Претражи Живе Речи Утехе

„Избраној Војвоткињи победоносној, избављени од зала, благодарну песму приносимо Ти, слуге Твоје, Богородице.“ По избављењу од зала и невоља, најприродније је и најпријатније радовати се и узносити благодарност. Али знате ли, браћо, над ким и у чију корист је извојевана победа, за коју ми сада благодарно појемо Избраној Војвоткињи? Она је, како сведочи историја, била у корист Грка и њиховог престоног града – Цариграда, који је страдао под суровом опсадом – и остварена је над каганом, вођом Скита, међу којима су, по свој прилици, били и наши преци. Тако ми благодаримо за добро које је, по свему судећи, за нас било туђе – славимо свој сопствени пораз! Шта то значи? То значи да је хришћанска вера, као и у многим другим стварима, изменила поредак ствари и научила нас да на догађаје гледамо другачије: да мудрост овога света сматрамо за безумље, а безумље крста – за једину истинску мудрост; да сузе покајања вреднујемо као извор духовног блаженства, а светске радости и смехове – као зло и пропаст; да више ценимо лишавања него богатство, да се хвалимо страдањима, и да у понижењу торжествујемо. Да смо до данас остали у тами незнабоштва, онда би се сећање на чудесни пораз наших предака под зидинама Цариграда сматрало за разлог народне туге и жаљења; али, пошто смо благодаћу Божијом изведени из те таме у чудесну светлост хришћанства, ми се тог догађаја сећамо заједно са онима који су победили, благодаримо – за сопствени пораз! И поступајући тако, чинимо сасвим праведно; јер се у лицу наших предака по телу, који су били помрачени тмином незнабожачког незнања, неверје устремљивало против вере, дивља суровост против поретка грађанског живота, грамзивост против мирног поседовања. Насупрот томе, у житељима Цариграда – који су такође наши преци, али по вери – кроз слање чудесне помоћи с неба награђено је поверење у Бога и молитва: оне врлине којима и ми живимо и дишемо, и од којих очекујемо спасење – и овоземаљско и вечно. Победа вере, ма где се јавила, јесте победа свих верујућих; награда за пламену молитву, на кога год да сиђе, јесте награда за све који се истински моле; победа хришћанства, у било ком виду, заједничка је свим хришћанима. Зато нимало није чудно што ми данас, на известан начин, славимо свој сопствени пораз. То је сасвим у духу наше свете вере; јер, „дух истинског хришћанства управо се и састоји у томе да човек увек прославља победу – над самим собом.” Размотримо ту мисао у част наше Избране Војвоткиње, Која је и у овој унутрашњој борби – најбољи вођа и помоћник. Наша света вера, браћо, пошто потиче од Бога љубави и мира, сва је испуњена благодаћу и милосрђем; али она са собом доноси и жестоку борбу. Хришћанин не сме узвраћати зло за зло (Рим. 12,17), „волети чак и непријатеље“ (Мт. 5,44), молити се и за саме распињаче (Лк. 23,34); али уједно он мора бити војник и победник. „Мислите ли“, питао је Сам Господ и Спаситељ наш, „да сам дошао да донесем мир на земљу? – Не, не дођох да донесем мир, него мач“ (Мт. 10,34). А на другом месту, позивајући на храброст и борбу у духовном рату, Он Сам говори: „Не бојте се, јер ја сам победио свет!“ (Јн. 16,33). Апостоли Христови такође често позивају на духовну борбу, нуде разноврсно оружје, саветују, охрабрују на храброст и указују на венце који су припремљени за победнике; хришћанин је, по њима, војник – од колијевке до гроба. Шта је, дакле, та борба коју са собом доноси наша света вера? И каква је то победа ка којој треба да стреми сваки хришћанин? То је – борба човека са самим собом; то је – победа над страстима и телом, над свим оним што је у нама непријатељско Богу и нама самима. Хришћанин, пре свега, треба да победи свет – са његовим привлачностима, саблазнима, влашћу, лукавством и заразном нечистотом. Он треба да победи духове злобе у поднебесју, са њиховим видљивим и невидљивим нападима. Али главно бојиште за хришћанина јесте – његово сопствено срце. Спољашњи непријатељи мало значе ако унутра нема побуне; напади споља постају погубни тек онда када у самом човеку има издајника. И против тог домаћег зла треба да буду управљене све силе и сва храброст хришћанина. Ићи против својих омиљених навика, против захтева свога тела, против жеља сопственог срца – често је теже него поћи на мноштво непријатеља. Али – мора се ићи! Ко не води ову унутрашњу борбу, тај је хришћанин само по имену. Само победа над самим собом чини нас истинским хришћанима. Без тога хришћанство и човек остају туђи једно другоме. Без тога нема – и не може бити – спасења! За потпуно уверење у ову важну истину, довољно је само да се присетимо у каквом се стању налази човек сада, и зашто нам је дата света вера наша. – Дата нам је ради спасења, да би свакога од нас избавила од оних страшних зала која оптерећују све и свакога. Али у чему се састоји суштина тих зала и невоља од којих нас хришћанство треба ослободити? – Пре свега у томе што нисмо своји, што смо у ропству, у заробљеништву, у великој тешкоћи и сиромаштву. Ко је наш непријатељ и тлачитељ? Грех, чула и страсти. Они у нама владају, све остало им се покорава и страда под њиховом влашћу. Страда разум, испуњен лажима и обманама, изнемогао служећи пороку; страда воља, коју непрестано носе ветрови чулних жеља и страсти; страда слобода, која нема снаге да се обрати закону и слепо следи осећања; страда и само тело од неприродних уживања, мада управо грех који у нама живи највише га греје и храни. Па како онда да се спасемо, ако не борбом са самима собом – са оним што је у нама самима непријатељско према нама самима? – И шта друго преостаје светој вери нашој него да нам пружи средства да из те борбе изађемо као победници? Тако је заиста и устројено! Загледајте се у суштину и састав хришћанства – и одмах ћете увидети да је у њему све управљено ка том неопходном циљу – да се човек ослободи од ропства страсти, од заробљености чула, од понижења духа под влашћу тела; а пошто је извор и седиште тог зла у самом човеку, онда – да га учини победником над самим собом. Због тога, као што рекосмо, хришћанин на многе ствари гледа сасвим другачије него природни човек. Оно што последњем изгледа као највеће зло – на пример, страдање, сиромаштво, понижење, јер све то вређа његову сујету – то исто првоме изгледа, и мора изгледати, као добро; јер га ослобађа од унутрашњег ропства и враћа у слободу духа. Према том светом закону савршавамо и данашње своје славље, иако је догађај којег се сећамо неспојив са народном гордошћу. Са гордошћу, заиста, он није сагласан; али је зато сагласан са љубављу према Богу, са љубављу према ближњем и са чистом љубављу према самима себи. Јер у лицу Грка, избављених заступништвом Богородице од скитске опсаде, награђена је вера, нада и молитва: а то су управо оне врлине у којима је садржано и наше спасење. Глас о чудесном поразу војске под зидинама Цариграда, проширивши се међу древним прецима нашим, без сумње је допринео стварању поштовања према хришћанској вери и припремио их за остављање незнабоштва, што је касније и уследило – најпре појединачно, у неким личностима, а затим и у целом народу, за време светог кнеза Владимира. Зато је сама наша вера, на неки начин, плод оног пораза који су претрпели наши преци од Избране Војвоткиње. Не треба ли, дакле, браћо, са још већом ревношћу да прибегнемо сада к пречистом лику Те Војвоткиње, Која, избавивши Грке од зала, и на наше претке је навела зла – да би с временом на њих навела добра (Рим. 3,8), од којих ми сада уживамо плодове? Али, благодарећи Богородицу за спољашњу победу над нама, не заборавимо да је молимо и за унутрашњу победу – над нама самима, будући чврсто уверени да у тој последњој победи, над самима собом, лежи сва пуноћа торжества наше вере, и да од ње зависи и само наше спасење. Амин. https://manastirpodmaine.org/sveti-inokentije-hersonski-beseda-u-subotu-pete-nedelje-posta/

Свети Василије, презвитер цркве у граду Анкири, веома ревносно учаше људе истини хришћанској и одвраћаше их од пута ђаволског и од свих злих дела његових. И непрестано проповедаше: предстоји љуто време, и разни су кнезови адских војски, јер Сатана има слуге неке, обучене у овчије хаљине, а изнутра су вуци грабљиви, они заседају крај пута овог краткотрајног живота, да лове и упропашћују душе, њихово се лукавство и отимачина већ пројављују. Ја свима, говораше светитељ, показујем пут који води спасењу у Христу Богу, а заблуду безбожних изобличавам. Они који оставише живот и вечитог Бога и прибегоше к идолима слепим, и глувим и немим, наследиће неугасиви огањ од богова својих. Зато сви ми који Христа љубимо, и Њега свим срцем сматрамо за вођа вере наше, и желимо да неотуђиво сачувамо благо у чистим ризницама душе, бацимо под ноге ђаволске обмане и игре идолских празника, и бегајмо од гадних заводника, окрепљени нашим помоћником Христом, даваоцем вечне награде. Тако је светитељ чинио сваки дан обилазећи цео град, и свакога саветујући да држи сви веру, да би се избавио вечних мука будућих. А беше свети Василије презвитер за време цариградског патријарха Евдоксија аријанца, који му због побожности одузе на аријанском сабору у Цариграду право да свештедонејствује. Али му затим сабор у Палестини од двеста тридесет епископа нареди да слободно чинодејствује. И он, држећи се праве вере и живећи богоугодним животом, јављаше беспрекорну реч вере, и многе одвраћаше од заблуде. Због тога у времена она, када свака благочестива душа хришћанска биваше гоњена, он би код цара Констанција, сина Константина Великог, оклеветан да буни народ. И истјазаван за истину, он многе научи да православно верују, јер беше постојан и чврст у вери и отачком предању, никако се не удаљујући од побожног вероисповедања. А кад ступи на престо Јулијан Одступник, и постаде убица душа људских, прописујући безумне законе о поганим идолским жртвама, тада и у Галатијској области његова заповест читаву годину и три месеца примораваше људе да се клањају идолима. Свети Василије, видећи погибију душа људских, мољаше се Богу за свој град Анкиру, говорећи: О Спаситељу света Христе, Светлости неугасива, Ризницо вечних блага, Ти вољом Очевом прогониш таму и Духом Његовим све стројиш, – погледај светим и страшним оком својим, и развеј одвратне опсене противника Твоје свете воље, и уништи план њихов, да не би био сметња души која у Теби Богу свом вавек обитава! А идолопоклоници, чувши светог Василија где се на овакав начин јавно моли, устадоше против њега са великим гневом. И један од њих, неки Макарије, приђе му и упита га: Што ти обилазиш цео град, смућујући народ, и газећи закон о богопоштовању, који издаде славни цар? Светитељ му одговори: Нека ти Бог сломи уста, заробљениче ђаволов, јер ја не газим закон ваш, него Онај који живи на небу уништава га својом невидљивом силом, и уништиће га сада, и осујетиће потпуно вашу намеру да ћете сасвим изнемоћи, и наследићете уготовљену вам смрт вечну. Силно разјарени, идолопоклоници га дохватише и одведоше војводи Сатурнину, говорећи: Овај човек мути по граду нашем, и обмањујући многе уводи их у заблуду. А сада је постао толико дрзак да, проповедајући бунтовне ствари, он неће презати ни од тога да жртвенике руши и цара ружи. Војвода Сатурнин упита светитеља: Ко си ти што на тако што посежеш? Свети Василије одговори: Хришћанин сам, јер ми је то име светије од свега. Сатурнин га упита: Када си хришћанин, зашто онда не чиниш оно што доликује хришћанину? Светитељ одговори: Добро ме саветујеш, војводо, јер дела човека хришћанина треба да буду очигледна за све, као што учи свето Еванђеље: Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела, и славе Оца вашег који је на небесима (Мт. 5, 16). Сатурнин га упита: А зашто смућујеш град наш, и свуда грдиш цара као да је нарушио добре законе? Свети одговори: Цара вашег не грдим, него знам Вишњега Цара – Бога, који живи на небу, коме се достојни поклоници, оци наши, клањају свуда у чистоти срца. Он је моћан да за кратко време уништи безбожје, које ви неразумно озаконисте. Сатурнин га упита: Зар не сматраш да је справедљив закон, који цар наш издаде? Светитељ одговори: Како може бити справедљив закон, који као бесан пас, носећи у устима месо, једе обилазећи жртвеник, и лајући пред демонским олтаром, меће на њега своје људско тело, и своју крв пролива око њега, кољући децу на жртву демонима? Како се дакле такав закон може назвати справедљивим? Сатурнин на то рече: Престани лагати, брбљивче, и покори се цару! Свети Василије одговори: Досада сам се Небеском Цару покоравао, и покораваћу се, и никада нећу одступити од свете вере у Њега. Сатурнин га упита: О каквом ти то мени Небеском Цару говориш, коме се покораваш? Свети одговори: О Ономе који седи на небесима и на све гледа. А цар, кога ти хвалиш, земљан је, и одмах ће као човек пасти, и у руке Цара Великога упасти. Слушајући овакве речи, Сатурнин се разљути, и нареди да светитеља обнажена обесе на мучилишту, и тело му стружу гвозденим справама. А он висећи, у мукама мољаше се Богу, говорећи: Благодарим Ти, Господе Боже векова, што си ме удостојио да ово за Тебе подносим, и нађем пут живота, којим ходећи моћи ћу да видим наследнике твојих обећања. – Док су светитеља стругали, војвода му рече: Василије, пошто си искусио силне болове, сада се покори цару! Свети одговори: О безумни и тући нади хришћанској! Рекох ти већ да се покоравам истинитом Цару – Богу моме, верујући у Њега, и немогуће ми је одступити од Њега. Тада Сатурнин нареди слугама који су га стругали, и већ се били уморили, да престану. Па се опет обрати светоме: Веруј нама, и принеси жртву боговима нашим! Свети одговори: Ништавним боговима нећу се поклонити, нити ћу учествовати у жртвама оних што убијају душе. – Тада нареди војвода да мученика одведу у тамницу. На путу за тамницу, светитеља срете неки Јелин Феликс, и упита га: Шта је то, Василије, те хоћеш сам себе да погубиш? Не би ли ти било боље да постанеш пријатељ боговима и добијеш обећане поклоне од цара? Иначе ћеш још дуго страдати страшно, и то по заслузи, пошто си сам то хтео. Светитељ му одговори: Одлази, неваљалче и безбожниче, ти не знаш истинита обећања вечнога Цара Небеског – Христа, нити си достојан да их знаш. Јер како можеш ти који си у тами, у светлост истине погледати и мрак што те окружује познати? Рекавши то, свети Василије уђе у тамницу. Војвода Сатурнин написа писмо цару Јулијану, у коме га извести о презвитеру Василију. Цар одмах посла у Анкиру неког Елпидија, учитеља погибли, који некада беше хришћанин, затим одступник; а с њим уједно посла и другог пропалицу, по имену Пигасија, такође бившег хришћанина, који је отпао од небеског блага. На путу за Анкиру, они у Никомидији нађоше идолског жреца Асклипија и поведоше га са собом. И ова три подједнака кнеза ђаволске покварености допутоваше у Анкиру. А свети Василије, седећи у тамници, не престајаше дан и ноћ хвалити и славити Бога. Сутрадан по свом доласку у Анкиру, Пигасије оде к светом Василију у тамницу и поздрављајући га, рече: Радуј се, Василије! Свети му одговори: Нема радовања теби преступнику и газитељу истине, нема спасења теби, који си некада пио са Христова извора, а сада си пун смрдљивог блата, јер се храниш идолским жртвама. Некада си био причасник Божанствених Тајни, а сада си првак за демонском трпезом! Некада учитељ истине, сада си вођ погибли! Некада си са светима празнике празновао, сада са сатанским слугама пирујеш! Некада си заблуделе у тами изводио на светлост, а сада си сам сав обузет мраком! Како уништи наду своју, и лиши себе душевнога блага? И шта ћеш радити, када те Господ буде походио? Рекавши то, свети Василије се помоли Господу, говорећи: Нека је слава Теби, о Боже! Тебе знају слуге Твоје! Ти приводиш к светлости оне који желе да виде Тебе, Бога свог. Ти прослављаш оне који се у Тебе уздају, а испуњујеш стидом оне који ненавиде закон Твој. Тебе на небу славе небески грађани, и на земљи Ти се клањају људи. Благоволи, о вишњи Боже, одбацити све ђаволске мреже од душе слуге Твога, да ме не улове они што ненавиде правду, и не похвале се како су ме савладали. Чувши овакве речи, Пигасије отиде од њега смућен, и исприча друговима својим све што Василије рече. А ови се наљутише што видеше Пигасија смућеним, па отидоше к војводи и обавестише га. Војвода одмах нареди да светитеља доведу на истјазање. И кад свети предстаде суду, рече војводи: Чини што ти је воља! А Елпидије, чувши Василија како неустрашиво говори, рече судији: Полудео је овај превелики безаконик. Ако га сада мучење уразуми да се поклони боговима, онда ће наћи душу своју. Не хтедне ли пак да се уразуми, онда га треба предати самом цару на мучење. Разјарен, војвода нареди да светитеља обесе на мучилишту и свирепо му дуго стружу груди, па да га затим окују у тешке окове и поново вргну у тамницу. После неколико дана, цар Јулијан, путујући у источне области, дође у Анкиру. И сретоше га ђавоље слуге, носећи идола Хекате. И ушавши у палату, цар сазва жречеве идолске и обдари их златом. А сутра дан, за време свечаности, Елпидије подсети цара на Василија. Цар устаде са свечаности, и нареди да му у палату доведу Василија. Свети Василије дође и предстаде цару светла лица, које имађаше чудесну лепоту. Цар га упита: Како ти је име? Свети одговори: Ко сам, рећи ћу ти по реду: прво, зовем се хришћанин; а Христово име вечно је, и превазилази људски ум; затим, људи ме називају Василије. Ако Христово име, којим сам назван, сачувам беспрекорним, добићу од Њега на дан Суда бесмртну награду. На то му цар Јулијан рече: Немој бити у заблуди, Василије, јер су и мени познате ваше тајне. Ти верујеш ономе који умре срамном смрћу за време Понтијског Пилата. Свети одговори: Нипошто нисам у заблуди, царе! Ти си у заблуди, јер си постао одступник и лишио си себе небеског царства. Ја верујем Христу моме, кога си се ти одрекао, и који је теби дао ово земно царство. Али ће ти се оно скоро узети, да познаш каквог си Бога разгневио. Јулијан на то рече: Лудујеш, превелики безумниче, неће бити онако како ти желиш. Свети му одговори: Зар се не сећаш награда Христових, уготовљених слугама његовим? Зар те није стид олтара, којим си се спасао од смрти, као осмогодишњи дечак, кад су тражили да те убију, а тебе сакри свето место? Ти ниси сачувао закон, који си често устима својим проповедао док си био у чину клирика. Зато те ни Христос, Велики Цар, неће поменути у свом вечном царству, него ће ти ускоро одузети и ово времено царство, и тело твоје неће бити погребено, када душу своју извргнеш у љутим мукама. Тада рече Јулијан: Ја сам хтео, о безбожниче, да те пустим. Али пошто бестидно понављаш безумне речи своје, и одбацујеш савет мој, па ме још и срамотиш многим увредама, то величанство моје наређује да се сваки дан дере седам кајиша коже с тела твог. И нареди цар команданту штитоносаца Фрументину, да узме Василија и да му сваки дан дере с тела по седам кајиша коже. И Фрументин чињаше то ревносно. А светитељ јуначки трпљеше тако љуте муке Христа ради. И за неколико дана сва му кожа већ, би одрана и искајишана, и кајиши му висијаху о раменима. Тада страдалац рече команданту: Сада бих желео да идем к цару и разговарам с њим. – Командант се обрадова томе, јер мишљаше да он хоће да се поклони идолима. И оде к цару, и извести га, говорећи му: Господару царе, не подносећи муке Василије жели да се покори твоме величанству. Цар онда пође у Асклипијево идолиште, и нареди да мученика тамо доведу. А свети Василије, представши цару, упита га: Где су жреци и пророци твоји, који су обично с тобом? Еда ли те обавестише због чега дођох к теби? Јулијан одговори: Држим да си ти, као мудар човек, познао себе, и желиш да се присајединиш нама, и да од сада приносиш жртве боговима. Светитељ му рече: Знај, царе, ништа су они које ти називаш боговима. Идоли су глуви и слепи; они у ад вуку оне који верују у њих. Рекавши то, он трже један кајиш своје коже што је висио о телу његовом, и баци га цару у лице, довикнувши му: Узми, Јулијане, и једи, ако ти је такво јело слатко, а мени је живот Христос, и умрети за Њега добитак. Он је помоћник мој; у Њега верујем, и Њега ради трпим ово. Овај смели и јуначки поступак светог Василија разгласи се брзо свуда, и хришћани величаху светитеља за тако славно и неустрашиво исповедање Христа, којим посрами мучитеља. Командант Фрументин, који доведе пред цара светог Василија мученика, видевши шта учини Василије, веома се постиде, и уједно уплаши силно царева гнева. Јер виде како се цар измени у лицу од гнева, који беше управљен више на њега него на мученика. И Фрументин одмах дохвати Василија, журно се уклони од царева лица, и одвуче мученика у судницу. Сав бесан, дишући свирепошћу, он нареди да мученика муче страшније него раније. И не само сва кожа него и све месо отпаде мученику с тела од силних батина, тако да му се унутрашњост видела. А свети Василије у таквим мукама мољаше се Богу, говорећи: Благословен си Господе Боже, надо хришћана! Ти подижеш пале и усправљаш оборене! Ти извлачиш из понора оне који се у Тебе уздају. Ти знаш сакрушења наша! Благи и жалостиви, милостиви и дуготрпљиви, погледај с високог престола славе Твоје, и дај ми да верно довршим течење своје, и удостоји ме вечног и бесмртног царства Твог! А кад паде мрак, командант нареди да светитеља вргну у тамницу. А сутрадан врло рано Јулијан се од стида уклони тајно из Анкире, и отпутова у Антиохију. А командант, видећи колико је цар љут на њега због Василијевог поступка, још више се разјари против светог Василија. И извевши га из тамнице, упита га: Шта дакле, о безумнији од свих људи човече! Хоћеш ли принети боговима жртву, као што нареди цар, или нећеш? Јеси ли изабрао да се покориш наредби, или да у мукама погинеш? Свети мученик Василије одговори: О безумниче и безбожниче! заборавио си колико си кајиша јуче и прошлих дана одрао са тела мог, да су сви посматрачи, дирнути мукама које си ми ти, бездушниче, наносио, плакали. И сада, благодаћу Христа мог, ево ме где опет здрав пред тобом стојим. Испуњени ђаволом, свирепи бездушниче, извести мучитеља, цара твог Јулијана, колика је сила Христа Бога, кога он остави, и обманут од ђавола душу своју погуби. Неће он да се сети, како га Христос Бог избави од убиства, када га свети јереји сакрише у божанственом олтару свете цркве, чија доброчинства он заборави, и побегавши од ње одбаци себе сама. Ја се надам у Христа мог, да ће му ускоро Он дати по заслузи, и погинуће бедни одступник у насиљу свом. Командант на то рече: Лудујеш, безумниче, господар непобедиви Јулијан, пошто је човекољубив, сажали се на тебе и нареди ти да се нама празнујеш при приношењу жртава и мирисним кађењима. Али ти се не хтеде уразумити, него си чак великим увредама најпре цара осрамотио, па затим мене у опасност довео. Зато ћемо ти по заслузи узвратити таквим мукама, које ће те убрзо прогнати из овог живота. Рекавши то, командант нареди да се гвоздена бодила ужегу, и њима испробада мучеников грудни кош и стомак. Мучен тако, свети Василије паде на земљу, громко се молећи Богу и говорећи: Светлости моја Христе! надо моја Исусе! тихо пристаниште онима које бура витла! благодарим Ти, Господе Боже отаца мојих, што си ми душу истргао из ада преисподњег, и сачувао у мени име Твоје неоскврњено, да ликујући довршим течење моје, и наследим вечни покој, ради обећања датих оцима мојим од Тебе Великог Архијереја, Исуса Христа Господа нашег! Прими дакле у миру дух мој, који у овом вероисповедању неизменљиво стоји, јер си жалостив и веома милосрдан Ти који вечито живиш и постојиш, амин! Пошто заврши ову молитву, и већ сав испробадан ужеженим бодилима, он као слатким сном заспа предавши дух свој у руке Божје. У таквом мученичком исповедништву сконча свети Василије 28. јануара 363. године. Убрзо потом би убијен Јулијан Одступник, и хришћани одадоше 22. марта јавно пошту многострадалном телу светог мученика Василија. И тај дан би одрећен за празновање спомена његовог. А његово храбро страдање нека све хришћане укрепи у вери Исуса Христа и Господа нашег, чија је слава вечна и царство бесконачно, амин. https://mitropolija.com/2025/04/03/sveti-svestenomucenik-vasilije-ankirski/

Говорећи често, нарочито у ове свештене дане, вашој љубави о посту и молитви, вашем богољубивом слуху и вашим душама, нисам до сада изложио о томе каквим даровима бивају награђени они који на њима ревнују, и каквим су великим добрима посредници пост и молитва за оне који их савршавају. О томе је посведочио и глас Господњи у Еванђељу које смо данас прочитали. О чему се ради? О нечем великом! Може се рећи – највећем. Поред осталог, пост и молитва могу дати такву власт над злим духовима, да се ови могу изгонити и истеривати, и да се они који су опседнути злим духовима могу ослобађати штете коју им ови наносе. Када су ученици питали Господа за глувог и немог демона: Зашто га ми не могосмо изгнати, Он им је одговорио: Овај се род ничим не изгони осим молитвом и постом (Мт. 17; 19-21). Пошто је у данашњу недељу обичај да се у црквама чита о овоме чуду, прођимо од почетка целу ову прочитану еванђелску повест. Када је, дакле, Исус дошао ученицима и народу који је у то време био с њима, запитао их је о чему се ради а неко из народа му је одговорио: Учитељу, доведох к Теби сина својега у коме је дух неми. Кад год га ухвати ломи га, и пену баца, и шкргуће зубима и суши се. Зашто је бацао пену, шкргутао зубима и сушио се? Зато што код оних који су обузети демоном најпре и више од других делова тела страда мозак, јер демон користи као мостобран психички дух који се у њему налази и одатле, као из неког утврђења, угњетава цело тело. Када се пак мучи мозак, тад се и на нервима и на зглобовима одвија упални процес, онемогућивши нормално дејствовање које потиче од психичког духа. Тако се догађају пометеност, сломљеност, невољни покрети свих делова тела којима се (иначе) вољно управља, а нарочито вилица, будући да је најближа најпре пострадалом делу (тј. мозгу). Обраћајући се Господу, отац ђавоиманог је рекао да је од ученика тражио да истерају демона, али да они нису могли то да учине. Тада се Господ обратио не само њему, него и свим присутнима речима: О, роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? Мени се чини да је немогућност ученика да истерају демона Јудејцима дала повод да хуле. Ако ни услед чудеса која су савршавана нису престајали да хуле, може се замислити шта су тек говорили сада кад су имали повод. Знајући за њихово гунђање и изругивање, Господ их у потпуности разобличује и постиђује, не само веома оштрим речима, него – и делима и речима пуним човекољубља јер је, говорећи тако, додао: Доведите ми га амо. И доведоше га. Када је демон видео Господа, одмах је почео да ломи тог човека, тако да је овај пао на земљу ваљајући се и испуштајући пену, пошто је демону било допуштено да јавно покаже своје зло. Пажљиво истражуј шта прича Еванђелист. Он не каже да је Господ дечаковом оцу рекао Ако можеш веровати – из тог разлога што је увек захтевао да они који добијају исцељење покажу веру, него да је у датом случају Он то рекао зато што је, будући Владика и Чувар душа, желео да и њих (тј. душе) исцели посредством вере. Отац оног дечака, само што је чуо да за веру његову следи исцељење сина, са сузама је одговорио: Верујем Господе, помози мојему неверју! Видите ли диван напредак природе овога човека? Он не само да је поверовао у могућност исцељења свога детета, него и у то, да ако Господ пожели, Он може да надвлада и његово неверје. И у то време, некако баш код ових речи, скупио се народ, а Господ је, како стоји, запретио нечистом духу речима: Душе неми и глуви, ја ти заповедам, изађи из њега и више не улази у њега! Види се да је демон био веома тежак и веома дрзак, јер силина забране и заповести да више не улази, указује на ту крајњу дрскост овога демона: да није било ове заповести, он би се, иако истеран, вратио. Он је силно овладао овим човеком и чврсто се везао за њега, био је глув и нем, а пошто људска природа није могла да задовољи неумерености његовог беснила, она је била доведена до готово потпуне безосећајности. После овога он, повикавши и изломивши га врло, изиђе; и би као мртав тако да многи говораху: Умре. То што су се чули крици не противречи ономе да је демон био нем, јер разумевање речи представља пројаву нечег разумног, док је крик – неразговетан звук. Демону је допуштено да до те мере потресе овог човека и да га доведе у стање обамрлости, како би све његово зло постало видљиво. Господ је узео за руку тог човека, подигао га, показујући тако да влада најразличитијим поступцима: да узме за руку – то је била пројава тварног дела, које је својствено нама; али подигнути га исцељењем од невоље, била је пројава не тварног, него божанског и живототворног дејства (енергије). Изгледа да је тај толико страшни демон био демон разузданости који час баца у ватру онога ко је њиме захваћен – такве су хаотичне и безумне љубавне страсти – час га погружава у воду, што је последица преједања и неумерених и честих гозби и пијанчења. У таквим људима обитава управо овај глуви и неми дух; пошто је подвргнут утицају таквог демона, он није лако приступачан за слушање или говорење божанских ствари. Међутим, што се тиче онога ко није обузет злим духом и само се налази под његовим утицајем, тај, када пожели да се преобрати, а пошто још увек има власт над собом – треба да се моли и да пости, како би кроз пост обуздао тело и зауставио његову побуну, а кроз молитву обеснажио и успавао страсне склоности и помисли и на тај начин да надвлада страсти и да у молитви спречи Сатану да приђе и изруга му се. Када је пак неко не само подвргнут ђаволском утицају, него је и опседнут и трпи страдања која људи нису у стању да отклоне, он сам, наравно ништа не може да учини за своје оздрављење. Тада ће управо оно што би он сам урадио када би имао слободан ум, а што ће ради њега савршити слободни или, боље речено, људи у којима обитава божанствени дух, у највећој мери помоћи у истеривању демона. Од нас се никако не тражи да овладамо силом да изгонимо демоне, а ако бисмо их и могли изгонити, од тога не бисмо имали никакве користи ако бисмо уз то водили немаран живот, јер Христос каже: Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у име Твоје пророковали, и Твојим именом демоне изгонили, и Твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им јавно казати: никад вас нисам знао; идите од мене сви који чините безакоње (Мт. 7; 22-23). Дакле, много је корисније да се постарамо да истерамо страсти блуда, гнева, мржње и надмености из душе, неголи да изгонимо демоне. Стога, ако се постараш да твоје унутарње делање буде по Богу, победићеш и страсти које долазе споља. Ако је корен свет, свете су и гране, ако је свет квасац и тесто ће бити свето. У вези с тим Павле каже: По духу ходите и похоту телесну нећете чинити (Гал. 5; 16). Зато вас, браћо, молим да и ми покажемо старање и да очистимо наша срца од сваке нечистоће, како се не бисмо сјединили са онима који су осуђени. Ако је закон саопштен преко Мојсеја био чврст, и ако је за сваки преступ и непослушност следила заслужена казна, како ћемо је избећи ми, будући да се не трудимо око свога спасењa. Свети Григорије Палама Извор: Манастир Подмаине

„Ти си грешан? Не очајавај. Нећу престати да вас укрепљујем овим лековима, зато што знам какво је оружје против ђавола, да се не предајемо очајању. И ако свакога дана грешиш, сваког дана се кај … Је ли могуће, рећи ћеш, да се спасе покајник? Потпуно је могуће. Чиме се то може доказати? Милосрђем Господа … Зар твоје покајање може да очисти такве прљавштине? Ако би било само једно покајање, требало би стварно да се бојиш; али ако се са покајањем сједињује Божје милосрђе, а за божанско милосрђе нема мере и немогуће је речју исказати његове доброте — твоја злоба има меру, а леку нема мере; твоја злоба, ма каква била, јесте злоба људска, а човекољубље Божје је неисказано, па се надај да ће оно победити твоју злобу. Замисли, може ли искра која падне у море да светли? Као мала искра према мору, тако је ништаван грех у односу према милосрђу Божјем, чак није ни тако, већ у много јачем степену, зато што море, ма како велико било, ипак има границе, а Божје милосрђе је бескрајно. Ја ово не говорим зато да вас учиним лењим него да вам улијем више ревности“. https://www.facebook.com/photo/?fbid=1124226177981213&set=a.463798390690665

Папа римски свети Григорије Двојеслов или Сабеседник, тако прозван због дивних беседа својих, би рођен у самом Риму око 540. године, од оца Гордијана и матере блажене Силвије, обоје високог сенаторског рода, угледни и богати. Но порекло овог светог Григорија би чесно, не толико због сенаторског корена, него због богоугодних и светих личности које су се налазиле у том роду. Јер блажени Феликс III, папа римски, беше му дед; а света Тарсила, која је на самрти својој видела Господа Исуса где јој долази, такође и блажена Емилијана која се с Тарсилијом удостоји вечног живота небеског, беху му тетке; а и мајка његова Силвија убројена је у Римској цркви међу свете: Такав свети род још више украси својом светошћу блажени Григорије, који још од младости навикну на врлину и богоугађање. Григорије је још из детињства ревновао за књигу, и постаде изврстан философ и паметан човек, пун знања и разбора, због чега би изабран за претора. Али не к световном него к духовном стремљаху му и душа и срце, јер је желео да буде монах. Но пошто му родитељи беху живи, он одлагаше монашење за згоднија времена. Али и у свету живећи, он беше монах расположењем и чистим у девствености живљењем. А кад му се затим престави отац, он стаде огромно имање употребљавати на давање милостиње и зидање светих обитељи. Тако у Сицилији подиже шест манастира, и снабде их свим потребама. А у самом Риму свој дом претвори у манастир у част светог апостола Андреја, који се налазио близу цркве светих мученика Јована и Павла, крај брежуљка званог Сквара. И у том манастиру он при пострижењу свом са косом остави златоткану световну одећу и обуче се у костретну ризу монашку. И руковођаху га у монашком животу искусни старци, Иларион и Максимијан. Затим, после доста времена он постаде и игуман те обитељи. А блажена мати његова Силвија обитаваше тада близу врата светог апостола Павла, у удовиштву свом служећи Господу постом и молитвом, дан и ноћ живећи на прагу дома Господњег. Храна њена беше сирово градинско зеље, које и сину свом блаженом Григорију сваки дан шиљаше. А према ништима и убогима беше веома милостива, и раздаде им најзад сву своју имовину. Такође и син њен блажени Григорије беше толико милостив, да и последње што је имао није штедео, него је одмах давао просјаку. Једном, када је седео у келији својој и по обичају свом писао књиге, дође му један сиромашак, – беше то Анђео Господњи у обличју сиромаха – и рече му: Смилуј се на мене, слуго Бога вишњега! Ја сам морепловац, али претрпех бродолом на мору, и изгубих не само своје што имађах него и туђе. – Сиромахољубац и истинити слуга Христов, свети Григорије сажали се на овога човека, дозва свога келејника и нареди му да овоме човеку да шест златника. Сиромашак их узе и оде. Но после кратког времена тог истог дана опет дође исти сиромашак к блаженоме, говорећи: Смилуј се на мене, слуго Божји, јер сам ја много изгубио, а ти си ми мало дао. Блажени опет дозва келејника и рече му: Брате, иди и дај му још шест златника. Брат учини тако и сиромашак онај за један дан доби од светитеља дванаест златника, и оде. Али после кратког времена опет и по трећи пут дође тај исти сиромашак, вапијући к светоме: Сажали се на мене, оче, па ми дај још од милостиње твоје, јер веома много туђег блага изгубих на мору. Блажени Григорије рече своме келејнику: Иди, брате, те подај овоме што иште још шест златника. А брат одговори: Веруј ми, чесни оче, да у клијети не остаде ниједан златник. Блажени га упита: Немаш ли нешто друго да му даш: одећу неку или сасуд? Брат одговори: Другог сасуда немам осим једног сребрног тањира, у коме ти велика госпођа мати твоја посла расквашено сочиво. Рече му угодник Божји Григорије: Иди, брате, дај сиромашку и тај тањир, да не би отишао од нас жалостан, јер утехе тражи у својој невољи. Добивши сребрни тањир, убоги оде весео. И више не дође јавно као сиромах да проси милостињу, него невидљиво борављаше поред блаженог Григорија, чувајући га и помажући му у свему. Јер Анђео Господњи би постављен уз светитеља са силом чудесне благодати, којом се потом свети Григорије прослави, јер се у његовој обитељи многа чудеса чињаху. После неколико година (око 579. г.) епископ Римски Пелагије II (578-590. г.) узе Григорија из манастира, рукоположи га за ђакона и посла га као свога апокрисара у Цариград. Тамо он проведе око шест година живећи у једном тамошњем манастиру. Ту он научи и грчки језик, и црквене обичаје. А потом се врати у Рим. Пошто папа римски Пелагије умре, сви једногласно изабраше за папу светог Григорија, игумана манастира светог Андреја. Али он, избегавајући тако високо звање и поштовање људско, побеже из града, и скриваше се по пустим местима. И сви се житељи Рима дадоше на тражење жељеног пастира Григорија, и пошто га не нађоше, настаде велика жалост због тога. Тада стадоше приносити Богу усрдне молитве, да им открије где се налази слуга његов. И појави се огњени стуб од земље до неба, који сви видеше, на оном месту где се свети Григорије скривао у једној пустој гори. И свима би јасно да се тај небески стуб односи на Григорија, и одмах похиташе тамо, и нађоше траженога. О! са како неисказаном радошћу они поведоше њега отуда, ма да он није хтео. И би свети Григорије постављен за папу римског за царовања Маврикијева. И беше неисказано његово милосрђе према ништима и убогима, сирочади и удовицама, и странцима. Он подиже многе гостопримнице и сиротишта не само у Риму него и по другим местима. У Јерусалим нарочито посла аву Прова са потребном количином злата, да тамо подигне гостопримницу. На Синајску Гору је сваке године у току свога живота слао велике прилоге за издржавање монаха. Имао је спискове свих сиромаха и болесника у Риму, и сваки дан их је хранио. Много пута је за трпезу своју посађивао странце и сиромахе, и сам им служио. Једном нареди своме сакеларију да позове на трпезу дванаест странаца, да обедују с њим. И кад седоше, свети папа виде да их је за трпезом тринаест. Он дозва сакеларија и тихо му рече: Не рекох ли ти да позовеш дванаест. Зашто си мимо моју вољу позвао тринаест? Уплашен, сакеларије му одговори: Веруј ми, пречасни владико, нема више од дванаест. – Јер тринаестог не виђаше ни он ни ико други, само папа. И за време обеда папа често погледаше на тринаестога који је седео на дну софре, и виде како се лице његово мења: час је изгледао стар и сед, час опет млад јуноша. А кад устадоше са трпезе, свети папа Григорије отпусти све, само задржа оног тринаестог. И узевши га за руку, уведе га у своју собу и рече му: Заклињем те великом силом Бога Сведржитеља, кажи ми ко си и како се зовеш. А он му одговори: Зашто ме питаш за име? Оно је чудно. Али знај, ја сам онај сиромашни морепловац, који дође к теби у манастир светог Андреја, када си ти у својој келији седео и писао. И ти ми даде дванаест златника и сребрни тањир, на коме ти блажена мати твоја Силвија беше послала расквашено сочиво. И нека ти је ово знано: од оног дана у који ми ти то с љубављу и широка срца даде, Господ те означи да постанеш епископ свете Цркве Његове, за коју Он проли крв Своју, и наследник светих врховних апостола Пегра и Павла, чије и врлине подражаваш. Блажени Григорије га упита: Како ти знаш, да ме Господ онда означи да постанем папа? Он одговори: Знам зато што сам Анђео Господа Сведржитеља, јер ме тада беше послао Господ к теби да испитам твоје расположење, да ли ти из човекољубља или из славољубља твориш милостињу. – Чувши то, блажени се препаде, јер дотле још не беше видео јасно анђела, и што му се обраћао као обичном човеку. А Анђео рече светитељу: Не бој се, јер ме ево посла Господ да целог живота твог будем с тобом и да молитве твоје приносим Богу, да би добио све што са надом иштеш у Њега. Тада свети папа Григорије паде лицем на земљу, и поклони се Господу говорећи: Када ми због малог, ништавног дара сиромаху, свемоћни Господ узвраћа толиким добрима, да ме и епископом свете Цркве Своје начини и Анђела ми Свог светог даде да ме чува, коликим ли ће тек добрима узвратити онима који живе по заповестима Његовим и творе правду? – И Анђео постаде невидљив. А светитељ узнесе неисказану благодарност Господу своме. И стално свим срцем чињаше добро људима и твораше вољу Божју. Опет једнога дана, служећи странце за трпезом, он хтеде, по смирености својој, да полије једнога од њих да опере руке. И док се окрену да узме суд са водом, нестаде оног кога је хтео да полије. И пошто га брижно потражи, и не нађе, чуђаше се веома. Идуће ноћи јави му се у сну Господ, говорећи: Других дана гостио си удове моје које сачињавају сиромаси, а јуче си мене сама примио. О великој смирености светог Григорија сведочи и свети Софроније, патријарх Јерусалимски, у својој књизи Лимонару. Он тамо пише: Једном приликом посетисмо аву Јована Персијанца. И он нам исприча о великом и блаженом Григорију, папи Римском, говорећи: Једном зажелех да се поклоним гробовима светих врховних апостола Петра и Павла, и одох у Рим. Налазећи се у средини града, ја чух где се пронесе глас у народу да ће папа проћи туда. И ја остадох чекајући да га видим. И кад он наиће поред мене, ја хтедох да му се поклоним. Но он, браћо, Бог ми је сведок, пре мене паде на земљу и поклони ми се, и не устаде са земље док не виде да сам ја прво устао. И пошто ме веома срдачно загрли, даде ми три златника, и нареди да ми се да све што ми је потребно. А ја прославих Бога који му даде толику смиреност и љубав и милосрђе према свима. Но не треба прећутати страшно чудо са пречистим Тајнама Христовим, које се догоди на молитве овог великог архијереја Божјег. А то би на овај начин: Нека угледна жена у Риму донесе просфоре за свету литургију. И сам папа пресвети Григорије служаше божанствену службу. И када даваше народу божанствено Причешће, приступи и та жена да се причести светим Тајнама. Но чувши где свјатјејши папа говори: “Животворно тело Господа нашег Исуса Христа даје се…”, она се насмеја. Папа повуче своју руку и упита је, што се смеје. Она одговори: Чуди ме, владико, да хлеб који сам својим рукама од брашна умесила и испекла, ти називаш телом Христовим. – Светитељ, видећи њено неверје, помоли се Богу, и одмах се изглед хлеба измени у изглед правог тела човечјег, и жена гледаше крваво месо људско. И не само та жена, него и сви присутни у цркви људи видеше то чудо. И слављаху Христа Бога, утврђени у вери, да је у Пречистим Тајнама под видом хлеба – истинито тело Христово, и под видом вина – истинита крв Христова. И кад се светитељ поново помоли Богу, претвори се изглед тела човечјег у изглед хлеба. И причести се жена са страхом и чврстом вером, примивши хлеб као тело Христово, а вино као крв Христову. Ово велико светило света, свјатјејши Григорије, украси Цркву Христову не само равноангелним житијем и дивним чудесима, него и многим књигама врло потребним православној вери. А када је писао, тада је Дух Свети у облику голуба летео над њим. То је много пута видео његов архиђакон Петар, човек врлинаст, са којим је свети Григорије водио разговоре, који сачињавају четири књиге, веома корисне и поучне; у њима су кратка житија светих који су у Италији богоугодно поживели. Пошто је свети Григорије пасао Цркву Божју тринаест година, шест месеци и десет дана, престави се Господу 604. године. https://svetigora.com/sveti-grigorije-dvojeslov/

Свака суза биједнога, проливена у име благодарности теби, сијаће ти за гробом као непроцјењиви драги камен; свака суза проливена због твоје хладноће и немарности према ближњему, пашће као врела вода на твоју душу пред пријестолом самога Бога. Милост Божју тражи себи давањем милостиње ближњима. Има их који, при тражењу милостиње од стране сиромаха, говоре: "Бог ће дати". Неразумно чиниш ако тако чиниш према невољном брату. Сиромашка шаље теби Бог, а ти га обратно шаљеш Богу ријечима: "Бог ће ти дати". Та Бог ће дати, неизоставно ће дати, али дај и ти. Он ће дати сиромасима; но да ли ће теби указати Своју милост, која је теби неупоредиво више потребнија, него ли сиромашку твоја милостиња? Човјеку сиромашку и оскудноме Бог помаже, стога што Бог никога не оставља; но ти, одгнавши од себе биједнога, одагнао си себе од части коју ти је Бог дао и удаљио си од себе благодат Његову. Заволи сиромашне, да би преко њих задобио милост од Бога. https://www.facebook.com/photo/?fbid=1133034920433672&set=a.463798390690665

„Светлост Христова просвећује све!“ Један од најзначајнијих тренутака у великопосном богослужењу јесте онај када се, усред читања паримија из Старог Завета, наједном размичу царске двери, и пред нама се појављује свештенослужитељ са свећом и кадионицом у рукама. Он њима крстообразно осењује сабране и громко возглашава: „Светлост Христова просвећује све!“ Нема ничег чудног у томе, ако се сваки од присутних у том тренутку са страхопоштовањем поклони до земље. Јер, отварање царских двери означава отварање самих небеских двери; свећа и кадионица символизују пуноћу дарова Духа Светога; а појава свештенослужитеља је као јављање анђела с неба. Ко би био толико надмен да се не поклони пред овим знамењима Божије благодати? Али, Света Црква не иште од нас само пуко клањање или прост пад ничице пред Христовом светлошћу. Напротив! У духовном смислу, она од нас очекује управо супротно – да подигнемо главе пред овом светлошћу, да јој откријемо цело своје биће, како бисмо се њоме озарили од врха до пета, испунили се њоме потпуно и постали сами светоносни, као што су били први хришћани, о којима апостол Павле пише да су „као светила у свету“ (Фил. 2, 15). Да бисмо боље разумели шта Црква жели да нам каже овим свештенодејством, размислимо о значењу речи које тада изговара свештенослужитељ: „Светлост Христова просвећује све!“ Ове речи, пре свега, претпостављају да свима нама недостаје истинске светлости. Јер, да је у нама већ постојао прави светлосни сјај, не би било потребе да будемо просвећени. И заиста, човек који није озарен Јеванђељем јесте у тами, и то дубокој тами, како нас учи свети апостол Павле. Они који су просветљени наукама и који себе називају ученим људима можда неће одмах пристати на ово. Али, то је зато што се такви људи, бавећи се наукама и поуздајући се у треперећи сјај који оне пружају, ретко и слабо осврћу на унутрашњост свога духа и срца. Зато не виде у каквом је мраку њихова душа и савест. Ако би, међутим, неко од њих пажљиво испитао природу својих знања, а уједно се са истинском сабраношћу загледао у најдубље потребе своје душе, брзо би уочио да је светлост добијена од науке – ма како велика била – недовољна за право испуњење човековог бића. Онда би схватио да је, у односу на неке од најбитнијих питања – без којих човек није човек – једнако несвестан као и најобичнији простодушни човек. И да му је, баш као и том простодушном човеку, неопходно просвећење свише. „Светлост Христова просвећује све!“ Овим речима, даље, претпоставља се пуноћа и преизобилност Христове светлости за све. Заиста, у Њој нема недостатка ни за кога. Она просвећује и најмудрије, откривајући им тајне Царства Божијег, које ниједан ум сам по себи не би могао спознати; и најнеразумније, отварајући им, уместо стихијског разума, очи срца, којима виде оно што је скривено од мудрих и разумних овога века. Просвећује и најбогатије, учећи их да се не узносе због трулежних добара, да не сабирају благо себи, већ Богу, и да своје право богатство положе тамо где ни мољац не нагриза, ни лопови не поткопавају и не краду; и најсиромашније, показујући им у њима самима богатство вредније од целог света, учећи их да буду нищи не само телом, него и духом, како би задобили Царство Божије. Просвећује и најмоћнијег владара, подсећајући га да је изнад њега Владика, Који ће тражити строг рачун за сваку сузу што је потекла његовом руком; и најпониженијег слугу, тешећи га сазнањем да му унутрашњу слободу духа и савести нико не може одузети. Јер човек врлински, макар и окован, узвишенији је од свих светских срећника и ближи Спаситељу, Који је, премда Син Божији, ради нас примио не обличје цара, него слуге и слуге свих. Просвећује старце, отварајући пред њима вечну, неостариву радост, призивајући их из земаљског странствовања тамо где је починак од свих трудова. Просвећује младиће, снажећи их за борбу против страсти и пожуда; просвећује и најмању децу, отварајући им уста за хваљење Господа. „Светлост Христова просвећује све!“ Изговарајући ове речи кроз уста свога служитеља, Света Црква као да нам каже: можда ће неки, било по жребу рођења, било због животних околности, осећајући се удаљеним од светлости наука и људске мудрости, оплакивати свој наводно несрећан положај и мислити да, остајући само са природним разумом, не могу, попут учених људи, досегнути циљ свога постојања, и да ће заувек остати иза њих не само у времену, већ и у вечности. Али, нека такви не клону духом, нека не губе храброст! Онај Који је у видљивом свету поставио сунце и месец да једнако светле свима, није заборавио ни у духовном свету да излије светлост за озарење свих и свакога, без изузетка. Посећуј Цркву, слушај Јеванђеље – глас Пророка и Апостола; и ко год да си – земљорадник или војник, дете или старац, слуга или надничар – спознаћеш све што човеку треба за спасење, то јест, да би се у вечности, куда сви ходимо, појавио способан за своје велико назначење. „Светлост Христова просвећује све!“ Можда неки – као да нам овде говори Црква – испуњени сјајем земаљских наука и мудрости замишљају да им више није потребно никакво просвећење, да знају све што је потребно и да могу спокојно почивати на својој залихи знања. Али, нека се такви изведу из те погубне заблуде! Докле год нису изучили Јеванђеље и Крст Христов, докле год нису ваљано разумели шта о човеку говоре Пророци и Апостоли, дотле још увек не знају оно најважније. Јер, само у Христовој светлости може се видети Бог, себе и свет у њиховом истинском облику; само небеско откривење може показати стазу која води у живот вечни. „Светлост Христова просвећује све!“ Зато – као да нам поручује Црква – свима нам ваља ходити у светлости и чинити дела светлости. Јадни незнабожац још би могао рећи да није знао како треба живети у овом свету, јер није у рукама имао Јеванђеље; али хришћанин нема оправдања! Христова светлост све му је осветлила: показала му његово сиромаштво, али и богатство Божије милости према њему; показала му како је било у рају и шта нас чека у Царству Небеском; показала му уски пут који води у живот вечни и широки пут који води у пропаст; открила му силу Христовог Крста и неизбежну потребу да и сам носи свој крст. Све је обасјано, све откривено, све свима заувек назначено! Стога, свима нам је дужност да ходимо у светлости, да избегавамо дела таме, да се не препуштамо духовном сну и немару. Такво је, браћо моја, значење ових светих речи: „Светлост Христова просвећује све!“ Црква их понавља и ради нашег поучења, и ради нашег упозорења. Наше је, после овога, да се осврнемо око себе и испитамо којом се светлошћу руководимо у животу – Христовом, или неком другом? Каква год друга светлост била, ако није Христова, у односу на вечно спасење она је исто што и тама, а понекад и гора од саме таме. Јер човек кога је обузела тама макар застане, или иде опрезно, опипавајући, трудећи се да, ако је могуће, изађе на светлост. А човек који се руководи лажном светлошћу је безбрижан, иде не заустављајући се, допушта себи свакојаке покрете, смео је у својим изборима, мења путеве и правце како му је воља; и баш зато што га води лажна светлост, као морнара варљиви пламен, или запада у неминовне опасности, или одлази тамо одакле нема повратка. Није ли ово управо оно што се догађа са многим „мудрацима“ који се, уздајући се у мудрост овога света, одричу Христове светлости? Где на крају стижу? Куда одводе оне који их следе? У такву провалију безбожништва и разврата, да се и један поглед на њу испуњава ужасом свако срце које није сасвим изгубило људску осетљивост. Чувајте се, браћо моја, те лажне светлости, која у наше време нарочито заслепљује многе. Утврдите у срцу свом истину да је само Христос истинска Светлост наша, Који просвећује сваког човека, који долази на свет и одлази из овога света. И ако сретнете неког учитеља, најпре испитајте – каква је његова светлост? Ако није Христова, ко год да је, затворите пред њим и свој слух и своје срце. Јер, као што је у чулном свету једно сунце и нема друге светлости осим његове, тако је и у духовном свету једино истинско и животворно светило – Господ и Спаситељ наш Исус Христос, Коме нека је слава, сада и увек и у векове векова. Амин. https://manastirpodmaine.org/sveti-inokentije-hersonski-beseda-u-petak-trece-sedmice-velikog-posta/

Владета Јеротић Свети Марко Подвижник, назван још и Пустињак и Чудотворац, припада групи Великих Отаца Египатских. О светом Марку нема много сачуваних података, али се сачувало предање да је он био ученик светог Јована Златоуста. Рођен је крајем ИВ века. Једно време је живео у Галатији, данашњој Турској, али је највећи део свога живота провео у Јудејској пустињи у Палестини или Нитријској пустињи у Египту. Овај свети отац јесте један од највећих и најпознатијих учитеља аскетског и монашког живота. По сведочанству својих савременика, свети Марко је био трудољубив и кротак. Достигао је врхунац подвижништва и врлине. Благодат Божија, искуство живота и изучавање Светога писма, као и остварење истога у животу, учинили су овога великог подвижника дубоким познаваоцем духовног живота. Свети Марко је написао, према Никифору Калисту, око 40 подвижничких списа. Нажалост, већина његових списа је изгубљена. Од сачуваних списа навешћемо следеће: О духовном закону, О онима који мисле да се оправдају, Посланица монаху Николају, О посту, О трпљењу, О покајању, О крштењу, Разговор ума са својом душом. Дело Светог Марка Подвижника је превођено на многе језике. * "АКО КО СЛУЧАЈНО УПАДНЕ У ДРУШТВО ЉУДИ КОЈИ ПРАЗНОСЛОВЕ НЕКА СМАТРА СЕБЕ ЗА КРИВЦА ТОГ ПРАЗНОСЛОВЉА; ОНО АКО НЕ ЗБОГ САДАШЊЕГ, ТАДА СВАКАКО ЗБОГ СВОЈИХ РАНИЈИХ ПРОПУСТА КАДА ЈЕ СА ЊИМА ПРАЗНОСЛОВИО." Наш народ има добру узречицу: С ким си онакав си! Ово значи да постајеш сличан са оним са којим проводиш највише времена у току дана, или једном дужем периоду времена, или током целог живота (то су најчешће наши родитељи, браћа и сестре, касније, муж или жена, пријатељи, пословни или идејни партнери итд.) - постајеш сличан њему или њој, или пак групи људи. Међутим, не постоји само утицај оваквих блиских људи на нас у смислу лаганог, али сигурног уобличавања добрих или рђавих црта карактера под дејством сугестивне околине, већ смо и ми они који утичемо на људе са којима смо често заједно. Једном речи, ми смо одговорни за понашање других људи са којима се дружимо. Ако достигнемо један степен више у сопственом хришћанском очовечењу и обожењу, ми ћемо разумети, јер срцем појмимо, речи старца Зосиме из романа Браћа Карамазови православног горостаса Достојевског: "Сви смо за све криви!". Можда су нам после ове наше мале разраде поуке св. Марка Подвижника, јасније и прихватљивије његове речи. Ништа у нашем душевно-духовном животу није безначајно и случајно, јер све што смо проживели оставља трага. И психолошка дисциплина давно је знала и упућивала на, само у први мах невероватну истину која гласи: Ништа се не заборавља! Понављано празнословље које смо упражњавали у неком друштву, оставило је трага и код оног ко је празнословио и код оних који су га слушали; могу да прођу недеље и месеци одсуствовања из оваквог друштва, али када се у њему онај празнословац опет једном обрео, празнословље ће се поновити, овога пута не од њега, већ од других људи којима је он некад празнословио. Психолошки речено, овакав феномен потиче од огромне човекове сугестибилности и аутосугестибилности. Отуд пазимо где и шта говоримо, нарочито ако се сматрамо хришћанима! Чувени "бумеранг" - бацаљка аустралијских домородаца за лов која се одликује тиме што се, ако не погоди у циљ, враћа ономе који ју је бацио - још је како делатан и у међуљудским односима. Преносимо због тога једни другима добре поруке које обогаћују наша срца! "КАДА ТЕ НЕКО ПОМОГНЕ МАТЕРИЈАЛНО И ТИ ГА ПОХВАЛИШ КАО ДОБРОГ, ЗАБОРАВЉАЈУЋИ БОГА, КАСНИЈЕ ЋЕ ТИ ИСТИ ТАЈ ИЗГЛЕДАТИ КАО ЛОШ". Морамо бити будни, духовно будни, било када примамо или пружамо помоћ другоме, материјалну, али и моралну. Мали је број људи и међу хришћанима који, збиља, несебично, из чистог срца, из срца љубави, увек с Богом у срцу, помогне или помаже ближњем. Само оваква помоћ, која ни свесно ни несвесно не "рачуна на узвраћање, доноси благодат и ономе ко даје, и ономе коме се даје помоћ (материјална или морална). У већини других случајева помагања, поклањања, позајмљивања (новца или савета), наша "помоћ" одлази у празно, преокреће се у супротно, чак вређа унесрећеног човека коме мислимо да помажемо. Зашто је тако? Из једноставног разлога што нисмо с Богом, нити је Бог с нама када хоћемо да помогнемо. Уместо Бога, с нама је и у нама (заиста, често несвесно), гордост јачег и моћнијег, у свести присутно чак презирање слабог и немоћног, неодољива потреба за владањем и поседовањем, а онда и скривена, али "природна" жеља и очекивање да ће се учињено добро на сличан начин вратити, и то овде, на земљи, ускоро или мало касније, али свакако овде. Зар нас није Господ једном заувек опоменуо да не чинимо као грешници који позајмљујући или поклањајући очекују да им се ово и врати? Овако чинећи, они су плату већ примили! У сличном је искушењу, ако не и већем, онај ко прима помоћ. Омаловажавајући се, што је уопште довео себе у ситуацију да од другог човека (ма и блиског му) мора да прима помоћ (нарочито материјалну, али и моралну), и овакав прималац помоћи је охол, јер не подноси на хришћански начин стање своје слабости и зависности. Он одмах унапред мисли, да ли ће и када ће моћи да узврати понуђену помоћ, што може да омете правовремено и сврсисходно коришћење помоћи. Уколико је помоћ коју је примио већа, са малим изгледима да било када врати истом мером (и када дародавац то није изричито споменуо), онај човек може да се осети тако јадно да почне, најпре, несвесно, а онда (на своје чуђење) све јасније - да мучи свога доброчинитеља. Овај занимљив психолошки обрт који се дешава чешће него што мислимо, био је на уму још великом античком историчару Тациту (55-120), који је овај феномен овако формулисао: "Доброчинство које нисмо у стању да узвратимо може довести дотле да почињемо мрзети наше доброчинитеље". Да се сличан неповољан, више психопатолошки него психолошки преокрет може одиграти и у души доброчинитеља, показао нам је лепо (вероватно из свога аскетског искуства) св. Марко Подвижник, опомињући нас да ништа у животу, па ни уручивање новца ближњем или помагање овом на различите друге (нематеријалне) начине, не вреди чинити без Бога у (очишћеном) срцу, јер може произвести супротно дејство. "МОЛИ СЕ ДА НА ТЕБЕ НЕ ДОЂЕ ИСКУШЕЊЕ, АЛИ КАДА ОНО НАИЂЕ, ПРИМИ ГА КАО СВОЈЕ, А НЕ КАО ТУЂЕ... ЖИВИ СА УМОМ У СРЦУ, И НЕЋЕШ БИТИ МУЧЕН ИСКУШЕЊИМА. АКО СЕ ОДАНДЕ УДАЉИШ, ТАДА ТРПИ ОНО ШТО ТЕ ЗАДЕСИ." Иако се у молитви "Оче наш" две хиљаде година молимо да нам не дође искушење, оно нам, ипак, неминовно стиже, рекло би се, под‌једнаком јачином у младости, када смо у средњем добу, као и у старости. Св. Марко Подвижник у својим "Похвалама о духовном закону", када је реч о исходишту искушења, очевидно да се, најпре, одлучује за она која долазе од нас самих, ми бисмо данас рекли, не само од наше свести, већ чешће и болније, од пространства нашег неупознатог несвесног живота. Овакво опитно искуство Подвижника Марка, потврђује данас и савремена психологија, психопатологија и психотерапија. Људима је најлакше и најзгодније да физичке, душевне и духовне невоље које их сналазе, припишу другим људима (познатим "механизмом одбране" који се назива "пројекција"), док су побожни људи, једноставније психичке структуре, склони да у већини искушења виде демонски утицај. Има међу овима, додуше, и појединих који Богу додељују улогу онога који искушава, заборављајући опомену Јаковљеву, из његове посланице (1, 13): "Ниједан кад се куша да не говори Бог ме куша, јер Бог не може злом искушати и Он не куша никога". Али и онда када послушамо св. Марка, као и већину других хришћанских светитеља и подвижника кроз векове, да искушења примимо као да су наша, а не туђа, што значи да не гледамо "трн у оку брата свога", док не сагледамо и не извадимо "брвно из свога ока", није нимало лако докучити одакле нам долазе искушења из нас самих. Да ли су скривени извори искушења незалечене ране из детињства, из младалачког доба, или потичу од неке озледе душевне природе која нас је снашла у зрелом добу живота? Да ли су узроци наших искушења препознати или непрепознати конфликти који нас годинама муче, а који долазе од нашег емотивно поремећеног односа са нашом најближом околином (родитељи, брачни партнери, деца, блиска родбина, суседи)? Да ли су то, можда, наше страсти којима нисмо овладали (склоност блуду, лажи, зависти, лакомости, пушењу, алкохолу итд.)? Нису ли узрочници животних искушења наши греси, откривени и неоткривени, и то неокајани греси? Не заборавимо да је и препознат, у нарочито непрепознат (несвесни) грех, сталан "жалац у месо" нашег духовног, душевног и телесног бића и да нас тај грех (или греси) оштећује на духовном пољу (удаљујући нас од вере и Бога), душевном (чинећи нас незадовољним, мрзовољним и зловољним), али и телесном пољу (проузрокујући нам соматске, тачније, психосоматске болести). Имајмо увек на уму да и када живимо релативно честим и моралним животом, искушења опет долазе на нас, ако смо као хришћани довољно будни и увек приправни на борбу са злом у нама и ван нас, разумећемо једном, да су искушења потребна, да без њих не бисмо све боље и дубље упознавали себе, а онда и чистили себе од увек довољно преосталог талога нечистоте у нама. На крају, још смо и благодарни Богу што нас искушења спречавају да се успавамо у опасном осећању задовољства собом. "Посматрајмо пажљиво", вели св. Јован Лествичник, "да ли је наша савест престала да нас оптужује, не због наше чистоте, него зато што смо огрезли у злу". Тако сазнајемо од св. Јована Лествичника оно исто што нам и св. Марко Подвижник поручује када пише да је "савест природна књига. Ко њу марљиво и делатно чита, тај опитно прима божанску помоћ", сазнајемо, наиме, да и наша савест, која тражи од нас да се увек изнова преиспитујемо, није ли у нама негде скровито остао да траје неки неокајани грех, може да нам приуготови такву животну прилику која ће нам у први мах изгледати као искушење, али ћемо, потом, када препознамо одакле то искушење долази, бити благодарни што нас је савест још једном опоменула и тако нам помогла да наставимо једном започети, а ни нашом смрћу завршени пут обожења. У другом делу, од аутора овог чланка изабраног афоризма св. Марка Подвижника, препоручује се успешан лек против искушења, лек за који смо већ могли да претпоставимо да је неизбежан, а и користан исправљач и то, у току читавог нашег живота. овај јединствени лек, према Св. Марку, познат и другим светим оцима раног хришћанства, а приспео све до великог немачког песника Фридриха Шилера (1759-1805) гласи: "Живи са умом у срцу", или, "Благо оном коме ум у срцу почива!" Збиља, благо оном човеку коме је "Бог помоћник", јер се овакав подвиг може постићи само уз Божију помоћ. Позната нам је сложеност појма срца у православном богословљу и у православној монашкој пракси. Док огромна већина људи, различитих раса, народа и вера, практично у току целог живота доживљава, јаче или слабије, сукоб у душевно-духовном животу између осећања и разума, дајући предност час једном, час другом, блажена хармонија хришћанског бића, која се огледа у благости, смерности и богобојажљивости, сведочи о чудесном измирењу емоција и разума, сједињених у срцу човековом као духовном средишту осећања, мишљења и воље. Познати процес обожења човека "до мере и раста висине Христове", управо подразумева или обухвата срце као орган љубави, али тек онда када оно почиње да куца "унисоно" (једозвучно) са срцем Христове љубави. Све док се оваквом блаженом једногласју не приближимо, или, што је много жалосније, када се од њега, пошто смо га уз Божију помоћ једном постигли, удаљимо, преостаје нам, ако смо стварно хришћани, једини савет св. Марка - да трпимо оно што нас задеси. "СВЕ ОНО ШТО НАМ СЕ ДЕШАВА, ВОДИ ПОРЕКЛО ОД ГРЕШНИХ ПОМИСЛИ. ЈЕР БОГ ЈЕ УДЕСИО ДА НЕВОЉНО ОДГОВАРА ВОЉНОМ". Мада у Лалевићевом Речнику синонима (из 1974. године) помисао значи исто што и мисао, православна светоотачка литература прави разлику између ове две речи. Мада свети Максим Исповедник (VI-VII век) пише да "ако се проста мисао задржи у души, може да се преобрати у жељу и постаје страсна помисао", св. Марко Подвижник, који је живео један век пре св. Максима, радикалније тврди да "све што нам се дешава, води порекло од грешних помисли" (подвукао Ј. В.). Овакво хришћанско схватање људских помисли умногоме одговара подели људске психе у ововековној психоанализи на несвесни (далеко најпространији), пресвесни или подсвесни и свесни део (најмлађи, најужи и најкрхкији). У несвесном делу човекове психе, развојно посматрајући, најстаријем његовом слоју, садржане су, према психоаналитичком учењу, све наше аморалне, алогичне и асоцијалне тежње. Попут увек живог вулкана, ово наше колективно несвесно у коме су сачувани архетипови као трајни остаци човекове филогенетске прошлости, према учењу Карла Густава Јунга), национално, фамилијарно (учење Леополда Сондија о трајном присуству фамилијарно несвесног у дубинама људске психе) и индивидуално несвесно (чију реалност признају све школе тзв. дубинске или динамичке психологије), стално прети избацивањем ужарене лаве у подручје нашег пресвесног и свесног живота, угрожавајући тако наш разумни,, или и умни део бића. Ко спречава продор аморалних и асоцијалних страсти, као погонске снаге жеље, из несвесног, преко пресвесног, у свест? То би били, према психоаналитичарима, наши унутарњи цензори, који су схематски представљени као "Над-ја структура" психе, поред које су делатни још, Ја-принцип (као представник свести) и Оно, које оличава несвесни слој у психи. Што је успешније постигнута сагласност унутар човекове психе између његових цензора (од којих су једни постављени у несвесном, а други, бројнији, у свести), његове свести (односно јачине његовог Ја-принципа) и његових нагона (представљених Оним у тамним дубинама старих слојева у несвесном, или, према немачком психијатру Ернсту Кречмеру, за неке истраживаче људске психе, подесније названим "сфером свести"), тим је и опасност повременог изливања ужарене лаве из гротла нашег унутарњег вулкана ван дозвољених граница мања. Сличну или истоветну доследност у придавању значаја човековим "помислима" за нормалан, абнормалан или болестан душевни живот човека, видимо у психоанализи, када она садржаје у несвесном сматра аморалним, и у учењу св. Марка Подвижника (хиљаду и четири стотине година пре појаве Сигмунда Фројда који је сматрао да је могао емпиријски да докаже постојање несвесног живота у човеку, најпре преко снова, (мада не само преко њих), када овај узорни хришћански подвижник одлучно каже да су све наше помисли грешног порекла. Битна је разлика, међутим, између атеистичког и песимистичког закључка које изводи С. Фројд и његови ученици о аморалности људског бића, односно понашања човека и народа у току више хиљада година познате историје, и истоветне свести о снази, упорности и тврдокорности Зла у палој људској природи, код светог Марка Подвижника. Јер док Сигмунд Фројд верује још само у снагу људског разума који ће, можда, у далекој будућности људског рода, једном, постати господар у кући у којој, много чешће и успешније воде коло мрачне силе мржње и освете (а при том непрестано, противречећи себи, сужава могућност поља деловања тог несрећног људског разума прикљештеног, с једне стране, строгим цензором Над-ја, најчешће неповољном спољашњом реалношћу и никад засићеним нагонским прохтевима), Марко Подвижник је пун хришћанске вере у Бога и васкрслог Христа који нам, као Света Тројица, увек стаје у помоћи, али само онда када познамо "порекло грешних помисли", када се слободно и у вери обратимо Христу за помоћ. Зато је, вероватно, овој мисли коју разрађујемо, св. Марко додао, помало тајанствену реченицу за крај: "Јер Бог је удесио да невољно одговара вољном". Можда бисмо могли протумачити ову реченицу тако што бисмо рекли да свакој невољној помисли људског срца (сажето оличеним у седам смртних хришћанских грехова) одговара исто толико вољних мисли, одлука и избора људског ума, на исто тако сажет и примерен начин исказаних у седам одговарајућих - гресима одговарајућих - хришћанских врлина. Претварање наших грехова у врлине, могуће је и оствариво тек са препознавањем, освешћивањем (психоаналитичари би рекли сублимацијом) наших "грешних помисли" (нарочито онда када су оне постале "страсне помисли", тј. када су се ове помисли, према св. Максиму Исповеднику, на трећем степену развоја греха "укорениле у души", тј. када се њима бавимо и "наслађујемо"), а онда и поведеном бескомпромисном борбом против њих, наравно, увек уз Божију помоћ и благодат. https://www.rastko.rs/filosofija/jerotic/jerotic-sv_marko_c.html

А сад, после свега што је речено, остаје ово троје, свеза која све повезује и држи: вера, нада, љубав. А највећа је љубав (1.Кор.13,1З), јер се њоме именује Бог (уп. 1.Јн.4,16). По моме мишљењу, вера је зрак, нада светлост, а љубав круг сунчев. А све чине један блесак и један сјај. Вера све може да учини, све да твори. Наду милост Божија ограђује и чини је непостидном. А љубав никад не пада, не заостаје и не да мира ономе који је занет њеним блаженим одушевљењем. Ко хоће да говори о љубави Божијој, одважује се да говори о Богу. А расправљати о Богу клизаво је и опасно за људе који не пазе много. Истина љубави позната је анђелима, па и њима – по дејству озарења. Бог је љубав (1.Јн.4,16). А ко хоће речима да објасни шта је Бог, чини што и слепац који би сео на обалу океана и хтео да измери колико је песка на његовом дну. По својој каквоћи, љубав је уподобљење Богу, у мери која је доступна смртницима. По своме дејству, она је извор вере, бездан дуготрпељивости, море смирења. Љубав је, у правом смислу речи, напуштање било какве непријатне мисли у односу на другог човека. Јер, љубав не мисли о злу (1.Кор.13,5). Љубав, бестрашће и богоусиновљење разликују се између себе само и једино по називу. Светлост, огањ и пламен се стичу у једном дејству. Тако треба замишљати и те три врлине. У сразмери са ишчезавањем љубави, у нама се јавља страх. Јер, човек у коме нема страха – или је пун љубави, или је душевно већ мртав. Није ни најмање неприлично поредити чежњу и страх, ревност и преданост, служење и љубав према Богу с оним што се код људи обично да видети. Блажен је, дакле, човек који воли Бога као што занесен љубавник воли своју драгану. Блажен је човек који се боји Бога, као што се осуђеници плаше судије. Блажен је човек који је постао усрдан у истинској преданости Богу, као што су благоразумне слуге усрдне према свом господару. Блажен је човек који је у вршењу врлина постао ревностан онако како су ревносни мужеви који, ради својих супруга, себе лишавају и сна. Блажен је човек који у молитви стоји пред Господом онако како служитељи стоје пред царем. Блажен је ко се подвизава да непрестано угађа Господу, као што се неки труде да угађају људима. Мати тако није привржена свом одојчету, како је син љубави свагда привржен Господу. Онај ко заиста воли, стално замишља лик вољенога, и са уживањем га грли у души својој. Он од чежње ни у сну нема одмора. И тада његово срце разговара са жуђеним. Тако је обично у телесној, али и у бестелесној љубави. Рањен том љубављу, неко рече о самоме себи (а за мене је то одувек било једно чудо): Ја спавам, по природној нужности, а срце моје бди, по великој љубави мојој (Песма над песмама 5,2). Запази, о, душо пуна вере: када као јелен истреби звери [тј. страсти], душа [почиње да] жуди и гине за Господом, захваћена огњем љубави као отровом. Дејство глади је некако нејасно и неодређено. Дејство жеђи је, напротив, одређено и јасно, јер је свако може осетити по унутрашњем жару. Зато и вели богочежњиви песник: Жедна је душа моја Бога, Бога крепкога, живога (Пс.41,3)! Присуство вољеног човека нас приметно мења и чини ведрим, радосним и веселим. Какву ли тек промену неће изазвати присуство Господа Христа, када невидљиво дође у посету чистој души?! Када се осети у дубини душе, страх Божији обично истерује и прождире прљавштину. Прикуј, каже, тело моје за страх Твој (Пс. 118,120)! И света љубав прождире неке душе, по ономе који рече: Прогутао си ми срце, прогутао си га (Песма над песмама 4,9), док друге чини озареним и радосним, по реченоме: Узда се срце моје у Њега, и поможе ми, и процвета тело моје (Пс.27,7). Када је срце човеково весело, и лице му сија. Када је сав човек прожет љубављу Божијом, и споља се, на телу његовом, као на неком огледалу, примећује сјај његове душе. Тако се прославио Мојсије, боговидац (уп. Изл. 34,28-35). Они који су достигли такав равноанђелски ступањ, често заборављају на телесну храну. Ја мислим да они најчешће не осећају ни потребу за њом. Није ни чудо: чак и људи које телесна жудња мучи често одбијају да једу. Сматрам да ни тело Ових бесмртника више није подложно болестима (противно свим природним законима). Јер, њихово тело је очишћено, и на известан начин (дејством пламена чистоте који је у њима пресекао пламен страсти), начињено нетрулежним. Мислим, чак, да и оно што једу, једу без икакве насладе. Јер, као што подземна вода напаја корен биљке, тако и небески огањ храни душу ових светих људи. Са порастом страха Божијег, у човеку се јавља и љубав. Врхунац чистоте је основни услов знања о Богу. Сам Бог на тајанствени начин уводи у своје истине онога ко је осећања своја савршено сјединио с Њим. Јер, док не дође до сједињења свих наших осећања са Богом, тешко се о Њему може говорити. Сјединивши се с човеком, Једносуштно Слово усавршава чистоту, својим доласком умртвивши смрт. А када смрт буде умртвљена, ученик истинске теологије бива озарен Богом. Реч Господња, реч која од Господа долази, чиста реч Његова, пребива у векове векова. Ко није познао Бога, говори о Њему са нагађањем. Чистота, пак, свог ученика чини теологом, који сам собом објављује догмате о Пресветој Тројици. Ко воли Господа, најпре је брата свог заволео. Друго је доказ првога. Ко воли ближњега, никада не подноси људе који се баве оговарањем. Штавише, бежи од њих као од ватре. Ко каже да воли Господа, а на брата се свог љути, личи на човека који сања да трчи. Моћ љубави је у нади. Надом очекујемо награду за љубав. Нада је обогаћење невидљивим благом; нада је сигурна ризница пре ризнице. Она је одмор од мука, она – капија љубави, она убија очајање, она је слика будућих добара. Недостатак наде представља ишчезавање љубави. Са њом су везане наше муке, на њој се граде наши подвизи, њу милост Божија окружава. Монах који је њоме испуњен, употребљава је као нож којим коље униније. Наду рађа искуство дарова Господњих. Јер, ко дарове Божије није осетио, не може а да не сумња. Нада побеђује гнев: она не постиђује (Рим.5,5). А срдит човек није пристојан. Љубав је дародавац пророштва. Љубав је извор чудеса. Љубав је бездан озарења. Љубав је извор благодатног огња: уколико више пламти, он утолико више распаљује жеђ жеднога. Љубав је живот анђела. Љубав је вечито напредовање. Објави нам, о, најлепша врлино, где напасаш овце своје, где почиваш у подне (Песма над песмама 1,6). Осветли нас, напоји нас, води нас, руководи нас, јер, ето, желимо да достигнемо висине твоје. Ти владаш над свима. Ранила си ми душу, па сад не могу више да издржим силину твог пламтења. Одакле да почнем с песмом у твоју част? Ти владаш силом морском, таласање валова морских у бури Ти укроћујеш и умртвљујеш. Ти као рањена војника обараш на тле горду помисао. Мишицом силе своје разбила си непријатеље твоје и љубитеље твоје чиниш непобедивим (Пс. 88,10-11). Горим од жеље да дознам како те је Јаков видео учвршћену на врху лествице (уп. Пост.28,12)! Како је, дакле, изгледао тај пут у висине, реци ми, молим те? Какав је начин и смисао ређања ступњева, оних стуба које постави у срцу своме љубитељ твој (уп. Пс.83,6)? Колико их је, желим да знам? И колико је времена потребно да се сви они пређу? Онај што те је видео и борио се с тобом, известио нас је само о анђелима који воде уз лестве. Ништа друго није хтео, или тачније – није ни могао да открије, ако баш треба сасвим тачно да кажем. А љубав, та царица, јави ми се као са неба, и рече као да говори на ухо душе моје: „Докле год се, љубитељу мој, не ослободиш од дебљине тела свог, нећеш бити у стању да видиш лепоту моју, онакву каква јесте. А лестве Јаковљеве нека те науче да састављаш духовну лествицу врлина, на чијем сам врху ја учвршћена, као што и велики посвећеник моје тајне рече: Сад остаје ово троје: Вера, нада, љубав… Али од њих највећа је љубав (1.Кор. 13,13)“. Пењите се, пењите, браћо! Храбро постављајте лестве у срце своје, слушајући онога који је говорио: Ходите, попнимо се на гору Господњу и у дом Бога нашега (Ис.2,3), који усавршава ноге наше да буду као у јелена, и који стоји на висинама (Пс.17,34), да бисмо постали победници на стази Његовој! Трчите, молим вас са оним који је говорио: Потрудимо се, док не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божијега, у човека савршена, у меру раста пуноте Христове (Еф.4,13), који је, крстивши се у тридесетој години видљивог узраста, достигао тридесети ступањ мислене лествице. Јер, Бог је љубав. Њему приличи песма, Њему власт, Њему сила, пошто јесте, и беше, и биће узрок свакога добра у бесконачне векове. Амин. https://eparhija-zicka.rs/pouka-o-veri-nadi-i-ljubavi-sveti-jovan-lestvicnik/

„Доћи ће време, биће означен дан, настаће тренутак да се затворе ове телесне очи и да се отворе очи душе. Тада ћемо угледати нови космос, нова бића, нову творевину и нови живот који неће имати краја. Његово име је „бесконачна бесмртност“, велика вишња отаџбина, непропадива и вечна, небески Јерусалим, мајка првороћених, у којем ће обитавати искупљене душе оних што се од нечистоте опраше у крви невиног Јагњета. Ко је у стању да речју или пером искаже радост, усхићење и срећу ових блажених спасених душа? Блажени су они који су се упокојили у Господу, јер их очекују богатства доброте Божије. Блажени су који добише главну награду за небески празник, за богатства која не могу бити одузета, за славу о којој Сам Бог каже: кад смо деца, и наследници смо; наследници, дакле, Божији, а санаследници Христови (в. Рим. 8;17). Господ је пред Страдање преклињао Небеског Оца за Своје ученике и оне који ће посредством њих поверовати: Оче, хоћу да и они које си ми дао буду са мном где сам ја, да Гледају славу моју коју си ми дао, јер си ме љубио пре постања света (Јн. 17;24). Колика је љубав Исусова према нама! Примио је људску природу и био прикован на Крст, да би нама подарио слободу и платио наш дуг Небеском Оцу! Као Своју највољенију браћу, удостојио нас је да будемо санаследници бесконачних богатстава Небеског Оца! О, каква је Његова љубав према нама! О, како смо ми хладни према Њему! О, како сам незахвалан свом Доброчинитељу! Боже мој, Боже мој, сажали се на мене и немој ме осудити онако како сам својим делима заслужио!“ https://manastirozerkovici.com/2025/01/16/sveti-starac-jefrem-filotejski-i-arizonski-ocinske-pouke/

Чули сте у јеванђелском читању Христову причу о блудном сину. То је једна од најдрагоценијих, најважнијих Христових прича за нас, и дужан сам да вам је разјасним. Зашто сам ову причу назвао драгоценом и изузетно важном? Зато што нас у њој Господ и Бог наш Исус Христос учи најбитнијем: како треба да изградимо свој живот, чему нас учи, шта треба да сматрамо неопходним у свом животу. Зашто је блудни син отишао из очевог дома? У том дому је владало благочешће, у њему је све било чисто и свето, и трудољубивим животом живели су и отац и старији син. Али млађем сину то није било по вољи, није желео благочешће, није хтео живот посвећен Богу; тежио је уживањима, тежио је радостима овога света, а никако томе да у сталној молитви и посту служи Богу. Зато је и одлучио да оде из очевог дома, зато је од оца затражио да му да део наследства који му припада. И добио га је, и отишао, и живео како је желела његова плот. Тражећи весеље, уживања, тражећи телесне насладе, почео је да живи расипнички, блудно, проћердавши целокупно своје имање са блудницама, пијаницама, својим сабеседницима за чашом. Али кад је у тој земљи настала велика глад, када је проћердао све своје имање, тада је почео тешко да гладује, тада се срозавао све ниже и ниже. Спао је на то да је морао да чува свиње и живео је међу њима. И био би радостан да се насити храном коју су јеле свиње, али му ни то нису давали. Ето докле га је довела служба плоти, тежња за њеним радостима и насладама. То је за нас дубоко, дубоко упозорење да не живимо ради своје плоти, ради земаљских уживања и наслада, јер ако поступимо као он, ако будемо служили својим пожудама и страстима, неизбежно ћемо се срозати и живећемо међу људима који су налик свињама: међу развратницима, лоповима, блудницама, чак убицама, митољупцима, клеветницима, кривоклетницима – међу свим изродима људског рода ћемо живети, јер ћемо и сами постати достојни да будемо међу њима. Овај несрећни млађи син или никада није чуо, или је заборавио велике Христове речи да не можемо служити двојици господара, не можемо служити Богу и мамону. Потребно је изабрати једно од двога: или служити Богу, или служити мамону, односно богатству, односно плоти, односно њеним страстима и пожудама. Једно од тога морамо неизоставно изабрати, средине не може бити. О томе читамо код великог Христовог апостола Јована Богослова: „Не љубите света, ни што је на свету: ако ко љуби свет, љубави Очеве нема у њему“. Не љубити свет, не љубити светске насладе, не љубити уживања и сладости плоти – „Јер све што је на свету: похота телесна, похота очију и надменост живљења – није од Оца, него је од света“ (1Јн. 2, 15–16). Наше очи нас саблажњавају, саблажњавају нас и срамним призорима, и призорима о томе како раскошно живе богати људи удаљени од Бога, од Христа. У томе је похота очију. Надменост живљења у нама се разбуктава када на том путу постигнемо успехе; заражавамо се среброљубљем, а среброљубље је корен свих зала, јер нас покреће на многа зла и злочине, и на крају нас доводи до најтеже страсти – гордости, која је духовна пропаст. Тако говори свети апостол Јован. Сада послушајте речи једног од највећих светитеља, преподобног Антонија Великог: „Омрзни све што је светско и телесни спокој, јер су те они учинили непријатељем Божијим. Као што човек, имајући непријатеља, води борбу с њим, тако је и нама потребно да ратујемо против тела, да га не бисмо угађали. Омрзни све што је у свету и телесни спокој, јер те они чине непријатељем Божијим“. Чујете ли? Љубав према свему светском и угађање плоти чине нас непријатељима Божијим. На другом месту свети Антоније Велики овако говори: „Не следите за пожудом својих очију и не предајте се опуштености срца свога. Јер зла похота квари срце и помрачује ум; удаљавајте се од ње, да се не разгневи на вас Дух Божији који у вама пребива. Подвизавамо се за чистоту чак до смрти и на сваки начин чувајмо се од нечистоте пожуда“. Тако је говорио велики светитељ, који је цео свој живот посветио само Богу. Тако говоре и сви њему слични безбројни подвижници благочешћа, отшелници, монаси. Они су омрзли своју плот, омрзли све светске насладе, све његове прелести и саблазни. Они су своје тело ударали као товарну животињу, као лењог и непослушног слугу. Исцрпљивали су своју плот постом и бдењем и тако су задобијали власт духа над телом. Достизали су оно о чему говори апостол Павле у Посланици Галатима: „Велим пак: по Духу ходите, и похоту тјелесну нећете чинити. Јер тијело жели против Духа, а Дух против тијела; а ово се противи једно другоме, да чините оно што не бисте хтјели… А позната су дјела тијела, која су: прељуба, блуд, нечистота, бесрамност, идолопоклонство, чарање, непријатељства, свађе, пакости, гњев, пркоси, раздори, јереси, Зависти, убиства, пијанства, раскалашности, и слично овима за која вам унапријед казујем, као што сам и раније говорио, да они који тако нешто чине неће наслиједити Царства Божијега“ (Гал. 5, 16–21). Видите, потпуно исто нам говори и свети апостол о ономе о чему нам је говорио и сам Господ Исус Христос: „Не можете служити Богу и мамону“. Не можемо служити истовремено плоти и духу – морамо изабрати једно. И сви људи чине одлучујући избор своје судбине. Огромна, огромна већина људи бира да служи плоти, а не духу. Управо сам говорио о тим великим преподобним оцима, који су служили само духу, а не плоти, у великом подвигу благочешћа. А супротни су им људи налик стоци, људи налик зверима, људи који служе својим страстима и пожудама, људи који ради телесног уживања не презају ни пред чим – чак ни пред убиством ближњих. То су људи телесни, потпуно супротни људима духовним. А између ове две крајности налази се огромна маса човечанства – она маса која, иако не чини никаква злодела и злочине, ипак више воли пожуде плоти него виша стремљења духа. Међу тим људима има много неверујућих, оних који одбацују постојање духовног света, који Јеванђеље Христово не држе ни у каквој вредности и који више воле да живе по нахођењу свог разума, идући својим путем, широким и пространом стазом, а не уским и тесним путем Христовим. И они су такође слуге плоти, јер не мисле о духу. Таквих је много, страшно много, и горке сузе треба да проливамо за њих! А сада да погледамо оне који су ближи десном крилу, оне који су потпуно предани служењу духу, оне који испуњавају наше храмове, као што сте сада овде ви, који верујете у Бога и у духовни свет, који траже спасење и стреме ка Царству Божијем. Шта ћемо рећи о њима? Рећи ћемо да и многи од њих много више служе свом телу него духу, да више творе дела плоти него дела духа. О њима апостол Павле овако говори: „ер не знам шта чиним, јер не чиним оно што хоћу, него што мрзим то чиним… Јер знам да добро не живи у мени, то јест, у тијелу мојему; јер хтјети имам у себи, али учинити добро не налазим. Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним“ (Рим. 7, 15, 18–19). И хтели би да служе добру, али их плот вуче надоле; и хтели би да живе духом, али је њихов духовни живот слаб, а тежина плоти, као оловна гвоздена тежина, вуче их доле – заповести плоти, пожуде плоти, страсти телесне. И живе они у дубоком раздвајању своје савести: и стреме ка испуњењу заповести, и размишљају о Царству Божијем, и хтели би да служе духу, а не плоти. Али је слаб њихов дух, а јака и властна плот, и тежина плоти их вуче надоле и не да им да се узнесу горе, ка небу, ка Богу; не да им да живе по Христовим заповестима, не да им да живе онако како би желео чисти дух. Управо на то раздвајање целог људског рода на оне који су јаки духом и оне који су јаки плоти, на то унутрашње расцепљеност које влада чак и у срцима оних који верују у Бога, указује нам Господ Исус Христос у својој великој причи. Сви смо ми, сви, налик на блудног сина: сви стремимо ка насладама, свима нам је тешко, веома тешко служење духу. Не желимо да постимо, не желимо да се дуго молимо, не желимо да своје мисли усредсредимо на Христове заповести. Крст Христов не стоји непрестано пред нашим очима. Не видимо стално пред собом Божанственог Страдалца, Који је ради нашег спасења пролио Своју Крв у страшним мукама на крсту. Помолимо се Богу, сетимо се Њега, а онда Га опет заборавимо. Живео је потпуно предан служењу плоти млађи син међу свињама, живео је међу људима који су били потпуно туђи служењу духу, дубоко пропали. А зар не треба и нама да живимо са онима који су ближи Богу? Зар не треба да се освестимо, као што се освестио блудни син, да оставимо служење плоти и свим срцем, у дубоком покајању, да се вратимо Оцу Небеском, говорећи: „Оче! Сагреших Небу и Теби, а сада долазим с покајањем. Прими ме не као наследника, прими ме као Свог слугу!“ И ако то учинимо, догодиће се оно што се догодило у причи: Отац Небески ће сам похитати у сусрет нама, покајницима, загрлиће нас, блудне и окајане, све ће нам опростити и устројити празник, празник радости, јер је речено да на небу бива велика радост због једног грешника који се каје. Будимо, дакле, сви ми такви – грешници који се кају – и Бог, Који је Љубав и Свепраштање, отвориће пред нама Свој загрљај! Њему нека буду усмерене све наше мисли. Њему нека посветимо свој живот! https://manastirpodmaine.org/sveti-luka-krimski-beseda-u-nedelju-o-bludnom-sinu-plot-i-duh/

Господ је Својим ученицима рекао: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде (Мт 16,24). Шта значи крст свој? Зашто се тај свој крст, то јест посебан за сваког човека, уједно назива и Крстом Христовим? Крст свој: патње и страдања земаљског живота, која су сваком човеку – његова лична. Крст свој: пост, бдење и други благочестиви подвизи, којима се тело смирава и покорава духу. Ови подвизи треба да одговарају силама сваког човека, те свако има – своје. Крст свој: греховне болести, или страсти, које су сваком човеку – своје! Са једнима се рађамо, док се другима заразимо на путу земаљског живота. Крст Христов је – учење Христово. Узалудан је и бесплодан крст свој, колико год да је тежак, ако се кроз следовање Христу не преобрази у Крст Христов. Крст свој постаје за ученика Христовог Крст Христов, јер је истински ученик Христов тврдо убеђен да над њим неуморно бди Христос, да Христос допушта његове патње као неопходан и неминован услов да би био хришћанин, и да му се ни једна патња не би приближила да то није допустио Христос, те да кроз патње хришћанин бива усвојен од стране Христа и постаје причасник Његове судбине на земљи, а потом и на небу. Крст свој постаје за ученика Христовог Крст Христов, јер истински ученик Христов испуњавање Христових заповести сматра за једини циљ свога живота. Ове свесвете заповести постају за њега крст на коме стално распиње свог старог човека са страстима и жељама његовим (Гал 5,24). Крст је тежак све док остаје крст свој. Када се преобрази у Крст Христов, онда постаје необично лак: јарам је Мој благ, и бреме је Моје лако (Мт 11,30). Ученик Христов правилно носи крст свој онда када зна да су му управо те патње које су му послате, а не неке друге, неопходне за образовање у Христу и спасење. Трпељиво ношење крста свога јесте истинско виђење и свест о сопственом греху. У тој свести нема никакве самообмане. Онај ко себе признаје за грешника, и уједно ропће и вапије са свога крста, тиме доказује да површном свешћу о греху само заварава и обмањује себе. Трпељиво ношење крста свога је истинско покајање. Са крста твога славослови Господа, одбацујући од себе сваку помисао жаљења и роптања, одбацујући је као преступ и богохуљење. Са крста твога благодари Господу за непроцењиви дар, за крст твој – за твој драгоцени удео, за удео да својим страдањима подражаваш Христа. Са крста богословствуј, јер крст је истинска и једина школа, хранилница и престо истинског богословља. Изван крста нема нема живог познања Христа. Не тражи хришћанско савршенство у људским добрим делима и врлинама. Њега тамо нема – оно је скривено у Крсту Христовом. Крст свој претвара се у Крст Христов када га Христов ученик носи са делатном свешћу о својој грешности којој је потребна казна, када га носи са благодарношћу Христу, са славословљем Христа. Од славословља и благодарења у страдалнику се јавља духовна утеха; благодарење и славословље постају најобилнији извор недокучиве и непропадљиве радости, која благодатно кипи у срцу, излива се у душу, излива се и на само тело. Крст Христов је само по својој спољашности, за телесне очи, тешко борилиште. За ученика и следбеника Христовог он је место најузвишеније духовне насладе. Ова наслада је тако велика да потпуно заглушује патњу, те следбеник Христов сред најљућих мука осећа само насладу. Крст је смртоносан за оне који свој крст нису преобразили у Крст Христов, који са свога крста ропћу против Божанског Промисла, хуле на њега, предају се безнађу и очајању – такви несвесни и непокајани грешници на своме крсту умиру вечном смрћу, јер се нетрпљењем лишавају истинског живота, живота у Богу. Они са свога крста силазе само зато да би душама сишли у вечни гроб, у адске тамнице. Крст Христов узноси од земље ученика Христовог који је на њему распет. Ученик Христов, распет на крсту своме, мудрује узвишено, умом и срцем живи на небу и сазерцава тајне Духа у Христу Исусу, Господу нашем. + + + Ко иде за Христом, као врховни Петар и првозвани Андреј, њему је намењен крст. Ко се обраћа Христу, као разбојник, њему је удео – опет крст. У првом случају крст постаје венац, у другом он бива лествица. Али каква год да је наша ситуација, какав год образац узимали – немогуће је да будемо Христови без крста. + + + Крст је – знак изабраности Божије, печат Христов. Тим печатом Христос запечаћује Своје! Анђели Бога Сведржитеља изображавају тај знак на онима које Бог љуби! „Ако видиш некога“, рекао је преподобни Марко Подвижник, „да живи без мука, у сталном благостању, знај да га после смрти очекује немилосрдни суд“. Сви свети су сматрали за неспорну истину да је онога ко живи без мука – Бог заборавио. Не тражи, каже један од њих, хришћанско савршенство у људским добрим делима: њега ту нема; оно се тајанствено чува у Крсту Христовом! Каква год добра дела да су чинили свети, они су их сматрали недовољним и несавршеним уколико их не овенча Крст Христов, уколико их не запечати и не осведочи печат Христов. Путем који чува херувим проћи ће само они који уз себе буду имали рукописе запечаћене Христовим печатом. https://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=8858

Каква ли се ово страшна тајна збива у мени?! Реч ми не може изразити нити рука написати ништа у похвалу или славу Онога Који је изнад хвале, Који је изнад речи! Ако је ово што се сада неизрециво дешава у мени блудноме неисказано, зар Онај који чини и дарује нешто тако има потребу за нашом хвалом или славом, реци ми?! Не! Не може од нас бити прослављен Препрослављени, као што ни сунце које гледамо на овом свету не може бити учињено сјајним или примати туђу светлост. Оно светли, а није осветљавано, и сјаји се, а не прима, јер већ поседује ону светлост коју је још од искона добило од Створитеља. Ако, дакле, Бог, Створитељ свих ствари, створивши сунце, створио га је самодовољнимм – да несебично сија и никада ни од кога нема потребу, како онда Бог да добије славу од мене ништавног?! Јер Он, Који је створио сунце и испуњује васиону добрима сваке врсте, имајући моћ да то чини самим хтењем, савршено је самодовољан. Али, ево, овде понестају речи моме језику и тајну што се врши ум гледа али не тумачи: види је и жели објаснити, а не налази израз! Јер оно што посматра је невидљиво, савршено безоблично, просто, сасвим несложено, безгранично. Нити му се опажа почетак нити се крају назире траг, нити се зна за какву средину, па како исказати оно што види?! Чини ми се да сагледава Возглављену Целину, али не суштином већ учешћем … Када палиш материјални огањ на огњу добијаш цео огањ који остаје несмањен и неподељен, а предати се одељује од оног првог и све даље преноси до многих светиљки. Духовни, пак, огањ, који је неразделан и сасвим неодељив и неподељив, кад ми једном буде предат не раставља се на многе него и даље неподељив стоји у мени: помаља се у мени, унутар мог сиротог срца попут сунца, или попут сунчевог колута показујући се куглоликим и светлећи попут пламена. Не знадох, као што рекох, шта да кажем о овоме, па хтедох да ћутим (камо среће да сам могао), али препастна чудесност ми покрену срце и широм раскрили ова нечиста уста, те ме и нехотице нагна на зборење и писање… Ти који си се на трен јавио у мом помраченом срцу и показао ми чудеса што их не видеше очи, ти који се спусти у мене, последњег од свих и начини ме сином и апостолским учеником. (Мене) који сам као онај који чини свако безакоње био у власти аждаје, грдног човекоубице! Ти, о превечно Сунце које сину и у аду и касније просветли моју помрачену душу и даде ми дар светог незалазног дана (млитав и лен човек као ја тешко у то поверује!) и сваким добром испуни у мени злу сиромаштину – подари словесност и Сам Ти ми прибави речи да бих свима испричао Твоја силна чудодејства и све што и дан данас чиниш међу нама, Твојим слугама. Да би и они који још спавају у тами лењивости и који тврде да је немогуће грешницима спасти се и примити помиловање као Петар и остали апостоли и остали побожни и праведни људи, увидели да је то сасвим лако изводљиво Твојој доброти, и било је и увек ће бити! И Ти што се праве да држе Тебе, светлост васцелог света, а и они што говоре како Те, ето, не виде, не бораве у светлости и будући неосијани, ни несагледавају Те непрестано, Спаситељу, да би увидели да ниси и досад синуо у њиховој мисли, нити се настанио у њиховом нечистом срцу, па се залуд веселе својим празним надањима, мислећи да ће Твоју светлост угледати по кончини! Јер, управо овде, на земљи, Спасе, залог, печат Твој, добијају овце с Твоје десне стране! Јер, ако је смрт за сваког затварање врата [делања] и ако је свим људима подједнако немогуће да чине било шта након смрти, те нико више не може учинити нити што добро, нити што зло, дакле ће свако и остати онаквим каквим буде нађен! То ме, Господе и страши и нагони у дрхтање и од тога ми обамиру сва чула! Јер као што када слепац умре и оде одавде, никада више неће опазити чулно сунце, па чак ни кад на крају прими васкрсењем очињу светлост, тако ни човек слепог ума, ако умре, неће Те угледати тамо, о мој Боже, но изишавши из таме ући ће у таму, и ту ће занавек бити одељен од Тебе! А нико, Господе, од крштених у име Твоје, и верујућих у Тебе, не би поднео тешки дрхатни јад одељености од Тебе, Милосрдни! Јер је превелика туга, превелика, неиздржива та жал вечна! Ох, зар није од свега гора одељеност од Тебе, зар није најболнија бол растављеност од Живота, то мртвачко чамовање, лишено живота, лишено и свих других добара, јер одељени од Тебе “лишава се сваког блага” ?! Јер неће тада бити као што овде бива! Сада они који те не знају наслађују се телесно и веселе се по земљи ликујући бесловесно; имајући све што Си им дао да уживају у овом животу и видећи једино то, замишљају да је исто тако и по исходу душе и свршетку овог живота. Али греше у својим претпоставкама, греше у расуђивању, када говоре да ће почивати не с Тобом, него у “миру“ и , о лудости, припремају се за место које нема удела нити у Светлости, нити пак, учешћа у тами, место изван Царства [Небеског], али и изван пакла, удаљени и од Жениковог дворца и од казненог огња, где се, несрећници надају да стигну, говорећи да им нису потребни ни слава ни Твоје Небеско Царство него само пребивање у починку. Ах, каква помраченост, каво слепо незнање, каква несрећа и испразно надање! Такво нешто није нигде описано, нити ће икад бити, него ће вршиоци Божанственог стајати у светлости добара, а чинитељи зла у тами казнитељској, а међу њима је страшни понор који их дели, како нас Ти Сам научи, који си ово и припремио. Оном ко се нађе између биће то пропадање страшније од сваког мучења и казне, будући да се јадовно стропоштава у бездан казне, у провалију погибељи и доспева тамо где тешко да би хтели приступити они што су на мукама, да покушају туда да прођу у земљу праведника, више волећи да се огњем претворе у пепео него се суноврате у страхотну провалију! Они, дакле, који желе да буду ту по скончању достојни су многих суза и жаљења, јер као бесловесни потпуно су нерасудни и сами себи желе зло и сами себе прелашћују! Ти, о Царство Небесно! Ти, о земљо кротких, Христе! Ти, о рају мекотравни! Ти, ложнице божанствена! Ти, постељо несказана! Ти, трпезо свеколиких! Ти си и хлеб живота и најсвежији напитак!Ти си и сасуд живе воде и вода живота и неугасиви светионик који посведневно светли свим светима! Ти – и риза и венац и давалац венаца и радост и починак и слава и наслада! Ти си, Христе, и раздрагање и умиљење; благодат Светога Духа сијаће се попут сунца, о мој Боже, у свима светима; и Ти Сам, Неприступно Сунце, сијаћеш усред њих и сви ће сразмерно својој вери, богоугодним делима, нади и љубави, очишћењу и просветљењу бити осијани Твојим Духом. О једини дуготрпељиви и судијо свих, Боже, Који ћеш им досудити разна места и станове, праву меру осијања и љубави и самога богозрења, по мери чијег величанства биће им одређене ове разлике у слави и милини и угледу непојамних конака и станова. Гле, разноликих скинија! Гле многобројних конака! Гле, колико пресјајних одежди разноврсних достојанстава, и свешарених венаца и драгуља и бисерја и лежаја и покривача и трпеза и престола и свега другог што нам служи за најслађу насладу, а то јесте и биће сагледавање јединог Тебе.! Они, дакле, као што рекох, који не виде Твоју светлост нису гледани од Тебе, него тако одељени од Твог свеблагог погледа лишени су свих блага! Где би нашли починак, неко место без бола, где би се настанили не поставши праведни?! Јер ће само праведни пребивати пребивати са Твојим Лицем, јер си Ти изображен у њиховом праведном срцу, и пребивају у Теби, Христе, са Твојим образом! О дивоте, о доброте Твоје великог дара, непојамног! То се људи преизмењују у образ Божији и Несместиви се изображава негде у њима. Бог, који је неизмењив по суштини, и који воли да се настањује у свима достојним тога, тако да свако у себи има читавог Цара, и Његово Царство и благо царских ризница, те да засија, као негда васкрсли Бог, јаче од сунчевих зрака које сада овде гледамо! Присаједињујући се уз онога који их је прославио, такви стоје у препасти од преизобиља славе и непрестаног прилива Божанског осијања, јер томе бујању нигда неће бити краја! Престанак тог прилива означавао би крај Бесконачнога, обухваћење Необухвативог, засићење Оним Кога је сва твар незаситива. Ал’ пуноћа Божијег бића и слава Божије светлости биће бездан бујања и почетак бесконачности. Као што они који Га имају изображеног у себи, непрестано се свијају уз Христа, неприступно Сијајућег, тако ће у њих завршетак бити почетак славе и имаће, да појасним, у скончању Почетак и у Почетку скончање. Помисли о томе да Препуном није потребан додатак и да тркачи никад не достижу до бесконачно далеког циља. И када ово небо које сада гледамо и земља, и све на земљи буде прошло, замисли то што кажем, моћи ће се појмити место где ћеш наћи крај; и то не телесно, то нисам рекао, него ћеш умом постати способан да појмош пуноћу једног бестелесног света, који и није свет, него као што и ваздух јуче није био ваздух него неописиво сместилиште, које зову Све, силни бездан, савршено бесконачан, једнак са свих страна, Све, које бива преиспуњавано Богом. Како онда учесници и Његови становници да Га обухвате и насите Га се? То је заиста немогуће, сасвим неизводиво, па стога у светитеље, било да су овде на земљи, било да су се представили у Бога никако не може да се поткраде та мисао. Јер будући да су преплављени светлошћу божанствене славе, сијају се и наслађују се тиме, и свесно знају притом, са савршеном извесношћу, да Савршенству никада неће бити краја и да је бујање славе – бесконачно. А шта је са отпадницима од Бога? Желим знати где су они што одступише далеко од Њега, свуда присутног. То је, браћо, заиста велико и страховито чудо, које изискује моћ суђења просветљеног ума, да би се добро схватило и не би пало у јерес. Јерес која не верује речима Светог Духа да су и такви извесно унутар Свега, али изван Његове светлости, и следствено изван Бога. Јер, као они што не виде сијање чулног сунца, премда су цели обасјани, ипак пребивају изван светлости, будући да су од ње одељени слепилом и негледањем, тако и у Свему пребива Божанска светлост Тројице, а унутар ње су грешници што не виде и немају ни трун Божанственог опажаја, позатварани у тами, сажижани у сопственој савести и осуђени на то да их неисказана туга и несносни бол обузимају у векове. https://srodstvopoizboru.wordpress.com/2020/09/28/свети-симеон-нови-богослов-химне-божа/

Спомен овога светила цркве празнује се 13. новембра и 30. јануара. А овога датума празнује се пренос његових чесних моштију из јерменског села Комана, где је као изгнаник умро, у Цариград где је раније као патријарх управљао црквом. Када се наврши тридесет година од његове смрти, патријарх Прокл одржи један говор у спомен свога духовног оца и наставника, и тим говором толико разгори љубав народа и цара Теодосија Млађег, према великом светитељу, да сви пожеле да се Златоустове мошти пренесу у Цариград. Прича се да се ковчег с моштима никако није дао покренути с места све док цар није написао писмо Златоусту, молећи га за опроштај (јер мајка Теодосијева, Евдоксија, виновна је била за прогонство светитеља) и призивајући га да дође у Цариград, негдашњу резиденцију своју. Кад је ово покајно писмо положено на ковчег, ковчег постане сасвим лак. При преносу, многи болесници који се дохватише ковчега, оздравише. Када су мошти приспеле у престоницу, тада је цар поново над моштима молио светитеља за опроштај у име матере своје, и то као да она сама од себе говори: „Док ја живех временим животом, пакост ти учиних, а сада када ти живиш бесмртним животом, буди користан души мојој. Слава моја прође и ништа ми не поможе; помози ми ти, оче, у слави твојој, помози ми пре него што будем осуђена на Суду Христовом!“ Када је светитељ унесен у цркву Светих Апостола и постављен у престо патријаршијски, тада је маса света чула из уста његових речи: „Мир всјем!“ Пренос моштију светог Јована Златоуста извршен је 438. године (в. 30. јануар и 13. новембар). Тропар (глас 8):Благодат из твојих уста заблиста као светлост огња и просветли васељену, свету стече ризницу несреброљубља и нама показа висину смиреноумља. Зато учећи нас твојим речима, оче Јоване Златоусти, моли Христа Бога Логоса, да спасе душе наше. https://mitropolija.com/2025/02/09/sveti-jovan-zlatoust-zlatna-truba-pravoslavlja/

Свети праведни Јован Кронштатски: „Ох, каква велика срећа! Господ улази у грешну душу и исцељује у њој сва безакоња, и она постаје Дом Божији. Дакле, Спаситељ нам је оставио као завет да савршавамо литургију и примамо његово Животворно Тело и Крв. Литургија је чудесни дар Исуса Христа. Литургија је мост преко којег се може прећи у живот вечни. Запамтите, то је завет Исуса Христа! Пратите овај златни мост, који ће вас сачувати од адске пропасти. Не слушајте, љубљени, оне људе који беже од Спаситељеве чаше. То су несрећни, заблудели, жалосни људи, далеки од реке Христове, који падају у пропаст. Драги моји, волите Божанствену литургију, сматрајте за себе изгубљеним онај дан у свом животу у који се није дало бити на литургији, нарочито на празник. Свети Јован Златоусти говори, да је Божанствена литургија заиста велики и чудесни дар; Анђели Божији завиде нама, људима, којима је дарована срећа – примања Божанственог Тела и Крви“. „Господ, са којим се ја свакодневно сједињујем кроз свето причешће, укрепљује ме. У супротном, где бих ја могао црпити снагу за таква стална прегнућа, којим покушавам да служим у славу светог имена Његовог и на спасење својих ближњих“. Свети Јован Златоусти: „Како они могу да очисте ум свој? Да просвете разум? Како да украсе све снаге душевне, ако се не причешћују од Тела и Крви Господа нашега, које представљају истинско очишћење, истинску лепоту, истинско освећење и племенитост душе?“ „Као лавови који дишу огњем, тако се и ми удаљавамо од те (Свете Трпезе), поставши застрашујући нечастивоме, имајући у себи и нашу Главу – Христа, и љубав, које нас је удостојио. Та Крв чини сјајним царски лик наше душе, порађа неописиву лепоту, не дозвољава племенитости да увене у души, орошавајући је и хранећи непрестано. Та Крв, која се достојно прима, тера даље од нас демоне, а Анђеле привлачи заједно са Владиком Анђела. Јер, зли дуси беже кад виде Владичанску Крв, а Анђели се сабирају. Она је спасење душа наших, Њој се радује душа, Њом се украшава, Њоме греје, Она чини ум наш светлијим од огња, Она чини душу нашу чистијом од злата. Они који се причешћују од те Крви стоје заједно са Анђелима и Вишњим Силама, будући одевени у исту ту царску одећу у којој су и они, и имајући оружје духовно. Међутим, ја нисам рекао још нешто о највећем: они који се причешћују одевени су у Самог Цара“. Свети Кирило Александријски: Захваљујући причешћу ми се очишћујемо од сваке душевне нечистоте и добијамо спремност и ревност за доброчинство: „Часна Крв Христова не избавља нас само од трулежности, већ и од сваке нечистоте, сакривене изнутра, и не оставља нас да се хладимо у небризи, него нас чини топлијим у Духу“. СВЕТОЈ ЧАШИ ТРЕБА ПРИСТУПАТИ СА СТРАХОМ БОЖИЈИМ И ДУБОКИМ ПОШТОВАЊЕМ Свети Јован Златоусти: „Једна душевна бол треба да буде присутна у нама – што се ми нисмо причестили том Храном. Дејство те Тајне не савршава се човечијом снагом. Онај, Ко их је савршио тад, на оној Вечери, и данас их савршава. Ми заузимамо место служитеља, а Дарове освећује и претвара Сам Христос. Да не буде овде ниједног Јуде, ниједног среброљубца. Ако неко није ученик Христов, нека се удаљи; Трпеза не дозвољава онима који нису такви да приђу. Са Мојим ученицима – говори Христос – савршићу пасху (уп. Мт. 26, 18) То је ништа мање него иста та Трпеза, коју је нудио Христос“. Свети Кипријан Картагински: „Немојте постајати лењи за приступање чаши Живота, Бесмртности, Љубави и Светиње, већ приступајте са страхом Божијим и вером. А ко не жели и не брине се о томе, тај не воли Исуса Христа, и неће добити Духа Светога, и, самим тим, неће ући у Царство Небеско“. О НЕОПХОДНОСТИ ЧЕСТОГ ПРИЧЕШЋИВАЊА Свети праведни Јован Кронштатски: „Упитаћу те, човече, осећаш ли ти духовну глад и жеђ за тим да окусиш животни, натприродни клас и зрно (грожђа) дводелно, природно-животно − Тело и Крв Христа Животодавца, истински небески Хлеб који даје живот свету? Ако не осећаш ту спасоносну глад, онда то значи да си духовно мртав. Здрав човек или онај који почиње да оздравља, природно осећа глад и жеђ. Колико је само тих мртваца у Русији, у Православној Цркви, који не осећају ту спасоносну жеђ? – Тама најмрачнија! Безброј интелектуалаца се уопште не причешћује, већина људи приступа врло ретко, многи само једанпут у години. А Господ свакодневно позива: Примите, једите... пијте из ње сви... (Мт. 26, 26−27) – и нема оних који једу и оних који пију!“. Свети Григорије Богослов: „И како да они запале у својим срцима божанствену љубав, духовну радост, божанствени мир и остале плодове и дарове Светога Духа, ако се не причесте од Тела и Крви љубљеног Сина Оца, Једносуштног Духу Светоме, Који је, по речима Апостола, сушта радост, мир наш, и источник свих блага? Ја се запањујем и чудим, како хришћани данас могу празновати недељу или друге празнике у години и духовно се радовати истинском радошћу, ако редовно не примају свето причешће, које је повод и разлог празника и празновања“. Свети Кирило Александријски: „Како они успевају да угасе пламен страсти, ако се не причешћују Непорочним Тајнама, које удаљавају слабост, умирују сурову битку плоти и умртвљују страсти. И стога тачно је да они, који се редовно не причешћују, пропуштају небеска и божанствена блага. При томе, као што смо раније говорили, нарушавају заповести Господње, апостолска и правила Саборâ, и свих светих којима смо се обраћали, и бивају криви све до искључења из Цркве, које су установили божанствени апостоли и Апостолски Сабор. Они су дали слободу и место демону, остављајући причешће, како би их он наводио на различите грехове и друге искушења“. Преподобни Макарије Велики: Преподобни Паладије прича о оцу Макарију Египатском да је жени, која се дејством нечастивог показивала људима као коњ, након исцељења дао следећи савет и рекао: „Жено, никада немој да одсуствујеш са причешћивања Тајнама Христовим, већ им приступај често, јер се то демонско деловање са тобом и догодило зато што се ниси причешћивала пет недеља, те је демон услед тога себи нашао место и разљутио те“. Преподобни Никодим Светогорац: „Дакле, љубљени мој, ако желиш да запалиш у свом срцу божанствену ревност и да стекнеш љубав према Христу, а с њом и све остале добродетељи, често приступај светом причешћу и тада ћеш се насладити тиме, чиме желиш. Немогуће је да неко не заволи Христа и да не буде његов љубљени, ако се редовно причешћује од Његовог Светог Тела и Крви. То се дешава на природан начин“. „Које је то добро хришћанине које би ти још хтео да добијеш, а да га већ ниси добио од светог причешћа? Хоћеш ли да славиш сваки дан? Да празнујеш Светло Васкрсење Христово када пожелиш и да се радујеш радошћу неизрецивом у овом жалосном животу? Непрестано прибегавај Тајни и причешћуј се са обавезном припремом, и тада ћеш се насладити тиме, чиме желиш. Јер, истинско Васкрсење и истински празник душе јесте Христос, Који се приноси на жртву у Таинству, како говори Апостол, а после њега и божанствени Златоусти: „Четрдесетница бива једанпут у години, Васкрсење Христово пак – три пута у недељи, а понекад и четири, тачније – онолико пута, колико ми зажелимо, јер Васкрсење није пост, већ приношење и жртва, која се дешава на сваком литургијском сабрању“. Свети Теофан Затворник: „Ако је наш живот у Господу, и Он говори, да је у Њему онај ко једе од Тела и Крви Његове, онда како да се не причешћује често онај који жели живот? Вама неко смета да чешће приступате Тајнама? – Обично празноверје. Нама су речи „Са страхом Божијим и вером приступите“ постале пуста формалност. Јереј Божији зове, а нико не иде...и нико, осим тога, није приметио недоследности у дисхармонији између овог неодазивања и позива на Бога...и на вечеру Божију“. https://srpska.pravoslavie.ru/49472.html

Када је Бог стварао небеске војске, Он је установио да анђели морају бити у непрекидној вези са човечанством. Међу тим анђелима, анђели чувари су најљубазнији и најљубивији јер своју мисију у свету започињу бригом о деци. Слатки су као деца; нежни су као деца; рањиви су и стидљиви, баш као и деца. … Свака особа, добра или лоша, има свог анђела чувара. Када се беба роди, Бог шаље анђела чувара да га поучи и да га брани од сваке опасности, од искушења, од лоших утицаја. Када сте спремни да почините грех, унутрашњи глас вам шапуће у ушима: „Не ради то!“ Када ти прети опасност, спречава те исти анђеоски глас: „Не иди тамо!“ или: „Избегавај ову особу, или ову групу, или ову намеру!“ Сачуваш ли бар мали део своје дечје чистоте, мали део своје невиности, увек ћеш чути глас свог анђела чувара, који те води кроз перипетије овог живота до бољег места у хришћанском друштву, до боље заједнице људи. Осетићеш заштиту Божију и твоја душа ће бити ослобођена страха, неизвесности и сумње; имаћеш храбрости да се суочиш са неправдом, да волиш и ближњег и непријатеља. Ходаћеш у светлости Божијој. … Твој анђео чувар ће ти помоћи у твојим последњим данима; он ће узети твоју душу, бранећи је од напада демона који ће хтети да узму твоју душу због грехова које си починио током свог живота. Твој анђео ће тада објавити да, све док ниси осуђен, и даље припадаш Богу. Он ће те одвести на тродневно путовање да би посетио сва места на земљи која си насељавао — било кратко или дуго — и подсетиће те на сва добра или лоша дела која си починио. Он ће ти рећи: „Ево, молио си се, овде си помогао болесном, тамо си одбио да помогнеш некоме“, и тако ћеш имати на уму сва лоша и добра дела свог живота. Вођен својим анђелом чуваром, посетићеш царство среће које заузимају добре душе и несрећно царство злих — да би разумео да је Бог праведан, али да је и добар и милостив. Твој анђео чувар ће се залагати за тебе пред Врховним судијом. Ако ће пресуда бити против тебе због твојих бројних грехова, не заборави да те анђео чувар чак и тада неће напустити. Он ће одржати наду у твоје спасење до Последњег Суда, када ће те милост Божја обасути и када ћеш бити позван у Царство Оца нашег, молитвама твог анђела чувара, амин. о. Георгије Калчиу приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Исус је ушао у Јерихон, пролазио њиме. И неки Закхеј, старешина цариника и богати човек, тражио је да види Исуса, да види ко је Он. Али није могао од народа, будући да је био мали растом. И пожуривши испред свих, успео се на смокву, не би ли га видео, јер је Господ имао да прође крај ње. Када је Исус дошао до тога места, подигао је очи, видео га и рекао: „Закхеју, сиђи брзо; јер ми данас ваља бити у дому твоме“ (Лк. 19, 5). Овај брже боље сиђе и са радошћу га угости. Сви који су ово видели, почеше да негодују и говоре да је дошао код грешног човека. Закхеј, пак, дошавши пред Њега, рече Му: „Господе, ево пола имања свога даћу сиромасима, и ако кога нечим оштетих, вратићу четвороструко“ (Лк. 19, 8). Исус је на ово рекао: „Данас дође спасење дому овоме; јер и ово је син Авраамов. Јер Син Човјечији дође да потражи и спасе изгубљено“ (Лк. 19, 9 – 10). Ко је овај Закхеј? Главни међу цариницима – „старешина цариника“. Често по навици противустављање смиреног цариника и гордог фарисеја, заклања собом у нашој свести реалну представу ова два чина. Ипак, да би смо правилно схватили Јеванђеље, требамо их јасно описати. Фарисеји су заправо били праведници. Уколико нашим устима изговорена, реч „фарисеј“ звучи као осуда, у дане док је Христос живео на земљи и неколико првих деценија хришћанства није било тако. Супротно томе, апостол Павле свечано исповеда за себе пред Јудејима: „ја сам фарисеј, син фарисејев“ (Дап. 23, 6). Затим он хришћанима, својој духовној деци, пише: „од рода сам Израиљева, племена Венијаминова, Јеврејин од Јевреја, по закону фарисеј“ (Флп. 3, 5). Осим апостола Павла, многи од фарисеја су постали хришћани: Јосиф, Никодим, Гамалило… Насупрот њима цариници су у стварности били грешници, преступници основних Господњих закона. Цариници су сакупљачи пораза од Јевреја за Римљане. Треба имати на уму да Јевреји, који су били сасвим свесни свога нарочитог статуса богоизабраништва, хвалили су се тиме да су „семе Аврамово и никад никоме нисмо робовали“ (Јн. 8, 33). А сада, због познатих историјских дешавања, они су постали потчињени, поробљени од гордог и недоличног „гвозденог“ народа, незнабожаца, Римљана. Јарам овог ропства се затезао све јаче и јаче и постао све осетнији. Најосетнијим, најочигледнијим знаком, робовања и потчињавања Јевреја Римљанима, било је то што су Јевреји својим поробљивачима плаћали разноразне намете – порезе. Доношење пореза је за Јевреје, као и за све древне народе симболизовало потчињавање. А Римљани нису били нимало љубазни са покореним народима, већ су грубо и одлучно од њих тражили и редовне и додатне исплате. Свакако да су их Јевреји плаћали са мржњом и одвратношћу. Не чуди онда да су Га књижевници, желећи да искомпромитују Господа у очима свога народа, питали „треба ли дати порез ћесару или не?“ (Мт. 22, 17). Знали су они да, ако Христос каже да се не сме давати порез Ћесару, лако ће Га бити окривити пред Римљанима, а уколико каже да је неопходно платити порезу, биће бесповратно искомпромитован у очима народа. Док су Римљани управљали Јудејом, посредством локалних владара, попут Ирода, Архелаја, Агрипе итд, ова потчињеност Риму, а нарочито плаћање намета, за Јудеје је умекшавана тиме што су се они непосредно потчињавали и данак плаћали својим царевима, а ови су се потчињавали и плаћали Риму. Али пред сам почетак Христове проповеди дошло је до измена у систему управљања Јудејом. Свеопшти попис, који је повезан са Христовим Рођењем, био је први корак ка установљавању опорезивања по глави становника свих римских поданика овога подручја. У шестој или седмој години након Христовог Рођења, након премештања Архелаја, када је уведен појединачни порез за све становнике Палестине, Јудеји су на ово одговорили устанцима фарисеја Садока и Јуде Галилејца (Дап. 5, 37), и тек након великог напора свештеник Јазар је успео да умири народ. Уместо локалних царева, за управнике Јудеје и суседних подручја, постављени су римски прокуратори. Да би успешније убирали порез, Римљани су у Јудеју увели институцију цариника, која је у Риму постојала још од давних времена. Али у то време, у Риму и читавој Италији, цариници су се бирали из часних редова коњице, док су у Јудеји Римљани изабирали царинике од моралних отпадника, од Јудеја који су се саглашавали да пређу у њихову службу и да принуђују своје сународнике да плаћају порез. Прихватање такве дужности било је повезано са најдубљим моралним падом. Са овим се повезивала не само национална, већ пре свега, религијска издаја. Да би постали оруђе којим су неотесани пагани потчињавали богоизабрани народ, морало се одрећи од наде Израиљеве, од његових светиња, од очекивања, тим пре што Римљане није занимала душевна борба својих агената: ступајући на службу, цариници су морали да положе паганску заклетву верности императору и вршили идолско жртвоприношење његовом духу (генију императора). Свакако да цариници, убирајући порез од својих сународника, нису штитили једино интересе Рима. Гледајући да извуку што већу корист за себе, богатећи се на рачун својих поробљених сународника, они су јарам римског угњетавања чинили још тежим, још неподношљивијим. Ето ко су били цариници. Ето зашто су били окружени основаном мржњом и презиром, као издајници свога народа, који нису једноставно издали народност, већ богоизабраност, Божије оруђе у свету, онај народ кроз кога је једино у читавом свету могао да дође препород и спасење људскоме роду. Све речено се на Закхеја односи у двоструком степену, јер он није био обичан цариник, већ старешина цариника – архителонис. Ван сваке сумње да је он и принео идолску жртву и изговорио паганску заклетву и немилосрдно убирао порез од своје сабраће, још га увећавајући, себи на корист. И постао је, како нам и Јеванђеље сведочи, богат човек. Свакако да је Закхеј добро знао да је за њега изгубљена нада Израиљева. Све оно што су пророци објављивали, што је од детињства вољено, од чега је радосно треперила свака „ведущая воскликновение“ верујућа старозаветна душа – није се односило на њега. Он је постао изрод, издајица, одбачени. За њега нема удела у Израиљу. И ето, и до њега долази глас да се Свети Израиљев, пророцима објављени Месија, већ јавио у свету и са невеликом групом ученика пролази кроз Галилеју и Јудеју, проповедајући Јеванђеље о Царству и чинећи велика чудеса. У срцима верујућих се трепетно разгоревају радосне наде. Како се Закхеј односи према овоме? Лично за њега долазак Месије представља катастрофу. Римској власти се приближава крај и тријумфујући Израиљ ће му се свакако осветити за штету коју је од њега претрпео, за увреде и непријатности које му је нанео. Али чак и да се то не деси, јер Месија, по сведочанству пророка „иде праведни, спасавајући, кротки“, ипак ће тријумф Месије њему, Закхеју, донети највеће посрамљење и губитак свега богатства и положаја, које је стекао застрашујућом ценом издаје Бога, свога народа и свију надања Израиљевих. Али можда то и није сасвим тачно. Можда нови проповедник уопште и није Месија. Не верују сви у Њега. Управо му не верују највећи непријатељи цариника, па и њега самог – фарисеји и књижевници. Можда су то све само испразне народне гласине. У том случају би могао спокојно да настави живети, као и до сада. Али Закхеј не жели да се утврђује у таквим мислима. Он жели да види Исуса, да би сазнао, да би се чврсто уверио: Ко је Он? Закхеј би желео да је овај проповедник који пролази крај њих, заиста Христос Месија. Желео би да може рећи са пророцима: „О када би раздро небеса и сишао!“, па чак и ако би то за њега самог значило погибељну катастрофу. У његовој души су се пројавиле такве дубине, које он до сада није осећао у себи самоме, пројавила се горућа, пламена, свесагоревајућа, потпуно некористољубива љубав према „Очекивању народа“, према пророцима осликаног лика кроткога Месије који „немоћи наше узе и слабости наше понесе“. При самој могућности да Га види, Закхеј више не мисли на себе. У тријумфу Месије за њега лично, за Закхеја, крије се катастрофа и погибао. Али он не мисли о томе. Он жели да само крајичком ока угледа Онога кога су најављивали Мојсеј и пророци. И ево Христа, пролази. Окружен је масом људи. Закхеј га не може видети, будући мали растом. Али жеђ, без икаквих интереса, до крајњих граница несебична жеђ Закхеја, да види Христа, макар издалека, тако безгранична, тако неодољива сила, да он, који је био богат, на високом положају, чиновник Римскога царства, посред гомиле људи који га гледају непријатељски, са мржњом и презиром, није ни на шта обраћао пажњу. Обузет једино ватреном жељом да види Христа, ради чега нарушава сваку конвеционалност, сваки спољашњи поредак и успиње се на дивљу смокву, која је расла покрај пута. И очи тешкога грешника – старешине изрода и издајника, сусреле су се са очима Светог Израиљевог – Христа Месије – Сина Божијег. Љубав види оно што није доступно равнодушном и непријатељском погледу. До самозаборава заволевши лик Месије, Закхеј је истог тренутка могао да у путујућем галилејском Учитељу препозна Господа Христа, а Господ, пун Божанске и човечанске љубави, видео је у овоме Закхеју, који Га је посматрао са смоквине гране, ту дубину душе, која је до тада била непозната и самоме Закхеју: Господ је видео да пламена љубав према Светоме Израиљевом у срцу овога издајника, нимало не затамњена ма каквим користољубљем, може га препородити и обновити. Зачуо се Божански глас: „Закхеју, сиђи брзо; јер ми данас ваља бити у дому твоме“ (Лк. 19, 5). И морални препород, спасење, обновљење дође Закхеју и свему дому његовом. Син Човечији је заиста дошао да пронађе и спасе изгубљено. Господе, Господе, и ми смо, као Закхеј некада, издали Тебе, лишили себе удела Израиљевог, издали своју наду! Али нека, макар и на посрамљење нама и сличнима нама, дође Царство Твоје, Твоја победа и Твој тријумф! Да се не размећу Твоји непријатељи над наследством Твојим! Чак иако нам, потпуно заслужено, по нашим гресима, Твој долазак донесе погибао и осуду – дођи Господе, дођи ускоро! Али даруј нам, премда смо те издали, да видимо тријумф Твоје правде, чак иако не можемо бити његови судеоници. И помилуј нас, више сваке наде, као што си помиловао некада Закхеја! https://mitropolija.com/2025/02/01/sveti-jovan-sangajski-prica-o-zakheju/

Култ Светога Саве у старој српској држави био је врло велики. Његов отац, Стеван, познатији по калуђерском имену, Симеон Немања био је оснивач династије Немањића и као такав предмет њеног посебног пијатета. Свети Сава је настављао његова дела у сређивању прилика у Србији; први српски архиепископ и организатор народне православне цркве; први представник књижевности у Србији, оснивач и помагач неколико најважнијих манастира, као Хиландара, Жиче, Студенице и можда Милешева, који су кроз цео средњи век главни расадници српске културе; и Савин значај, према томе, био је вишеструк И наглашаван од кругова, који су важили као највернији представници нашег духовног живота и најдоследнији у раду за неколико столећа. Већ пренос његовог тела из Трнова у Милешево, 1237., био је акт, који је давао повода посебној глорификацији, а мало после тога Сава је, као прави династијски, црквени, па најзад као народни светитељ, постао предмет посебних приказа и похвала. Већ средином ХШ века он добија једно с патосом и с много реторске хагиографске вештине писано житије, које почетком XIV века налази једног даровитог прерађивача и популаризатора. Теодосијево житије Светог Саве ушло је у све наше области, и прешло је чак и у руску књижевност; од њега је данас дознато 19 српских и пет руских преписа, и неколико прерада разнога облика. У краљевском кругу рашке државе Симеон и Сава оглашавани су као заштитници целог народа и земље и помињани су врло често у многим државним актима. Тај култ су после примили и владари из споредне немањићке линије, као босанско-српски краљ Твртко И, који се баш у Милешеву, над гробом Светог Саве,. дао крунисати за краља; и после Степан Вукчић, који се прогласио "херцегом од Светог Саве". У Милешеву је, несумњиво ради значаја Светог Саве, било једно време и седиште херцеговачког митрополита. У XVI веку култ Светога Саве чувао је и добар део муслимана, можда још од своје хришћанске старине. Више страних путника, који су тих времена свраћали у Милешево, бележе како "штују милешевске калуђере и дијеле им милостињу" (Жан Шено, 1547.); како калуђери живе од милостиње "што им понајвише пружају Турци, који свеца осовито штују и јако га се боје" (Катарин Зено, 1550.); чак се казује да Милешеву "већу милостињу дају Турци и Жидови, него ли Кршћани" (Бенедето Рамберти, 1534); у Бранковићевом летопису се прича како је неки бег јавио надлежнима у Турској, да "Турци верују Светом Сави и узимају знак крста и покрштавају се". С тога је, вели, наређено да се спали тело светитељево, цорпус продигиис цларум! И Атанасије Ђакон, у свом опису пустошења наших земаља у XVII веку, наводи, да је Свети Сава спаљен од Турака што је један Турчин био на Савином гробу излечен од беса. У једом писму из 1597. пишу српски калуђери папи у Рим: "Како су Турци отнесли Светога Саву из Милешева њима Бог не помага, убијају (и)х крстјани са сваке стране". Још и у XIX веку, саопштава А. Гиљфердинг, долазио је народ на милешевске развалине и доносио болеснике. Тај култ, као што се види из саопштења у овој збирци, траје уосталом још и данас. Има чак веровања да је Свети Сава још и сад жив "ко свети Аранђео и свети пророк Илија" и да је штавише "и сад на земљи, али га ми не видимо". Велико штовање које је Свети Сава уживао у нашем народу, није било ограничено само на православне и муслимане. Њему је обраћана пажња и од нашег католичког елемента, па, штавише, и од његових црквених лица. Савин култ добро је познат Дубровчанима; писци из других места, католички свештеници, пишу Савине биографије, као Иван Томко Мрнавић, или га славе у песмама, као фра Андрија Качић Миошић. Овај чак изрично казује: Рад чудеса калуђера Саве Словенске га све државе славе. аутор: Владимир Ћоровић https://www.rastko.rs/knjizevnost/usmena/legende_o_savi.html

Онај ко жели да се спасе увек ваља да има срце спремно за покајање и скрушавање: „Жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено и поништено не одбацује Бог“ (Пс. 50, 19). У таквој скрушености духа човек са лакоћом може да безбедно пролази крај лукавих замки ђавола, чије су све снаге управљене на то да смуте дух човеков и у тој смутњи да посеју свој кукољ, по речи јеванђелској: „Господару, ниси ли ти добро семе сејао на својој њиви? Откуда, дакле, кукољ? А он рече им: Непријатељ то учини.“ (Мт. 13, 28) Почетак покајања рађа се од страха Божијег и пажње према себи, како говори Свети Мученик Вонифатије: страх Божији је отац пажње, а пажња – мати унутарњег спокоја. Страх Господњи буди уснулу савест, која чини да душа, као у некој води чистој и непомућеној, сагледава своју незграпност – тако се рађају клице и разрастају корени покајања. Ми целога живота својим падовима греховним жалостимо величанство Божије па смо зато и дужни да са смирењем просимо у Господа опроштај дугова својих. А може ли облагодаћени човек после пада да се подигне кроз покајање? Може! По Псалмопеснику, „отиснух се да паднем, али ме Господ прихвати“ (Пс. 117, 13). Када је Свети Пророк Натан разобличио Давида у греху његовом, овај се покајао и добио опроштај (2. Цар. 12, 13). Погодан је за ово и пример једног пустињака, који је, пошавши за воду, крај извора пао у грех. Но, вративши се у келију, он је увидео своје сагрешење и опет почео да проводи подвижнички живот, као и пре. Враг га је смућивао, предочавајући му тежину греха и старајући се да га одвуче од подвижничког живота. Но, војник Христов постојавао је на своме путу. Овај случај Бог је онда открио неком блаженом оцу и заповедио му да у грех палог брата прослави због такве победе над ђаволом. Када се искрено кајемо у гресима својим и обраћамо Господу своме Исусу Христу свим срцем Он нам се радује, приређује светковину и сазива на њу пријазне Му Силе, показујући им драхму, коју је опет пронашао, тј. царски лик Свој и подобије (у нама покајницима). Подигавши на плећа заблуделу овчицу, Он је приводи к Оцу Своме. У обиталиште сверадосних Бог настањује и душу човека који се покајао, заједно са онима који од Њега нису ни одбегли. И зато не будимо лени да се обратимо милостивоме Владици нашем брзо, и не предајмо се лакомислености и очајању, због тешких и неизбројних грехова својих. Очајање је најпотпунија радост за ђавола. Оно је грех к смрти. Покајање за неки учињени грех, између осталог, састоји се и у томе да га човек више не чини. Као што за сваку болест постоји лечење, тако и за сваки грех постоји покајање. https://www.youtube.com/@БојанБановић/community

Свети Бонифатије Милостиви је био епископ ферентијски. Од детињства био необично милостив, тако да га мајка укоравала за то. Но он је помоћу молитве добијао од Господа стоструко. Скончао мирно у Италији у VI веку. Српска православна црква слави га 19. децембра по црквеном, а 1. јануара по грегоријанском календару. Мучеништво за Христа чини од грешника светитеља. То показује пример светог Бонифатија. Он беше најпре слуга у неке богате и развратне жене Аглаиде у Риму, и имаше с њом нечисте и незаконите везе. Обоје беху незнабошци. Једном Аглаида пожели да “има” у кући мошти мученичке као неку амајлију, која од зла брани. Па опреми свога слугу у Азију, да јој нађе и купи то што жељаше. Бонифатије узе собом неколико робова и доста блага па при растанку с Аглаидом рече овој: „Ако не могаднем наћи никаквог мученика, и ако теби, госпођо, донесу моје тело за Христа намучено, да ли ћеш га примити с чашћу?” Аглаида се насмеја и назва га пијаницом и грешником. Тако се растадоше. Дошавши у град Тарс Бонифатије виде многе хришћане на мукама: једнима одсечене ноге, другима руке, трећима очи избодене, четврте на вешалима итд. Бонифатију се промени срце, покаја се за грешни живот свој и заплака. И узвикну усред хришћанских мученика: „И ја сам хришћанин!” Судија га узе на истјазање, нареди те га грозно шибаху, потом налише му врело олово у уста, и – пошто га то не повреди – одсекоше му главу мачем. Робови узеше тело његово и пренеше у Рим. Ангел Божји јави се Аглаиди и рече: „Прими онога који негда беше слуга твој, а сад је наш брат и саслужитељ; он је чувар душе твоје и заштитник живота твога”. Аглаида, ужаснута, изађе у сусрет, прими тело Бонифатијево, сагради му цркву и положи у њу мошти мученикове. Потом се она покаја, раздаде све своје имање бедним, а она се повуче од света, и поживе још петнаест година у горком покајању. Пострада свети Бонифатије 290. године. https://mitropolija.com/2022/12/31/sveti-mucenik-bonifatije/

1.Очима је угодно да посматрају мирно море како се блиста и сија јасном светлошћу, док његова глатка површина одражава блесак светлости. Међутим, много је пријатније не само видети Цркву, него и говорити у њој, сабраној у Богу, ослобођеној пометње, тајанствено озареној божанском светлошћу и устремљеној ка том Блистању и рукама и очима, и свим осећањима и мислима. Пошто ми је благодат Духа данас подарила да угледам тај прекрасни призор, као и вас који сте даноноћно присутни у храму Божијем, старајући се да му приступите без икаквог недостатка, могао бих да вас упоредим са изданцима надземаљског стабла, засађеног крај извора воде Духа. И ја ћу, колико могу, потпомоћи том орошавању. Као што ви јутарњим додајете и дневне молитве, тако ћу и ја, уколико ми то време дозволи, јутарњој додати и вечерњу поуку, јасно вам указујући на оне замке помоћу којих непријатељ нашег спасења на разне начине настоји да бескорисним учини не само пост, него и нашу молитву. 2. Постоје, браћо, и друге врсте рђавог преједања и опијања, али оне не долазе нити од јела и пића, нити од наслада које од њих потичу, него од гнева на ближњег, од мржње и злопамћења, као и од сваког оног зла које они рађају, о чему и Мојсеј говори у песми: Вино је њихово отров змајевски и неизлечиви јед аспидин (5. Мојс. 32; 33). Зато пророк Исаија каже: Тешко онима што су без вина пијани (Иса. 28; 1) и саветује, говорећи: Немојте постити будући у свађи (Иса. 58; 4). Онима који у таквом стању посте, он као да говори у име Господње: То ли називаш постом угодним Богу – кад повијеш врат свој као срп? Зато одвраћам очи своје од вас кад ширите руке своје к Мени, и када умножавате молитве своје, Ја не слушам (Иса. 58; 5,1; 15). 3. Према томе, пијанство такве врсте, које потиче од мржње и које је, више него било шта друго, разлог да се Бог одврати од нас, ђаво настоји да изазове код оних што се моле и посте. Он их подсећа на сагрешења других људи према њима, подстиче их на злопамћење и оштри им језик за клевете. Он при том чини да се уподобе оном човеку којега Давид описује како се моли преиспуњен злобом: Смишљаш безакоње по цео дан, неправду је смислио језик твој, као бријач оштар учинио си превару (Пс. 51; 3-4). Давид моли Бога да га избави од таквих људи, говорећи: Избави ме, Господе, од човека злога, и од мужа неправедног ослободи ме… изоштрише језик свој као у змије, отров аспидин је под уснама њиховим (Пс. 139; 1,3)- 4. Молим вас, браћо, да ми, у време поста и молитве, од срца опростимо ако смо некад уистину имали или мислили да имамо нешто против некога и да сви пребивамо у љубави. Осим тога, мислимо боље један о другоме, подстичући се узајамно на љубав и добра дела. Говоримо добро једни о другима и у самима себи расуђујмо и размишљајмо о ономе што је добро пред Богом и пред људима, да бисмо постили похвалним и беспрекорним постом и да би молитве које упутимо током поста биле Богу угодне, како бисмо Га по благодати на доличан начин називали Оцем и могли одважно да Му кажемо: Оче, опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим (Мт. 6; 12). 5. Постоји, опет, и друга недолична ствар коју злонамерник током поста и молитве полаже у наше душе. То је преузношење, које је у себи носио и онај фарисеј: премда је постио и молио се, вратио се (са молитве) без плода (досл. празан). Ми пак, знајући да је нечист сваки који је надменог срца и да га Бог не прихвата, и знајући да смо дужници Богу у многим и великим стварима и да враћамо тек најмањи део дуга, занемарићемо оно што је иза нас као сасвим ништавно и стремићемо оном што је испред нас, постећи и молећи се скрушеног срца, уз самопрекоревање и смирење, да би и наш пост био чист и богоугодан, и да би у храму Божијем владали пажња и будност. 6. Други начин деловања лукавога, који чини да наш труд поста и молитве буде бескористан, састоји се у томе да нас убеди да то чинимо (тј. да постимо и да се молимо) из славољубља и лицемерја. Зато Господ у Еванђељу саветује, говорећи: Уђи у собу своју и, затворивши враша своја, иомоли се Оцу своме Који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно (Мт. 6,6). 7. Он то не говори зато што нам заповеда да се отуђимо од сабирања у храму, од (заједничке) молитве и псалмопојања. У том случају не би Му Псалмопојац – пророк говорио: Усред Цркве хвалићу Те (Пс. 21; 23), Исповедаћу Те и хвалити међу народима, Господе, псалмопеваћу Ти међу незнабошидма (Пс. 56; 10) и Завете моје испунићу пред онима који Га се боје (Пс. 21; 26), а нама: Уцрквама благосиљајте Бога (Пс. 67; 27) и Ходите, поклонимо се и припаднимо Њему и плачимо пред Господом Створитељем нашим (Пс. 94; 6). Време нам не дозвољава да сада наведемо и друге, још узвишеније примере. Господ, дакле, поучава да се молимо у самоћи, у својим кућама, па чак и на својој постељи. подстиче нас да се молимо Богу и у цркви, као што молитва која се твори „изнутра“, тј. умом, подстиче да се молимо и уснама. Онај пак који хоће да се помоли само онда када уђе у храм Божији, али ни код куће, ни на путу, ни на трговима не мари за молитву, неће се истински молити ни онда кад се нађе у храму Божијем. 8. То показује онај што после речи: Готово је (приправно је) срце моје, Господе, додаје: Певаћу и псалмопојаћу у славу Твоју (Пс. 56; 8) а на другом месту каже: Када бих Те спомињао на постељи мојој, у јутрима бих размишљао о Теби (Пс. 63; 7). Речено је, међутим, и следеће: А када постите, каже Христос, не будите суморни као лицемери; јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте. Заиста вам кажем: примили су плату своју. А ти када постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј, да те не виде људи где постиш, него Отац твој Који је у тајности; и Отац твој, Који види тајно, узвратиће теби јавно (Мт. 6; 16-18). 9. О, какво неупоредиво човекољубље! Господ нам је овим речима сада објавио пресуду и одлуку која ће се пројавити на будућем суду, да бисмо још овде задобијали бољу пресуду и бољи удео. Онима који живе славољубиво, а не према Његовим заповестима Господ ће изговорити речи које су сагласне с оним што сад говори: „Примили сте своју награду током свога живота“ као што је и Авраам, према еванђелској параболи, рекао оном богаташу у пламену: Примио си добра своја у живошу своме (Лк. 16; 25). Онима пак који се подвизавају у врлини имајући само Њега у виду, Он каже да ће им узвратити јавно, тј. да ће им пред оним општесветским сабором (досл. призором) узвратити благословом, наследством, радошћу и непорочним и вечним наслађивањем. Онај Који жели да се сви спасу и да дођу у познање истине, не жели да неко буде лишен овога наследства, због чега, као што сам рекао, сада објављује Своју непристрасну и непроменљиву пресуду, показујући да су синови Божији само они што су презрели људску славу. 10. Због тога Он казује о овоме и о другоме, говорећи: Отац твој, Који види тајно, узвратиће теби јавно, да би оне што су презрели празну и људску славу учинио Својим синовима и санаследницима и да би их показао као такве. Оне друге ће, међутим, уколико се не покају, лишити усиновљења. Господ ово говори зато да наша молитва и пост не би били видљиви за људске очи, услед чега од њих не би било никакве користи: догодило би се да одважно истрајавамо у труду молитве и поста, а да се лишавамо награде за то! Говори нам да намажемо главу уљем и да умијемо лице, тј. да се не трудимо да будемо бледи, прљави и суве главе, као да смо измучени. постом и као да презиремо тело, због чега бисмо добили похвалу од људи. Тако су услед славољубља поступали фарисеји, због чега су праведно отуђени од Христове Цркве, и Господ строго забрањује да их подражавамо. 11. Ако неко узвишено каже да се овде мисли на главу душе, односно на ум као на њен владајући део и да лице овде означава маштовити део душе (уобразиљу) у којем се налази постојано средиште оних утисака (досл. дејстава) која потичу од чула, онда је добро ако, док постимо, помазујемо главу уљем, тј. ако свој ум учинимо милосрдним, и ако умијемо своје лице, тј. своју уобразиљу, од срамних и нечистих помисли, од гнева и сваког лукавства. Такав пост, који се савршава на такав начин, не протерује и не посрамљује само све рђаве страсти а заједно са њима и подстрекаче и творце ових страсти, односно демоне, него и поснике придружује добрим ангелима и преображава их у ангеле, чини да ангели буду њихови чувари и побуђује их (ангеле) да им помажу и да буду њихови сатрудници. 12. У старини се, код оне тројице младића у Вавилону, украшених истим таквим уздржањем и постом, показало да је заједно с њима у пламену и четврти, који их је сачувао неповређенима и чудесно их орошавао. На сличан начин је пред Данила, који је упражњавао вишедневни пост, стао ангео, умудрујући га и предсказујући му будуће догађаје. Другом приликом, када је он (Данило) молитвом и постом затворио уста лавовима, ангео је са великог растојања пренео кроз ваздух пророка, који му је донео храну. Тако ће и у нама, који заједно упражњавамо телесни и духовни пост и молимо се, уз садејство добрих ангела бити погашен огањ телесних жеља, гнев ће бити укроћен као они лавови, и бићемо причасни пророчкој храни са надом у будућа добра, вером и умним созерцањем, биће нам дато да газимо змију и шкорпију и сву силу ђаволску. 13. Пост који није такав и који се не савршава на такав начин сродан је злим ангелима: њима је својствено гладовање (досл. неузимање хране, грч. агрсхрш) повезано са гневом и мржњом, са гордошћу и противљењем Богу. Због тога ћемо им се супротставити, будући да смо ми послушници и служитељи Добра, јер не ратујемо против крви и тела, каже апостол, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју (Еф. 6; 12). Ми не можемо да им се успротивимо искључиво постом, него ћемо, за своју заштиту, користити и оклоп праведности, шлем спасоносне милостиње, штит вере као и мач Духа, најмоћнији у одбрани, а то је нама упућена, спасоносна реч Божија. На тај начин, треба да водимо добру битку, да сачувамо чврсту веру и да погасимо стреле лукавога и да, показавши се у свему као победници, задобијемо небеске и неувеле венце, радујући се заједно са ангелима у Самом Христу нашем Господу. 14. Њему приличи свака слава, власт, част и поклоњење са беспочетним Његовим Оцем и свесветим, благим и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. https://mitropolija.com/2024/12/11/sveti-grigorije-palama-o-postu-besjeda/

Архип беше један од Седамдесет. Апостол Павле помиње га у посланици Колошанима и Филимону, називајући га својим другаром у војевању. У граду Колосају средиште хришћанства беше у кући Филимоновој. Ту се сабираху хришћани на молитву. То називаше апостол Павле, пишући Филимону, твоја домашња црква. У то време апостоли рукополагаху своје ученике за епископе, и то неке од њих на стално место, а неке као мисионаре путујуће по разним местима. И Филимон је био један од ових последњих. Апфија, Филимонова жена, пошћаше се и служаше домашњој цркви. У време неког празника незнабошкој богињи Артемиди, сви верни у Колосају беху по обичају сабрани у дом Филимонов на молитву. Незнабошци, сазнав за овај скуп, јурну и похватају све хришћане, Филимона, Архипа и Апфију, као вође, најпре ставе на шибу, а после их закопају до појаса у земљу и почну их камењем тући. И тако убију Филимона и Апфију, а Архипа изваде из рупе једва жива, и оставе га на забаву деци. Деца, пак, избоду га свега ножевима. И тако и овај Павлов другар у војевању добро сконча ток свога земаљског пута. Тропар (глас 3):Апостоле Свети Архипе, моли Милостивога Бога, да опроштај грехова подари душама нашим. https://mitropolija.com/2024/12/05/sveti-apostoli-filimon-apfija-i-arhip-2/

Свети Григорије Чудотворац епископ Неокесаријски. Ево човека Божјега и силнога чудотворца, прозваног другим Мојсејем. Рођен од родитеља незнабожних но знатних и богатих Григорије најпре учи филозофију јелинску и мисирску, но познавши њену штурост и недовољност обрати се учитељима хришћанским, а нарочито Оригену у Александрији, код кога се учаше неколико година и од кога прими крштење. Чист душом и телом он хтеде себе целога посветити само Христу Богу, због чега се удаљи у пустињу, где у мучним подвизима проведе дуго времена. Слава о њему пронесе се свуда, и Федим еп. Амасијски хтеде га посветити за епископа Кесаријског. Прозорљиви Григорије опази намеру Федимову, па се кријаше по пустињи од изасланика његових, да га не би нашли. Најзад га Федим чудним начином посвети, и Григорије мораде се примити службе архипастирске. Јавила му се Пресвета Богородица са св. Јованом Богословом, и по наредби Богородице св. Јован му предао Символ Вере, познат под именом Григоријевим. Ко ће избројати сва чудеса овога другог Мојсеја? Заповедао је злим дусима, заповедао горама и водама, лечио све муке и болести, пред гонитељима бивао невидљив, прозирао у даљини не само догађаје него и мисли људске. Скончао земни живот 270. год. у дубокој старости. Када је дошао за епископа у Кесарију затекао је сав град незнабожачки само са 17 хришћана, а када је одлазио из овог живота оставио је сав град хришћански само са 17 незнабожаца. Зато је примио венац славе од Господа свога у царству небеском. Тропар (глас 8):Бивши силан у молитвама, савршена чудеса си доживео, стекавши савршено име: Но моли се Христу Богу, оче Григорије, да просвети душе наше, да никада не заспемо на смрт. https://mitropolija.com/2024/11/29/sveti-grigorije-cudotvorac-3/

На свим језицима на којима се проповеда Православље, служи се Божанска литургија Јована Златоустог. Најчешће, током године, управо она окупља све нас око Чаше са Телом и Крвљу Христовом. Божанска литургија је најважније богослужење Цркве, то је најважнији догађај за човека који је примио крштење. Она је залог његовог спасења. Данас је за све нас посебна радост: на овај прелепи дан ми не само да празнујемо Васкрсење Христово, сусрећемо васкрслог Христа, прослављамо Га и сједињујемо се са Њим, него прослављамо и спомен на великог светитеља Цркве Христове, ученика, следбеника, и учитеља Цркве, великог подвижника, богослова и проповедника ‒ светитеља Јована Златоустог. Био је то човек који је, без изузетка, сав свој живот и све своје велике дарове и таленте добијене од Творца, дао на служење свом Божанском Учитељу, Господу нашем Исусу Христу, у подизање, заштиту, грађење Његове Цркве, на укрепљење тог божанског организма и његову заштиту од јереси, раскола и лажних учења. Пошто је у младости остао без оца, сам са мајком, Свети Јован се предао изучавању највиших, у то време, наука: његови учитељи били су и филозофи, и хришћански подвижници. Када је његова мајка отишла Господу, светитељ је поделио све своје имање и повукао се да се подвизава у пустињи. Дуго времена је живео са истим таквим отшелницима, друговима и браћом својом по труду и борби. Подвизавао се у тиховању, посту и молитви, избегавајући сваку људску славу и почасти. Уклањао се чак и од служења које су желели да му дају и које му је Црква припремала. Ипак, није могао дуго да се уклања од тог служења. Без обзира што је већ тада начинио много подвига, написао предивна апологетска дела, Црква га је призвала на још узвишеније служење ̶ изабрала га је за свог архијереја. Временом је постао и архијереј на Константинопољској катедри. Тамо је са љубављу, подвигом, кротошћу поучавао народ Божији, а Цркву подизао и уређивао. Мноштво дела је оставио овај човек за собом. Ретко који подвижник може с њим да се упореди: био је и апологета, и тумач Светог писма. Писао је беседе на разне теме, које се до данас, према Уставу, током богослужења читају у цркви. Присетимо се његове предивне проповеди „Слово на Васкрс“, која се по читавом свету неизоставно чита на тај празник. Таквих беседа је много. Али, вероватно, најважније његово дело, оно са чиме имамо непосредни контакт и што нам свима служи на спасење ‒ Божанска литургија Светог Јована Златоустог. Свети Јован није био њен творац у буквалном смислу. Било је пре њега подвижника који су састављали овај чин годинама и вековима, али се он истакао као уредник – обновио ју је и поправио, знајући већ на свом личном искуству, шта је неопходно Цркви и човеку, премда слабом, али у потрази за спасењем. Од тада, од IV века, ова литургија се неодложно служи скоро на свим језицима света. На свим језицима, на којима се проповеда Православље, служи се Божанска литургија Јована Златоустог, и најчешће, током године, она нас окупља све заједно око Чаше са Телом и Крвљу Христовом. Божанска литургија је најважније богослужење у Цркви. То је најважнији догађај за човека који је примио Крштење и залог је спасења у Светој тајни крштења. Она је тајна сједињења са Телом и Крвљу Христовом, које се одвија током Божанске литургије. Са ужасом видимо како многи хришћани, до данас нису ово разумели и не могу спознати. А, ми, улажемо врло мало напора како би цео свет сазнао колико је учешће у Божанској литургији важно за спасење душе сваког хришћанина. Нема ништа више, ништа јаче, важније тога дана него да се сретнемо са Господом нашим Исусом Христом и сјединимо се са Њим, нераздвојно да се слијемо са Њим у молитви, и причешћу Светим Христовим тајнама. Јован Златоусти је посебно говорио о Причешћу. Говорио је да човек, који се причешћује, који се сједињује са Христом у Причешћу, представља тело и то тело задобија Главу. То јест, човек који се не причешћује Телом и Крвљу Христовом, не може бити потпуни човек и хришћанин. Он је као тело без главе. Сви смо ми тело Христово, а Глава нам је Христос ̶ сједињујући се са Његовом Божанском крвљу, којом је Он опрао наше грехе и искупио овај свет, ‒ ту Крв нам Господ даје данас, враћа је, да бисмо се слили са Њим у целости. Када човек воли нешто у овом свету, или неког човека, или неку појаву, он као да се стапа са предметом своје љубави, тежи да постане једно тело са њим. Тако су и хришћани призвани да теже стапању са Христом у тајни Причешћа Телом и Крвљу Христовом. То је, са једне стране, тако просто, а са друге стране, недостижно. За то су неопходни смирење, љубав, кротост, и послушање Цркви Христовој, слично оном које је сав живот пројављивао божански учитељ, чија су златна уста проповедала истину и спасење. Светитељ нам говори да током Литургије, из олтара, као из раја, истичу реке Божанске Истине, и око тог извора се окупљају анђели, притичу, као што се око животворног извора тискају јелени у пустињи. Тако се скупљају анђели, архангели, свети и сви ми, заједно са њима, око тог извора, да се напојимо Божанске Истине, да се окрепимо, да се наша изнурена душа,што је пресахнула у пустињи греха, израњавана ђаволским стрелама, напије те Божанске воде ‒ Крви Христове, Његовог Тела, и да би живела, била жива у Животу вечном, и била нераздвојна са Христом и свим светима. Јован Златоусти даје и такав пример хришћанима, којима Господ дозвољава да се устима својим дотичу Његовог Тела. Он говори, док се обраћа причасницима: причестивши се Телом и Крвљу Христовом, постајете попут лавова, којих се ђаво боји, и од којих његове слуге беже у ужасу и страху. Ето каква сила и каква непобедива благодат је дата свима нама, хришћанима, и колико снаге, енергије, колико подвига је издржао Јован Златоусти, да би до нас, глувих, бунтовних, колебљивих, кукавички малодушних, али ипак жељних спасења, донео ову истину. Сјединивши се са Телом и Крвљу Христовом, узносићемо хвалу Спаситељу нашем Господу Исусу Христу, Творцу неба и земље, и великим подвижницима, и Светом Јовану Златоусту. Његовим молитвама да нас Господ помилује и спасе, као благ и човекољубив. Амин. Jeромонах Игнатиjе (Шестаков) https://mitropolija.com/2024/11/26/sveti-jovan-zlatousti-i-njegova-liturgija/

Пријатељ је човек добар, здраве душе, мисли исправно, воли врлину, беспрекорног је морала, веран је у љубави, искрен на речима, постојане је душе, искрен је саветник, отворен је, истинољубив и правдољубив. Пријатељ је слика и прилика свога пријатеља и до крајности осетљив осећа душевно расположење пријатељево и страда душевним страдањем свога пријатеља. Пре него му се пријатељ и исповеди, он га претекне и хита му у помоћ пре него му је овај и затражи, и спремно му се предаје и помаже му ако је у опасности. Пријетељви пријатељи су и његови пријатељи, а непријатељи и његови непријатељи. Брани пријатеља и излаже се опасности њега ради. У пријатељевом телу обитава душа пријатеља. Он је добар саветник, увек говори што је најбоље и стара се за част и име свога пријатеља. Пријатељеве светиње су и његове светиње. Истински пријатељ је моћна заштита и ко је њега нашао, нашао је благо. Пријатељ је највећа срећа. Добар пријатељ је непроцењива вредност, драгоценија од сваког блага. Његовој красоти нема равне. Пријатељ и у несрећама и у радостима остаје исти. Истински пријатељ хвали вредности које су похвале достојне и отворено куди оно што је за куђење. Еурипид каже: “Истински пријатељи немају ништа своје, него им је имање заједничко.“ Ништа није боље од правога пријатеља. Саветовање његово делује јаче од свакога лека на страдалну душу и напаћено срце пријатеља. Његове речи су животни лек. Добар пријетељ може имати благодатно дејство и на душу и на тело пријатеља. Добар пријатељ прима на себе све што недостаје пријатељу и блажи највише оно што се добро чини, а онога који греши највише исправља. Пријатељ постаје разум, осећање и око пријатеља. Пријатељ је оличење врлине. Нико ко мрзи није пријатељ. Григорије Богослов каже: “Веран пријатељ је благо са душом, затворени врт и запечаћени студенац што се у прави час отвара и из којег се захвата, а пријатељима називам добре и лепе и оне са којима смо сједињени по врлинама.“ https://radiosvetigora.wordpress.com/2011/11/22/свети-нектарије-егински-слово-о-лику-п/