Претражи Живе Речи Утехе

Апостол Павле показује најпре а) надмоћ љубави над свим другим даровима и подвизима (13,1-3); потом б) описује њен светли лик, показујући пуноћу добродетељи и одбацивање свих страсти у њој (13,4-7); на крају в) саопштава да је она непрестана (13,8-13). а) Ако језике човечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које звечи, или кимвал који звечи (1. Кор. 13,1). Љубав је унутарња сила живота. Погружавајући се у Бога и испуњавајући се Богом, она све Божије и своје даје за браћу, у којима такође живи, и то не мишљу него срцем, и све што се тиче њих, сматра да се тиче и ње. То је самораспети живот, неисцрпни источник сваког добра. Говорити језицима је сасвим спољашње дело; и у природном поретку тиме је заузета само памет, док у благодатном ни тога нема: јер и магарица је могла да говори када је то било потребно, и камење ће да завапи, каже Господ, онда када не буде било никога ко би саопштио вољу Божију. Онај ко говори без присуства унутрашњег живота исто је што и бронза која јечи, или кимвал који звечи. Прво представља монотони звук, као удрац по комаду бронзе или каквом бронзаном предмету, док друго означава мењање тонова, али без смисла. Грчки: алалазон - лелекати, пуштати глас, а ништа одређено не говорити. “Апостол је, поредећи дарове, на прво место ставио дар језика, јер тај дар је по мишљењу Коринћана био значајнији од других. Сматрали су да је он најважнији зато што је приликом силаска Свесветог Духа био дат Апостолима пре свих других дарова. Он каже: ако упознам све људске језике, и поврх тога језике невидљивих Сила, а не будем имао љубави према ближњем, ни по чему се нећу разликовати од неживих оруђа” (Теодорит). “Гледај одакле он полази: пре свега, од тога што су они сматрали задивљујућим и великим, тј. од дара језика. Говорећи о овом дару он га представља не онако како су га они имали, него као да је много већи. Он није рекао: “ако језике говорим”, него: ако језике човечије говорим. Шта значи: човечије? Значи: језике свих народа васељене. Но, није се задовољио ни овим проширивањем, него је дадао и друго, много веће; каже: и анђеоске. Видиш ли како је он узвисио тај дар, и како га је после спустио и унизио? Није рекао просто: “тада сам ништа”, него: онда сам као звоно које звечи, тј. нешто безосећајно и бездушно, што узалуд испушта звук, без циља и икакве користи, и не само да никоме не доноси корист, него је за многе узнемирујуће, неугодно и несносно (кумбалон - означава и чегртаљку)” (св. Златоуст). Шта је то анђеоски језик? Блажени Теодорит о њему пише: “Под анђеоским језицима не подразумевају се никакви чулни језици, већ унутарњи, духовни, они на којима Анђели опевају Бога и опште међу собом. Јер Исаија их је слушао како певају, а Језекиљ, а такође и Данило, Захарија и Михеј слушали су их како говоре. Божански Апостол је ово изразио тако снажно у намери да покаже надмоћ љубави.” Св. Златоуст каже: “Говорећи о анђеоском језику, Апостол не приписује Анђелима тела, него изражава следеће: чак и ако будем говорио онако како Анђели обично говоре међу собом, без љубави сам ништа, чак сам тежак и неугодан. Слично и на другом месту - када каже: да се у Име Исусово поклони свако колено што је на небесима (Фил. 2,10) - он Анђелима не приписује колена и кости, далеко било, него на примеру нашег поклоњења жели да покаже усрдно поклоњење Анђела. Тако и овде када говори о језику, он тиме не означава телесни орган, него нашим општепознатим начином општења представља њихово међусобно општење.” И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам (1. Кор. 13,2). Ови духовни дарови указују на велику блискост у односу према Богу. При свему томе, они се не тичу саме дубине наше природе, него означавају натприродно сједињење са Богом. Пророштво, са потпуним познавањем тајни Божијих у устројству царства благодати, са потпуним познавањем устројства света и свих ствари - у њиховом почетку, током времена, и у циљевима, према чему се све управља - такво дакле пророштво ипак има своје место у глави, и, када је потребно, Бог може да га преда уму, без обзира на то шта се догађа у срцу, како што је и магарицу натерао да говори. Следствено томе, и оно најдуховније може бити далеко од Бога и ближњих, туђе истинском животу. Вера која чини чуда, која и горе премешта, претпоставља велику смелост пред Богом; но, пошто су дела која она савршава спољашња, пошто нису њена сопствена, него Божија, Бог по Своме промислу може дејствовати и кроз несавршена оруђа, немајући у виду њих, него друге, те се тако овај дар може испољити и на потпуно спољашњи начин - да не представља одлучну потврду унутрашњег јединства са Богом и са браћом по Богу. У нормалном поретку духовног живота не може се имати ни такво пророштво ни таква вера без потпуне чистоте и најискренијег богоопштења. Но, када је неопходно, Бог и једно и друго може, по Своме промислу, да саопшти и таквим лицима, која, према своме духовном устројству, не би могла да их имају. Одатле произилази да дела такве врсте не представљају потврду истинског духовног савршенства које све усклађује у љубави, тј. да се и поред свих тих дела може бити без љубави, и сходно томе - бити ништа. И Сам Господ је то потврдио када ја рекао: Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у име Твоје пророковали, и твојим именом демоне изгонили, и Твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им јавно казати: Никад вас нисам знао; идите од мене ви који чините безакоње (Мт. 7,22-23). Ја вас никада нисам знао - рећи ће - јер Господ зна створења Своја. Овим је Господ рекао да, без обзира на таква знамења, они који су их творили - нису Његови, и то стога што нису творили вољу Његову, а такође и зато што нису имали љубави. Тако се реч Апостола подудара са речју Господњом. Апостол није хтео да каже да ти дарови никада не указују на блискост Богу оних који их пројављују, него да је и поред поменутих дарова могућно одсуство такве блискости, а без ње - све је ништа. Свети Златоуст је такве мисли исказао на овом месту: “Апостол се не зауставља на дару језика, него указује и на остале дарове и, показавши ништавност тих дарова без љубави, одмах потом даје слику њену. А пошто је хтео постепено да појачава реч, он усходи од мањега ка већем; оно што је ставио на последње место при набрајању дарова, тј. дар језика, сада је ставио на прво место, усходећи, како сам рекао, од мањега ка већем. Пошто је рекао за језике, он одмах прелази на пророштво, представљајући тај дар такође као веома узвишен. Јер као што тамо није указао просто на језике, него на језике свих људи, па чак и на анђелске језике, да би одмах потом рекао како је тај дар без љубави ништа, тако и овде, не говори просто о пророштву, већ - о најузвишенијем прорштву. Рекао је: ако имам дар пророштва, а затим додао: и знам све тајне и све знање, представљајући тај дар у најузвишенијем облику.” “Потом апостол прелази на остале дарове, и, да не би постао напоран набрајајући их сваки понаособ, указује на мајку и источних свих њих, и то опет у најузвишенијем облику: ако имам - каже - сву веру. Не задовољавајући се овим, он додаје оно што је и Христостос сматрао за велико: ако и горе премештам, а љубави немам, ништа сам. Гледај како он и овде опет понижава дар језика. Показује како је велика корист од пророштва, да је то - познавање тајни и сваког знања, исто тако показује и значајно дело вере - премештање гора; а дар језика је само поменуо и више ништа о њему није рекао. Обрати пажњу и на то како он у свега неколико речи обухвата све дарове, тј. у пророштву и вери; ово стога што се чудеса крију или у речима или у делима. Вери се приписује премештање гора не зато што би сва вера само то могла да произведе, него зато што је грубим људима ово изгледало тешко због тежине гора. Апостол на тај начин узвисује предмет, а смисао његових речи је следећи: ако имам сву веру, ако чак могу и горе да премештам, а љубави немам, онда сам ништа.” И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи (1. Кор. 13,3). Од дарова Апостол прелази на најузвишеније облике подвига - раздавање имања и предавање себе на спаљивање. Апостол на њих гледа као на дела која се савршавају на спољашњи начин, на начин коме не мора да одговара и унутарње расположење. Могуће је све раздавати без љубави, и одлучити се за смрт, а да се такође нема љубави. Ако Бог гледа на срце и по њему цени дела, а вредност дела сва је у љубави, онда може да се догоди да и тако велика дела пред Богом немају никакву вредност, тј. да не донесу никакву корист. Није Апостол хтео да каже да су таква дела безначајна, него да је сва њихова вредност у љубави; такође, он није хтео да каже да је могуће волети, а при томе не савршити таква дела када је то потребно. Он има једну замисао - да кроз таква поређења покаже како свим даровима и свим подвизима вредност даје само љубав, и да је ако нема ње - све узалуд. Св. Златоуст каже: “Каква усрдна реч! Он овде све представља у најузвишенијем облику. Није рекао: ако сиромасима дам половину имања, или два или три дела, него: све имање своје. Није рекао: даћу, него раздаћу (сопственим рукама), показујући тиме осим начина коришћења имања и најусрднију услужност. Такође, није рекао: ако умрем, него се опет снажно изражава, представљајући најтежу смрт - бити жив спаљен, и каже да чак и таква смрт без љубави не представља нешто значајно. Али сва сила Апостолових речи откриће се када наведем сведочанство Христово о милостињи и смрти. Које сведочанство? Богаташу је Христос рекао: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу (Мт. 19,21); такође, беседећи о љубави према ближњем, рекао је: Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн. 15,13). Одатле се види да је овакава љубав и у очима Божијим најузвишенија. Али ја тврдим, каже Павле, да чак и ако за Бога положимо свој живот, и не просто положимо, него будемо спаљени, чак и тада нећемо имати никакве користи, ако не љубимо ближњег. Нема ничег изненађујућег у томе што дарови без љубави не доносе никакву корист - они су чак испод доброг живота; јер многи који су поседовали дарове биће кажњени као зли, на пример они који су пророковали у име Христово, изгонили демоне и чинили многа чудеса, као Јуда издајник. Дакле, није ништа чудно што је даровима потребна љубав; али да ни сам исправан живот без ње не значи ништа, то може да изгледа као преувеличавање и да доведе у недоумицу, нарочито када знамо да Христос приписује велико достојанство тим двема добродетељима, тј. нестицању и мученичким подвизима. Зашто он (Павле) говори тако? Шта рећи на то? “Или то, да Павле немогуће претпоставља могућем, како он обично чини када хоће да каже нешто необично; на пример, у посланици Галатима каже: ако вам и ми или анђео с неба проповеда јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде (Гал. 1,8). Коначно, ни он сам ни анђео то нису могли да учине; али, да би предмет представио на најупечатљивији начин, он претпоставља оно што се никад неће догодити. Исто тако поступа и овде. Дакле, то треба рећи, или...” Но, ову другу мисао узећемо од Теодорита, који се изражава краће, а ипак сагласно светом Златоусту. Он каже: “Треба знати, да праведни Судија гледа не само на праведно дело, него и на циљ тога дела. Многи свашта чине ради људске славе.” Пример за то како изгледа страдање без љубави, дао је неки Саприкије, јереј Антиохијски. Он је био у врло пријатељским односима са мирјанином Никифором. После су се око нечега разишли, и то баш озбиљно. Никифор се убрзо уразумио и тражио је помирење, али безуспешно. У таквом стању затекло их је гоњење за владавине Валеријана. Саприкија су ухватили; он је тврдо стајао у вери и због тога је био мучен на различите начине, да би на крају био осуђен на одрубљење главе. Никифор, сазнавши за то, пожурио је за њим и затражио измирење; али овај му је одбио. Зато је благодат одступила од њега, и он се одрекао Христа Господа баш у тренутку када је требало да приклони главу под мач. Ето како је он страдао и био спреман да издржи све, а љубави није имао; и никакве користи није имао од страдања (види Чети-Минеј за 9. фебруар).

Каква ли се ово страшна тајна збива у мени?! Реч ми не може изразити нити рука написати ништа у похвалу или славу Онога Који је изнад хвале, Који је изнад речи! Ако је ово што се сада неизрециво дешава у мени блудноме неисказано, зар Онај који чини и дарује нешто тако има потребу за нашом хвалом или славом, реци ми?! Не! Не може од нас бити прослављен Препрослављени, као што ни сунце које гледамо на овом свету не може бити учињено сјајним или примати туђу светлост. Оно светли, а није осветљавано, и сјаји се, а не прима, јер већ поседује ону светлост коју је још од искона добило од Створитеља. Ако, дакле, Бог, Створитељ свих ствари, створивши сунце, створио га је самодовољнимм – да несебично сија и никада ни од кога нема потребу, како онда Бог да добије славу од мене ништавног?! Јер Он, Који је створио сунце и испуњује васиону добрима сваке врсте, имајући моћ да то чини самим хтењем, савршено је самодовољан. Али, ево, овде понестају речи моме језику и тајну што се врши ум гледа али не тумачи: види је и жели објаснити, а не налази израз! Јер оно што посматра је невидљиво, савршено безоблично, просто, сасвим несложено, безгранично. Нити му се опажа почетак нити се крају назире траг, нити се зна за какву средину, па како исказати оно што види?! Чини ми се да сагледава Возглављену Целину, али не суштином већ учешћем … Када палиш материјални огањ на огњу добијаш цео огањ који остаје несмањен и неподељен, а предати се одељује од оног првог и све даље преноси до многих светиљки. Духовни, пак, огањ, који је неразделан и сасвим неодељив и неподељив, кад ми једном буде предат не раставља се на многе него и даље неподељив стоји у мени: помаља се у мени, унутар мог сиротог срца попут сунца, или попут сунчевог колута показујући се куглоликим и светлећи попут пламена. Не знадох, као што рекох, шта да кажем о овоме, па хтедох да ћутим (камо среће да сам могао), али препастна чудесност ми покрену срце и широм раскрили ова нечиста уста, те ме и нехотице нагна на зборење и писање… Ти који си се на трен јавио у мом помраченом срцу и показао ми чудеса што их не видеше очи, ти који се спусти у мене, последњег од свих и начини ме сином и апостолским учеником. (Мене) који сам као онај који чини свако безакоње био у власти аждаје, грдног човекоубице! Ти, о превечно Сунце које сину и у аду и касније просветли моју помрачену душу и даде ми дар светог незалазног дана (млитав и лен човек као ја тешко у то поверује!) и сваким добром испуни у мени злу сиромаштину – подари словесност и Сам Ти ми прибави речи да бих свима испричао Твоја силна чудодејства и све што и дан данас чиниш међу нама, Твојим слугама. Да би и они који још спавају у тами лењивости и који тврде да је немогуће грешницима спасти се и примити помиловање као Петар и остали апостоли и остали побожни и праведни људи, увидели да је то сасвим лако изводљиво Твојој доброти, и било је и увек ће бити! И Ти што се праве да држе Тебе, светлост васцелог света, а и они што говоре како Те, ето, не виде, не бораве у светлости и будући неосијани, ни несагледавају Те непрестано, Спаситељу, да би увидели да ниси и досад синуо у њиховој мисли, нити се настанио у њиховом нечистом срцу, па се залуд веселе својим празним надањима, мислећи да ће Твоју светлост угледати по кончини! Јер, управо овде, на земљи, Спасе, залог, печат Твој, добијају овце с Твоје десне стране! Јер, ако је смрт за сваког затварање врата [делања] и ако је свим људима подједнако немогуће да чине било шта након смрти, те нико више не може учинити нити што добро, нити што зло, дакле ће свако и остати онаквим каквим буде нађен! То ме, Господе и страши и нагони у дрхтање и од тога ми обамиру сва чула! Јер као што када слепац умре и оде одавде, никада више неће опазити чулно сунце, па чак ни кад на крају прими васкрсењем очињу светлост, тако ни човек слепог ума, ако умре, неће Те угледати тамо, о мој Боже, но изишавши из таме ући ће у таму, и ту ће занавек бити одељен од Тебе! А нико, Господе, од крштених у име Твоје, и верујућих у Тебе, не би поднео тешки дрхатни јад одељености од Тебе, Милосрдни! Јер је превелика туга, превелика, неиздржива та жал вечна! Ох, зар није од свега гора одељеност од Тебе, зар није најболнија бол растављеност од Живота, то мртвачко чамовање, лишено живота, лишено и свих других добара, јер одељени од Тебе “лишава се сваког блага” ?! Јер неће тада бити као што овде бива! Сада они који те не знају наслађују се телесно и веселе се по земљи ликујући бесловесно; имајући све што Си им дао да уживају у овом животу и видећи једино то, замишљају да је исто тако и по исходу душе и свршетку овог живота. Али греше у својим претпоставкама, греше у расуђивању, када говоре да ће почивати не с Тобом, него у “миру“ и , о лудости, припремају се за место које нема удела нити у Светлости, нити пак, учешћа у тами, место изван Царства [Небеског], али и изван пакла, удаљени и од Жениковог дворца и од казненог огња, где се, несрећници надају да стигну, говорећи да им нису потребни ни слава ни Твоје Небеско Царство него само пребивање у починку. Ах, каква помраченост, каво слепо незнање, каква несрећа и испразно надање! Такво нешто није нигде описано, нити ће икад бити, него ће вршиоци Божанственог стајати у светлости добара, а чинитељи зла у тами казнитељској, а међу њима је страшни понор који их дели, како нас Ти Сам научи, који си ово и припремио. Оном ко се нађе између биће то пропадање страшније од сваког мучења и казне, будући да се јадовно стропоштава у бездан казне, у провалију погибељи и доспева тамо где тешко да би хтели приступити они што су на мукама, да покушају туда да прођу у земљу праведника, више волећи да се огњем претворе у пепео него се суноврате у страхотну провалију! Они, дакле, који желе да буду ту по скончању достојни су многих суза и жаљења, јер као бесловесни потпуно су нерасудни и сами себи желе зло и сами себе прелашћују! Ти, о Царство Небесно! Ти, о земљо кротких, Христе! Ти, о рају мекотравни! Ти, ложнице божанствена! Ти, постељо несказана! Ти, трпезо свеколиких! Ти си и хлеб живота и најсвежији напитак!Ти си и сасуд живе воде и вода живота и неугасиви светионик који посведневно светли свим светима! Ти – и риза и венац и давалац венаца и радост и починак и слава и наслада! Ти си, Христе, и раздрагање и умиљење; благодат Светога Духа сијаће се попут сунца, о мој Боже, у свима светима; и Ти Сам, Неприступно Сунце, сијаћеш усред њих и сви ће сразмерно својој вери, богоугодним делима, нади и љубави, очишћењу и просветљењу бити осијани Твојим Духом. О једини дуготрпељиви и судијо свих, Боже, Који ћеш им досудити разна места и станове, праву меру осијања и љубави и самога богозрења, по мери чијег величанства биће им одређене ове разлике у слави и милини и угледу непојамних конака и станова. Гле, разноликих скинија! Гле многобројних конака! Гле, колико пресјајних одежди разноврсних достојанстава, и свешарених венаца и драгуља и бисерја и лежаја и покривача и трпеза и престола и свега другог што нам служи за најслађу насладу, а то јесте и биће сагледавање јединог Тебе.! Они, дакле, као што рекох, који не виде Твоју светлост нису гледани од Тебе, него тако одељени од Твог свеблагог погледа лишени су свих блага! Где би нашли починак, неко место без бола, где би се настанили не поставши праведни?! Јер ће само праведни пребивати пребивати са Твојим Лицем, јер си Ти изображен у њиховом праведном срцу, и пребивају у Теби, Христе, са Твојим образом! О дивоте, о доброте Твоје великог дара, непојамног! То се људи преизмењују у образ Божији и Несместиви се изображава негде у њима. Бог, који је неизмењив по суштини, и који воли да се настањује у свима достојним тога, тако да свако у себи има читавог Цара, и Његово Царство и благо царских ризница, те да засија, као негда васкрсли Бог, јаче од сунчевих зрака које сада овде гледамо! Присаједињујући се уз онога који их је прославио, такви стоје у препасти од преизобиља славе и непрестаног прилива Божанског осијања, јер томе бујању нигда неће бити краја! Престанак тог прилива означавао би крај Бесконачнога, обухваћење Необухвативог, засићење Оним Кога је сва твар незаситива. Ал’ пуноћа Божијег бића и слава Божије светлости биће бездан бујања и почетак бесконачности. Као што они који Га имају изображеног у себи, непрестано се свијају уз Христа, неприступно Сијајућег, тако ће у њих завршетак бити почетак славе и имаће, да појасним, у скончању Почетак и у Почетку скончање. Помисли о томе да Препуном није потребан додатак и да тркачи никад не достижу до бесконачно далеког циља. И када ово небо које сада гледамо и земља, и све на земљи буде прошло, замисли то што кажем, моћи ће се појмити место где ћеш наћи крај; и то не телесно, то нисам рекао, него ћеш умом постати способан да појмош пуноћу једног бестелесног света, који и није свет, него као што и ваздух јуче није био ваздух него неописиво сместилиште, које зову Све, силни бездан, савршено бесконачан, једнак са свих страна, Све, које бива преиспуњавано Богом. Како онда учесници и Његови становници да Га обухвате и насите Га се? То је заиста немогуће, сасвим неизводиво, па стога у светитеље, било да су овде на земљи, било да су се представили у Бога никако не може да се поткраде та мисао. Јер будући да су преплављени светлошћу божанствене славе, сијају се и наслађују се тиме, и свесно знају притом, са савршеном извесношћу, да Савршенству никада неће бити краја и да је бујање славе – бесконачно. А шта је са отпадницима од Бога? Желим знати где су они што одступише далеко од Њега, свуда присутног. То је, браћо, заиста велико и страховито чудо, које изискује моћ суђења просветљеног ума, да би се добро схватило и не би пало у јерес. Јерес која не верује речима Светог Духа да су и такви извесно унутар Свега, али изван Његове светлости, и следствено изван Бога. Јер, као они што не виде сијање чулног сунца, премда су цели обасјани, ипак пребивају изван светлости, будући да су од ње одељени слепилом и негледањем, тако и у Свему пребива Божанска светлост Тројице, а унутар ње су грешници што не виде и немају ни трун Божанственог опажаја, позатварани у тами, сажижани у сопственој савести и осуђени на то да их неисказана туга и несносни бол обузимају у векове. https://srodstvopoizboru.wordpress.com/2020/09/28/свети-симеон-нови-богослов-химне-божа/