Jump to content

Поуке.орг - инфо

АДМИНИСТРАТОР
  • Број садржаја

    27736
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    111

Everything posted by Поуке.орг - инфо

  1. Катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, био је гост емисије "Магазин плус" на програму "Данкос плус Телевизије" из Косовске Митровице. Разговор је водила Биљана Спасојевић. У оквиру разговора катихета Бранислав Илић је говорио о значају мисије Цркве и живота у Христу који је свецело утемељен на светотајинском и световрлинском начину живота. У наставку разговора гост Биљане Спасојевић говорио је о свом филмском остварењу "Свети Василије Острошки-сведок васкрсења", поводом 350-годишњице упокојења Светог Василија великог чудотворца и исцелитеља острошког. Свети Василије је уткан у биће нашег народа, он је светитељ који нас је и за живота, а ето и неколико векова након упокојења, он нас из острошке светиње учи да ходимо путем који води у радост вечнога живота. Свети Василије је један од најпоштованијих светитеља из рода нашега, и готово свакодневно реке ходочасника походе острошку светињу. Филм о Светом Василију поручује да је љубав светитеља Острошког из дана у дан све већа према нама недостојнима. Филм нас позива да бар део врлина које је поседовао Свети Василије, применимо у свом животу, да живимо по томе и испунимо аманет који нам је оставио Свети Василије, да не заборављамо братољубље и праштање, а особито да не заборавимо богослужбени императив и позив да сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предамо, као што је то чинио Свети Василије Острошки, истакао је катихета Бранислав Илић говорећи о светитељу острошком и документарном филму у његову част. Говорећи о свом животном путу и предавању у службу Цркви, катихета Бранислав је истакао важност препознавања призвања Господњег јер Господ свакога човека призива на одређену службу. Суштина овог питања је јасна, јер Господ призива свакога од нас, призива свакога човека на одређену службу, зато је важно да се одазовемо на призвање и позив Божји. Потребно је да знамо да свака служба у свом корену садржи служење. Овај живот нам је дарован као велики дар љубави Божије, дарован нам је као највећи поклон, и потребно да на тај велики дар узвратимо сваким добром, пре свега, узрастањем у врлини, узрастањем у љубави, узрастањем у праштању и у разумевању свакога човека, а што је најважније позвани смо да у лицу другога човека видимо лице брата свога, на то нас подсећају и светоотачке речи "Видео си лице брата свога, видео си лице Божије", нагласио је катихета Бранислав Илић. На крају разговора гост Биљане Спасојевић је гледаоцима упутио поучне речи о предстојећим данима Великог поста, између осталог, рекавши: Велики пост или света Четрдесетница је период духовног препорода, или богослужбеним речима казано, Велики пост је период духовног пролећа. Потребно је да се трудимо да у данима Великог поста што чешће учествујемо у свештеном богослужењу, трудећи се да наш пост буде прилика да наш однос према другом човеку буде онакав какав теба да буде, да имамо љубави, да будемо спремни на праштање, да се више одричемо лоших навика, него ли одређене врсте хране, јер пост подразумева свецело учешће целокупног бића човечијег. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  2. Патријарх Порфирије: Одлучили смо да упутимо материјалну помоћ Украјинској Православној Цркви и њеном митрополиту Онуфрију. Наш скромни прилог је израз љубави према нашој потребитој браћи и сестрама у Украјини. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 27. фебруара 2022. године светом архијерејском Литургијом у храму Светог Саве на Врачару уз саслуживање преосвећене господе епископа далматинског Никодима и ремезијанског Стефана, свештеничког братства храма Светог Саве и јереја Богољуба Остојића из Загреба и Дејана Мандића из Копра. У наставку доносимо Патријархову беседу у целости: -У име Оца и Сина и Светог Духа. Још једну недељу смо ближи почетку Велике четрдесетнице и зато нас данас Црква кроз одломак из Јеванђеља Матејевог потсећа шта је смисао и шта је циљ нашега живота, а то није ништа друго до Царство небеско или Царство Божје. Јасно је из ове кратке приче, као и из свеукупног искуства Цркве Божје, да Царство Његово није нека апстракција, и не само то, него да се не тиче искључиво и само будућег века, него да је Царство Божје овде међу нама и у нама и да оно зависи од тога колико су наше духовне очи отворене и какав је наш став у односу на Сина Божјег, у односу на Христа који је дошао међу нас ради нашега спасења. Царство Божје подразумева суд, али не суд као један правнички процес у који ћемо ми људи стати пред лице Божје и у којем ће Он да мери наша добра дела и пореди са лошим делима и онда од тога шта превагне да ће зависити место које ћемо заузети у Царству Божјем. Рекли смо да Царство Божје почиње овде и сада и да је Бог судија, али судија који суди својом љубављу. Његова праведност је нераскидиво повезана и испреплетана љубављу Божјом према својој творевини и нарочито љубављу његовом у односу на нас људе. Наиме, Бог својом љубављу узима у наручје све људе без разлике на то како се ко поставља према Богу и према Његовој љубави. Он све грли љубављу својом. Да ли ће та Његова љубав бити мука или радост за нас зависиће како ми одговарамо на Његову љубав. Да ли чезнемо за њом? Да ли је љубав Божја оно што осећамо да нам је једино потребно? Да ли смо отворени за љубав Божју независно од тога на ком степену духовном се налазимо, независно од тога колико често падамо и колико често желимо да устанемо? Дакле, наша потреба за Богом и свесна одлука да хоћемо и да желимо да живимо Његовим заповестима, Његовим законом, Његовим системом вредности, чини нас да стојимо чврсто у Његовом наручју. Бог је дао слободу свакоме од нас и свако може ту љубав Божју да одбаци, да не одговори на њу узвраћајући адекватно и онда ће тај загрљај љубави Божје за онога који тако афирмише себе кроз своју слободу бити мука, бити оков. То ће бити његов пакао. Бог, дакле, суди љубав, а ми смо позвани љубављу да узвраћамо. Међутим, та наша љубав у односу на Бога није философија празна и пуста, није апстракција, него се тиче нашег свакодневног живота. Једном речју, наша љубав према Богу, али и наш свеукупни став према Њему, наша вера, проверава се, потврђује се, види се у нашем међусобном односу, види се у томе како се ми односимо једни према другима и зато у овој причи Господ јасно каже ко узвраћа на Његову љубав, а ко не одговара Његовој љубави: „Кад сам био жедан и кад сам био гладан ви сте ме напојили и нахранили, кад сам био странац ви сте ме примили у свој дом”. Дакле, онда када смо чинили на разне и многе начине љубав у односу на наше ближње, једни према другима, тада смо потврђивали и показивали своју веру, тада смо узвраћали на Његову љубав, коју он нама штедро даје. Заправо, све што чинимо једни у односу на друге, у односу на природу, у односу на себе и своје биће, па и своју природу, све то чинимо Богу. Не постоји ништа што је аутономно људско и што се дешава само у хоризонтали. Може бити да ми мислимо да то јесте тако, али што год помислили, рекли, чинили другима и читавој творевини, све то заправо чинимо Богу. Испуњавајући закон Божји и заповести Његове у односу на ближње своје ми потврђујемо сами себе као неког ко жели да живи у заједници са Богом и онда нас Бог препознаје као своје. И обрнуто, онда када смо груби једни према другима, када осуђујемо једни друге, када отимамо једни другима, када исказујемо мржњу једни у односу на друге, када смо љубоморни, када оговарамо и тако даље и тако редом, тада ми заправо потврђујемо да не желимо са Богом. А и онда кад је то наше животно опредељење, и када падамо на свим овим пољима, Бог нас ипак неће одбацити. Управо у духу данашње јеванђељске приче, у молитви се сетимо свих оних који страдају данас у Украјини. И управо опет у духу данашње јеванђељске приче, ја вас молим, тако смо одлучили, да све прилоге који се скупе у храмовима на светим Литургијама и мимо њих и данас и ових дана саберемо у упутимо Украјинској Православној Цркви и њеном митрополиту Онуфрију и да он то што ће бити наш скромни прилог и израз љубави достави тамо где је потребно, а сигурно је потребно. Нека би Бог дао да будемо са Њим и да будемо за Њега опредељени како бисмо онда имали мир у себи, али исто тако да можемо да се молимо заједно једним устима и једним срцем за мир пре свега данас у Украјини, али и за мир у читавом свету, амин. Извор: Инфо-служба СПЦ
  3. Након свечаног евхаристијског сабрања у заветном спомен-храму Светог Саве на Врачару, у недељу 14/27. фебруара 2022. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, у свечаној дворани парохијског дома спомен-храма Светог Саве добровољно је дао крв, и на тај начин делатно актуализовао личним примером дело љубави на које је указала јеванђелска перикопа која је произнесена на Литургији данашњег недељног дана. Поред Патријарха српског, акцији добровољног давања крви одазвао се велики број клирика, међу којима и Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, виакр Патријарха српског, свештенство и велики број народа Божјег. Подсећамо, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије позивао је свештенство и верни народ да се придруже акцији добровољног давања крви коју организују Црвени крст Србије и Институт за трансфузију крви. Наведена акција спроводи се у храму Светог Саве на Врачару, у храму Светог Јована Владимира у насељу Медаковић, у храму Светог Василија Острошког на Бежанијској коси, у храму Светог Александра Невског и у Светониколајевској цркви у Земуну. Извор: Телевизија Храм
  4. У Недељу месопусну, 14/27. фебруара 2022. године, на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду началствовао је Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј. Преосвећеном епископу Иринеју саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин, свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. У беседи после прочитаног јеванђелског одељка, Епископ бачки је подсетио верни народ да нас је Црква претходних недеља поучавала о томе шта је суштина поста, учећи нас да спољашњи, телесни пост без унутрашњег, духовног садржаја, покајања, смирења, љубави и праштања нема никакав значај пред Богом, те да у данашњи дан имамо врхунац те духовне припреме, јер Црква жели данас да нам предочи коначни исход историје света и личних животних путева свакога од нас. Преосвећени епископ Иринеј је у беседи нагласио: „Спаситељ проверава христољубље, љубав према Себи, кроз наше човекољубље. И ако каже једнима на Свом последњем, праведном Суду да ће добити Царство Божје и блажени живот вечни зато што су гладне хранили, жедне појили, наге одевали, сиротињу помагали, странце примали као браћу, оне који су у тамници такође тешили и посећивали, и када се они буду чудили – то може бити свако од нас – објасниће им: Када учинисте једном од моје најмање браће, значи било ком људском бићу, Мени учинисте. Христос је, поставши Човек, поистоветио Себе са сваким људским бићем, и Он нас назива Својом браћом, макар и најмањом. Али нема веће части од тога него бити мали Христов брат. А опет, обрнуто, они који су немилосрдни, саможиви, који немају љубави ни према коме, а самим тим ни према Христу, њима ће рећи: Када не учинисте једном од ових мојих најмањих, ни Мени не учинисте. Зато, каже наша Црква, треба да схватимо заувек да у сваком ближњем, нарочито оном који страда, треба да видимо Самога Христа Који је у њему и у сваком људском бићу, и да покушамо да се потрудимо да све волимо, истински, не само на речима. Јер нико није баш толико зао да у њему нема баш никаквог добра. Ако ништа друго, у њему је лик Божји, икона Божја, по којој смо сви створени и коју нико – ни човек, ни Сатана – не може уништити, не може је избрисати. Увек постоји могућност покајања; и у последњем часу постоји могућност покајања док смо у животу на земљи. То покајање је чудесни лек за све наше падове. Човек може бити највећи грешник и у магновењу, за тренутак, може постати највећи праведник искреним покајањем, као разбојник распет на крсту поред Христа, као толики други кроз историју. Не заборавимо да суд Божји јесте суд правде Божје, али Божја правда изниче из Његове љубави; она није као људска правда где највеће право и највећа правда може истовремено да буде највећа неправда.ˮ У току свете Литургије, Преосвећени владика Иринеј је рукоположио ђакона Дејана Новаковића у чин презвитера. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  5. У недељу месопусну – Страшног суда, 27. фебруара, на празник светога Кирила Словенског, евхаристијским сабрањем у храму Преображења Господњег у дервентском Новом насељу, началствовао је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије. Велики број парохијана, заједно са домаћином протонамјесником Синишом Максимовићем, дочекао је са радошћу преосвећеног Епископа Фотија и замолио за поуку и утјеху. Литургијском сабрању присуствовали су професор Ненад Милошевић и појци Православног босгословског факултета у Београду који су својим византијским појањем уљепшали цјелокупан догађај. Након Свете Литургије, епископ Фотије се обратио сабраном народу ријечима пригодне бесједе у којој је говорио о искушењима времена у коме данас живимо и која уносе немир у наше животе. Епископ Фотије је нарочито нагласио неопходност Евхаристијског живота за свакога понаособ, али и за Цркву као заједницу вјерних, будући да у Цркви долази до најприснијег сусрета и јединства човјека са Бога. Такође, епископ је нагласио да је пут којим ми Православни ходимо узак и пун страдања, али да је, исто тако, само тај пут онај који нас види радости Васкрсења и блаженству у Царству Небескоме. На крају, епископ Фотије се захвалио парохијанима на труду који подносе у изградњи светиње у Новом насељу и исказао радост због великог броја дјечице која су присуствовала Светој Литургији. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  6. Светосимеоновски сабор, традиционална црквена манифестација коју сваке године организује Митрополија црногорско-приморска у Подгорици, родном мјесту Светог Симеона Мироточивог – Стефана Немање почела је јутрос у Саборном храму Христовог Васкрсења Светом архијерејском Литургијом којом је началствовао Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије. Саслуживало му је девет епископа и то: г.Сава, епископ сјеверноамерички Грузијске православне цркве, г. Атанасије милешевски, г. Григорије диселдорфски и све Њемачке, г. Марко брегалнички Православне охридске архиепископије, г. Теодосије рашко-приозренски и косовско-метохијски, г. Максим западноамерички, г. Јован пакрачко-славонски, г. Димитрије захумско-херцеговачки и г. Методије будимљанско-никшићки, као и многобројно свештенство СПЦ, уз молитвено учешће хиљада вјерника из свих крајева Црне Горе. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика западноамерички Максим је рекао да смо као људи крштени у смрт и васкрсење Христово позвани до краја да будемо Христови, да Њему живимо, да Њиме процјењујемо свијет и историју и исто тако да приступамо својим ближњима. “Каже се у Јеванђељу да онај који је Христов, тај га препознаје, не само индивидуално него у сваком лику, а посебно код оних који су потребити. А таквих је толикомного око нас”, казао је Епископ западноамерички. Додао је да није довољно само чинити добра дјела да би се дошло до спасења. “У том случају Христос није потребан. Уколико добра чинимо онима који су гладни или жедни, када примамо странце или посјећујемо оне који су у тамницама. Јеванђеље данашње, али и Црква износи пред нас једну важну истину: не може се ући у Царство Очево, благословено и припремљено прије постања свијета уколико се не прође кроз Христа који се поистовјетио са онима о којима говори данашње Јеванђеље”, казао је Владика Максим. Објаснио је да то значи да Христос стоји на вратима Царства и да може проћи кроз та врата само онај који воли и прашта. Након Светог причешћа пред Саборним храмом је Митрополит Јоаникије поздравио архијереје, свештенство и хиљаде сабраних вјерника и рекао да је Свети Симеон био човјек дубоке вјере, несвакидашње побожности и огромне енергије, велики ктитор светих Божјих цркава. “И дан данас гледамо на љепоту и узвишеност његових дјела. Он је творац и моћне средњевјековне српске државе, која је за пуних двјеста година послије њега напредовала. И касније све остале мале државице које су настајале из ње, па и Зета тадашња и Црна Гора каснија имале су ту свијест да су настале из немањићке државе. Па су касније и Балшићи и Црнојевићи и Петровићи разумијевали себе и свој положај као наследнике Немањића. И та идеја немањићка обједињавала је цио српски народ. И тој мисли завјетној нарочито су дали велики допринос велики Петровићи”, рекао је Митрополит црноногорско-приморски. Додао је да је за нас хришћане најважније то што је Свети Симеон Мироточиви био примјер истинске побожности коју је на сваком свом кораку показао, и преко својих задужбина, од манастира Вољавца у Бијелом Пољу, преко Светог Николе у Топлици, Ђурђевих Ступова у Расу, Студенице и Хиландара. “Он је родио светитеље, и био и остао велики и непревазиђени духовни ауторитет и својој породици и свим својим наследницима, нашем народу до дана данашњега”, рекао је он. Владика Јоаникије је посебно нагласио да смо имали велики благослов од када смо кренули у подгоричку Светосимеоновску литију. “Овдје смо се сабирали и обједињавали, надахњивали се духом Светога Стефана Немање и светих и великих Немањића и свих њихових светих и достојних наследника. Сјећамо се како је то било прије двије године када смо били изложени великој неправди, када су ову велику Светосимеоновску литију предводили наш блаженопочивши Митрополит Амфилохије и Блажењејши Митрополит кијевски Онуфрије који је данас на великоме распећу. Молимо се Богу како је он нас укрепљавао и оснаживао својом љубављу да и њега Бог укријепи да сачува јединство свога народа и канонско јединство Украјинске Православне Цркве у заједници са свим светим Божјим црквама у васељени”, казао је Митрополит Јоаникије. Потом се Светосимеоновском сабору обратио Епископ сјеверноамерички Грузијске Патријаршије Сава рекавши да је блаженопочивши Митрополит Амфилохије увијек ишао први пред вјерним народом и говорио истину Божју. “Митрополит Амфилохије и блаженопочивши Епископ Артанасије били су велики јерарси Православне Цркве, не само у Српској Православној Цркви него у васељенском православљу. Хвала Богу, они имају добре наследнике њиховог пута који је Христов пут”, поручио је Владика Сава. Овогодишњу светосимеоновску бесједу изговорио проф. др Душан Крцуновић. Након његовог слова прочитана је ПОРУКА СВЕТОСИМЕОНОВСКОГ САБРАЊА Подгорица, 27. фебруар 2022. љ.Г. Ми, архијереји, свештенство и вјерни народ, сабрани данас у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици око празника Преподобнога оца нашега Симеона Мироточивога у његовом родном граду, поздрављамо срдачно све православне вјернике широм васељене, као и све људе добре воље. Свако људско биће, па и цио један народ, пред Богом стоји или као родна маслина, која даје плода или као осушена смоква која се сијече и у огањ баца. Као народ светосавски и светосимеоновски данас стојимо пред лицем Божијим благодарни што нам је подарио Стефана Немању, Светог Симеона Мироточивог, ту родну маслину која рађа великог и светог плода скоро девет вјекова. Свети Симеон je свој земаљски пут започео на Рибници, данашњој Подгорици. Ту је рођен тјелесно и духовно. Одабрао је овај мудри владар да његов животни пут буде пут који води у Живот Вјечни. Не само да је он ходио тим путем, него је сав српски род призвао на тај пут. У сину његовом, Светом Сави добили смо оца наше Цркве, који је оснивањем Жичке архиепископије, основао и бројне епископије, међу којима и Епископију зетску, данашњу Митрополију црногорско-приморску, која је у својој осмовјековној историји пролазила кроз многа искушења и изазове, али увијек остајала вјерна својим првопастирима Светом Симеону и Светом Сaви. Осам вјекова наше помјесне Цркве смо дочекали у намјери тадашњих власти да ради остварења неразумних идеолошких и политичких циљева, озакони дискриминацију Митрополије црногорско-приморске и других епархија Српске православне Цркве у Црној Гори, да јој укинe правни статус стицан у дугој осмовјековној историји и да, на крају, понизи и погази нашу грађанску и вјерску слободу. Ова неправда, пробудила је у народу дух слободе, слоге и заједништва. Вођени Светим Василијем и Светим Петром, предвођени нашим архипастирима, оцима и учитељима блаженопочившима Митрополитом Амфилохијем и Епископом Атанасијем, који су се преселили у наручје Божије и њиховим насљедницима Митрополитом Јоаникијем и Епископима: Атанасијем, Димитријем и Методијем, надахнути вјером наших славних предака, наша борба се преобразила у свенародни молитвени литијски покрет. Посебно је значајно то што су православни хришћани у Црној Гори у том свештеном ходу обрисали различите подјеле и сва подозрења међу собом, измирили се и објединили око имена Божијег и својих Светиња. Нарочито смо благодарни Богу што се у Црној Гори још једном потврдило и утврдило канонско јединство наше помјесне Српске православне Цркве. Сви епископи, свештенство и монаштво са вјерујућим народом посвједочили су јединство у вјери и љубави са Патријархом српским, а преко њега и јединство са осталим помјесним православним црквама дајући тиме велики допринос јединству Једне Свете Саборне и апостолске Цркве Христове. За нас ово јединство представља завјет који смо примили од наших светих предака, а који ћемо уз Божију помоћ, свим својим бићем чувати и као највећу светињу предати у аманет нашим потомцима. Стојећи пред Богом, стојећи пред Светим Симеоном Мироточивим и пред вама, браћо и сестре, народе Божији, желимо да одбацимо све недобронамјерне и нетачне гласине које уносе немир и неспокојство међу вјерним чедима наше Свете Цркве, а који хоће да доведу у питање ово јединство за које смо сви, без разлике и изузетка, дали свој допринос. Догађаји који су иза нас показали су да кад смо једно и заједно, једни са другима и са Христом, достижемо истинско људско достојанство и слободу пред Богом и пред свијетом. Сјећање на посљедњу Светосимеоновску литију од прије двије године обнавља нашу љубав и бригу према православној браћи у Русији и Украјини. Са нама је прије двије године, у тренуцима наше смутње и невоље био Његово Блаженство Митрополит кијевски Онуфрије да посвједочи истинско јединство удова Христовог тијела, сродника по крви и језику, а изнад свега по духовном сродству. Молимо се Богу да ратна дејства престану и да завлада братски мир у благословеној Украјини међу свим духовним потомцима Светог кнеза Владимира. Данас се молимо да Свети Симеон излије своје миро братске слоге и љубави на све вас и на сваку богољубиву душу, да помири посвађане, сједини разједињене, уразуми неразумне, добре утврди у доброти, а свима дарује јеванђељске мудрости и вјере какву је и он имао, да бисмо и ми ходили путем који води у живот вјечни и дали плода на овој родној маслини. Драга браћо и сестре, Нека нам је свима срећан свијетли празник Преподобнога оца нашег Симеона Мироточивога и дај Боже да га увијек свенародно прослављамо у миру, братској слози и међусобној љубави! Предвођене архијерејима и свештенство потом су хиљаде вјерних кренуле у литију градским улицама до Немањиног града на саставцима Мораче и Рибнице, гдје је благосиљан славски колач. Народни гуслар Максим Војводић отпјевао је стихове народне пјесме “Куд се ђеде цар Немање благо”. Литија се потом вратила пред Саборни храм, гдје је приређен свечани празнични програм. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. У смирај недељног дана, 14/27. фебруара 2022. године, након вечерњег богослужења у земунском Светониколајевском храму, на којем је молитвено присуствовао, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског, одржао је предавање на тему: " Пост, молитва и лични подвиг". Предавање је одржано са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, а у организацији братства Светониколајевског храма у Земуну. Извор: Телевизија Храм
  8. "Страшни суд ће бити страшан само за грешнике, а за оне који воле Господа то ће бити најрадоснији дан, биће то за њих други и славни долазак Господа нашег Исуса Христа", поучио је Епископ топлички Јеротеј, сабране на евхаристијском сабрању у Вождовачком храму. У Месопусну недељу 14/27. фебруара 2022. године, када се произноси свештено зачало о страшном суду, Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског, началствовао је на светој архијерејској Литургији у храму светих равноапостолних цара Константина и Јелене у београдском насељу Вождовац. Преосвећеном владици саслуживао је високопреподобни архимандрит Нектарије; протопрезвитери-ставрофори Недељко Марјановић, настојатељ Вождовачког храма; Драгомир Убипариповић, парох прве парохије при Вождовачком храму; као и протопрезвитер Ђорђе Поповић, парох треће парохије при Вождовачком храму. Благољепију свештеног литургијског сабрања у овој београдској светињи саслуживањем су допринели ђакони Верољуб Сандо, проф. Богословије Светог Саве; и Александар Савић. На светој архијерејској Литургији молитвено је учествовао велики број народа Божјег који се сабира у старом Вождовачком храму у којем се чувају две велике светиње које је Вождовачком храму даривао блажене успомене патријарх српски Герман - омофор Светог Василија чудотворца Острошког и честица Часног и Животворног Крста Господњег, којима верни народ Вождовца приступа и пред којима узноси молитвене вапаје за сва доброчинства у животу. У својој надахнутој недељој омилији Епископ Јеротеј је указао на значај правилног разумевања јеванђелске перикопе о Страшном суду, приче у којој је садржана поука треће духовне степенице у данима припреме за период Великог поста. "Страшни суд ће бити страшан само за грешнике, а за оне који воле Господа то ће бити најрадоснији дан, биће то за њих други и славни долазак Господа нашег Исуса Христа. Потребно је да постимо у смирењу као што је то чинио цариник из Јеванђеља. Потребно је да знамо да имамо Милостивог Оца набеског, у Цркви се налази Милостиви Отац који нас храни вечном храном у Тајни свете Евхаристије. На крају, Црква нас подсећа да је потребно да чинимо дела милосрђа према свима. Ако то будемо чинили у данима Великог поста осетићемо радост и благослов", истакао је Епископ топлички г. Јеротеј у својој беседи на свечаном евхаристијском сабрању у храму светих цара Константина и Јелене у београдском насељу Вождовац. Извор: Телевизија Храм
  9. "Христос није нека измишљена прича и фантазмагорија, Он је реални и истинити Бог који је дошао овде на земљу и живео међу нама, а тамо где је Бог присутан тамо је присутна љубав и радост, тамо је присутно Царство небеско ка коме ми стремимо већ овде", рекао је Епископ Јустин у својој надахнутој беседи на литургијском сабрању у Светотројичном храму у београдском насељу Кумодраж. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског, благоизволео је да у Недељу Месопусну, 14/27. фебруара посети Светотројични храм у београдском насељу Кумодраж и предстоји евхаристијским сабрањем. Владици Јустину је саслуживало свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке, уз молитвено учешће благочестивог народа Божјег настањеног у наведеном београдском насељу, које више деценија духовно украшава велелепни храм посвећен Светој Тројици - Оцу, Сину и Духу Светоме, Богу љубави. Након прочитаних светописамских чтенија, Епископ хвостански је беседио тумачећи јеванђелску перикопу о последњем суду и другом доласку Христовом. Владика Јустин је указао да је главна тема данашње јеванђелске приче љубав Божја, тј. она љубав која ће бити једини критеријум приликом нашег сусрета са Господом. "У нашем животу Христа сусрећемо кроз свакога човека, кроз безначајнога брата који има потребу за нашом помоћју. Када то кажем не мислим само да материјалну помоћ. Колико су данас присутни искрен осмех, топла реч? Све то можемо да пружимо једни другима, и то се од нас тражи. Ако не можемо материјално можемо на духован начин, можемо молитвом, утехом, људским ставом и односом према сваком човеку. Сви ми који се припремамо за Велики пост требамо да имамо на уму најважнију ствар, да постити значи чини Христа живо присустним овде и сада у нашем животу. Христос није нека измишљена прича и фантазмагорија, Он је реални и истинити Бог који је дошао овде на земљу и живео међу нама, а тамо где је Бог присутан тамо је присутна љубав и радост, тамо је присутно Царство небеско ка коме ми стремимо већ овде", рекао је Епископ Јустин у својој надахнутој беседи говорећи о љубави као критеријуму нашег живота. У наставку беседе Епископ хвостански је говорио о правилном поимању поста, наглашавајући да пост није индивидуални чин, већ дело заједнице и благословени чин отварања за другог човека. Епископ Јустин је подсетио да је у Цркви Христовој пост увек сагледан и као вид помоћи потребитима, као вид искрене и срачније бриге и старања о потребитима, а према речима викарног Епископа хвостанског, наш ближњи је сваки човек. Извор: Телевизија Храм
  10. "Призвани смо да изађемо у сусрет другом човеку и помогнемо брату своме, јер на тај начин у њему видимо Христа и исказујемо љубав према Христу", рекао је Епископ марчански г. Сава беседећи на светој архијерејској Литургији у Светотројичном храму на Пашином брду у Београду. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у трећу припремну недељу Великог поста - Месопусну недељу, 14/27. фебруара 2022. године, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Патријарха српског, началствовао је на светој архијерејској Литургији у Светотројичном храму у улици Господара Вучића. Преосвећеном владици Сави саслуживало је свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке, уз молитвено учешће великог броја народа Божјег сабраног у овом новом храму, који је саграђен на месту старог Светотројичног храма који је дуги низ деценија био место сабрања народа Божјег настањеног у београдским насељу Пашино Брдо. Након прочитаних светописамских чтенија, Епископ марчански је тумачио јеванђелску перикопу о последњем суду Божјем, који ће према сведочанству владике Саве бити највеће дело љубави, када ћемо јасно и опитно окусити и видети да је добар Господ. "Суштина ове јеванђелске приче јесте милосрђе на које нас Господ позива речима Будите милостиви као што је милостив Отац ваш небески. Изнад свега, суштина ове приче јесу љубав и хришћански живот. Ако верујемо да смо сви створени по слици и прилици Божијој, онда знамо да се у сваком човеку крије лик Божји, те да у сваком човеку можемо да видимо Христа, отуда постоји она изрека, видео сам лице брата свога, видео сам лице Божије. Учинити добро некоме и показати љубав према некоме, за хришћанина значи исказати љубав према Богу. Љубав није последица милосрдних дела, већ су милосрдна дела последица љубави. Ако хришћанин живи по Христу, ако живи сагласно обећању које је дао на светој Тајни крштења сјединивши се са Христом, хришћанин живи у љубави. Старати се о ближњем јесте плод хришћанске љубави и љубави божанске која нам се открила у личности Господа нашег Исуса Христа", нагласио је Епископ марчански г. Сава у својој беседи. Извор: Телевизија Храм
  11. У седмици на измаку, једна одлука Светог Архијерејског Синода упућена и намењена искључиво епархијским архијерејима волшебно је осванула на страницама оних медија којима пројектовање и креирање поделa у Српској Православној Цркви није на зачељу програмске и уређивачке политике. Мада конкретна одлука не садржи апсолутно ништа што није обухваћено канонима и Уставом Српске Православне Цркве, а њене ставке чине сталну, малтене, вековну праксу Православне Цркве, односним медијима се учинило да им даје згодну прилику да још једампут удружени покушају да реанимирају клинички мртав наратив о злом и конзервативном Светом Синоду који угрожава људска, политичка и грађанска права младих, савремених, лепих свештеника, који су спремни да до непрепознатљивости модернизују Цркву, отворе је према свету и слично. Тај Синод је, по њима, већ деценијама толико зао и препреден да је у стању да неког епископа доведе до out of mind, а да тај добри у стању незнавености поднесе оставку. Вођа таквог опаког друштва је, ко би други него лично председник Синода, Патријарх српски, и то не само актуелни, него и претходни и онај пре њега, и онај претходни и тако даље... Проблем је, дакле, у томе што постоји Патријарх српски и што Црква има свој освештани поредак који је јуче, данас и сутра исти. Медији који бране наводно угрожена људска права свештеника који би по њима требало да, као и било који други грађанин или јавна личност, учествују у страначком животу, а посебно у предизборним кампањама, већ се 0близују лицитирајући именима оних којима су поставили ступицу, јер би за њих било добро да их Свети Синод што оштрије санкционише, а они добију прилику да недељама и месецима лију крокодилске сузе. Ми им, потпуно добронамерно, скрећемо пажњу да је овај наратив, без обзира на то шта од њих очекују страни наручиоци и финансијери, мртворођенче и да морају бити много креативнији да не би изгубили посао. Тај наратив није имао успеха ни за време блаженог спомена патријарха Иринеја, а данас када je уз Његову Светост Порфирија апсолутна већина, цео Сабор архијереја, када га хиљаде са радошћу дочекују у коју год епископију и парохију да дође, мора им бити јасна елементарна чињеница: српски народ воли своју Цркву, српски народ воли свог Патријарха, своје епископе и свештенике. У том погледу они су беспомоћни ма колико клеветали патријарха Порфирија, Свети Архијерејски Синод и српске владике. Сигурно ће се многи у неверици упитати: Који је циљ таквог медијског ангажмана? Циљ је, изазвана мистичним просветељењем равним Јакобу Бемеу, обзнанила „паметна и храбра“ европарламентарка Виола фон Крамон тријумфалним ускликом: „Српска Православна Црква не постоји!“. И заиста би „паметна и храбра“ била у праву, јер уколико би сваки од педесет српских владика кренуо да агитује за оног кандидата или странку којa му се допада, Српска Православна Црква би напустила своју примарну мисију, фактички би заиста престала да постоји. Стога Синод није донео забрану да се свештеници баве политиком. Синод је упозорио да је „недопуство било какво учешће у страначким надмедањима, давање јавних изјава у корист или на штету појединих странака или кандидата у изборним процесима и ван њих“. Каквом политиком свештеници треба да се баве поучио је наш Светејши Патријарх већ у приступној патријарашкој беседи 19. фебруара прошле године у Саборној цркви у Београду. Потсетимо се: „Политика, у изворном смислу речи, у антици, где се и појавила као појам, сматрана je бригoм за оно што је заједничко, бригом за заједнички живот. У тој бризи су учествовали сви грађани и сви су једнако делили одговорност за друштво, за оно дакле што је заједничко. Том врстом политике не само да хоћу него и дубински осећам да и морам да се бавим као што је и сваки човек дужан да то чини у мери у којој је то њему дато и на месту на којем се налази“. И још неколико речи из Патријархове приступне беседе: „Црква је позвана да сабира, да обједињује и спаја, служи миру и јединству. Зато се моје патријарашко служење Богу и роду неће кретати стазама парцијалних интереса нити ће садржати елементе савременог странчарења и партијског бављења политиком“. На послетку, само илустрације ради, поменућемо још један нечасан и наравно, неуспешан покушај дискредитовања Његове Светости Патријарха од истих, по правилу, недобронамерних према Цркви медија. Наиме, кратки кадар са свечаности поводом Сретења - Дана државности Републике Србије, на коме је, међу присутним личностима и патријарх Порофирије, а који је тог дана емитован буквално на свим српским медијима, налази се у видеу који је на Јутјуб каналу председника Републике. Мада тај видео није промотивног предизборног карактера, нити га приказују други емитери, него је део хронологије редовних председничких активности, Патријарх је одмах оптужен за учешће у кампањи која у том тренутку није била ни почела. Уколико, пак, до било каквих злоупотреба дође, Светејши ће свакако на одговарајући начин на њих правовремено указати и реаговати. Надамо се да је свима јасно да је нереално очекивати да ће оваквим притисцима успети да Патријарха српског искључе из живота свог народа. Sapienti sat! Извор: Инфо-служба СПЦ
  12. На празник Преподобног Симеона Мироточивог, 13/26. фебруара 2022. године, житељи Ветерника су прославили престони празник свога храма. Прослава храмовне славе започела је служењем бденија уочи празника, на којем је началствовао протојереј-ставрофор Славко Пајовић, парох госпођиначки, уз саслужење свештенства Епархије бачке. На дан празника, на светој архијерејској Литургији началствовао је Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин, уз саслужење протојереја-ставрофора Јована Милановића, ректора Карловачке богословије, свештенства и ђаконства Епархије бачке. У беседи после прочитаног јеванђелског одељка, епископ Дамаскин је мноштву вернога народа честитао храмовну славу и надахнуто беседио о делима преподобног оца нашег Симеона, те је, између осталог, рекао: „Немања је током читавога свога живота изабрао управо Христа и онда, док је био владалац, он је градио цркве и манастире, јер је схватио да само оно што се дотакне Христа у нашем животу дотакне се вечности, дотакне се непролазности, јер се управо само то дотакне онога што је вечно Добро, што је вечна Правда, што је вечна Истина, што је вечна Радост, а то јесте Христос Бог наш. Заблагодаримо Богу што нам је дао овакога дивнога мужа као што је био свети Симеон Мироточиви, дивнога и у своме световном животу као владар, али и као хришћанин и милостиви човек, али исто тако диван и по томе што се одрекао свега тога ради вечнога Добра, знајући да је све овде на свету пролазно и да је све сујета и таштина и да само оно надживљује што надживљује смрт, а то јесте само оно што је вечно, што је везано за Христа, бесмртнога Цара и Бога нашега.ˮ На светој Литургији су појали појци Храма Светог Саве у Београду. Празничном сабрању присуствовали су и господа Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, и Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. После заамвоне молитве, Преосвећени владика Дамаскин је благословио славске дарове, које је принео господин Слободан Миланко, кум овогодишњег славског сабрања. Залог кумства за наредну годину преузели су браћа Душан и Ђорђе Мркић. На крају литургијског сабрања, протојереј Предраг Билић, настојатељ храма, заблагодарио је Епископу мохачком Дамаскину, свештенству и верном народу што су молитвено учествовали у прослави храмовне славе ветерничког храма. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  13. -Патријарх Порфирије поводом престоног празника Светосимеоновског храма: Постојимо и јесмо Љубављу Божијом- "Свети Симеон, владар, знао је да ако хоће да сачува свој живот, своју земљу, вредности које су материјалне, ако хоће да оне имају смисао морају бити утемељене на јеванђељским вредностима. Морају бити укорењен у Христу. И зато је Свети Симеон Мироточиви истински родоначелнки нашег рода. Родио нас је и духом и телом", рекао је Патријарх Порфирије на евхарстијском сабрању 26. фебруара 2022. године у храму Преподобног Симеона Мироточивог на Новом Београду. Повезана вест: Бденије уочи престоног празника храма Преподобног Симеона Мироточивог на Новом Београду; богослужио Епископ Јустин Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Симеона Мироточивог на Новом Београду у суботу 26. фебрура 2022. године када наша света Црква молитвено прославља овог светитеља из рода српског. Патријарху Порфирију саслуживало је свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке у молитвеном присуству верног народа. Патријарх Порфирије је у току свете Литургије у презвитерски чин рукоположио ђакона Александра Прашчевића. После прочитаног јеванђелског зачала Патријарх Порфирије је у својој архипастирској беседи истакао да ми нисмо само пролазна, трулежна материја. Нисмо само земља која се у једном тренутнку обличила у оно што јесмо сада, а исто тако ће у једном тренутку да се распрши и нестане. Ми знамо добро, јер верујемо речи Христовој, да смо саздани по слици и прилици Божијој тј. да јесмо тело, али да чак ни то тело наше, није саздано да би једампут за свагда ишчезло и нестало. У исто време ми смо и духовна бића. Па, баш због тога што смо духовна бића, што смо слика и прилика Божија, све оно што је наше, укључујући и тело, саздано је за вечност. Патријарх Порфирије је у наставку додао да наши ближњи, и све што јесмо, и све што имамо, добија свој пуни смисао када себе и све што је око нас утемељимо на Христу као камену темељцу. Другим речима, одричући се од себе, не у смислу презира себе, не у смислу да нисмо важни и битни, него одричући се вере у то, да можемо без Христа, да постојимо без Њега, и наде у то да човек може својим самосталним дометима и достигнућима спасити свет. Нада у то, без Христа, претвара се у своју супротност. Дакле, Господ хоће да каже да све оно што имамо и што јесмо, итекако је саздано као добро, за лепоту, радост и смисао. Али систем вредности, јерархија, на којој утемељујемо и градимо свој живот, на првом месту мора имати Христа, и када из Њега, све извире, и Њему се све враћа, све добија вечни смисао, трајање и сав бесмисао овога света претвара се у истинску лепоту и радост. На крају свете Литургије поводом храмовне славе Патријарх Порфирије освештао је славске дарове и преломио славски колач. Извор: Телевизија Храм
  14. "Преподобни Симеон Мироточиви је највећи из српског рода зато што је био свети човек, због свог богољубља, братољубља, односно љубави према своме српском роду. Од младости је Свети Симеон био посвећен Богу, читав свој живот је посветивши Богу", рекао је у својој беседи Епископ Јеротеј на евхаристијом сабрању 26. фебруара 2022. године поводом славе Патријаршијске капеле Светог Симеона Мироточивог. Повезана вест: Бденије уочи славе Патријаршијске капеле, богослужио Епископ Јеротеј Слава придворног храма Преподобног Симеона Мироточивог у Патријаршији Српској у Београду прослављена је 26. фебруара 2022. године светом архијерејском Литургијом којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Стефан, викар Патријарха српског уз саслужење Пресвећене господе викарних епископа топличког Јеротеја, хвостанског Јустина, марчанског Саве, више презивтерâ и ђаконâ, у молитвеном присуству верног народа. У својој наданхнутој беседи након Светог Јеванђеља верном народу обратио се Епископ Јеротеј указавши на живот, подвиге и допринос српском народу Светог Симеона Мироточивог. "Свети Симеон Мироточиви се бринуо за свој народ и тиме што је изградио многобројне задужбине почевши од манастира Светог Николе, Богородице Топличке, па преко Ђурђевих Ступова код Раса, његове задужбине манастира Студенице, и на крају манастира Хиландара у Светој Гори", рекао је између осталог Епископ Јеротеј. На крају беседе Епископ Јеротеј је указао да пут љубави којим су свети Немањићи ходили, путем којим и ми треба да ходимо, а то је пут љубави према Богу, љубави према своме ближњем, своме народу. На крају светог евхаристијског сабрања, поводом славе патријаршијске капеле освећени су славски дарови и пререзан славски колач. Извор: Телевизија Храм
  15. -Миланка Тешовић и катихета Бранислав Илић: Мученици су украс Цркве Христове- Гост Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара" задужен за односе са медијима. У оквиру емисије "Живоносни источник", у четвртак 17. фебруара 2022. лета Господњег, катихета Бранислав представио је садржај новог, јануарско-фебруарског 383. броја "Православног мисионара". Разговор је водила теолог Миланка Тешовић, новинар Телевизије Храм. "Ако погледамо Црквени календар, месецослов, видећемо да у току једне богослужбене године међу споменима светих угодника Божјих, највише савршавамо спомене на свете славне и добропобедне мученике који су прави украс Цркве. Људски живот је највећи дар, а та највећа драгоценост се употпуњује активним литургијским и свеколиким хришћанским животом. Ми хришћани се два пута рађамо, једном телесно, а други пут се рађамо Водом и Духом у светој Тајни просветљења (крштења), ту свету Тајну запечаћујемо светом Тајном миропомазања, печатом дара Духа Светога, а све крунишемо светом Литургијом. На тај начин већ наши први кораци у Цркви јесу активни динамизам, јер у Цркви не постоји стастичност и пасивност. У наведеним Тајнама и првим корацима хришћанскога живота открива нам се начин сагледавања хришћанскога живота. У Тајни крштења ми се сараспињемо Христу и саваскрсавамо са Њим. Велики Његош вели да је Крст носити нама суђено, и целокупан хришћански живот је ношење Крста, ход оним путем којим је ходио сам Спаситељ, а којим су затим ходили и Његови апостоли", истакао је у уводу разговора катихета Бранислав Илић. Говорећи о значају светих славних и добропобедних мученика, гост Миланке Тешовић је рекао: Реч мученик μαρτυρ - мартир, значи сведок, односно онај који је спреман да све оно што говори, да све оно у шта непоколебљиво верује, потврђује спремношћу да живот свој положи за Господа. Мучеништво никада није безумно дело, нити је било ко од светих мученика ишао на страдање на силу, већ уз правилно расуђивање одређеног момента. На наведене речи, катихета Бранислав Илић је додао да је хришћански живот неодвојив од неког вида мучеништва, јер мучеништво није само сагледано као телесно страдање, већ постоји и мучеништво савешћу и мучеништво вољом. "Први храмови и прва богослужбена места сабрања устројавана су на месту мученичког страдања, односно на месту где су били сахрањени свети мученици. Тај етос и ту свештену и благословену праксу имамо до данас сачувану, јер се у једном свештеном платну које називамо άντιμίνσιον - Антиминс, ушивају мошти светих мученика. Поред тога, приликом троносања или освећења храма, у руб или у стуб Часне Трпезе (Жртвеника), полажу се честице светих мученика, што је само органски наставак оне првобитне праксе када су се богослужбена места устројавала на местима погреба светих мученика. Наведене истине сведоче како Црква поштује свете мученике, а химнографија мученичних празника указује да су приликом страдања мученици били загледани у Христа, знајући да је овај живот само сенка и сан јер је пролазан, а да њих чека венац вечности", нагласио је катихета Бранислав говорећи о богослужбеном величању и прослављању празника. У закључном делу разговора Миланка Тешовић и катихета Бранислав Илић говорили су о значају Верске наставе која свој темељ, извор и круну налази у свештеном богослужењу. На самом крају катихета Бранислав је упутио поруку гледаоцима Телевизије Храм, указујући на значај припремних недеља Великог поста које за нас представљају један вид духовног поста који нас поступно уводи у тајну свете и Велике Четрдесетнице, тог најсвештенијег периода у току једне богослужбене године. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  16. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 25. фебруара 2022. године у Патријаршијском двору у Београду г. Александра Вучића, председника Републике Србије. Председник Вучић је патријарха Порфирија упознао са одлукама које ће српски државни врх донети у вези са ситуацијом у Украјини. Саговорници су истакли велику забринутост и изразили наду да ће сукоби бити брзо окончани. Сваки рат је трагедија, а за нас је болна чињеница да су се сукобиле две братске државе и два потпуно блиска братска народа исте вере, чија су историја и култура нераскидиво испреплетани. Отуда је свака жртва губитак за све. Српска Православна Црква упућује Господу, творцу мира молитве да што пре престане употреба оружја и да отпочне дијалог о изласку из кризе. Извор: Инфо-служба СПЦ
  17. Обраћање Његове светости Патријарха московсковскога и цијеле Русије г. Кирила архипастирима, пастирима, монаштву и свој верној деци Руске православне цркве, а поводом актуелне кризе у Украјини: Ваше Блаженство! Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства! Часни оци, браћо и сестре! Са дубоким и искреним болом сагледавам патњу људи изазвану текућим догађајима. Као Патријарх све Русије и Предстојатељ Цркве, чија је паства у Русији, Украјини и другим земљама, дубоко саосјећам са свима које је несрећа задесила. Позивам све стране у сукобу да се учини све да се избјегну цивилне жртве. Апелујем на епископе, свештенство, монаштво и мирјане да пружи сву могућу помоћ свим жртвама, укључујући избјеглице, људи који су остали без крова над главом и средстава за живот. Руски и украјински народ имају заједничку вишевјековну историју још од Крштења Русије, од Светог равноапостолног кнеза Владимира. Вјерујем да ће ова Богом дана заједница помоћи да се превазиђу подјеле и противречности које су настале и које су довеле до садашњег сукоба. Позивам сву пуноћу Руске православне цркве да узнесе дубоку, усрдну молитву за брзу обнову мира. Нека свемилостиви Господ, заступништвом Пречисте наше Богородице и свих светих, чува руски, украјински и друге народе, које наша Црква духовно сједињује! +Кирил, патријарх московски и све Русије Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Митрополит бориспољски и броварски г. Антоније (Паканич), управитељ администрације и организације Украјинске православне цркве Московске патријаршије, обратио се пастви: “Током било ког од најдраматичнијих, најстрашнијих догађаја, морамо пре свега да се сетимо да смо хришћани. И мисао о Господу мора да претходи свим другим нашим мислима. Главно оружје хришћанина је молитва. И што је ситуација очајнија, молитва мора бити јача. Сада Црква остаје са својим народом и моли се за мир. Молитва за људе, молитва за мир је оно што је сада најважније. Понављам оно што проповедамо у последње време: помозите слабима, уплашеним, беспомоћнима. Уједините се у молитви за наш народ.” Извор: Рravlife.org
  19. У овој ситуацији морамо се, пре свега, сетити речи Господа о последњим временима земаљске историје: «Чућете ратове и гласове о ратовима. Гледајте да се не уплашите; јер треба све то да се збуде. Али још није крај» (Мт 24,6). Да се не уплашите — ово је главни позив Господњи. Многи страшни и трагични догађаји су се увек дешавали и дешаваће се у свету. Нисмо први који су ово доживели. Али за све хришћане свих епоха овај Христов позив звучи: „Да се не уплашите“. Али како се не ужаснути? Господ даље каже: «Јер ће устати народ на народ и царство на царство и биће глади и помора и земљотреса по свијету. А то је све почетак страдања. Тада ће вас предати на муке, и побиће вас, и сви ће вас народи омрзнути због имена мога. И тада ће се многи саблазнити, и издаће један другога и омрзнуће један другога. И *изићи ће многи лажни пророци и превариће многе. И зато што ће се умножити безакоње, охладњеће љубав многих. Али ко претрпи до краја, тај ће се спасти» (Мт 24, 7–13). Као што видимо, хришћана чекају још страшнија искушења. Али најважнија jе порука: «ко претрпи до краја, тај ће се спасти». Другим речима, не можемо зауставити оно што је нама суђено пре почетка времена. Међутим, са нашом надом у Господа, са нашом искреном молитвом Њему, са нашим стрпљењем, можемо се спасти. Ово се увек мора имати на уму. Сада, када све страшније гласине узбуђују умове људи, треба да се молимо и, што је посебно важно, не учествујемо у ширењу тих гласина. Најважније што можемо да учинимо за наше ближње јесте да из све снаге и умећа подржимо слабе – молитвом, милостињом, узајамном помоћи. Али ни у ком случају не треба учествовати у надувавању сукоба, умножавању страхова, подметању панике. Наш задатак је да унесемо мир, спокој и тишину. Нека Господ помогне свим страдалницима, уплашеним, изгубљеним ових дана! Нека нам ојача стрпљење кроз које ћемо се спасти. Митрополит Антоније (Паканич) Извор: Пravlife.org
  20. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије позива свештенство и верни народ да се у недељу, 27. фебруара 2022. године, придруже акцији добровољног давања крви коју организују Црвени крст Србије и Институт за трансфузију крви. Акција ће се спроводити од 10 до 14 часова у храму Светог Саве на Врачару, у храму Светог Јована Владимира у насељу Медаковић, у храму Светог Василија Острошког на Бежанијској коси, у храму Светог Александра Невског и у Светониколајевској цркви у Земуну. Извор: Инфо-служба СПЦ
  21. Ми сви људи, верни људи свих времена, излазимо у сусрет, дочекујемо, поздрављамо Спаситеља света са љубављу и благодарношћу, али никада не заборављамо да је први пошао у сретање са нама и први је сусрео нас – Господ Христос. Наше сретање је само узвратно, накнадно. Самим Својим Рођењем, доласком у свет у људскоме телу, у људској природи, Он је већ извршио најважнији сусрет у историји свих времена. Чак и пре Његовог рођења – кроз целокупну припрему спасења у Његовој личности, у Његовом делу – Он непрекидно излази у сусрет паломе човеку, сусреће га, сједињује га са Собом и спасава га. И поред пада човековог у грех, отпадништва од Бога, Бог није напустио дело руку својих, нити заборавио створење своје, него је, у сваком нараштају, чинио све што је било потребно да би био омогућен овај чудесни и спасоносни сусрет који данас прослављамо, а који и доживљавамо на сваком месту и у свако време, посебно на светој Литургији где се не само сусрећемо лицем к лицу са Господом нашим, него се и сједињујемо са Њим на најприснији могући начин – причешћујући се Телом и Крвљу Његовом. Овај празник је не само спомен давног историјског догађаја, него је он путоказ за наш живот овде на земљи. Треба свој живот тако да замишљамо, тако да га водимо да он увек буде излажење у сретање, у сусрет са Господом, Који је већ нас сусрео и никада се од нас не одваја. Из беседе Епископа новосадског и бачког др Иринеја, на празник Сретења Господњег, 2021. године
  22. Ријеч о књизи Јована Маркуша „Црна Гора кроз историјска документа- народ, језик, црква, држава“, протопрезвитера-ставрофора Слободана-Бобана Јокића у Никшићу, дана 20. фебруара. По хришћанском схватању људска историја није просто след догађаја, већ догађање са једним одређеним циљем. Зато историја није просто и једино описивање догађаја из прошлости, већ проналажење њиховог смисла. Долазак Христов и Његово присуство у свијету, уводе нову перспективу у вријеме. Вјечност нам се даје у садашњости и сваки тренутак у историји поприма есхатолошки карактер. Док је стари Израиљ био заокупљен спасоносним јављањима Божијим у времену и историји, у Новозаветној Цркви вријеме и историја су усмерени према вјечности. Христос је својим животом и својим учењем, својом смрћу и Васкрсењем дао човеку перспективу вјечности, што је у ствари и циљ историје. Библијски историчари посматрају и оцењују прошле догађаје у контексту коначног циља историје, а циљ је спасење човјека и свијета у Христу. То се спасење остварује у Цркви и кроз Цркву, као сједињење свих људи и целокупне природе са Богом у Христу. Отуда су библијска и црквена историја Божанска историја. Оне говоре о Божијој дјелатности у историји ради остварења коначног циља историје, почевши од стварања свијета и човека, па до последњег догађаја – ослобођења човека и природе од гријеха и смрти кроз њихово сједињење с Богом у Христу. Значи, циљ историје човјека и свијета за хришћане је Царство Божије, односно Црква обухваћена и вођена Христом и улазак свијета у Цркву као Царство Божије, у коме ће он бити ослобођен од смрти. У књизи Црна Гора кроз историјска документа, народ, језик, црква, држава која представља једно озбиљно и надасве корисно дјело вишегодишњег труда њеног аутора Јована Маркуша у једном дијелу управо говори о једној таквој Цркви и њеној историји. Моје излагање ће ићи у два правца која су по мени најбитнија у данашње вријеме када говоримо о Цркви у савременој Црној Гори. То су континуитет постојања цркве на овим просторима са посебним нагласком од самосталности српске архиепископије успостављеној и утемељеној прије осам вјекова и контринуитет светосавске традиције која је дубоко уткана у Црну Гору. Ова књига кроз разне изворе, документа, чињенице, копије и илустрације је потврда вишевјековног непрекинутог континуитета богослужбеног живота Православне Цркве у Црној Гори, са свим различитим и светотајинско-литургијским и историјско-социјалним изазовима пред којима се она налазила у свом вишевјековном постојању. Она је свједочанство да су православље и Црква у Црној Гори присутни од 4. вијека када се датирају почеци хришћанства на подручју данашње Црне Горе, преко древних епископија Диоклијске, Рисанске, Скадарске и Расцијске, преко Светога Саве и Епископија Зетске, Хумске и Будимљанске, цара Душана када је и уздигнута у ранг митрополије, а увијек у канонском припадању и јединсту поменутих епархија Архијепископији Жичкој, потом Архијепископији Пећкој и Пећкој Патријаршији, тј. Српској Православној Цркви. И управо мноштво свеједочанства овог континиутета доноси нам Маркуш у својој књизи. Ту ћемо наћи да је свети Сава је основао Зетску, Хумску и Будимљанску Епископију 1219. године. Зетска је услед различитих околности више је пута мијењала своје сједиште. Пречиста Крајинска манастир, манастир Врањина на острву на Скадарском језеру све док владари из династије Црнојевића не пренесу сједиште Зетске Епископије, односно Митрополије, на Цетиње гдје 1484. године подижу и манастир гдје је њено сједиште и мјесто устоличења њених митрополита до данас. Након 1776. године па све до почетка 20 вијека, Митрополија остаје једини дио Пећке патријаршије који није признао власт фанариота. Најјаснији доказ за то је титула егзарха Пећког трона коју носе цетињски митрополити још од 1750. године. Након 1922. године и добијања томоса од Цариградске патријаршије, обнавља се јединствена Пећка патријаршија са Митрополијом као саставним дијелом. У овој књизи наћи ћемо још да је Митрополит Василије у својој Историји Црне Горе набројао себе са осталим архијерејима пећке патријаршије. Даље налазимо да је први помен у историји Црне Горе из 1504. када се зетски митрополит титулише као црногорски и приморски. Овај запис митрополита Романа а факсимил тог записа налазимо у Маркушевој публикацији је из рукописне књиге Молитвеник који се данас налази у бечкој националној библиотеци. Из ватиканских докумената из 1640. и 1643. јасно се види да је митрополија црногорска тих година дио Пећке патријаршије. Након 1922. године и добијања томоса од Цариградске патријаршије, обнавља се јединствена Пећка патријаршија са Митрополијом као саставним дијелом. Свети Сава је вјековима дубоко уткан у црквено, црквеноправно, просвјетно, књижевно, језичко и културно биће Црне Горе. Формирање култа светог Саве у средњовјековној Зети, Боки, Полимљу, Хуму и осталим крајевима данашње Црне Горе отпочело је веома рано и има свој континуитет кроз вјекове до данашњих дана. Прије свега у историјској науци је познато да је Стефан Немања отац светога Саве рођен у Рибници, на ушћу ријеке Рибнице у ријеку Морачу, у данашњој Подгорици, гдје су и данас видљиви остаци зидина града. Запис из животописа свог оца Стефана Немање тј. светог Симеона Мироточивог гласи: „Нека вам је знано о овом блаженом оцу нашем ктитору господину Симеону, од рођења његова до смрти. Рођење његово било је у Зети на Рибници. Осим те чињенице постоје многа свједочанства која нам преноси Мркуш а која несумњиво говоре о значају и присуству светог Саве у нашем народу у Црној Гори. Светосавска и традиција Немањића у Црној Гори је велика. Међутим, оно што је најзначајније је то да је Свети Сава своме народу у Црној Гори оставио најпоузданију вриједносну оријентацију, и то оријентацију око олтара и Христове жртве, одакле исходи све што је везано за светог Саву и Светосавље. И управо око олтара као мјеста Литургијског сабрања из којега све извире и у који све увире, свети Сава је прослављан као заштитник народа и државе. Ова књига је и најновија потврда кроз коју ћемо видјети да када говоримо о Црној Гори и прослављању и утицају светога Саве да ниједна личност није више присутнија но што је дјело и мисао Светога Саве на читавом простору данашње Црне Горе. Коријени његовог дјела су дубоки и генетски су усађени у душу народа. Ти коријени су разноврсни и многобројни. У Цетињском љетопису се каже да је Свети Сава основао архиепископију у Зети 1220. године. У календарима Молитвеника/ Требника како Вуковићевом из 1538/40, тако и Црнојевића из 1495/6, уписани су у јануару свети Сава Српски, у фебруару свети Симеон Мироточиви. Дакле, неспорно је да се и у вријеме Црнојевића литургијски прослављао свети Сава и остали светитељи светородне лозе Немањића. Све то налазимо у овој књизи коју представљамо. Налазимо и фотографије страница службе са иконама светитеља у Празничном минеју, који је такође штампао Божидар Вуковић 1536-38. Даље је Маркуш публиковао странице календара од Грлице до календара владе у изгнанству у којима је уписам молитвени спомен Немањића. Даље ћемо наћи многе помене и прославе Светога Саве у пјесама, уставима, и устројствима школа, читанкама, наставним уџбеницима, прославама и државним а нарочито школским славама почев од књаза Данила па све до краља Николе. Треба напоменути да Цркава и манастира њему посвећених у Црној Гори је знатан број и да највећи број храмова и манастира посвећених светом Сави у епархијама Српске православне цркве се налази у Митрополији црногорско-приморској, а територијално на Црногорском приморју. Што се тиче световног прослављања у ондашњој Кнежевини Црној Гори, прослављен је свети Сава први пут на Цетињу 1856. Чула се химна „Ускликнимо с љубављу светитељу Сави“. Касније, како су се оснивале школе, нарочито од 1884, свети Сава прослављао се редовно као школски патрон. Многобројне фреске и иконе овога светитеља настале су у Црној Гори. Најпознатија је његова икона у манастиру Морачи гдје су представљене сцене из његовог живота. Темељ црквеног постојања јесте да вјерно представља и за свако ново доба и околности наново тумачи вољу и поруку свога оснивача, не само у њеном исходишту, него у сваком тренутку континуума у коме су та воља и порука биле пројављене. Историју традиције проучавамо не зато што смо заинтересовани да оживимо мртву прошлост, већ да бисмо промовисали савремено разумевање хришћанског живота у оквирима његовог поријекла и развоја. Из свега приказанога у овој књизи јасно да дјела и допринос светога Саве превазилазе границе њиховог времена, задобијајући свевремени значај за будућа поколења и њихове егзистенцијалне проблеме. Из свега реченог јасно је да је Православна Црква је примила своју веру од Отаца Цркве. Њена верност учењу Отаца чини темељ њеног идентитета. С обзиром да митрополити Црногорско-приморски никада нијесу довели у знак питања тај изворни црквени поредак, апостолско прејемство и заједништво; с обзиром да нијесу сами тражили положај у коме су се нашли, него им је наметнут силом прилика; с обзиром да су све чинили што је било до њих да се успостави поновни нормални црквени поредак за њих можемо рећи и да су били и да су и данас на питу светих отаца Цркве. Црква ходи унутар ковитлаца историјских промена, држећи свој поглед ка последњим догађајима, ка визији Царства Божјег. Колико међутим, Црква остаје верна овој визији, толико више шансе има да преживи у историји. Без обзира на изузетно сложене околности у оквиру којих се одвијао црквени живот у Црној Гори он је био увијек у процесу узрастања некада већем а некада мањем, и изграђивања Тијела Христовог. Ова књига је најбољи одговор онима који оспоравају данашњој Митрополији црногорско-приморској и епархијама да су настављачи континуитета оне три светосавске епархије које смо поменули. Она је најбољи одговор онима који желе да умање или скроз да избришу чињеницу да је Црква кроз историју Црне Горе била народна и државотворна, да је она стварала и уобличила и освештавала традиционални идентитет нашег народа и државе. Она је најбољи одговор свима онима који смартају да је светосавље фундаментализам и великосрпска религија без Бога. Она је одговор и онима који кажу да нема мјеста Светосављу у темељима савремене Црне Горе. На крају да закључим да овде у овој књизи је било истраживање истраживача из прве руке; било је као да се посматра грнчар за његовим точком, и дубоко се осјећа креативност истраживачког рада. Свијет историчара и истраживача не постоји тако да га свако види, већ неко га мора призвати у постојање из безобличних магли прошлости, што је Матица Српска друштво чланова у Црној Гори успјела овим својим великим издавачким подухватом. И баш на самоме крају закључујемо да Маркуш радио са највећом објективношћу и без икаквог прикривеног мотива, изузев жеље да се служи Богу кроз служење његовом народу. Извор: Ин4с
  23. Да ли је Литургију Пређеосвећених Дарова исправно служити у вечерњим часовима, када је иначе време служења вечерњег последовања, и да ли је у том случају довољно шест сати уздржавања од хране и пића како би се причестили? Приметно је да се и у нашој помесној Цркви последњих година понегде уобичајава служење Литургије Пређеосвећених Дарова у раним вечерњим часовима. Тај обичај је преузет из Јеладске Цркве, где је тo учестала пракса и устаљено правило да се Пређеосвећена служи средом после подне, а петком у јутарњим часовима. Разлог померању службе са уобичајеног јутрњег термина на ране вечерње часове јесте жеља да се вернима који су у радном односу омогући учествовање и причешћивање на том специфичном великопосном богослужењу. С обзиром на то да се код Јелинâ у вечерњем термину сваког петка током Свете Четрдесетнице служи свечани акатист Пресветој Богородици (χαιρετισμοί), једно од најпопуларнијих великопосних богослужења код њих, Пређеосвећена је у тим данима морала да задржи јутарњи термин. Пошто се и код нас суочавамо са истим проблемом у вези са учествовањем запослених у седмичним богослужењима, могло би се претпоставити да је то био разлог да се прибегне таквој солуцији. Ипак, чини се да исхитрена и непромишљена прибегавања практично корисним решењима често могу да доведу до много већих проблема од оних који настају због решења која се оцењују као непрактична, или чак погрешна. У црквеној свести је Света Евхаристија пасхални догађај, не само из разлога што је установљена на Пасху (Пасха – време од вечери Великог Четвртка до Свете и Велике Недеље), већ и зато што је сама суштина њеног служења прослављање Пасхе Господње, увек и изнова. Њено служење реализује учешће (причешћивање) заједнице верних, као и сваког појединца, у Пасхи, – Смрти и Васкрсењу, – али реализује и Други Долазак Господњи: „Ово чините у мој спомен: јер кад год једете Хлеб овај и Чашу ову пијете, смрт моју објављујете и (васкрсење моје исповедате) докле не дође” (1.Кор 11, 24 - 26 и Анафора Св. Василија Великог). Она је догађај радости кроз учествовање у вечном животу у Христу. Са друге пак стране, пост је ванредно литургијско време кроз које Црква упућује своје верне на покајање и очишћење од греха зарад чвршћег и приснијег приљубљивања Христу, Искупитељу и Спаситељу. Пост побуђује код човека свест о сопственој палости, као и о реалности битисања у овом палом и несавршеном свету који у злу пребива, па су стога и црквена богослужења осмишљена на другачији начин. Пошто провођење времена у покајању и посту враћа човека самоме себи, својим слабостима и преступима, те је човек скрушен у молитви и кајању и истовремено усредређен на милостињу и свако доброчинство, ради омекшања срца и надоградње савести, Црква поставља Евхаристију као коначни циљ његовог хода по „пустињи“ поста. Господ наш Исус Христос, који је наш Пут, Истина и Живот, тојест образац у свему, па и у посту, Својим искупитељским наумом одлази у пустињу, пости и моли се, изнурава себе, припремајући се за Свој искупитељни пут ка Својој Пасхи – Крсту и Васкрсењу. Подстичући верне да, у границама људских способности, опонашају тај искупитељни и спасоносни обрaзац, желећи да у свему буду подобни Њему, Црква је устројила и дисциплину поста, као и посебно уређено литургијско време које га прати, осмишљава и усмерава. Црква осмишљава и реализује литургијски програм тако што сама улази у одређено време које „не означава само њену ’идеју‘, већ њену радост или тугу, њен живот и конкретно постојање“ (А. Шмеман, Велики пост, Крагујевац 1983, 74). Улазећи пак у време поста, време својеврсне туге, које се не подудара са евхаристијском радошћу, Црква строго забрањује савршавање Евхаристије, али истовремено не лишава верне благодатног животног Извора, причешћујући их Даровима принетим и савршеним на недељним евхаристијским „прослављањима“. Литургија Пређеосвећених Дарова је специфично богослужење које се данас савршава само у време Свете и Велике Четрдесетнице, док се у прошлости служила средом и петком током читаве године. Конструкција овог последовања је настала по узору на празничне вечерње Литургије Светог Василија Великог. Састоји се, такође, из два дела: вечерњег последовања и делова Божанствене Литургије. Разлог служења ове Литургије јесте причешћивање верних претходно освећеним Светим Даровима, у данима када Света Црква забрањује приношење евхаристијских Дарова и савршавање евхаристијске Литургије. Старо правило, које потиче још од времена светих апостола (Дап. 2, 46), да верни приступају Светом Причешћу свакодневно (Св. Василије Велики, Писмо Кесарији патрицији: „Причешћивати се свакодневно Светим Телом и Крвљу Христовом добро је и корисно… “ , PG 32, 484) или бар четири пута седмично (Св. Василије, исто: „Ми се заиста сваке седмице четири пута причешћујемо, недељом, средом, петком и суботом, као и другим данима ако је спомен неком светом.“). Канонске одредбе о неприкладности вршења приноса (јер је Евхаристија пасхални, радосни догађај) у данима строгог поста (време туге и жалости) превазилажене су причешћивањем Светим Даровима освећеним на недељној евхаристијској Литургији. Пре устројавања форме заједничког причешћивања у храмовима, верни су односили честице Светога Тела својим кућама како би се сами свакодневно причешћивали (Св. Василије велики, исто, 485). Најстарији помен о Литургији Пређеосвећених Дарова наводи 52. канон Трулскога Сабора 692. године, док се најстарија сведочанства о њеној форми налазе у чувеном Барберинском Евхологију, датираном нешто касније (крај 7. или почетак 8. века), што упућује на закључак да је чин Пређеосвећене постојао у црквеној пракси и пре тих датума. Актуелни канон Трулског Сабора истиче: „У све дане поста Свете Четрдесетнице, осим суботе и недеље и светога дана Благовести, нека бива Света Литургија Пређеосвећених Дарова“, што јасно указује на пост као смисао њеног постојања. Одредба Трулског Сабора кроз овај 52. канон заснована је на већ постојећем правилу о неслужењу евхаристијске Литургије у данима Великога поста. У то нас уверавају и канони Лаодикијског Сабора, из друге половине 4. века. Тако 49. канон овог Сабора каже да „не треба у Четрдесетници Хлеб приносити, осим само суботом и недељом“, али и да „рођендане“ (спомен страдања) Светих Мученика (51), као и венчања и рођендане (52), не треба чинити. С обзиром на то да Црква у периоду Свете Четрдесетнице забрањује савршавање Евхаристије у све седмичне дане, осим суботе и недеље, причешћивање верних у тим данима (понедељак – петак) бива после заласка сунца, у оквиру вечерњег богослужења, а пошто се оконча време целодневног поста. Значајно је истаћи да се овде ради о тоталном посту, што буквално значи неузимање никакве хране нити пића од вечере претходног дана до причешћивања те вечери, што и јесте разлог споја причешћивања са последовањем вечерња. Тај однос поста и причешћивања је определио и време служења Литургије Пређеосвећених дарова, али и време трајања поста пред Причешће. Дакле, пост траје готово двадесетчетири часа, а причешћивање бива по истеку поста у раним вечерњим часовима. Временом је дошло до поремећаја овако установљеног поретка. Ограничавање причешћивања верних на свега четири пута годишње допринело је слабљењу дисциплине поста. Са друге стране, свест о томе да се тотални пост разрешава тек после вечерњег богослужења учинила је да се у време Четрдесетнице време служења вечерња помери, негде на ране послеподневне часове, а негде и на јутарње часове, све у зависности од тога на који начин верни практикују пост. Следствено, служење Литургије Пређеосвећених Дарова је под тим новим околностима остало да буде привилегија манастирских заједница и епископских катедралних храмова, док је по парохијама готово ишчезла пракса њеног служења, све до најновијих времена такозване литургијске обнове, када је поново враћена у богослужбени програм многих парохија. Имајући у виду околности под којима живе савремени хришћани, као и њихов однос према посту, ревизија времена служења Пређеосвећене постаје озбиљан проблем, чијем решавању се приступа олако, без правилног литургијског и богословског расуђивања. Исправан начин пошћења је данас ограничен искључиво на време трајања евхаристијског поста, дакле од поноћи па до Причешћа на јутарњим Литургијама. Такав пост се практиковао и при оживљавању праксе служења Пређеосвећених Литургија средом и петком током Свете Четрдесетнице. С обзиром на то да је једна од израженијих тежњи литургијске обнове било и „постављање ствари на своје место“, а пошто се по правилу Пређеосвећена савршава у склопу вечерњег богослужења, онда је било природно да се она врши увече, када је и време служења вечерње аколутије. Међутим, пошто ни свештенослужитељи ни већина верних који желе да се причешћују у тим данима нису у стању да издрже двадесетчетворочасовни пост, прибегава се „правилу“ о шесточасовном посту пред Причешће. То практично значи да пост пред Причешће започиње после подневног ручка. Оваква пракса, нажалост, представља грубо нарушавање како смисла поста, и начина причешћивања, тако и целокупног смисла литургијског времена Свете Четрдесетнице. Пре свега, шесточасовни пост пред Причешће никада није било правило православних – осим у случају да се Литургија врши у раним јутарњим часовима, када је по обичајном праву потребно најмање шест часова тоталног поста – већ је то одредба Тридентског сабора и она је за римокатолике важила све до Другог Ватиканског сабора када је сведена на свега један сат. Друго, једини смисао причешћивања под оваквим видом (Пређеосвећеним Даровима) и у време прописано за причешћивање (вече, по заласку сунца) јесте тотални двадестчетворочасовни пост. На почетку овог одговора могло се наслутити да је поимање литургијског времена у периоду Свете Четрдесетници на неки начин изокренуто, другојачије осмишљено, па се тако и однос поста и Причешћа поставља на другачијим релацијама. Стога, ако се у редовним приликама пости како бисмо се причестили, у периоду поста, када је забрањено савршавање божанствене Евхаристије, приступа се Светом Причешћу због тога што се пости. Разлог причешћивању у околностима поста треба посматрати као неопходност снажне духовне потпоре, у виду својеврсне попутнине „путницима“ који преваљују суровост пустињског хода. То је духовна храна која ће их оснажити у трудовима и сачувати од искушењâ Сатане, којима су они који посте изложени, попут Самог Спаситеља у пустињи. Из свега до сада реченог може се закључити да је право време служења Литургије Пређеосвећених Дарова увече, после заласка сунца, када је иначе време служења вечерњег последовања, када и истиче канонско време поста. Када свештенослужитељи и верни ревнују у посту и држе га по правилима светих канона, тада је и служење Пређеосвећене увече једино исправно. Међутим, служити Литургију Пређеосвећених Дарова увече само због ревности према богослужбеном Типику, а истовремено се не придржавати одредаба о посту и о причешћивању у време поста, јесте тешко огрешење и о пост и о Причешће. Исправно је из тог разлога Свети Архијерејски Сабор Српске Цркве донео одлуку да „у случају служења пређеосвећених Литургија у вечерњим часовима, свештена лица и верници који желе да се причесте на овим Литургијама треба да се, након претходног поста, уздржавају од хране, пића и пушења од поноћи” (АСбр. 31/зап. 102 од 23/10. маја 1995. године). Проф. др Ненад С. Милошевић Извор: Инфо-служба СПЦ
  24. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског и администратора Епархије шабачке г. Фотија, четрдесетодневни пaрастос блаженопочившем Епископу шабачкom Лаврентију (Трифуновићу) биће служен 3. марта 2022. године у манастиру Светог Николаја Жичког на Соко Граду, одмах након заупокојене Литургије која почиње у 9 часова. Повезан садржај: У спомен на блаженопочившег епископа шабачког Лаврентија (1935-2022) Епископ шабачки Лаврентије (Трифуновић) рођен је 27. јануара 1935. године у селу Богоштици, надомак Крупња. Завршио је богословију Светог Саве и Православни богословски факултет у Београду. Године 1958. постаје јерођкон, а 1961. године бива рукоположен у чин јеромонаха. Након тога, две године је био духовник цркве Ружице у Београду, у којој је са великом пажњом, бригом и љубављу примао све оне који су због својих потреба долазили тражећи живе речи утехе. У даљем току свога живота служио је као парох на Купресу и као професор богословије у манастиру Крки. Своју архипастирску делатност започиње давне 1967. године, када 15. јула бива хиротонисан за викарног eпископа патријарха Германа, са титулом Епископ моравички. Две године након тога, постаје Епископ богомчуване Епархије аустралијско-новозеландске и Епархије западно-европске. где оставља неизбрисив траг. Устоличен је у Лондону, марта 1969. Поред Лондона, боравио је још у Диселдорфу и Химелстиру. У поменутом Химелстиру је основао Епархијски центар и штампарију. Управо овде је у јако неповољна времена за нашу Цркву штампао дела Светог владике Николаја, те их враћао српском народу као мелем за измучене душе, које су тражиле свој пут ка Христу. Године 1989. бива изабран за Епископа шабачко-ваљевског, преузевши на себе бреме свог претходника Епископа Јована, које је достојно до своје кончине носио. Устоличен је у Саборној цркви Светих апостола Петра и Павла у Шапцу 23. јула 1989. године. На трону Епархије шабачко-ваљевске остаје све до 2006. године, када Епархија бива подељена на два дела, те од те године постаје Епископ шабачки. Ово је учинио, како је за живота говорио „како би умножио, јер двојица увек могу да учине више но један“. Дужност Епископа шабачког обављао је служећи Васкрслом Христу и мајци Цркви све до своје кончине. Према својој пастви се опходио са очинском љубављу и бригом, о чему сведоче и многи примери штампања духовне литературе, коју је на поклон делио верницима, зарад усавршавања у љубави Божијој. Учествовао је на многим црквеним састанцима, држећи предавања и излажући реферате, као изасланик Српске Православне Цркве у Светском савету Цркава. Посредовао је при решавању раскола у Америци, који је представљао огроман проблем са огромним последицама. Два пута је био члан Светог Архијерејског Синода, као и администратор Епархије ваљевске. Уз то, био је јако поштован диљем Европе, коју је за живота обишао, сејући семе православне вере и сведочивши веру у Христа на делу. Поред матерњег, говорио је немачки, енглески и руски језик. Такође, важио је за највећег поету међу епископима. Био је, како је патријарх Порфирије у посмртном слову над одром епископа Лаврентија рекао, „човек Христов, који није правио разлике међу људима“. Блаженопочивши Епископ шабачки Лаврентије мирно је уснуо у Господу 23. јануара 2022. године у Шапцу, окружен својим најближим сарадницима. Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...