црквене праксе. Усуђујемо се, дакле, да закључимо да је у раној Цркви приликом сахрана и помена савршавана Литургија у коју је уграђивана и молитва за покојног. Молитви је, наравно, претходила заупокојена јектенија, како то сведоче Апостолске установе.“ На основу истог списа може се, такође, извести закључак да су заупокојена јектенија и молитва која је следила произношени „пошто се возгласило све из прве молитве“, дакле после јектеније верних, што је случај и код осталих Тајни и обреда. Из списа Дионисија Ареопагита О црквеној јерархији, може се, међутим, закључити да већ у 5. веку није постојао обичај савршавања Евхаристије приликом сахрана. Скромни пак подаци о поретку заупокојеног последовања које нам саопштава Ареопагит, усредсређујући се више на „созерцање“ неголи на праксу, уверавају нас да је претходна нераздвојивост заупокојеног последовања са Евхаристијом оставила дубоког трага на актуелни поредак. На то указују неки од карактеристичних елемената последовања, наслеђени из те првобитне форме: „сабрање“ (sinaksis), свештенодејствовање епископа, савршавање последовања у храму (а не у припрати, како је то касније постао обичај), полагање одра покојника уз сами жртвеник, односно часну трпезу (уколико је покојник био свештеник) или испред олтара (уколико је био монах или лаик), јектенија за катихумене. Већ у овом Ареопагитовом штуром опису последовања разазнајемо неке од главних елемената данашњег поретка заупокојеног последовања. Спочетни благослов, чтенија, песме псалама, јектенија за усопше, јерархова молитва, последњи целив, преливање покојника уљем, молитва јерархова за упокојеног, полагање у гроб); оно ће временом еволуирати, те добити савремену форму, која у суштини није ништа друго до један вид монашког јутрења. Даљи развој заупокојених служби можемо пратити у богатој заоставштини рукописних Молитвослова (Требника) који се датују од 9. века па све до њихове стандардизације у штампаним Молитвословима 17. века, у којима, колико нам је познато, нема ни помена о некој вези ових последовања са светом Евхаристијом. Главно питање које нас овде заокупља јесте питање: због чега је дошло до издвајања заупокојеног последовања из Литургије, односно због чега је тако рано ишчезла пракса савршавања Евхаристије при сахранама? Ако су, наиме, све Тајне и обреди од самог свог настанка били нераскидиво везани за свету Евхаристију (прецизније речено, били су конструктивни елементи саме Литургије), јер је у свести Цркве њихово испуњење и главница било у „давању богоначалних Тајни (=светога Причешћа) ономе над ким се последовање савршава:“; у конкретном случају (на опелу и парастасу) то је, условно речено, немогуће остварити. Чини нам се овде сигурним да Ареопагит, тврдећи да „не постоји готово ниједан савршени (довршени, испуњени) јерархијски обред без најбожанственије Евхаристије“ и наглашавајући при том прилог гошово (shedon), има у виду управо обред за усоише. Ову констатацију можемо потврдити чињеницом да писац Ареопагитских списа у поглављу О црквеној јерархији све Тајне и обреде којима се бави (крштење и хризма, освештање мира, освештање жртвеника, хиротоније, монашки постриг) доводи у директну везу са светом Евхаристијом, осим тајну за блажено упокојене. Овде се, дакле, може извести закључак да је немогућност физичког учешћа усопшег у Евхаристији (немогућност да се причести светим Тајнама) чинила могућим и прихватљивим обављање сахране и одвојено од Евхаристије. Сигурно је да су коначно раздвајању сахране од свете Литургије допринели, пре свега, и многи практични проблеми са којима се у градским срединама слободног хришћанства (од 4. века) суочавао постојећи богослужбени поредак. Један од главних узрока је, свакако, била и немогућност усклађивања сахране неког члана заједнице са литургијским програмом парохије, што се јасно види и из горе наведеног 41. канона картагинскога сабора. Иако је, као што се да закључити из Ареопагитовог описа сахране, чин погреба врло рано формиран као независан од Евхаристије, те услед тога постепено прерастао у дугачко и за свет мирјана тешко разумљиво последовање, ипак је у свести Цркве остала неизбрисива веза Евхаристије и помена покојника. Анализирајући текстове евхаристијских Литургија, уверавамо се да се Црква на свакој Литургији сећа покојних хришћана, штавише даје Литургија остала централно место помена умрлих. То се најбоље очитује у структури саме Анафоре (Узношења) у којој покојни чланови Цркве заузимају конструктивно место. (Пошто није могуће да овде изложимо све варијанте многих литургијских форми, ограничавамо се на свима приступачну Златоустову Литургију.) Поред велике (сугубе) јектеније на којој дијакон произноси молитве за блажене и незаборавне ктиторе светога храма и за све ире нас усоише оце и браћу нашу, православне, који овде и свуда почивају, у завршном делу Анафоре, названом Диптиси, поименце се помињу сви и све због којих се приноси словесна служба (Евхаристија): за преминуле у вери праоце, оце, патријархе, пророке, апостоле, проповеднике, евангелисте, мученике, исповеднике, оне који се уздржавају и за сваки дух праведника у вери скончавшег… Црква посредује за остале покојне чланове: И помени све оне који починуше у нади на васкрсење живота вечнога (овде се додају имена усопших којих се спомен врши) и упокој их, Боже наш, где осматра светлост лица Твога. Смисао евхаристијског помена умрлих огледа се, као што смо већ нагласили, у самој природи Евхаристије, у којој помен сачињава органску компоненту Анафоре. Помињањем умрлих, према светом Кирилу Јерусалимском, „у време предложења свете и најстрашније жртве“ њихове душе „велику ће корист имати“. Инсистирајући овде на речима светога Кирила можемо поставити питање:а зар неће душе велику корист задобити и онда када се помињу на некој другој, неевхаристијског служби (опелу или парастосу)? Сваки директан одговор на ово питање, позитиван или негативан, могао би бити подједнако погрешан уколико не би изражавао суштину самог помињања. Суштина помињања јесте утеловљење свих у Тело Христово (Цркву), а оно се остварује искључиво кроз Свету Евхаристију (в. 1. Кор. 10, 1617).“Ниједно друго помињање, односно мољење (конкретно на опелу и парастосу), не сме бити лишено овог евхаристијског смисла. Оно, штавише, мора да се улива у евхаристијско сећање. У супротоном, оно може изгубити свој суштински смисао. Да би, пак, било могуће довести у везу помињање (мољење) на опелу или парастосу са Евхаристијом, неопходан је исправан приступ самим овим последовањима. 1) Пре свега, главни и основни предуслов за нераздвојивост заупокојених последовања са Евхаристијом јесте да она морају бити дело Цркве, дело читаве евхаристијске заједнице, а не приватизован догађај резервисан за посебне прилике. У том случају, конкретно последовање). ће имати припремни карактер који ће се савршити (довршити) на Евхаристији. 2) Други веома важан моменат јесте да се на првој Литургији после сахране, у време вршења помена, имена покојника придодају (у Диптисима Анафоре) именима свих оних који починуше у нади на васкрсење живота вечнога. На тај начин ће заупокојено последовање представљати „припрему за сабитисање“ усопшега са Христом, а света Евхаристија ће бити остварење и печат том сабитисању. Извор: Ризница литургијског богословља и живота