Jump to content

Препоручена порука

пре 12 минута, Кратос рече

Čekaj sad ovako,da preformulišem pitanje,da li je Hristos kad je bio beba imao ličnost kao i svi mi koja se razvijala kao i svaka naša i imao je drugu ličnost,ličnost božanskog Logosa ili druga varijanta on je imao ličnost kao i svi mi koja se polako osvešćivala i sazrevala dok nije postala ličnost Sina Božijeg ili treća varijanta nema ljudske ličnosti već je od početka otelotvorenja Logos,božanska ličnost Boga Sina ili ako ti imaš još neku varijantu...Ja kažem ova treća i mislim da Domaskin to isto kaže,i da tako uči PC pa čak mislim i katolici mada nisam baš upoznat sa njihovom hristologijom tako da neću napamet da pričam.

Ne znam nista o Hristologoji previse, ali ako je Hristos bio covjek kao i mi onda je naravno imao tu licnost kao i mi. Ta licnost u savremenom smislu je ispoljavanje nase prirode zapravo. To je ono kako ti rade mozdane sinapse i kako percipiras svijet oko sebe, da li si introvertan ili ekstrovertan, da li razmisljas vise logicki ili intuitivno i tako dalje. Taj koncept je mislim bio nepoznat u ono vrijeme i zato ga niko nije ni pominjao vec se vode debate oko prirode i oko svijesti. A licnost sa velikim L, zapravo nije licnost u savremenom smislu, vec je to nacin postojanja Logosa, zato se i zove Ipostas. 

Српски менталитет карактеришу изненадни подвизи кратког даха, понесеност која прво улије наду, али капитулира у завршници, све се то после правда вишом силом и некаквом планетарном неправдом што само на нас вреба.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 1k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

пре 10 минута, Кратос рече

ili ovako pitanje kada Bog Sin uzeo ljudsku prirodu na sebe da li je onda sa njom i uzeo ljudsku ličnost pošto je i ličnost deo ljudske prirode ili ti njen nosilac kako god?

Ја мислим да је Логос тада узео личност Адама, Еве, Амфилохија (да буде тројица), а онда парамецијума, тирекса и секвоје (опет да буде троје)... Тако некако ми се причињава... Не знам шта ти мислиш? 

И шта мислиш кад неко ко пође без штита, мача, доброг оклопа и припреме уђе у бој, па га непријатељи поразе, а он онда узме да криви Генерала, да ли праведно расуђује? Или ти некад падне на памет оно семе које са радошћу прими реч, али нема корена?...

Ја ти казах, а ти види... Драгоцена је душа човечија... А умирање је мучно, зато се упоређује са неугасивим огњом или црвом који те ждере стално...  

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 21 минута, Paradoksologija рече

Nije li Origenovo ucenje odbaceno vise zbog dualistickih ideja o emanacijama od kojih su materijalnije poistovecene sa zlom, a ne zbog apokatastaze? Ili sam nesto pogresno razumela?

Цар Јустинијан у посланици патријарху Мини излаже Оригенове заблуде: 1) Ko govori ili misli da su ljudske duše pretpostojale, da su one prethodno bile umovi i svete sile koje su se naslađivale punotom božanskog sozercanja, a zatim su se obratile na lošije i kroz to ce ohladile u ljubavi prema Bogu, usled čega se i nazivaju dušama, i da su po kazni poslate u tela, takav da bude anatema. 2) Ko govori ili misli da je duša Gospodnja ranije postojala i da se sjedinila sa Bogom-Logosom pre ovaploćenja i rođenja Njegovog od Djeve, da bude anatema. 3) Ko govori ili misli da se isprva u utrobi Svete Djeve obrazovalo telo Gospoda našeg Isusa Hrista i da su se potom s njim sjedinili Bog-Logos i duša, a da je (On) ranije već postojao, da bude anatema. 4) Ko govori ili misli, da je Logos Božiji bio kao i svi nebeski činovi, da je za heruvime bio heruvim, za serafime serafim, i da je uopšte bio kao i sve višnje sile, da bude anatema. 5) Ko govori ili misli da će ljudska tela o vaskrsenju ustati u obliku lopte i ne ispoveda da ćemo ustati u (svom) pravom obliku, da bude anatema. 6) Ko govori da su nebo, sunce, mesec, zvezde i vode koja su iznad nebesa, bića koja imaju dušu i nekakve razumne materijalne sile, da bude anatema. 7) Ko govori ili misli da će se Gospod Hristos u budućem veku raspeti za demone, kao što je i za ljude, da bude anatema. 8) Ko govori ili misli da je Božanska moć ograničena, ili da je On stvorio onoliko koliko je mogao obuhvatiti, da bude anatema. 9) Ko govori ili misli da je kažnjavanje demona i zlih ljudi vremenski ograničeno i da će posle izvesnog vremena ono imati kraj, ili da će demoni i zli ljudi posle biti obnovljeni, da bude anatema. 10) Anatema i Origenu koji je to izložio, zajedno sa njegovim bezbožnim, nepotrebnim i zlim učenjem, i svakome ko se drži takvih misli, ili ih štiti, ili se na bilo koji način osmeli da ih ponavlja. Poslanica se završava sledećim zahtevom: "U želji da se od najsvetije Crkve udalji svaka sablazan, tako da u njoj ne ostane nikakvog poroka, i sledujući Božansko Pismo i dela svetih otaca koji su odbacili kako samog Origena tako i opasno i bezbožno učenje njegovo, i koji su pravedno njega i njegovo učenje podvrgli anatemi, šaljemo tvome blaženstvu poslanicu kojom te usrdno molimo da sabereš sve najsvetije episkope koji se nalaze u ovom carskom gradu i najbogoljubivije igumane ovdašnjih poštovanih manastira i da se ustroji tako da svi odlučno anatemišu gore pomenutog bezbožnog i bogobornog Origena, koji je bio prezviter najsvetije Alekeandrijske crkve, i njegovo opasno i bezbožno učenje i sve navedene glave, a takođe molim da se kopija onoga što tvoje blaženstvo bude rešilo po ovom pitanju pošalje svim najsvetijim episkopima i igumanima poštovanih manastira, s tim da i oni sopstvenim potpisom anatemišu Origena i njegovo opasno učenje sa svim drugim jereticima".

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 часа, Volim_Sina_Bozjeg рече

Oče Savo da li rimokatolici imaju na uvid i pre srednjevekovno rimokatoličko učenje i učenje pre nego su dobili taj pridev rimo, dakle kad su bili katolici?

Ako imaju sva ta učenja na uvid u čemu je problem?

У разумевању тих учења, драги мој брате.

1. Само по питању филиокве видимо читаву једну еволуцију проблема од када се први пут појавило у петом веку у Шпанији као (додатак, радије објашњење да су Отац и Син једносушни) што је било згодно за борбу против аријанаца. Касније код Св. Максима исповедника у 7. веку имамо прво детаљније разумевање једног источног хришћанског богослова где видимо да овај додатак није сматран суштинским проблемом:

У свом писму презвитеру Марину Св. Максим говори о овом специфичном гледању на исхођење Духа Светога на Западу: „Што се тиче првог питања они (Римљани) изнели су такође као сведочанства латинске оце, наравно као и Св. Кирила Александријског у његовом тумачењу Јеванђеља по Јовану. На основу тога показали су да они не сматрају Сина узроком Духа. Они, наравно, знају да је Отац једини узрок Сина и Оца, једнога по рађању, а другог по исхођењу, али су објаснили да други (Дух) произлази (προϊέναι) кроз Сина објашњавајући то јединством и непромењивошћу божанске природе“ ("Καί τό μέν πρῶτος, συμφώνους παρήγαγον χρήσεις τῶν Ῥωμαίων Πατέρων· ἔτι γε μήν καί Κυρίλλου Ἀλεξανδρείας, ἐκ τῆς πονηθείσης αὐτῷ εἰς τόν εὐαγγελιστήν ἅγιον Ἰωάννην ἱερᾶς πραγματείας· ἐξ ὧν, οὐκ αἰτίαν τόν Υἱόν ποιοῦντας τοῦ Πνεύματος, σφᾶς αὐτούς ἀπέδειξαν· μίαν γάρ ἴσασιν Υἱοῦ καί Πνεύματος τόν Πατέρα αἰτίαν· τοῦ μέν κατά τήν γέννησιν· τοῦ δέ, κατά τήν ἐκπόρευσιν· ἀλλ ̓ἵνα τό δι ̓αὐτοῦ προϊέναι δηλώσωσι· καί ταύτῃ τό συναφές τῆς οὐσίας καί ἀπαράλλακτον παραστήσωσι." PG 91,136 A-B)

Затим на Лионском сабору у 13. и Флорентинском у 15. имамо сасвим нови развој: "quod Spiritus sanctus aeternaliter ab utroque, patre et filio, tamquam ab unico principio et unica spiratione...procedit" (да Дух свети вечно од обојице, Оца и Сина, као из једног принципа (начала) и једне спирације... исходи". Искрено могу да кажем да Св. Максим не би реаговао на ову дефиницију као што је писао презвитеру Марину неких 6 и више векова пре. Уосталом Св. Марко Ефески је јасно сведочанство да је већ ова интерпретација несрећног додатка постала с временом нешто сасвим другачије. Чак и након најновије интерпретације филиокве од стране Понтификалног савета за унапређење хришћанског јединства која, истина, представља покушај да се римокатоличко схватање филиокве приближи православном имамо прилично опрезну реакцију Митрополита пергамског Јована Зизјуласа који није баш био претерано импресиониран (како сам ја могао да разумем). Оба текст можете наћи на интернету: 

The Filioque: A View From the Vatican http://agrino.org/cyberdesert/statement.htm

Metropolitan of Pergamon: One Single Source (реакција на горњи текст) http://agrino.org/cyberdesert/zizioulas.htm

Узео сам филиокве као пример јер се то може видети и са осталим учењима римокатолика која наша Црква не може да прихвати, барем у оној форми коју она сада имају.

2. Калистос Вер је говорећи о папском примату, у горепоменутом видеу, поменуо да за православне, на пример не би било проблематично да прихвате примат папе уколико би он био у оквирима православног схватања односа између примата и саборности. Као што без примата нема саборности (када служимо увек један началствује), исто тако ни без саборности нема ни примата. Ово је суштина православног разумевања односа између епископа и кључно правило за разумевање овог односа је 34 Апостолско (заправо из 4. века али се тако зове) "Епископи свакога народа треба да познају првога од њих и да га сматрају као главу, и ништа важнијега да не предузимљу без његовога знања, него сваки нека предузимље само оно што се тиче његове епархије и подручних места. Али ни онај први Eпископ нека не чини ништа без знања свију осталих Eпископа. Јер ће тако бити једнодушност и прославиће се Бог кроз Господа у Светом Духу, Отац и Син и Свети Дух." Ово правило регулише односе унутар помесних православних Цркава где су сви епископи као епископи једнаки, али први међу њима представља литургијски израз њиховог јединства. Ова логика, морам да кажем није баш прихватљива за све православне на универзалном нивоу. У Равени је призната историјска улога римског папе на универзалном нивоу али се није дефинисало јасно шта су конкретно његови прерогативи, и посебно шта би били данас у случају сједињења ПЦ и РКЦ. 

Најновији напор да се јасније дефинише схватање односа између примата и саборности учињен је на заседању ПЦ и РКЦ мешовите комисије у Киетију (Chieti) у септембру 2016. године. Ево декларације http://www.vatican.va/roman_curia/pontifical_councils/chrstuni/ch_orthodox_docs/rc_pc_chrstuni_doc_20160921_sinodality-primacy_en.html Текст је доста добар с тим да су најпроблематичније ствари садржане у 16. тачки где се помиње западно виђење римског примата који је за њих божанског порекла и да ће се о томе дискутовати. Добро, макар су повезали шта се слажу, а оно што се не слажу ставили су у једну тачку. Не заборавимо, ово је само разговор о првом миленијуму, а шта рећи о каснијој еволуцији власти папа или о догми о његовој непогрешивости када говори ex cathedra. Неко ће рећи да је то извикан проблем, да ни у Риму нико не верује да папа може сам без епископа било шта да одлучи. Пракса је једно али званично њихово учење јесте да он може да упражњава свој примат суштински без саборности тј. да непогрешиво учи о догматским питањима (ex sese non ex consensu eclesiae tj. по себи а не по сагласности Цркве). Калист Вер говорећи о овом проблему додаје да се на 2 Ватиканском концилу ситуација у овом погледу није много исправила. Први Концил је потврђен, нешто је испеглано, али у документу о Цркви Lumen gentium опет произилази да папа независно делује од епископата. Ово је суштина проблема за православне. Мислим да и многи римокатолици то разумеју, нарочито они који су се надали да ће синодалност добити много више на значају, али код последњих папа опет се све враћа на примат без суштинске саборности. Зато за православне то не може бити основа за неко решење у стилу признавања папе као првога не по власти него по љубави. Председавање у љубави подразумева однос љубави према другима, а не само auctoritas.

И тако даље и даље. Римокатолички богослови јако добро познају ове православне приговоре који им долазе и од највећих поборника дијалога. Искрено бих волео да чујем њихово оправдање који су разлози да се нешто што је очигледно у колизији за древним предањем и даље држи. Разумем јако је тешко направити u-turn али плашим се да је проблем за јединство више са њихове него са православне стране и да то они јако добро знају. Дијалог је добар зато што омогућава да боље разумемо наше разлике и да разлучимо шта је у ономе што нас дели последица различитог културно-цивилизацијског развоја и начина мишљења, а што је суштинска богословска разлика. Очигледно и поред једног века интензивног икуменског дијалога и највећи поборници дијалога код Православних не могу да кажу да суштинске разлике не постоје. Штавише, оне нису нимало безначајне.

Зашто користим израз римокатолици? Па зато што ова грчка реч (καθολικοί, Καθολική Εκκλησία - католици или католичани, Католичанска Црква) вековима у Цркви означава Једну Цркву која је заснована на евхаристијској заједници и једноверју и правоверју свих њених чланова. Када би римокатолици били заиста католици и њихова црква заједно са свим нашим православним једна Католичанска Црква, претпостављам да бих у недељу сваки православни верник могао да оде и код њих да се причести. Али пошто није тако зовемо их римокатолици.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@Архимандрит Сава Јањић @Zoran Đurović

 

Једно питање које мене мучи годинама.

Да ли ће се спасити само они који знају догматику и сви су кључеви дати теолозима?

Због чега ово причам, ево овај сајт је наша Црква у малом, а видимо да верни народ, баш и нема појма о својој вери (наравно, највећом кривицом наше цркве). Па се човек на крају пита ко ће се спасити. Ово све што се прича ове у вези те "дубоке теологије" је једноставно непознато народу.

Друга ствар, ми смо историјски непријатељски одгојени према римокатолицима, само због Хрвата. Искрено, ако желимо тим "очима" да гледамо, онда нам нам је Византија, Бугарска, Грчка... исто страно тело, за које могу рећи да су бара бар са хрватима, чак и гори кроз историју.

orthodoxlighthouse

Душо моја, душо моја, устани, што спаваш; крај се приближава и ти ћеш се узнемирити; прени се, дакле, да те поштеди Христос Бог који је свуда и све испуњава.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 11 минута, verum est in beer рече

@Архимандрит Сава Јањић @Zoran Đurović

Једно питање које мене мучи годинама.

Да ли ће се спасити само они који знају догматику и сви су кључеви дати теолозима?

Због чега ово причам, ево овај сајт је наша Црква у малом, а видимо да верни народ, баш и нема појма о својој вери (наравно, највећом кривицом наше цркве). Па се човек на крају пита ко ће се спасити. Ово све што се прича ове у вези те "дубоке теологије" је једноставно непознато народу.

Друга ствар, ми смо историјски непријатељски одгојени према римокатолицима, само због Хрвата. Искрено, ако желимо тим "очима" да гледамо, онда нам нам је Византија, Бугарска, Грчка... исто страно тело, за које могу рећи да су бара бар са хрватима, чак и гори кроз историју.

Колико ја могу да разумем, спасавају се не они који "знају" догматику, већ који је живе, што није увек исто, односно да будем сурово искрен, најчешће није исто. Они који живе своју веру не гледају на друге као Бугаре, Хрвате, Грке, Русе, на "нама пријатељске народе" или "наше традиционалне непријатеље", већ их Бог учи Духом Светим да сваког човека гледају као непоновљиву личност и икону Божију и не размишљају у категоријама црквене политике. Указивање на разлике које нас деле са римокатолицима не значи неопходно имање нетрпељивости према онима који мисле другачије. У мојој широј породици је доста римокатолика, моје две покојне баке нису имале никакав проблем у свом односу због филиокве или папске непогрешивости. Претпостављам да ништа о томе нису ни знале. То наравно не умањује значај и важност ових разлика, али указује на то да нам ништа не вреди ако знамо сву мудрост овога света, а немамо љубави.

Мора човек да прихвати другог какав јесте, колико год му се не свиђао. Тек онда заиста почињемо да заиста разумемо не само догмате вере, него Онога који је кроз догмате учврстио веру.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 минут, Архимандрит Сава Јањић рече

Како ја могу да разумем спасавају се не они који "знају" догматику већ који је живе, што није увек исто, односно да будем сурово искрен, најчешће није исто. Они који живе своју веру не гледају на друге као Бугаре, Хрвате, Грке, Русе, на "нама пријатељске народе" или "наше традиционалне непријатеље", већ их Бог учи Духом Светим да сваког човека гледају као непоновљиву личност и икону Божију и не размишљају у категоријама црквене политике. Указивање на разлике које нас деле са римокатолицима не значи неопходно имање нетрпељивости према онима који мисле другачије. У мојој широј породици је доста римокатолика, моје две покојне баке нису имале никакав проблем у свом односу због филиокве или папске непогрешивости. Претпостављам да ништа о томе нису ни знале. То наравно не умањује значај и важност ових разлика, али указује на то да нам ништа не вреди ако знамо сву мудрост овога света, а немамо љубави.

Мора човек да прихвати другог какав јесте, колико год му се не свиђао. Тек онда заиста почињемо да заиста разумемо не само догмате вере, него Онога који је кроз догмате учврстио веру.

То је и цела поента мога питања и цела бесмисао вековне расправе.

Хвала оче :skidamkapu:

orthodoxlighthouse

Душо моја, душо моја, устани, што спаваш; крај се приближава и ти ћеш се узнемирити; прени се, дакле, да те поштеди Христос Бог који је свуда и све испуњава.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 42 минута, Архимандрит Сава Јањић рече

У разумевању тих учења, драги мој брате.

Ово је јако добар пост. 

пре 43 минута, Архимандрит Сава Јањић рече

 филиокве видимо читаву једну еволуцију проблема

Савршено тачно. Филиокве у Максимовој интерпретацији није исто из времена Ефеског. Само неуки би тако мислио, али их, нажалост, има много. Ја сам више пута рекао да не бих на месту Ефеског потписао унију, мада ме ти сматраш неким сентименталистом...

Сада, ми не можемо да се иживљавамо и да се правимо луди и да кажемо како је Торквемадина интерпретација филиокве једина аутентична католичка интерпретација. То једноставно није тачно. Такође морамо да прихватимо да је у отаца, али не по консензусу, филиокве фигурирало на теолошком, а не само на икономијском плану. Зато би само манијаци узели да истјазавају католике данас по том питању. Да не ширим причу, чак ни на основу питања Пергамског, јер сам и о томе публиковао један рад, где сам објашњавао Августинову формулу и њену компатибилност са источном кроз.

Ствар је јако једноставна: пустимо католике да они говоре кроз уста садашњих ауторитета шта јесу њихове догме, а не шта Сава или Зоран мисле да су оне. Читао сам скоро једног лефевријанског попа, написао књигу човек, а тумачење додирни ми колена... Дакле, ми треба да смо господског духа, и да прихватимо католичко читање сопствених догмата у светлу неких православних примедби. И уместо да похвалимо те напоре, јер они крв пропљуваше у сопственим редовима, ми им још вешамо камен воденички за ноге! Када би се Бог односио према људима тако, не би ни Ноје преживео...

пре 57 минута, Архимандрит Сава Јањић рече

У Равени

Калист говори оно што јесте канонско предање, а ми имамо проблем унутрашње борбе Другог и Трећег Рима. Не бих безусловно прихватио Зизјуласов модел еклисиологије по слици Тројице, односно монархије Оца, јер сличан модел смо имали код Јевсевија Кесаријског који је то применио на Императора. Римска формула је добра, добра је и православна. Римска даје и првенство власти, што је увек било у историји, православна би хтела да ограничи, односно, контролише ту власт. Зато и једни и други имају право, али док се нађе здрав договор, треба времена.

1 hour ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Председавање у љубави подразумева однос љубави према другима, а не само auctoritas.

Ово је лепо речено, али је чиста демагогија. Никад у реалности није тако постојало. Многе владике ми кажу како ме воле и цене, а кад нешто треба да се конкретно уради, онда се понашају као римљани из Астерикса кад треба да крену на Гале 12:smeha:. Што би рекао непомјаник, Слоба Милошевић: Волим и ја власт!  

1 hour ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Искрено бих волео да чујем њихово оправдање који су разлози да се нешто што је очигледно у колизији за древним предањем и даље држи. Разумем јако је тешко направити u-turn али плашим се да је проблем за јединство више са њихове него са православне стране и да то они јако добро знају.

Немој да се чудиш. Стани на сред цркве и почни да се полако окрећеш у круг... После 5 минута ми кажи колико си видео храбрих мантија. Да не будемо продавци магле, међу нама не можемо да се лажемо. Ми из кукавичлука, лењости и ко зна каквих све разлога, а неки су и позитивни, одржавамо ову фелеричну машинерију. И она треба да се одржава и реформише. Христос јесте срушио Храм и направио Нови за 3 дана, али, са једне стране, ми смо одмах на Христу, бесрамно, подигли исти храм, али са друге стране, не треба да се узбуђујемо јер тај небирократски Храм ни врата паклена неће надвладати. О томе ја говорим.  

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 часа, Кратос рече

I još jedno pitanje i odo da gledam Zvezdu ako je Hristova ličnost složena da li se onda ona razlikuje od druge dve Ličnosti pošto Otac i Duh nisu uzeli prirodu ljucku?Slivanje,neslivanje,božansko,ljucko.Mislite o tome.Samo neka koncepcija bude konzistetna.Ne može da bude da je mlada pola trudna il je trudna ili nije.:D

Nista od zvezdane...:945729:

Nego, sto se tice te' Ipostasi i priroda u Hristu. Nasao sam sta kaze sv.Damaskin o toj slozenoj ipostasi :

"51.0 једној сложеној ипостаси Бога Логоса

Кажемо, дакле, да божанска ипостас Бога Логоса прапо-стоји безвремено и вечно, као проста и несложена, те не-створена, бестелесна, невидива, неспознајна, неописива;......Ваплотио се, наиме, примајући од ње првине наше грађе, односно, тело оживљено словес-ном и умственом душом, да би оно постало ипостас плоти, односно ипостас Бога Логоса, те да би ипостас Логоса, која је претходно била проста (несложена), постала сложена - сложена, наиме, из двеју савршених природа, божанске и чо-вечанске...."

Koliko vidim, Ipostas Logosa postaje slozena u smislu, jer  je primila savrsenu prirodu coveka u sebe , gde je jedini nosioc obeju priroda ta' ipostas,.....gde ljudska licnost postaje Licnost Hristova.  Zanimljivo je da , ako je Ipostas Logosa bila prosta pre Ovaplocenja, i slozena posle jer je primila telo, ...... znaci da nije bilo nikakvog oblika 'telesnosti' pre vremena, niti kao neke volje iili zelje ili bilo kako.

Ne znam, meni deluje ovo sasvim logicna i jasna situacija sa tim ipostasima i prirodama. U sustini, mozda i nije toliko bitno, bitnije je da se veruje u Ovaplocenje Boga Hrista.
 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 14 минута, Bokisd рече

Ne znam, meni deluje ovo sasvim logicna i jasna situacija sa tim ipostasima i prirodama. U sustini, mozda i nije toliko bitno, bitnije je da se veruje u Ovaplocenje Boga Hrista.

Eto boki te je Kratose opet po ko zna koji put opravdao kao dobrog rimokatolika, nije bitno što ti pogrešno ispovedaš dogmat o dveju priroda u jednoj Ličnosti Isusa Hrista, već je eto dovoljno da veruješ u Ovaploćenje Boga Hrista. Sve isto kao rimokatolici.

Ljubav se u duši ogleda, nebo je još nesagledivo.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 11 часа, Volim_Sina_Bozjeg рече
пре 11 часа, Кратос рече

I zaključujemo ovu kratku studiju riječima antifone iz matutina Rimskog brevijara: ,,Immaculatam Conceptionem Virginis Mariae celebremus: Christum eius Filium adoremus Dominum’’ – slavimo Bezgrešno Začeće Djevice Marije, klanjajmo se njezinom Sinu, Kristu Gospodinu. Marijina neizmjerna čast dolazi od njezinog Sina i k njemu se vraća – ona je njegovo najsjajnije ogledalo, te se zato i odlikuje potpunom bezgrešnošću i savršenom svetošću.

Marko Tilošanec

Kratose da napravimo zbirku tvojim pogrešnih učenja ne bi stalo u 100 strana ove teme.

Ponavljam ovo nije dogma na vaseljenskom nivou i to svi znaju, ona neće biti obavezujuća, jer ako ne bude obavezujuća za istok onda ne može biti obavezujuća ni za zapad ali zapad to može poštovati kao što ti poštuješ razna tvoja naklapanja.

A jeres ima biti osuđena samo na vaseljenskom saboru a ti pre toga možeš da imaš lično mišljene ili stav do te obavezujuće odluke koja bi bila donešena na vaseljeni.

Eto nismo dugo čekali da dopunimo zbirku kratosovih pogrešnih učenja.

I kao što reče boki nema veze nije ni toliko bitno ispravno učenje dovoljno je da veruješ u ovaploćenje Isusa Hrista.

I tako se i jedan i drugi opšte ne razlikuju od rimokatolka koje ne nazivaju Crkva a sebe nazivaju.

Ljubav se u duši ogleda, nebo je još nesagledivo.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

1 hour ago, Zoran Đurović рече

Дакле, ми треба да смо господског духа, и да прихватимо католичко читање сопствених догмата у светлу неких православних примедби. И уместо да похвалимо те напоре, јер они крв пропљуваше у сопственим редовима, ми им још вешамо камен воденички за ноге! Када би се Бог односио према људима тако, не би ни Ноје преживео...

Moram da pohvalim ovaj duh, ovo je zaista ispravno tumačenje ljubavi i ispružene Desnice Hristove.

Ljubav se u duši ogleda, nebo je još nesagledivo.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 38 минута, Volim_Sina_Bozjeg рече

Eto boki te je Kratose opet po ko zna koji put opravdao kao dobrog rimokatolika, nije bitno što ti pogrešno ispovedaš dogmat o dveju priroda u jednoj Ličnosti Isusa Hrista, već je eto dovoljno da veruješ u Ovaploćenje Boga Hrista. Sve isto kao rimokatolici.

Da nisi nesto malo pomesao stvari ? confused1


 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Августин говори изванредно на дијалог Ис са Никодимом: На земљи беше и говораше да је на небу; и што је важније, на небу беше Син човечији: да би показао једну личност у двoструкој природи, у томе по чему као Син Божији беше једнак Оцу, Реч Божија која је у почетку Бог код Бога (Јн 1,1), и у томе по чему беше Син човечији, преузимајући људску душу и људско тело, и обукавши се у човештво, дошао је међу људе. Јер, наиме, у оној двострукој природи нису и два Христа, нити су два сина Божија већ једна Личност, један Христос Син Божији, и један је и исти Христос, не други, Син човечији; Син Божији по божанству, Син човечији по телу.

In terra erat, et in coelo se esse dicebat; et quod est maius, in coelo Filium hominis: ut unam demonstraret in utraque natura personam, et in eo quod Dei Filius erat aequalis Patri, Verbum Dei in principio Deus apud Deum, et in eo quod filius hominis erat, assumens animam humanam et carnem humanam, et indutus hominem, exiens ad homines: quia in hoc utroque non duo christi sunt, nec duo filii Dei sed una persona, unus Christus Dei Filius, idemque unus Christus, non alius, hominis filius; sed Dei, Filius secundum divinitatem, hominis filius secundum carnem.

Штавише, каже Аг, на небу беше Син човечији, који је у том моменту говорио са Никодимом. Наш Кратос се не би зачудио како то одрастао човек може да опет оде у материцу, јер је он теолог, али се чуди како се тај Син прво попео а онда сишао, а опет јесте на Небу у том моменту (Јн 3, 13)? Спрда се Ис са Никодимом? Очигледно. Јер тако нам вели византијски текст: Κα οδες ναβέβηκεν ες τν ορανόν, ε μ κ το ορανο καταβάς, υἱὸς το νθρώπου ν ν τ οραν. Текст ваља прочитати у контексту. Јер Ис говори о ономе чега је био сведок, али то Кратос не прима (3, 11).

Било би лепо да Кратос прочита поново ово зачало, па да се запита као Никодим, а не да мисли да је већи од Никодима, мада се представља учитељем на Поукама...:)) 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

×
×
  • Креирај ново...