Претражи Живе Речи Утехе

Данас ћу се ослободити лажних пријатеља, непотребних веза, лоших мисли, неконтролисаних емоција. Дан ћу провести у раду и добром расположењу. Мање ћу гледати у монитор и смањићу слаткише. А сада одох, да ове речи спроведем у дело!

Часлав Д. Копривица: Одлука за повратак присуство – историјска етнофанија црногорских Срба BY СТАЊЕ СТВАРИ on 24. ЈАНУАРА 2020. • Црногорска црквено-државна криза на површину историје неопозиво је вратила културно-политички идентитет који су Дукљани, уз помоћ Запада, 20 година покушавали да угуше – црногорске Србе Часлав Д. Копривица (Фото: Прес центар УНС-а) Судећи по никада виђеној бројности протестā која не оставља мјеста сумњи у погледу природе текућег процеса, који има карактер мирне, али одлучне, за власт делегитимишуће побуне, у Црној Гори је дошло до радикалне промјене видљиве народне воље, или, боље рећи – до изразите пројаве његове, досад невидљиве воље. Она је, наравно, латентно све вријеме била негдје ту, али као потиснута, прећутана, суспрегнута, будући да је изнудом спољње присиле држана у изолованости и у приватном простору – или домаћем или оном властите душе, а све то због система терора који је онемогућавао испољавања заједничке српске воље Црногораца. Једва да се памти да је у модерној европској историји и у једној држави толики постотак становништва излазио на улице да протестује против власти, и то у земљи гдје је, управо захваљујући вишедеценијском деструктивном раду баш те власти, на дјелу оно што се у теорији назива подијељеним друштвом. Док је, примјера ради, подијељеност друштва у Украјини посљедица претходног, вишестољетног „рада“ на томе спољњих чинилаца (Света столица, Пољска, Аустроугарска), дотле је у Црној Гори то дјело домаћих власти, додуше директно инструисаних и/или индиректно инфицираних од стране истих или сличних актера као и украјински „самобитници“. Наравно, не треба мислити да су свакодневним изливањима народног јединства укинуте све подјеле, од којих су неке произвођене и гајене још од прије Другог свјетског рата. Најзагриженије присталице црногорске посувраћености, Дукљани, из тренутне дефанзиве сада се вјероватно надају „свом тренутку“, један дио њих чека да види шта ће бити и ко ће надјачати, а извјесни број досадашњих опортунистичких подржавалаца власти већ је стао уз Цркву, мада то не значи нужно да ће свој глас дати и антидукљанској политичкој опозицији. Литија у Подгорици за Богојављање (Фото: Владо Павићевић) Како је до овога дошло и шта се готово мјесец дана у Црној Гори заправо збива? Да ли је ово изненађење? Отпор, и то одлучан – свакако није, али зато масовност и полет с којим је побијеђен деценијама утјеривани страх од стране „антинародног режима“ – ипак јесте. Тринаестог децембра, дакле тачно двије седмице прије онога што би могло у историји бити записано као Црногорска црквено-државна криза, аутор ових редова је у предавању у подгоричком центру „Свети Сава“ Ђукановићев приступ Цркви и црногорским Србима упоредио са Синан-пашиним неславним спаљивањем моштију Светог Саве, у увјерењу да ће уништавањем Свечевих физичких остатака разорити и његову духовну заоставштину, која је Србе тих, а видимо и данашњих времена надахњивала на отпор мрском азијатском завојевачу, односно НАТО-дукљанском тамничару српског идентитета. И његов данашњи насљедник из Подгорице, Деспот дукљански, такође вјерује – или је макар до 27. децембра могао вјеровати – да ће конфисковањем имовине СПЦ, тј. њеним физичким истискивањем из црногорског друштва, уништити и дух право-славности, односно дух српске националности. Светиње, разумије се, нијесу равне „некретнинама“ – иако за дукљанске безбожне светињоодступнике манастири и цркве јесу само то. Да није тако, не би мислили да ће плијенидбом здањā моћи да „приведу“ и оно што у њима борави. Чак и када би успио покушај физичког отимања грађевина гдје је тварно-земаљски заступљена светост, светост светиња не би могла бити конфискована, већ би наставила да буде дјелотворна, поред осталога и путем духа одупирања њеним скрнавитељима. Нијесу ли се у то увјерили – додуше посредно и касно – налогодавци, извршитељи и саучесници доношења „Закона“ достојног нацистичко-бољшевичког законодавства? Тада, 13. децембра, наговијестили смо да ће Ђукановићев покушај, као и четири стољећа раније Синан-пашин, доживјети суштински неуспјех, јер дух се не може потиснути тварју, тј. ни на каквом духу заснованом физичком силом, будући да у духовној борби каква је ова, у борби духа против не-духа (или боље злодуха) – духовнō увијек има предност над својом супротношћу. Сада се то показује, али на начин и са снагом и брзином која је, руку на срце, морала изненадити свакога. Зато се без икакве задршке може рећи да ових дана присуствујемо изузетно ријетком историјском феномену поновног израњања на површину свијета и јавне свијести заборављеног, порекнутог, потиснутог духовно-политичког ентитета – црногорских Срба. Порекнути Дух је самом себи отворио пут у оно што се понекад зове историја садашњости. То се дешава након што су још од Ђукановићевог заокрета у велеиздају 1997. – најприје вољом дукљанских срботлачитеља, а затим неопростиво површним, не чак ни неисторијским, већ антиисторијским, дневнополитичким утиском главнине Срба, они били „закопани“ у дубоке слојеве историјског небића и „похрањени“ као историјски археореликт. Сада су опет ту у историји, заједно, у стању повишеног, безмало екстатичког Присуства, показујући како се у свакодневном времену може појавити нешто мјерна јединица чијег трајања јесу вјекови. А, не заборавимо, вјекови изразите, самосвјесне повијесне присутности наталожени су у кости и у плоти црногорских Срба. Ипак, путем врло вјешто вођене дукљанске државнополитичке репресије, манипулисања незнањем и подстицањем неврлине, тај дух је био растјериван, потискиван, али је претрајао по рубовима друштва, скривницама памћења и у пригушеном шапату, да би данас, нашавши се пред пријетњом потпуног уништења – коју је собом донио дукљански раз-Закон, еруптивно, премоћно избио на површину, преплављујући чемерни крајолик дотадашње пусте земље дукљанске. То што је сада хрупило у присутност – поставши тако прејасно види тако да га више никако и нико не може порећи – осјећа се не само по црногорским улицама, по равницама и превојима него и по свим дукљанским србомрзачким јазбинама, западњачким амбасадама у Подгорици, али и у Кнез-Михаиловој, на Андрићевом венцу, па и у Патријаршији. Поново се је изникло оно што се повијало под диктатом тренутка, оно чији су јединица трајања и онтолошка мјера – стољећа. Калкулацију, шибицарење, страшљивост, гријех и срам напокон су побијеђени Духом и Образом. Литија у Подгорици, 23. 1. (Фото: Владимир Павићевић) А актуалним тренутком дукљански паранационални меки тоталитаризам суверено је владао од Државоотмице 2006, потискујући беспримјерним мирнодопским насиљем црногорске Србе у изнуђено одсуство унутар идентитетске казнионице зване „независна Црна Гора“, гдје се нијесу могли ни видјети ни чути, а камоли до-гледати и по-слушати. Тако је више од двадесет година то суморно разисторијско од-данас-до-сјутра препуњено просташтвима, подлостима, свим врста нитковлука, одагнавало светињама почивајућу Историју – оно једино што је Црна Гора и имала. Црна Гора је морала да увијек изнова заборавља све што је била или, још горе, да учи да памти оно што се никада није збило, а што изумијевају откривачи нових начина сјећања на старе догађаје – да би издржала под ђуканизмом или ђукановштином, односно да би се одржавала државна политика застиђа без преседана. Демонски сковани и насилно одржавани привид одсутности и непостојања црногорских Срба дјеловао је према механизму самоиспуњавајућег пророчанства, јер да је потрајао још неко вријеме црногорски Срби би заиста били исцурјели из Црне Горе или би били претопљени у некакав, историји до најновијих времена непознати, западњачком србофобијом споља инспирисани конструкт Црногораца-несрба (тзв. „Дукљана“). Тада би и дукљанске власти и западњачки, геополитички мотивисани надахњивачи њихове стратегије однарођовања црногорских Срба могли цинично показивати, као на неспорну политичку, историјску, културну чињеницу, на оно на чему су дуго предано радили – да у Црној Гори (више) нема Срба. Двадесет седмог децембра 2019. тај малигни, тихи процес величанствено је прекинут покретом свакодневне реалне самоинсценације Народа који је више од 20 година био порицан и свакодневно протјериван у одсуство. Вјекови историје – и то је у свему ово овоме врло значајан мигродогађај – поново су саставили с политичким тренутком, као што то бијаше сваки пут када је „Црна Гора кретала у бој“ – од свог нововјековног васкрсења крајем XVI стољећа, па све до завјетног поласка на Скадар и у Стару Србију 1912, те судбинске објаве рата Аустроугарској 1914. Захваљујући овом догађају у Догађају, ових дана се показује нешто што се ријетко када може видјети, односно увидјети, да је за разоружавајући утисак масовности – не заборавимо, Црна Гора је једна од најмалољуднијих држава Европе – није потребна објективно велика бројност становништва. Довољно је „само“ да се јавно и заједно појави сам Народ, малтене цијели Народ, да покаже да у овом тренутку – а зато баш овај и јесте историјски – нико од њих нема никаквих прешнијих брига и заокупљености од (поновног) бивања српским народом. Притом, то није никаква безглава „пучина грдна“, каква маса често умије бити, већ множина људи радосних што су напокон досегли своје слободу, лично и грађанско достојанство, а снажних зато што им силу даје више неспутана национална самосвијест, која се показало јачом од дукљанског пендрека и дукљанских лажи. Молитвено окупљање у Бару, 23. 1. (Фото: Фејсбук страница Владислава Дајковића) На ово се чекало још од 1997, или чак од интервенције црногорске милиције против српског покрета народа Црне Горе још на Жутој греди, ако занемаримо масован одзив Црногораца на мобилизацију 1991, која се такође могла тумачити у терминима општенародног, родољубивог покрета, иако изведеног у институционалном оквиру југословенске државе, без изричитог, иако све вријеме подразумијеваног српства, још недовољно разлучено од идеалистичког, од реалности никада даљег југословенства. Послије 1997. увјерили смо се како то подразумијевање као модалитет „исповиједања“ властите националне свијести и није довољно. Ако се српски национални покрет народа Црне Горе 1988/89. и могао описивати као споља инспирисан промјенама у Србији, а свакако није искључено да је било и неки организационих веза између њега и тадашњег „републичког“ Београда, то је овај најновији покрет – већ сада је, иако догађаји још трају, а крај му се још не назире, могуће тврдити – покрет црногорских Срба из 2020. аутентичан историјски феномен. То је вјероватно и први случај у историји Црне Горе масовне грађанске побуне коју су извели самостално и без ичије спољње помоћи сами њени грађани. Ако је дуго времена сматрано да Црногорци имају личну смјелост и ратничке врлине, али не и грађанску храброст, то мнијење је неопозиво оповргнуто. Тиме су црногорски Срби уједно и прекинули са стањем своје националне коме досегли су ниво грађанског пунољетства. Силовитост процеса изненадила је готово све из разлога што се дводеценијско, свакодневно, споља, нарочито изван Црне Горе – за неупућене или оне који се чињаху „невјештима“ – „невидиљиво“ насиље и гажење достојанства преокренуло у противодговор (макар) сразмјерног интензитета, који је, међутим, провалио само у року од неколико дана, због чега је толико моћан и изворан, неподложан било каквој полит-технолошкој „режији“. Зато су комични позиви-пријетње званичном Београду од стране Апела 88 (повампирених србофобних титоиста – „свих боја, националности“ и узраста) да престане с „мијешањем у унутрашње ствари Црне Горе“. Нити је тај Београд дотад хтио да ради ишта озбиљно за ствар црногорских Срба (нажалост), нити је то заиста радио („Српска кућа“ је у том смислу само једно алиби-здање за прање руку због континуиране неодговорности Београда послије 2000. према црногорским Србима) нити је, најпослије, све и да је хтио, уопште имао када да било шта организује. Вјероватно су баш због тог континуитета неактивности и занемаривања – иако је положај црногорских Срба у правном смислу далеко најгори од свих српских скупина у бившој Југославији, ако не рачунамо Косово и Метохију – владајући Дукљани и њихови натистички надзорници процијенили да је куцнуо час за колективноидентитску егзекуцију и Српске православне цркве и црногорског српства. Ријечју, реакција на дукљанско светињохулно противзакоње била је спонтана, тренутна и дословно не-организована, будући да је једини „организатор“ првих дана мирног грађанског устанка црногорских Срба био сам Мило Ђукановић. Мило Ђукановић и Душко Марковић (Извор: ИН4С) Спонтана елементарност црногорскосрпске реакције само наизглед надмашује кумулативни интензитет тихог антисрпског терора дукљанске државе којем бијаху излагани. Ако се историја дешава свакодневно, а већ 20 година у Црној Гори бијаше на дјелу је била (свако)дневна историја тихог потискивања и/или одрођивања црногорских Срба, тада је реакција с краја децембра 2019. и јануара 2020. представљала компримовани реактивни историјски одговор оних који бијаху објекти директног или индиректног, актуалног или виртуалног, физичког или симболичког дукљанског антисрпског терора. Иронично, да парафразирамо крилатицу јединственог ДПС с првих вишестраначких избора 1990. – Година (опет) почиње јануаром, што је тада била алузија на долазак Булатовића и Ђукановића на власт јануара 1989. Заједничко изливање порекнутог народа у јавни простор рођене државе, уједно и њиховог највећег непријатеља, може се схватити као, у пракси раритетан, а можда и никада невиђени, реални, а не виртуални, свакодневни плебисцит, у смислу теореме француског учењака Ернеста Ренана. Према његовој теорији народа, стварни политички плебисцити одржавају се када на нивоу свакодневног прећутног изјашњавања већина људи једне политичке заједнице видљиво промијени своју вољу, тако да државно-институцонална стварност престане да одговора новој стварности тренутне народне воље. Како је плебисцит о статусу Црне Горе 2006. – путем разбојничке крађе гласова навелико – донио „независност Црне Горе“, то се и догађај историјско-политичког препо-рођења црногорских Срба може схватити и као узвратни плебисцит, иако, наравно, неинституционални, којим се, са закашњењем од 15 година испуњених свакодневним понижавањима, пријетњама и страхом – али овога пута аутентично, без кривотворења под надзором ЕУ, изнова и заправо изјављује народна воља. Институционална реалност Црне Горе као „самосталне“ несрпске, односно антисрпске државе – сада је свима јасно – у најеклатантнијем је нескладу с реалношћу живе, присутне воље црногорских маса, које су себе овим Догађајем само(препо)рођења недвосмислено исказали као црногорске Србе. Или ће се држава Црна Гора радикално промијенити – или у њој више нема опстанка Србима. То заправо значи да се Црна Гора промијенити, отклонити антисрпске премисе из својих основа, да би имала изгледа да опстане. Друга је ствар да ли би наручиоци „црногорске независности“ из 2006. уопште видјели икаквог „смисла“ у постојању нормализоване Црне Горе. Литија у Херцег Новом, 23. 1. 2020. (Фото: Фејсбук страница Владислава Дајковића) Оно што би било природно да услиједи у овом историјском тренутку – што не значи да је нужно и вјероватно, због низа околних, ближих и даљих чинилаца – јесте уподобљавање институционалне, државноправне реалности актуалној стварности народне воље, будући да прва, како рекосмо, макар приближа треба бити усклађена с потоњом – наравно, под условом да говоримо о демократском друштву у којем воља народа има тежину и учинак. А ако се покаже темељно разилажење међу њима, тада ова друга, без даљњега, мора имати предност. Наиме, у овом тренутку воља народа Црне Горе јесте то да они не само не дају светиње – будући да их је Црногорска црквено-државна криза и покренула на побуну – него и то да они прије свега другога јесу Срби, и да је Србија братска држава властитог, српског народа, поред осталога и са Косовом и Метохијом у својем саставу. Бројност литија и протестā, која им даје карактер и снагу покрета народа Црне Горе који потврђује сопствени српски идентитет, укључио је и не мало оних који су се већ били „кренули“ пут друге, дукљанске стране (не само политичке – ДПС, него и идентитетске – [полу]расрбљени Црногорци). Они су пробуђени одлучношћу оних никада непосусталих, крајем децембра прошле године не-организованих, које је инстинкт историјског опстанка и најстрашнија угроженост и личног и породичног и предачког образа – натјерала да устану, без обзира на посљедица и на цијену. Притом нијесу могли знати да ће испасти овако – да ће сила власти без врлине пред масовним мирним устанком народа постати немоћна. Ти људи нијесу могли да се помире с тиме да их државно дукљанство или без даљњега повуче за собом у своје заумно ништавило или неповратно избрише. Врло брзо придружиле су им се хиљаде и хиљаде. Управо то „усисавање“ неодлучних или оних који су већ готово били прешли на другу (идентитетску) страну доказ је не само снаге покрета црногорских Срба него и увјерљиво свједочи о томе да је на његовој страни историјски тренутак, да он оличава истинску историјску реалност Црне Горе. Наравно, то још ни изблиза не значи да ће та нова историјска реалност Црне Горе у догледно вријеме бити преточена и у институционалну реалност. Зато не треба хитати са закључком – којем бисмо, иначе, да нема трезвености, лично били најсклонији – да су овим самородним, само на себе саме ослоњеним повратком у историјско присуству црногорских Срба они поново постали неповратна историјска чињеница. Тако ће бити само ако овога пута истрају до краја и ако буде довољно мудрости и тактичности да се њихова истрајност крунише побједом. Само њихова чиста, неповратна и неопозива побједа може одлучити о томе да ли ће њихова повијесна етнопарусија једном када се све ово буде прошло –бити „заведена“ као историјска фуснота, или пак историјски преокрет. Тробојка истакнута на Зеленики, изнад Херцег Новог, 23. 1. (Фото: Фејсбук страница Демократског фронта) А побједа би значила уклањање система дукљанског терора који је предуго успјешно дјеловао као утјеривачница Срба у одсуство, али и у (лични и колективни) стид – због изостанка властите побуне против дукљанског разљуђивања. Ако се то овога пута не деси, ако само буду одбрањене светиње, које су посљедњи темељ и задња идентитетска одбрана црногорског српства – што објашњава њихов масовни мирни устанак – те уколико опстане систем антисрпске репресије, бојим се да ће бити питање времена када ће он поново ударити на Србе и Цркву, на све они који су се „дрзнули“ да се побуне против дукљанског фашизма, и да под за себе погоднијим околностима, а уз припомоћ НАТО-савезника („натиста“), за себе исходују коначну побједу и постигну оно што им је циљ – нестанак СПЦ, а тиме и црногорских Срба из Црне Горе. Помоћни, али ипак врло важан предуслов за тако нешто јесте буђење званичне Србије из постпетооктобарског дријемежа „немијешања у унутрашње ствари“ постјугословенских држава, узгред насталих на основу кршења у тренутку осамостаљења релевантних правних аката. Овај постпетоктобарски пакт (са Западом), који су уз изузетак Коштунице прихватале све гарнитуре власти прве деценије XXI стољећа, у пракси је поред осталога значио кард-бланш и за ћутање Србије због кршења личних и колективних права Срба од стране нових политичких елита. Званична Србија мора заузети знатно одрешитији став заштите права црногорских Срба, на линији онога што су – како се то често овдје говори – „највиши европски стандарди“, тим прије што су се у Црној Гори досад махом држали оних најнижих, латентно фашистичких из Прибалтика и (од 2014) Украјине. Надамо се да ће се то промијенити, а то се мора промијенити, ако никако другачије, притиском грађана Србије да се учини све могуће да се СПЦ и црногорски Срби заштите. Само поуздан ослонац у Србији може бити одлучујућа препрека Ђукановићевом режиму да покуша насилни обрачун са црногорским Србима и њиховом Црквом. Додатак 1: Србија и побуна црногорских Срба Зашто је Србија толико изненађена – национална, пријатно, а „космополитска“ и антинационална, баш и не – Догађајем историјског повратка црногорских Срба? Усред фаза постпетооктобарског трауматичног „пијанства“ које је означило прогресивно западање Србије у стање најозбиљније историјске декаденције, због чега су Србима из Србије („Србијанцима“) махом била тешко отупјела историјска чула и историјски инстинкти, што се добрим дијелом прелило и на остатак Срба (не само црногорских) у виду дефанзивне помућености и историјске дезоријентисаности, није се најбоље осјетило да је губитак Црне Горе прворазредни историјски пораз – у неким аспектима чак и тежи од привременог губитка Косова и Метохије. До њега је дошло упркос несумњивој вољи већине православних Црногораца да остану у државној заједници са Србијом. Нажалост, политичка класа Србије у томе вријеме није имала ни духовне снаге нити полит-технолошке спретности да очува државноправни status quo Црне Горе. Молитвено окупљање у Подгорици, 23. 1, са истакнутим транспарентима из Љешанске нахије (Фото: Фејсбук страница Демократског фронта) Послије Референдума 2006. црногорски Срби су „заборављени“ безмало преко ноћи – ако се, истини за вољу, за њих у Србији као такве икада и знало. Наиме, сви њени, макар по поријеклу, православни становници – ваљда због своје „специфичне“, „одударајуће“ ијекавице и због унеколико различитог менталитета (укратко, због културне различитости у односу на Србе из Србије) – били су без разлике називани и сматрани „Црногорцима“, и то независно од својих већ оштро завађених „националних деноминација“, које су почеле да се оштро и убрзано диференцирају, нарочито од Ђукановићевог заокрета у никада виђену велеиздају 1997. Када то дифернцирање у Црној Гори и свет тежи положај црногорских Срба нијесу разумјели – нијесу могли или хтјели да разумију Београд и Србија – није ни чудо што су се и странци (прије свих надлежни западњачки чиновници) праве невјешти затварајући очи пред горућим српским питањем отвореним с кривотвореним референдумом 2006. који је изњедрио накарадну државу, чији је систем све више ишао у смјеру паранациоцентричног фашизма – према узору етноцентричног фашизма Летоније и Естоније. Посљедица такве ин-диферентне типологије, која је препознавала само „Црногорце“, јесте преовлађујући унутарсрбијански утисак да су се с противправним, путем референдумске крађе изведеним отцијепљењем „отцепили Црногорци“ – без улажења у то који „Црногорци“, те какви све „типови“ Црногораца обитавају у „независној Црној Гори“. Послије историјског шока 1999, петооктобарског државног удара 2000, Референдум 2006. био је трећи у низу озбиљних историјских удараца који су Срби истрпјели (послије чега је услиједила и „независност“ Косова). Након тога, Србијанци су се махом нашли се у стању ошамућене, несвјесне помирености, које понајвише наликује боксеру који је због већ истрпљених батина и престао да придаје значај новима, који су и даље пристизале… Међутим, послије најновијих дешавања, из тмуша безимености и непостојања поново су изронили црногорски Срби, историјски су се поново појавили за своју браћу из Србије и Српске – и то као црногорски Срби, што је језички економичније, а номенклатурно прецизније од израза „Срба из Црне Горе“, јер би се то могло тумачити као да су то тобоже неки Срби који су случајно нашли у Црној Гори, иако су они њено једино изворно становништво. Тиме су се они и на нивоу рецепције остатка Срба коначно издвојили од осталих „Црногораца“. Наравно, постоје и други (православни) Црногорци, они који се не сматрају црногорским Србима – иако су им свима, без изузетка, то били сви преци до 1945. Како њих назвати? То нијесу црногорски несрби, јер би се то прије свега односило на црногорске Албанце, а по инерцији другојугословенског, смишљено гајеног етнонимског галиматијаса, и црногорски муслимани/„Бошњаци“, односно црногорски „Хрвати“ такође се данас сматрају црногорским несрбима, иако су по етничком поријеклу само и искључиво Срби. Молебан у Цетињском манастиру, 23. 1. (Фото: Фејсбук страница Јована Маркуша) Називати антисрпске или макар наглашено несрпске Црногорце „Црногорцима“, као што понекад чине црногорски Срби, није добро, јер се тиме потоњи „расцрногорчују“, а несрпство првих се легитимише као једна морално допуштена, слободна историјска „опција“. Притом им се још препушта монопол на црногорско име и, посљедично, на црногорски идентититет. Семантичко-историјски најпрецизније било би их назвати црногорским раз-Србима, или једноставно црногорским расрбицама. Строго узевши, то су били Срби свих прошлих стољећа који су промјеном вјере временом мијењали и народносно самоосјећање. Новина овог случаја је у томе што однарођивање није обављено путем вјерске конверзије, већ је, напротив, било посредовано отуђењем од вјере, што је отворило простор за атеистичку пропаганду која је дала идеолошки простор за планско усађивање националног „црногорства“. Израз црногорске расрбице до сада у пракси није био познат, будући да су коришћени изрази „Дукљани“, односно „милогорци“. Потоњи је прилично прозаичан, а притом и неприхватљиво еуфемистичан, као да је проблем само у томе што неки Црногорци политички подржавају Мила Ђукановића – будући да је овдје ријеч о процесу можда далекосежне културноидентитетске мијене – и као да ће тај тип људи преко ноћи нестати када поменута особа једном коначно оде с политичке сцене. Ознака „Дукљани“ вредносно је негативно набијена, и њу користе црногорски Срби за своје расрбичке земљаке. А то, узгред, није равно гласачима ДПС и, рецимо, СДП, будући да међу првима, не и другима, има оних који се не одликују србофобијом, што јесте differentia specifica Дукљана. Овај израз је, додуше у мањој мјери, ситутиван, као и претходно поменути, будући да се везује за оснивање тзв. „Дукљанске академија наука и уметности“ (ДАНУ), што је временом постало државни пројект усмјерен на преузимању Црногорске академије наука и умјетности, као што је и тзв. „ЦПЦ“ алтернативни пројект, који је у једном тренутку касније постао и државни – усмјерен на отимању, односно протјеривање СПЦ из Црне Горе. По обичајним нормама административног „образовања“ нације из времена СФРЈ, сматра се да су национална Црква и Академија наука незаобилазни атрибути државе-нације. Молитвено окупљање у Никшићу (Фото: Фејсбук страница Демократског фронта) Упадљива је бизарност назива „Дукљанин“, који је најприје био инцидентни, „алтернативни“ аутоним шарлатанских „етногенетичара“ Црногораца који су, на трагу сличних покушаја у Македонији, инсистирали на својем тобожњем античком, дакле несловенском, па тиме и несрпском поријеклу, што је и једини смисао овакве „интерпретације“. Убрзо, управо не само због било какве научне незаснованости него и комичности овакве тезе, то је постало најприје поспрдни назив, а затим и нешто што се уобичајило као назив за црногорске србофобе, губећи тиме своју изворну ироничну оштрицу. Додатак 2: „Уписивање“ црногорских Срба у историју Црногорски Срби су се као историјско име и колективни назив могли појавити тек пошто су Црногорци, почевши од 1945/8. – најприје декретом, а онда и васпитавањем – престали да се(бе) саморазумљиво сматрају специфичним (унутар)српским варијететом, као што је то било вјековима од почетака Зете, мајке српске државности. Зато се они смогу сматрати традиционално-резидуалном изведбом црногорства која је остала у завјетном додиру, свêзу са некадашњим, у Кнежевини/Краљевини Црној Гори једино познатим самоосјећањем и самоизјашњењем Црногораца, као Црногораца-Срба. Притом „Црногорац“ тада ни на који начин није био национално име, већ регионални назив за један историјски и културно-менталитетски релативно специфичан тип српскога народа. Дакле, културно-политички-идеолошки посматрано, црногорски Срби директни су и једини легитимни насљедници некадашњих Црногораца-Срба, док су пак црногорске расрбице настали отпадањем од национално-културног узора предака, па се као такви могу и имају сматрати историјски нелегитимним параидентитетом. Уколико добар дио црногорских расрбица не само што пориче овакву, другојугословенско-коминтерновско-ватиканску генезу својег идентитета – на шта имају „право“, иако је ријеч о очигледној заблуди – него и у црногорским Србима виде своје противнике, утолико се и овај параидентитет може сматрати латентно или актуално непријатељским спрам Срба и српства, за шта, нажалост, имамо и превише потврда из праксе. Тробојка у Никшићу (Фото: ИН4С) Од свргавања титоистичке гарнитуре у Црној Гори и доласка Булатовића и Ђукановића на власт 1989, црногорско српство је добило право грађанства, из културног и јавног поља готово да су биле нестале црногорске расрбице, које су, узгред, у то вријеме биле прилично ријетке, те нијесу диктирале културно-образовану политику Црне Горе као у данашње вријеме. Највећи број православних Црногораца у то вријеме сматрао је да су „Црногорци“, али да је то „исто“ што и Србин. Ипак, Ђукановићевим велеиздајничким заокретом 1997/8, они који су с његовим доласком на власт били фактички маргинализовани – не због било какве (непостојеће) репресије, већ због своје реалне малобројности – постаје опција која добија повлашћен статус унутар нове културноидентитетске и политичкоидентитетске политике. Са врха власти стално се недвосмислено „емитовало“ очекивање – или инсистирање – на повезивању опционалних модалитета с различитих нивоа, тако да се очекивало да грађанин Црне Горе, који, „нормално“; гласа за ДПС, себе националноидентитетски треба сматрати Црногорцем-несрбином, или, у нашој номенклатури – расрбицом. Отад, што због државне пропаганде, што због притиска државне репресије, вишеструко се увећава број расрбица до нивоа који је увелико надмашио њихов маргинални број из доба социјализма, односно СРЈ. Отад се устаљује грађанско-(пара)национална подјела између (црногорских) Срба и Дукљана, тј. на готово свим нивоима свакодневног живота показује се јаз, до непомирљивости и непријатељства између црногорских припадника српске нације и припадника „црногорске“ паранације. То је била једна од покретачких снага и легитимационих основа дукљанске власти – не само према унутрашњости него и (због геополитичке, споља индуковане позадине дукљанства) и према спољашњости, нарочито када је ријеч о антисрпским земљама и територијама Југоисточне Европе и о западњачким, антисрпски расположеним силама. Геополитички „легитимитет“ дукљанског фашизма, односно његова „системска прихватљивост“ (за Запад), непосредно даје и објашњење за то што је он, што ћутке гледао, што директно инструисао и подржавао системско кршење појединачних и колективних права црногорских Срба и мање-више свих правних субјеката и друштвених ентитета везаних за српски идентитет Црне Горе. Додатак 3: Перспектива Шта се може очекивати у будућности? То је немогуће предвидјети, независно од тога што смо идентификовали оно што би требало бити исход овог Догађаја. Засад је друга страна, дукљанске власти, не рачунајући сам чин усвајања сулудог „Закона“, била махом пасивна – свакако не због добронамјерности или разумности, које су им, много пута је показано, стране, већ због муњевито показане снаге народног одговора. Шта може предузети друга страна? Поузданост репресивног апарата, прије свега полиције, колико се може начути, под знаком је питања. На Цетињу је изведен покушај нечега што је, претпостављамо, требало да буде контрамитинг присталица „дављења“ СПЦ, односно радикалног обрачуна са црногорским српством, да би се показало постојање и „друге Црне Горе“, а евентуално и изазвао сукоб с вјерништвом прогоњене СПЦ и свим грађанима који је подржавају. Но и тај покушај се завршио фијаском, будући да је већ голим оком било јасно да није било присутно ни 500 људи (понајприје око 300), од којих су неки дошли/доведени из других дијелова Црне Горе. Бакљада код манастира Шудикова недалеко од Берана, 18. 1. 2020. (Фото: Лука Нововић) Није искључено да ће бити изведен још неки сличан покушај, уколико и даље одани дио репресивног апарата успије да изврши мобилизацију елемената међу грађанством које подржава отворени фашистички преображај дукљанства. Први покушај им ништа добро не ставља у изглед, али се тешко могу искључити даљи деструктивни напори власти да инсценирају сукобе, да би мирним протестима против „Закона“ вјештачки прибавили насилни предзнак. То би затим био претекст за насилну интервенцију – уколико се поврати довољан степен оданости властима у свим дијеловима репресивног апарата. Засад нема сумње да се дукљански претполитички охлос, па ни грађански пристојнији, такође дукљански паранационални елементи, не може ни по једном релевантном показатељу мјерити са самоосвијешћеним и самосвијешћу самоознаженим Етносом. Но власт, барем јавно, засад одбија уклањање повода за побуну, рачунајући на изнуривање шетача – што је досад била лоша рачуница, на страну помоћ или на неки неочекивани/изрежирани развој догађаја који би јој ишао у прилог. Шта се од тога може десити и најпослије од свега тога произаћи – то је у овом тренуту немогуће предвидјети.

Став Српске Православне Цркве о црквеној кризи у Украјини после најновијих одлука Цариградске Патријаршије Дводневно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве (6. – 7. новембар текуће године) било је посвећено трима главним темама – стању на Косову и у Метохији, унапређењу школства и просвете у Српској Православној Цркви и црквеној кризи у Украјини после најновијих одлука Цариградске Патријаршије. Своје виђење стања на Косову и Метохији, као и перспективу борбе за очување те мученичке српске покрајине у саставу Србије у условима непрестаних провокација вођства лажне државе и сталних притисака великих западних сила, Сабор је предочио нашој јавности посебним саопштењем. Њој је мање-више већ позната и делатност Сабора на пољу црквеног школства и просвете, али саборски став по питању Цркве у Украјини само делимично. Разлог за то је чињеница да је о саборском ставу требало најпре службено обавестити све Православне Цркве, почевши од Цариградске и Московске Патријаршије, и то на одговарајућим језицима (грчки, руски и енглески), а за тај посао је било потребно извесно време. Пошто је то учињено, сада је тренутак да се став Српске Православне цркве изнесе у целости пред нашу јавност. Сабор најпре са жаљењем констатује да је Цариградска Патријаршија донела канонски неутемељену одлуку да рехабилитује и за епископе призна двојицу вођâ расколничких групација у Украјини, Филарета Денисенка и Макарија Малетича, заједно са њиховим епископатом и клиром, од којих је први својевремено канонски лишен чина, а потом искључен из црквене заједнице и подвргнут анатеми, а други је ионако лишен апостолског прејемства као духовни изданак секте такозваних самосветих, због чега Свети Архијерејски Сабор ту одлуку цариградског Синода сматра необавезујућом за Српску Православну Цркву. Сабор не признаје наведене личности и њихове следбенике за православне епископе и клирике и, следствено, не прихвата литургијско и канонско општење са њима и њиховим присталицама. И на крају, Сабор предлаже Цариградској Патријаршији и свим осталим помесним аутокефалним Православним Црквама да се питање аутокефалије и питање православне дијаспоре што скорије размотре на свеправославном сабору, како би се потврдили и оснажили саборност и јединство Православне Цркве и убудуће избегла искушења као што је ово кроз које сада пролази свето Православље. Епископ бачки Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве http://www.spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini_posle_najnovijih_odluka_carigradske_patrij

,,Одлука Свесвјатејшег патријарха цариградског и Синода цариградске патријаршије по питању украјинског проблема је, по мом мишљењу, катастрофална и за Цариградску патријаршију, и за решавање питања о Цркви у Украјини, и за јединство Православне цркве. Нас је у Српској цркви поразила чињеница да је Васељенски патријарх, познавалац канона, донио такву одлуку, која је, без сумње, неканонска”, рекао је у интервјуу за руски ,,Први канал” Архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски, зетско-брдски и скендеријски и егзарх свештеног трона пећког господин Амфилохије. Коментаришући канонске аспекте последње одлуке Цариградског патријарха и Синода цариградске патријаршије, митрополит Амфилохије је објаснио да се Цариградски патријарх ,,у тој одлуци позива, као што се у последње вријеме позивају и други епископи Цариградске патријаршије, на право обраћања Помјесних цркава Цариградској патријаршији. То је такозвани «Енклитон»“. – Када се у некој од Помјесних цркава појави проблем са неким епископима, они имају право да се обрате Цариграду, и тада Цариград може да донесе своју одлуку у вези с тим питањем. Међутим, имају ли они у стварности то право? Тим прије на начин на који је то сад урадио Денисенко. Васељенски патријарх то оправдава неким историским чињеницама и црквеним канонима, као нпр. 9, 17. и 28. каноном IV Васељенског сабора, који су настали у древна хришћанска времена и усклађени су са стањем Цариградске патријаршије и њене улоге баш у тим временима. На основу чега јој је тада било дато то право? Прије свега, то право се тиче митрополија које се налазе под канонском управом Цариградске патријаршије. Није се тицало цијеле Цркве. Даље, то право се заснива на канонима Васељенског сабора, према којима је Васељенски патријарх добио тај статус као епископ града Цариграда, имераторског града, града који је резиденција цара и Царског савјета. Међутим, данас више не постоји царска престоница. Цариград није царска престоница од 1453. године. И због тога је право на које се позива Васељенски патријарх под знаком питања. Православна Црква не доводи у питање његов статус првога по части унутар Православне Цркве, али то му не даје право да се на овај начин мијеша у живот било које Помјесне цркве, па и руске. Васељенски патријарх се позива на једну одлуку из 1686. године, по којој је, наводно из милости, Московском митрополиту било дато право да поставља Кијевскиг митрополита, под условом да он на Литургији помиње Цариградског патријарха. Међутим, и Кијевска, и Владимирска, и Московска Русија биле су у то вријеме иста Русија. Немогуће је одвојити Кијевску Русију од Московске или Владимирске. Од тада је прошло 300 година, и никада Цариград није постављао питање коме припада црквена власт у Украјини. Први пут је то питање поставио данас. То је нешто што не може бити прихваћено. Чудим се како га није зауставила негативна реакција свих Помјесних цркава, древних патријаршија Истока – Јерусалимске, Александријске, Антиохијске. Антиохијски патријарх је управо био код нас. Сигуран сам да ће он дати свој став по овом питању. Недавно је био у Одеси и тамо је рекао своје мишљење заједно са митрополитом Пољске православне цркве, чији је став по овом питању сасвим јасан. Наша Помјесна црква је са Сабора упутила Цариграду једно веома добро документовано писмо у вези с тим питањем. Цариград на наше писмо није одговорио. Недавно се наш патријарх срео у Солуну са Васељенским патријархом. И наш патријарх му је тада предочио став наше Цркве. Нажалост, одговорили су овако како су одговорили. У сваком случају, ова одлука је, као што сам већ рекао, катастрофална и за решавање овог врло важног питања за Православну Цркву у Украјини. Ова одлука не рјешава то питање, већ га само компликује. Одлука ствара проблем мијешања у живот друге Помјесне цркве, и то не само руске, већ било које. И истовремено доводи у питање јединство Православља. То се већ одразило на Православље, посебно на православну дијаспору, после оне конференције православних епископа. Према мојим информацијама, епископи у Латинској Америци већ одбијају да учествују на заједничким православним конференција, у том правцу се крећу ствари и у Европи, и сигуран сам да ће до тога доћи и у Сједињеним Америчким Државама. Полако већ почиње. Али улога првог међу патријарсима није да разједињује друге, већ да их сједињује. А оваквим својим поступцима Цариградски патријарх управо разједињује. Он не рјешава ово питање, већ проблем гура све дубље. – У посљедње вријеме много се прича о мијешању великих сила у унутрашња питања Православне Цркве. Можете ли конкретно рећи о којим је државама ријеч и шта оне желе да постигну? – Сад се то види и у самој Украјини. Управо је украјинска власт главни играч у питању добијања аутокефалности. Не треба губити из вида да су се и раније државе мијешале, другим ријечима постојала је сарадња, симфонија државе и Цркве. Али тада су то биле хришћанске државе, хришћански владари. Тада је држава била заштитник хришћанске православне вјере. Владари су, почев од византијских и московских царева, па до наших краљева, били православни хришћани. У Уставу Црне Горе је чак писало да насљедник краља Николе мора да буде православни хришћанин. Сада је све другачије. Све су то свјетске државе, посебно настале после распада Совјетског Савеза. И управо је Совјетски савез створио све ове противречности унутар рсуког народа, унутар словенских народа на територији бивше Руске империје. Тема тзв. УПЦ није настала данас. Настала је управо с појавом совјетске власти 20-их година ХХ вијека. Тада су се појавили и тзв. “самосвети”, који су се сами себе проглашавали за Кијевске митрополите. А Кијевски митрополит (Антоније Храповицки, који је сахрањен у Београду) тада је био кандидат за патријарха Московског. Упокојио се 1936, а био је, заједно са више од тридесет епископа, принуђен да напусти Русију. Српска православна црква помогла им је да створе тзв. Синод руске заграничне православне цркве, који постоји до данас. Али данас је обједињен са Московском патријаршијом. Значи, једно су савремене државе и савремена власт, а сасвим друго је вријеме кад је Цариград био престоница Источног римског царства, или кад је Москва била престоница Руског царства, као насљедника Византије. А та епоха, епоха симбиозе Цркве и државе, тзв. ,,Константиновска епоха” почела је од цара Константина Великог. А, по мом мишљењу, завршила се убиством царске породице 1918. године. Другим ријечима, тај империјални период хришћанства на Западу је догматизован у личности Римског епископа – папе. За Исток је он био и остао искушење. Међутим, после пада Цариграда 1453. године више није било визатијског цара, који ће цариградском епископу обезбиједити статус, који је он имао још од времена цара Константина. После је та улога Византијског царства преко Кијева и Владимира прешла на Москву, т.ј. руским царевима. Али руски цар и његова породица су убијени 1918. године. И тиме се завршила ,,Константиновска епоха”. И данас Црква мора да се врати устројству које је имала прије цара Константина, а не да имитира оно што је било у претходним временима, када смо имали симбиозу државе, Цркве и народа. Црква треба да се с поштовањем односи према свему што се од тада дешавало, али не и да се ограничава само тим историјским искуством. Први Рим је отпао од вјере, Други Рим је пао и нестао 1453. године. После убиства царске породице и Трећи Рим је изгубио оно своје мјесто у животу Цркве, које је заузимао у прошлости. И због тога начин на који је Црква живјела и функционисала за вријеме царева треба оставити у прошлости. И с те тачке гледишта Цариград је урадио нешто на шта није имао право. Прије свега, ова држава – Украјина – плод је лењинско-стаљинског комунистичког секуларизма. И ова ситуација, болна за украјински народ, хришћански народ, такође је производ унијаћења Украјинаца у XVI вијеку и онога што се с овим народом дешавало 20-их година ХХ вијека. Треба имати у виду и смисао самог назива Украјина. Он је сличан нашој ријечи Крајина – крај. Поставља се питање – крај чега? А с друге стране, Кијев је у прошлости био Мајка-Црква Руске цркве. Затим је центар био премјештен у Владимир, а потом и у Москву. Та непрекидност трајања, тај непрекидни континуитет Православне цркве у Русији почиње у Кијеву, затим иде кроз Владимир и завршава се у Москви. И који је смисао данашње жалбе на нешто што је било у XV, XVI вијеку? Не смије се данас украјинско питање рјешавати на тај начин. Њега заправо треба рјешавати у складу са савременим уређењем те државе, секуларне државе, сличне свим другим секуларним државама на Западу. То су потпуно други односи између држава и нација. Сличан проблем се појавио у Македонији. Тамо су секуларне власти, комунисти, створили тзв. Македонску православну цркву. Тако се и овдје у Црној Гори труде комунисти, насљедници Титовог режима, да створе тзв. Црногорску православну цркву. Црногорске власти су за вријеме комунизма убили овдје 129 свештеника, комунистичка власт убила је митрополита Јоаникија. И ова је власт прва поставила питање о тзв. Црногорској православној цркви. Безбожна власт, атеистичка власт, секуларна власт у секуларној државим гдје је Црква одвојена од државе, мијеша се у унутрашња питања Цркве. Исто то се дешава и у Украјини и у другим државама које су настале после бољшевичке револуције. Црква треба да се труди да уједини друштво и да некако ријеши болно питање Православне Цркве у Украјини. Тамо као Украјинска црква постоје и тзв. унијати, грко-католици, затим тзв. аутокефална Украјинска православна црква и самопроглашена Кијевска патријаршија. Први пут се Цариград, наводно на основу права Енклитона, права жалбе, мијеша у живот друге Помјесне цркве, и то још 300 година након што је престала да важи његова црквена јуриздикција над Украјином. Ријеч је, дакле, о потпуно неразумној појави. Ја се још увијек надам да постоји могућност да се тај Томос не изда, и да не може бити издат без сагласности канонске Цркве. Цариград је као канонску Цркву на територији Украјине признавао само Московску патријаршију. А сад је Цариград признао епископе, који су рашчињени и анатемисани чак од стране једне од Помјесних цркава. Просто је непојмљиво да је Васељенски патријарх могао учинити такво што. Што се тиче мијешања, хоћу да кажем да је јасно да то нису само власти Украјине, и да су та мијешања усмјерена против Русије, и у суштини – против Православља. Успјели су из тих крајева да разједине све. Само је још Православна Црква остала. И сад се те силе, демоснке силе овог свијета, спремају да разједине и Православну Цркву. И успјели су да у томе искористе древну Цариградску патријаршију, да би она искористила право, које јој је припадало у царским временима. У бици за Украјину, т.ј. у подривању темеља Русије види се рука Америке. Причају о мијешању Русије, али како се она мијеша, ако је она сама тамо рођена? Кијевска Русија је тамо рођена и непрекидно се развијала 1030 година. То што западне земље, Европска Унија, и прије свега Америка, распламсавају и подржавају братоубилачке ратове, као што су то радили и код нас на Косову, показује да је све ово што се дешава у Украјини други чин косовске трагедије. Групу злотвора и криминалаца, који брукају албански род, прогласили су властодршцима Косова и признали тзв. независно Косово, а Православна Црква Божја, наша вјековна култура и српски народ одатле су прогнани. Оно што су почели комунисти, продужио је НАТО својим бомбардовањем Србије и Црне Горе. Оно што је у Русији почело доласком бољшевика и убиством царске породице сад доноси ове горке плодове. Ја дубоко жалим што Цариградски патријарх није схватио колико су дубоки и озбиљни ови проблеми. Он је кренуо из добре намјере – да сједини, али ово није пут сједињења, већ само пут продубљивања потешкоћа које су захватиле Украјину, исто као што је и пут стварања дубоког раскола у Православној Цркви, који неће донијети никакве добре плодове, не само код Руса и Украјинаца, већ ни код нас. Јер тај Денисенко је једини који је признао Мираша Дедеића, којег је Цариградска патријаршија рашчинила и анатемисала. Ми смо о томе извијестили Цариградског патријарха, али он није на то одговорио. Наравно, он не признаје Дедеића. Али овим чином, прихватајући оне који све расколе у другим мјестима признају као канонску структуру, он мимо своје воље учвршћује расколе, који подривају јединство Православне Цркве. И то на основу етнофилетизма, који је Црква већ раније осудила. Чак и Критски сабор (штета што Московска патријаршија није учесвовала, али без обзира на то, његове одлуке важе) потврдио решења Сабора из 1872. године, који је осудио етнофилетизам ка јерес и као змијски отров, који руши јединство Цркве. Цариград је потврдио и потписао ово рјешење великог Сабора, а сад управо на основу етнофилетизма, украјинског етнофилетизма који је секуларне природе, и на основу захтјева лица која су се формирала под удицајем бољшевизма (као Макарије), а сада су поклоници бандероваца (украјинских фашиста и бивших нациста) ствара цркву. Да ли је то нормално? Па није. А да не говорим о томе што је Денисенко, као украјински митрополит, претендовао на трон Московског патријарха, па кад га нису изабрали, он је сам себе прогласио патријархом. Такво је његово безумље. Како то може да се прогласи нормалним бес загласности Мајке-Цркве? А Мајка-Црква у Украјини није Цариградска патријаршија, него је то већ више од 300 година – Московска патријаршија. – Недавно је Мило Ђукановић изјавио да је Руска црква ударна песница руских империјалних интереса. Шта је под тим мислио? – То морате њега питати. Вјероватно је мислио на то да се Црногорска митрополија, која овдје постоји већ 800 година, односи према Руској цркви и Русији онако како се према њима односила вјековима, а посебно у вријеме митрополита Данила. Да није било те, како он каже ,,империјалне Русије”, не би било ни Црне Горе. Ни 1878. године, ни касније. Руски цар Николај II спасио је Србију и Црну Гору 1915. и 1916. године, кад је Црна Гора била приморана да капитулира, а краљ Петар је са цијелом српском војском одступао преко Косова до албанског приморја. Тада је руски цар савезницима поставио ултиматум, запријетивши им, да ако не не помогну српској војсци да се спаси (а аустро-угарска војска им је била за петама), Русија ће потписати сепаратни мир с Њемачком и Аустро-Угарском. И зато су савезници морали да пошаљу Србима бродове. Да је Николај II потписао сепаратни мир, не би био убијен, не би убили његову породицу. Кајзер је послао Лењина и подигао револуцију у Петрограду 1917. године. Цар и његова породица су убијени од стране бољшевика, а заправо су их Њемци убили. Царска породица и царска Русија су својим животом платили спасење својих савезника – Србије и Црне Горе. – Дакле, о чему се ради? Каква је то ,,империјалистичка Русија”? – Црна Гора се од 1700. године до данас стварала напорима Русије. И њена просвета, и читаво уређење, све до краља Николе 1918. године, и Митрополија само настављају ту традицију. И никаква империјалистичка Русија се овамо не мијеша. К нама долазе руски епископи, с којима смо недавно у манастиру Дуљево подигли споменик царским страстотрпцима, на ком су уклесани њихови ликови. То је можда најљепши споменик царској породици. Ако је то империјализам… Ја понекад кажем да су то санкције Митрополије против Русије… Господин Ђукановић је у борби против ,,руског империјализма” постао играчка у рукама западноевропске, америчке империје и блока НАТО – оних који су бомбардовали Црну Гору, Србију и Косово, које је било дио Црне Гора кад је она била независна краљевина. А сад је Ђукановић признао Косово, а Руси су покушали да спасе јединство нашег народа и државе. Нажалост, тада Русијом није владао онај, који влада данас, већ његов претходник, који то није разумио. Зато ја не знам на шта Ђукановић мисли кад говори о ,,империјализму”. Додао бих још ово о одлуци Цариграда: ова одлука доноси катастрофу Цариградској патријаршији и јединству Православне Цркве. Зато се ми надамо, да ће се у најскорије вријеме, како је то тражила Московска патријаршија, ово питање ријешити на свеправославном нивоу. Питање Украјине не може да ријеши ниједна Помјесна црква, јер је то питање толико опширно, да захтијева учешће свих Православних цркава. Ово је питање важније од свих о којима се одлучивало на Криту. И због тога чуди став Цариграда, јер се он увијек обраћао другим Помјесним црквама (нпр. за вријеме раскола у Бугарској цркви 1994. године Цариград је позвао представније других Помјесних цркава да канонским путем ријеше проблем раскола), а овдје су се појавиле приче, да ће се, по угледу на украјински преседан, залазећи на територију друге Помјесне цркве, рјешавати и питање везано за Македонску православну цркву. Васељенског патријарха спречава само то што још није испуњен његов захтјев – одрицање од назива ,,Македонска православна црква” (у Украјини му назив ,,Украјинска православна црква” не смета). Он је, ипак, Грк, и бојим се да ће се због тога код њега у македонском питању пројавити грчки етнофилетизам. Ствар је у томе што би то била Македонија, која би се темељила на Александру Македонском и Цару Филишпу, а то је опет питање враћања на комунистичке митове. Као и у Црној Гори, неокомунисти настављају да их развијају. Они су тражили да се Црногорска митрополија, т.ј. Српска православна црква поново региструје, као да ми постојимо од јуче. Закон из 1987. године предвиђа регистрацију само нових вјерских заједница, а не регистрацију традиционалних цркава и вјерских заједница. А сад су наши неокомунисти почели то да траже, и малтене нас прогоне. Код нас живе руски монаси и монахиње, свештеници из Републике Српске и Србије. Не дају им боравишне дозволе, јер нису држављани Црне Горе. То је исти метод који је спроведен у Македонији. Такозваног митрополита црногорског, ког су створили неокомунисти, Дедеића, којег је Цариградска патријаршија рашчинила, признаје само Филарет. И већ много година служе заједно. Како ће сад поступати Цариград, ако је признао Филарета, ког је рашчинила Московска патријаршија? Онда ће морати да призна и онога ко с Филаретом саслужује, а кога је сам Цариград раније рашчинио. Тако да су наша браћа у Цариграду слабо просудила. Молим се Господу да им Он помогне. Такође се молим и да Московска патријаршија и наша браћа у Украјини са смирењем стрпљиво превазиђу нездрави раскол, који није ништа друго, до плод свега што се дешавало, посебно 20-их година ХХ вијека. Црква је једина сила, која је обједињавала те народем а сад демонске силе свијета овога и деструктивне силе унутар Цркве и моћници овога свијета остварују праве империјалистичке циљева. Рат у Украјини већ траје, а сад Цариград треба да потврди да тај рат иде протв Цркве и јединства народа Божјега, и против Русије, као највеће православне земље. То није добро, и ничега доброг ту нема ни за Цариград. Није имао право да начини овакав корак. Постоји још нада да ће се људи вратити разуму и истинском канонском поредку. Као што сам већ рекао, оваквим поступцима Цариград доводи у питање своје првенство. Понављам, он заснива своја дејства на томе што је то царска престоница, а она не постоји од XV вијека. Она више није ни у Русији, ни у Византији. Нема више ни Руске, ни Источноримске империје, али Црква је остала. И она мора да гункционише на здравим јеванђелским начелима, онако како је функционисала прије цара Константина. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Свети Сабор Васељенске Патријаршије донио је историјску одлуку да се дозволи други брак свештеницима, у случају ако се упокоји или ако га напусти његова супруга. Свети Сабор појашњава да се ова одлука не тиче свештеника који напусте своју супругу и желе да се ожене са другом женом. Подвлачи се да ће се сваки случај појединачно испитивати и бити прослеђиван од стране епархијског архијереја Светом Синоду Цариградске Патријаршије који ће давати коначни суд. Такође, света тајна брака за други брак свештеника биће другачија, једна молитва и само у кругу породице. У наредним данима очекује се званично писмо Цариградског Патријарха г. Вартоломеја са детаљима и упуствима везаним за ову одлуку. Са грчког протојереј Никола Гачевић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

У вези са темом: Апелациони суд у Београду укинуо је одлуку о рехабилитацији некадашњег команданта Горске гарде Краљевске војске у отаџбини Николе Калабића и вратио предмет Вишем суду у Ваљеву на поновно одлучивање. Решењем које је данас укинуто, а које је донето у априлу прошле године, био је усвојен захтев Калабићеве породице за његову рехабилитацију, на основу којег је требало да се сматрају ништавим све одлуке државне комисије и решења Среског суда у Мионици којима му је конфискована имовина и одузета грађанска права. Никола Калабић (архивска фотографија) Међутим, Апелациони суд у Београду је укинуо то решење, закључивши да је првостепени суд погрешно применио материјално право при одлучивању, па да је због тога и чињенично стање непотпуно утврђено. "Наиме, из стања из списа предмета следи да је првостепени суд у току поступка ценио правни значај одлука Државне комисије за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача, а то није његов задатак, поготово у овој врсти поступка – ванпарничном поступку", наводи се у одлуци објављеној на сајту суда. Апелациони суд је ваљевском Вишем суду наложио да у поновљеном поступку утврди начин страдања Николе Калабића, јер о томе, како је навео, не постоје поуздани историјски подаци, напомињући да је о томе дужан да одлучује као о "претходном питању". "Ако је покојни Никола Калабић лишен живота из политичког, верског, националног или идеолошког разлога, онда је неопходно утврдити да ли је он извршио или учествовао у извршењу ратног злочина или то није случај. Ово због тога што лице које је извршило или учествовало у извршењу ратних злочина нема право на рехабилитацију по Закону о рехабилитацији", напоменуо је Апелациони суд. Тај закон, како подсећа суд, прописује могућност доказивања да, супротно одлуци Државне комисије која је неко лице прогласила да је ратни злочинац, односно учесник у ратним злочинима, није извршило ратни злочин нити учествовало у његовом извршењу. Апелациони суд у Београду (архивска фотографија) Међутим, у овом случају првостепени суд ту чињеницу није утврђивао, закључио је Апелациони суд. Захтев за рехабилитацију Калабића поднела је његова унука Весна Калабић, тврдећи да није био ратни злочинац, да није издао Дражу Михаиловића јер је стрељан пре њега, као и да је страдао из политичких, националних, а пре свега идеолошких разлога. Након пресуде Среског суда у Мионици из септембра 1946. године, којом је Калабић оглашен за народног непријатеља, конфискована му је имовина. Током четворогодишњег поступка по захтеву за рехабилитацију, Више јавно тужилаштво у Ваљеву противило се рехабилитацији, позивајући се на одредбе Закона по којима се лица која су одлуком Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача током Другог светског рата проглашена ратним злочинцима – не могу рехабилитовати. Калабић је, иначе 2011. године, проглашен умрлим одлуком Основног суда у Ваљеву. Медији су пренели да је Калабићева унука суду доставила тим поводом сведочење пензионисаног свештеника Мијаила Даниловића из Горњег Милановца, који је тврдио да су Калабића убили припадници Озне 19. јануара на Богојављење 1946. у пећини, у кањону реке Градац, недалеко од Ваљева.

На Скупштини Лекарске коморе Србије, одржаној 14.12.2017. због учешћа појединог броја лекара у антивакционалној кампањи или не придржавања календара имунизације у пракси, на предлог Посебног одбора ЛКС за јавно здравље и примарну здравствену заштиту, донета је следећа одлука: Одлука Посебан одбор за јавно здравље и примарну здравствену заштиту у државној пракси ЛКС, са забринутошћу прати однос медија према струци и науци, нарочито када је реч о превентивној медицини а имајући у виду озбиљност ситуације и растући ризик појаве епидемије заразних болести које се могу спречити имунизацијом, неопходно је да све институције здравственог система, у оквиру својих овлашћења утичу на повећање обухвата вакцинисања. Посебан одбор је дужан да на основу чл. 20. тачка 4. Статута Лекарске коморе Србије, упозори органе Коморе и све своје чланове да је : • Одлагање или неспровођење имунизације деце без индикације је потпуно супротно медицинској науци и етици • Чланови Лекарске коморе Србије немају право да супротно медицинској науци и етици иступају и саветују против имунизације • Члан Коморе у обавези је да се у свом раду придржава начела савесности, да се стара о угледу и достојанству професије и да поштује професионалне стандарде и нормативе здравствене делатности. Стручњаци који професионално и посвећено спроводе сва најсавременија научна и стручна сазнања, као и одредбе свих законских прописа из области заштите здравља становништва, континуирано су изложени нападима појединаца и организованих група. Јавни наступи и пропаганда противника вакцинације довеле су нас у ситуацију да смо, нарочито када се ради о ММР вакцини, достигли само дно обухвата у европским размерама. Дошли смо у ситуацију да део грађана прихвата поруке које су супротне медицинској науци и струци, што има озбиљне негативне последице по јавно здравље. Имајући те околности у виду, Посебан одбор за јавно здравље и примарну здравствену заштиту у државној пракси ЛКС, предлаже Управном Одбору и Скупштини ЛКС да предузме следеће кораке: 1. Покрене иницијативу код надлежних државних органа за праћење и сузбијање активности и утицаја појединаца и група које јавно износе и пропагирају ставове који су у супротности научним и стручним сазнањима, као и одредбама свих важећих законских прописа у вези вакцинације. 2. Позове Одбор за здравље и породицу Народне Скупштине, Министарство здравља Србије, САНУ, СЛД и све друге стручне и научне установе, друштва и удружења лекарa и остале здравствене раднике, Медицинске факултете и школе здравствене струке, као и све здравствене установе и приватну праксу, на заједничко деловање у изградњи позитивних ставова према вакцинацији као једном од највећих достигнућа савремене медицине. 3. Позове медије, како штампане тако и електронске, да објективно информишу о ефектима вакцинације и покрену широку здравствено-едукативну медијску кампању о значају имунизације. 4. Да у складу са својим овлашћењима, реагује на активности колега који јавно износе и пропагирају ставове који су у супротности са научним и стручним сазнањима, одредбама свих важећих законских прописа као и етичким кодексом и у складу са статутом ЛКС, кроз органе и тела предузме одговарајуће мере. 5. Инсистира на стриктном поштовању Закона о заштити становништва од заразних болести посебно члана. 32. и да се захтева од Министарства здравља и одговарајућих релевантних институција, онемогућавање уписа невакцинисане деце у предшколске и школске установе, осим у случају постојања медицинских контраиндикација које утврђује доктор медицине одговарајуће специјалности или стручни тим за контраиндикације. 6. Да захтева од Министарства здравља благовремено и континуирано обезбеђивање вакцина из календара обавезне имунизације, установама које спроводе имунизицију. 7. Проширење права из обавезног здравственог осигурања и на препоручене вакцине, чиме би се дала јасна подршка процесу имунизације и допринело даљем оснаживању процеса имунизације против заразних болести које представљају велико оптерећење друштава, пре свега на обољења изазвана пнеумококом, хуманим папилома вирусом, вирусом варичеле. Председник ПО за ЈЗ и ПЗЗ у ДП ЛКС Спец. др мед. Др Сергеј Ив Лазаров View full Странице

Извор:http://www.bg-patriarshia.bg/news.php?id=249763 Насловна илустрација: Копија Богородице Тројеручице из 16. века, најпоштованија икона у Бугарској. На данашњем заседању у Софији Свети Синод Бугарске православне цркве размотрио је писмо Македонске православне цркве у расколу у којој она тражи да јој БПЦ буде "мајка црква". Полазећи од става апостола Павла (I Кор, 26, 12) да је Црква Тело Христово и да када страда један од њених удова страдају сви удови и када се радује један, радују се сви чланови, Свети Синод Бугарске патријаршије је примио на знање захтев из Скопља да буде "мајка црква" Македонској и констатујући да никада није био равнодушан према страдањима Македонске православне цркве, одлучио је да предузме све неопходно у заступању решавање канонског статуса МПЦ пред Помесним православним црквама. У том смислу Синод БПЦ је оформирио "Комисију за преговоре с МПЦ и осталим Помесним црквама у циљу решавања канонског статуса МПЦ", коју чине митрополити: старозагорски Кипријан (председник), и чланови: ловчански Гаврил, пловдивски Николај, западно и средњеевропски Антоније, варенски и великопреславски Јован, неврокопски Серафим, русенски Наум и враченски Григорије. КОМЕНТАР: Синод БПЦ није прихватио тражење МПЦ-ОА да јој буде "мајка -црква", чак и не спомиње одредницу ОА, нити поглавара те цркве у расколу назива архиепископом охридским, нити је прихватио захтев за успостављање евхаристијског јединства, нити за признавање аутокефалије. Али, јесте преузео активно учешће у решавању македонског црквеног питања пред Помесним православним црквама, пре свега у смислу да се реши њен како је то назвао најутицајнији бугарски митрополит ловчански Гаврил "шизматични статус": https://dobrotoliubie.com/2017/11/27/митрополит-гавриил-анулираме-ли-само/ Другим речима, Бугарска патријаршија није на себе преузела да сама решава раскол ("анулира шизму", како се изразио митрополит Гаврил), али је показала добру вољу да помогне у његовом отклањању. То може да радује све којима је истински стало да јединства православних, на Балкану посебно. View full Странице

Ја нигде нисам видео да се ово поштује.

Овај чланак је у оригинално написан на енглеском језику; неке од ставки одражавају православни живот у неправославној средини. У ово доба године, доста људи мисли шта може да промени набоље. Иако новогодишње одлуке баш и нису одлика православне вере, промена засигурно јесте, и одлука да се променимо набоље на основу времена и периода је ипак део нашег литургијског предања. Мени делује савршено прикладно да прилагодиммо културолошки обичај новогодишњих одлука како бисмо постали бољи православни хришћани. У сваком случају, ево неколико предлога за православне хришћане који желе да буду бољи у новој години, неколико промена које сваки православни хришћанин може да примени. (Наравно, све ово треба прилагодити у складу са саветима вашег духовника и парохијског свештеника.) 1. Уозбиљите се што се тиче вашег доласка у цркву (и чешћег доласка) Иако већина оних који читају ово долазе у цркву макар недељом, истина је да, статистички, само 26% православних хришћана у САД долазе у цркву једном недељно (ова статистика се односи само на људе који се укључени у парохијски живот заједнице, а не свих који су крштени као православци; у том случају би статистика била много гора). To је катастрофални постотак. Ако не долазите у цркву сваке недеље, што не почнете? Иако засигурно постоје добри разлози да се не дође у цркву недељом, тих 74% највероватније нема добре изговоре. Ако нисте озбиљни по питању доласка у цркву недељом, време је да се уозбиљите. У питању је вечни живот, не религијски клуб. Ако већ долазите у цркву недељом, онда размислите да одете на макар још једну службу током недеље. Већина парохија служи јутрење или вечерње макар једном недељно (обично суботом навече или недељом ујутру). Шта обично радите док се служе ове службе? Ваш свештеник и други парохијани се тамо моле, и то се моле за вас. Зашто им се не придружите? Нећете зажалити. А када смо код тога... 2. Долазите у црку на време Православне бије лош глас да православци увек касне у цркву. А зашто је то тако? Ми често прихватамо изговор да ми функционишемо по ,,грчком времену" или по ,,сиријском времену,'' али и Грци и Сиријци (и било ко други; убаците овде вашу омиљену националност) некако успеју да се прилагоде да свугде другде стижу на време. Ако можемо да стигнемо на време на посао, на спортски догађај, за биоскоп, код лекара, итд., зашто онда увек каснимо за сусрет са Царем царева? Постоје дешавања за која није битно да ли дођемо у одређеном тренутку - журке, разне друштвене згоде итд., али црквене службе не спадају у њих. Постоји тачно одређен почетак и тачно одређен крај. Ако закасните, закаснили сте, а ако изађете раније, пропуштате нешто. Ваш долазак на време казује свету шта ви то сматрате битним. То је оно што је неодвојиво од вас. Ако касните у цркву, то говори вашој сабраћи парохијанима да цркву и не сматрате тако важном. То се посебно односи на вашу децу. Будите сигурни да ће да вас имитирају у томе. Дођите барем десет минута раније. То ће показати да сте озбиљни. А знате ли шта ће још показати да сте озбиљни? 3. Десетак Ништа не говори да сте озбиљни као давање 10% свог прихода нечему. Давање 10% Богу звучи лудо многим људима, али је то заправо сасвим нормално многим хришћанима - чак и генерацијама. Православци у САД нису навикли да давају десетак или чак неки други постотак, углавном зато што су њихови преци давали њиховим црквама просто тако што су плаћали порез. Ствари тако не функционишу било где у православном свету у енглеском говорном подручју. Ваши порези не помажу вашу цркву (сећам се једне цркве где се један парохијанин саблазнио када је сазнао да би електродистрибуција искључила струју ако црква не плати рачун; ко би могао да уради тако нешто црвки!?). Опет, други парохијани су наследили систем који се заснива на црквеном порезу. Mноги мисле да је давање $500 годишње доста (то је мање од $10/недељно). Али ако у парохији имате 100 породица од којих свака даје $500 годишње, имате годишњи приход од $50.000. Са тиме свештеник не може да се издржава, а камоли да се плаћа цела зграда и њено одржавање. Са друге стране, ако ви не плаћате, ваше неплаћање морају да допуњавају други. Уколико не то раде, свештеник ће бити на социјалном. А знам и доста њих који јесу. Али, ако свака од тих 100 породица има прoсeчну зараду за САД (око $52,000), и све дају десетак, та иста парохија од 100 породица би имала $520.000 да функционише. Чак и да дају 5%, имали би $260.000. У међувремену, ви вероватно много више трошите на кабловску телевизију. Или на интернет. Или на смартфон. Или на ресторане. Или на кафу. Или на многе друге ствари. Најважнија ствар око десетка није да се попуни парохијски буџет или да се подржи свештеник који је ем вредан ем вискообразован. У питању је богослужење. Срце вам је тамо где је благо ваше (Мт. 6:21). Где је ваше благо? Следите новац и наћићете срце. Ако не можете да дајете 10%, дајте 8%. Пробајте 6%. Штагод - само записујте и будите дисциплиновани. Немојте да дајете док вас не заболи, него док не почнете да уживате у томе. 4. Молите се кући Иако све што кажете буде Оче наш пошто устанете (три Оче наша дневно је најстарије познато молитвено правило), приметићете да вам се мења став о томе шта мислите или осећате о својој вери. Она ће вам бити приступачнија и дефинисаће вас више. Што се тиче родитеља - молитва кући има огорман утицај на вашу децу. Ако деца виде родитеље како се моле кући и ако име се (када дође време) придруже у молитви, то ће бити највећи допринос који можете да дате дугорочној духовности ваше деце. Ако не уведете веру у дом, заборавите на то да ће она дугорочно бити битна, било за вас, било за ваше потомство. 5. Певајте у цркви. Стојите више. Хор и појици су тамо да вас воде у молитви, не да вас забављају или да се моле уместо вас. Јесте, могуће је да се молите са њима тихо, али постоји мало ствари које толико духовно оплемењују као што је певање ваших молитви. Ако можете, то и радите. Када смо код тога, што не стојите мало више? Лакше је певати стојећи. А и ту такође постоји то предање од 2000 година у Православној Цркви да се током богослужења стоји. Узгред буди речено. 6. Научите напамет који псалам Учење Светог Писма напамет је одлично из доста разлога, али псалми су посебно моћни јер су сви они молитве. Изаберите ваш омиљени и научите га напамет. Доста православаца воли 50. псалам (,,Помилуј ме, Боже...''). Има их доста па изаберите неки. Изаберите неки кратак или неки дугачак. Само нека буде ваш; и молите га сваки дан. 7. Подржите свог свештеника Да, он треба да ради свој посао и без било каквих речи охрабрења. Тако то раде многи свештеници. То и не би био толики проблем да не слушају стрално жалопојке. Иако неке свештенике (као ја!) не бомбардују жалбама, неки од њих просто не могу да их избегну, чак и ако полажу своје животе за своје парохијане. Чак и ја морам да кажем да добијам више притужби него охрабрујућих речи. Моја сабраћа свештенослужитељи имају иста искуства. Ваш свештеник је људско биће као и што сте ви. Иако он не треба да живи за похвале, можете да му помогнете тако што ћете му рећи да га цените што се труди. Ваш посао није да му кажете да он не треба да живи за похвале - он има свог духовника да му то прича. Ваш посао је да га волите. Охрабривање је део те љубави. Не треба да га засипате комплиментима; само му реците да цените то што он ради. Имам неке људе у мојој парохији који ме охрабрују. Ја не живим само да бих то чуо, али ми то доста значи да наставим да гурам даље, јер ме подсећа да је оно што ја радим заправо битно. Нема ништа боље за здравље парохије него охрабрени свештеник. Ако он осећа да је оно чиме се он бави заправо важно, он ће и волети то да ради. Такође ће се трудити да у томе буде бољи. Тако, иако можда сматрате да он треба да се побољша, најбољи начин да му помогнете у томе је да га надахнете, а не да кукате о њему. 8. Позовите некога у цркву Да ли знате да 82% нецрквених кажу да би дошли да их неко позове? Да ли знате да само 2% чланова цркве годишње позову неког да са њима оде у цркву? Ако ваша парохија изумире (а много православних парохија у САД, посебно на североистоку, и умире), зар не мислите да је крајње време да позовете неког у цркву? Ако је ваша парохија здрава, зар не мислите да је крајње време да она роди још једну здраву парохију? Да ли стварно верујете да сте нашли веру истиниту, да сте видели светлост истиниту и да се примили Духа небесног, као што се пева на крају сваке Литургије? Зашто то онда чувате за себе? Сетите се макар једне особе коју знате која не иде у цркву. Нека вам он или она буде духовни приоритет ове године. Молите се сваки дан за ту особу. И када је време погодно, позовите je. Статистички, вероватније је да ће та особа да пристане. И када позивате неког у цркву, немојте да кажете: ,,Било би лепо да неки пут одеш самном у цркву.'' Неки пут значи никад. Реците: ,,Служимо Литургију у недељу у 9 сати у мојој цркви. Хоћеш самном?'' 9. Посетите манастир Не бисте веровали колико су феноменална ходочашћа у манастир док не одете у један. Постоји пар ствари које нам показују колико је заправо могуће да се буде хришћанин као што је посета људима који се труде да буду управо тo 24 сата дневно, 7 дана у недељи, 365 дана у години. И зар не мислите да људи који се баве молитвом толико можда и немају да кажу нешто паметно о њој? Манастири нису само за монахе и монахиње. Они су за све хришћане. Они нису само духовна уточишта него и духовни ударници. Немојте само да посетите и кажете да сте то отаљали. Развијте однос са неким манастиром. Можда сте стварно благословени и једно од ваше деце приступи манастиру, молећи се баш доста за вас. Ја се надам да ће једно од моје деце тако. 10. Прочитајте Стари Завет Да, ми треба да читамо целу Библију, али је истина заправо да су већина православних хришћана крипто-маркионити - ми не знамо ништа о Старом Завету. Маркион је био јеретик из 2. века који је учио да је Стари Завет књига за Јевреје и да се самим тиме не тиче хришћана. Благо речено није био у праву. Стари Завет се тиче хиљада година припрема пре доласка Исуса Христа. Управо он спрема бину за Његов долазак. Исус је свугде у Старом Завету, али треба да знате како да Га тражите. Стари Завет је препун свакаквих фасцинантних прича, молитви, песама, поезије итд. Ипак, већина нас нема благу представу шта се у њему налази ван Адама и Еве, Ноја и Јоне. А и ту нам вероватно мањкају детаљи. Али ако је Бог припремио свет за долазак Исусов ониме што је чинио у Старом Завету, како можемо и да помислимо да ћемо бити спремни за Његов долазак у наше сопствене животе без исте те припреме? Желите план како да прочитате Библију за годину дана? Ево вам га један. А постоје и други. Ако вам треба помоћ да га целог пређете (посебно пошто је доста обимнији од Новог Завета), зашто не питате вашег свештеника да почнете неко изучавање Библије тако што бисте прелазили неке старозаветне књиге? Њему ће вероватно бити толико драго да ће поскочити у вазод од шока и неће да зна шта да ради од среће. Што нас доводи до следеће тачке. 11. Похађајте веронауку за одрасле Заправо је невероватно колико су православни необразовани по питању сопствене вере. Понекад чујем изговор да је то само за богослове и свештенство, и да је сувише интелектуално, да то превише превазилази просечног парохијанина итд. Али, управо ти исти људи могу да вам дају детаљне информације о правилима и рекордима неког шампионата, шта је њихов најомраженији политичар урадио да разори земљу, шта су последњи трачеви у вези разних познатих личности, и све то у најситније детаље. Али када се бавимо оним што траје целу вечност, одједном смо најглупљи људи на целој Земљи. Немојте тако да се ниподаштавате. Вероватно сте поприлично паметни у вези многих ствари. Зашто не искористите тај исти таленат да се опаметите по питању сопствене вере? Такође је поприлично тачно да је већина протестаната образованијa по питању своје протестантске вере него што су православни у вези своје. Да ли треба просто да верујем да су протестанти тек тако паметнији? Нису. Али они јесу развили целу културу образовања. Култура образовања није искључивo протестантска ствар. Она је и православна, такође. Она је била део нашег предања 2000 година. Али, просто се десило да су неки од нас то заборавили. Време је да се то врати на своје раније место. 13. Волонтирајте Урадите нешто у вашој парохији или вашој заједници што ће бити од користи другима без да ви од тога имате било какву материјалну добит. То радите без да очекује било какво признање. Ваше признање ће доћи од Бога у Његовом Царству. Било које друго признање вам не треба. Не само да ће ваше несебично волонтирање помоћи да буде захвални на свему што вам је Бог дао, него ће бити и пример тога шта значи бити хришћанин вашој деци и вашим пријатељима, и такође ће вам помоћи да будете смирени, нешто за шта сви знамо да је неопходно да уђемо у Царство небеско. 13. Исповедите се Постоји доста православних који се исповедају само једном годишње - или можда чак и никад. Као људи који никада не иду код лекара, то суштински значи да ви мислите да је све у савршеном реду и да вам не треба помоћ. Буквално, то значи да вама не треба дар опроштаја који долази у светој тајни разрешења грехова. Не знам за вас, али ја сам грешник. Под тиме подразумевам да грешим сваки дан. Имам проблем. Ја сам грешник. Ја треба да се суочим са својим гресима директно у исповести. И желим свету тајну исповести која иде заједно с тим. Трудим се да одем једанпут у свака од четири постова (иако признајем да се сам не држим овога правила добро), и увек се плашим пре него што одем, управо јер не волим да мислим о томе како сам грешник. И онда се увек питам зашто ми је требало толико дуго да одем. А заправо је једно дивно искуство. Хвала Богу на исповести. 14. Прочитајте духовно штиво Постоји мало ствари које нас уводе у другу пручу, у други начин гледања на живот, као што је добра књига. Добра духовна књига нам може помоћи да учинимо свој ум да буде као ум Христов. Већина нас нема Христов ум. Ми имамо ум нечег другог. Наши умови су преиспуњени небтним стварима, разбибригама и бригама овог света. Али продужено разматрање о томе шта је добро и истинито и лепо које може да проистекне из доброг духовног штива нам може доста помоћи да све то променимо. И знате ли шта? Та промена нам доноси мир. А то је нешто чега нам свима итекако треба. Ето, то су неке од мојих идеја како да се позитивно променим ове године. Које су ваше? Чланак је написао о. Ендру Стефен Дамик, протојереј православне цркве Св. Павла у Емаусу у Пенсилванији. Оригинални чланак можете прочитати овде. http://saptajibesmrtnika.blogspot.rs/2016/12/NG.html