Претражи Живе Речи Утехе

Доносимо реферат православног богослова Бернара ле Кароа на недавно одржаном научном скупу "Утицај Цариградске патријаршије на судбину Православља у Украјини" (Факултет политичких наука, Центар за руске студије, 17.10.2024). Редакција Поука благодари професору Чаславу Д. Копривици на уступљеном прилогу. Од самог почетка, Црква није познавала други систем осим саборности. Касније, када су се организовале епархије, сваки проблем који се тиче једне епархије решавао је месни епископ, док су проблеми који су укључивали две или више епархија решавали саборно надлежни епископи. Што се тиче односа између поглавара и осталих епископа помесне Цркве, они су дефинисани познатим 34. апостолским каноном, потврђеним од стране Петошестог Васељенског сабора, који гласи: „Епископи сваког народа треба да знају Првога међу њима и да га сматрају главом, и ништа сувишно да не чине без његовог мишљења, него сваки нека чини само оно што се тиче његове епархије и њој подручних места. Али ни онај (Први епископ) нека не чини ништа без знања свију (осталих епископа)“. Видимо овде да је још у првим вековима искључена идеја о власти поглавара над осталим епископима. Чак и ако је Црква на својим саборима у Цариграду и Халкидону одредила ранг патријаршијских катедра, и међу њима „првенство части цариградског епископа“ (1) , не треба заборавити принцип на који указује преподобни Јустин Ћелијски: „Црква је апостолска и саборна једино преко епископа, као глава реалних црквених заједница – епископија. Међутим, остали, историјски настали, и зато променљиви, облици црквене организације Православне Цркве – митрополитски, архиепископски, патријаршијски, пентархијски, аутокефални, аутономни и други, ако их је било или ће их бити, немају и не могу имати пресудан и одлучујући значај у саборном систему Православне Цркве. Штавише, они могу бити и препрека правилном функционисању саборности, ако заклањају и потискују епископални карактер и структуру Цркве и Цркава. Нема сумње, у томе је управо главна разлика између православне и папске еклисиологије“ (2) . Управо зато што је папски тип власти неспојив са саборношћу, папа Римски Григорије Двојеслов (540–604) – на Западу познат као Григорије Велики – протестовао против онога што је сматрао папистичким претензијама са стране цариградског патријарха Св. Јована Посника, који је преузео титулу „васељенског патријарха“. За овог последњег, то је била једноставна титула патријарха царског града, али је у Риму то био схваћено као претензија на универзалну власт над целокупном Црквом. Св. папа Григорије Двојеслов пише: „Ако се један патријарх назове васељенским, одузима се титула патријарха осталима“ […] „Нека сви хришћани одбаце ову богохулну титулу, ову титулу која одузима свештенички част свим јерарсима чим је лудо узурпира један. Ако, дакле, неко узурпира у Цркви титулу која обухвата све вернике, онда ће, о, богохуљење, Васељенска Црква пасти са њим, јер себе назива васељенским!“ И додаје: „Нека буде далеко, далеко од сваке хришћанске душе воља да узурпира било шта што би, и најмање, умањило част његове браће! “ И закључује: „Кажем, без икаквог оклевања, да свако ко се назива васељенским епископом или жели ову титулу, јесте, због своје гордости, предводник Антихриста, јер на тај начин претендује да се уздигне изнад других“. Тако је, одувек, Црква водила борбу против појаве папизма у себи. Ако је то важило за папу римског док је био православан, онда је једнако важи и за садашњег Цариградског патријарха. Нажалост, управо нову теорију развила је Цариградска патријаршија од почетка ХХ века, са патријархом Мелетијем (Метаxакисом) (1871–1935), да би достигла врхунац код садашњег патријарха Вартоломеја (Архонтониса), који тобоже није више „први међу једнакима“ (primus inter pares), него „први без једнаких“ (primus sine paribus), према речима митрополита Цариградске Патријаршије у Америци Елпидофора (Ламбринијадиса). Тако је, одмах по доласку на Цариградски престо, патријарх Мелетије Метаxакис проширио своју јурисдикциону власт, као што је изложио румунски проф. Григорица: „1. марта 1922. године, Мелетије Метаxакис, изабран за васељенског патријарха, једнострано је одлучио патријаршијским томосом да (поново) стави под своју власт грчку дијаспору. Важно је напоменути да ова драстична промена, која је лишила Јеладску Цркву њених легитимних заједница у дијаспори, заправо није била ништа друго до покушај преживљавања Цариградске патријаршије… Тако је, убрзо затим, томосом од 24. марта 1922. године, Мелетије створио и епархију Тијатире за грчке православце Западне Европе. Штавише, позивајући се на 28. канон Халкидонског Сабора, тврдио је да Васељенска Патријаршија има апсолутну власт над целом православном дијаспором, због чега су цариградски патријарси почели себи да дозвољавају директне интервенције чак и у епархије које припадају другим аутокефалним Црквама (то је био случај у Чехословачкој, Пољској, Летонији, Естонији и Финској), или су тврдили да имају право да пастирски управљају свим верницима православне дијаспоре, без обзира на њихов етнички идентитет. У својим поступцима, патријарх Мелетије IV често је био подстакнут или помогнут од стране политичких власти земаља које су желеле да успоставе директну контролу над православном Црквом на својим територијама. Такав став је био у директној супротности са 28. каноном Халкидонског сабора, који врло јасно указује да се под власт ставља Цариградске патријаршије само епархије у Азији, Тракији и Понту“ (3) . На истој линији као и његови претходници и на истим основама претпостављене универзалне јурисдикције, садашњи патријарх Вартоломеј је 1996. године „поново активирао“ унутрашњу аутономију Естонске Цркве која је 1923. године била одвојена од Московске патријаршије и добила затим Томос о аутономији од Цариградске патријаршије, а потом се вратила под јурисдикцију Москве 1940. године. Ово „реактивирање“ довело је до постојања двеју паралелних Цркве на истој територији. које нису евхаристијски општиле и до раскола Естонске Цркве на етничкој основи. Ово је био први корак у правцу онога што данас доживљавамо. Фебруара 1996. године, Руска православна црква прекинула је евхаристијско општење са Цариградском патријаршијом због њеног мешања у њену канонску територију у Естонији. Међутим, након неколико рунди преговора, 1996. године, две патријаршије су постигла компромис, признајући могућност привременог суживота двеју јурисдикција на естонској територији. Парохије су биле слободне да изаберу јурисдикцију којој ће припадати. Евхаристијско општење са Цариградском патријаршијом, које је Руска патријаршија прекинула, обновљено је одлуком на састанку Синода Руске православне Цркве од 16. маја 1996. године. Од 23. фебруара до 16. маја 1996. године, име васељенског патријарха Вартоломеја било је уклоњено из диптиха Московске патријаршије. Митрополит Иларион, бивши председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, објаснио је овај поступак на следећи начин: „Наша Црква је дуго година радије ћутала о овим тужним појавама прошлости, настојала је да љубав покрије грешке које су наша браћа направила, а притом се сећала свог дуга да не мења историјску истину и да чува верност светим канонима. Тако се понашала Руска Црква и деведесетих година, када је Цариград примио у Евхаристијско општење украјинске расколнике у САД и Канади и успоставио паралелну јурисдикцију у Естонији. Ради мира у Цркви, како бисмо избегли велики раскол светске православне породице, и тада смо нашли могућност да сачувамо канонско и литургијско општење са Цариградском Црквом, учинили смо максималнe уступке и сачували крајњу икономију. Но већ тада је било јасно да се не ради о појединачним непријатељским актима, већ о прикривеној изради нове еклисиологије, туђе православном предању“. Међутим, неслагања око ситуације Православне цркве у Естонији имала су далекосежне последице: Руска православна црква се повукла са свих међуправославних форума на којима је Цариградска патријаршија била представљена члановима своје аутономне Естонске Цркве, укључујући са „Мешовите међународне комисије за теолошки дијалог између Римокатоличке цркве и Православне цркве“ (од њеног заседања у Равени 8. октобра 2007. године). Ако је 1996. године и постигнут крхки modus vivendi у Естонији, ситуација се знатно погоршала када је Цариградска патријаршија, на захтев владе председника Порошенка, издала Томос о аутокефалности две расколничких украјинских групација – једној чији је предстојатељ, „митрополит“ Макарије Малетич добио своју хиротонију од „епископа“ који никада није био хиротонисан за епископа, и другој, „патријарх“ Филарет Денисенко, који је имао канонско рукоположење, али је био рашчињен од стране Московске Патриаршије, шта је у своје време признала Цариградска Патриаршија. Ове две групе састављају такозвану „Православну Цркву Украјине“ (ПЦУ) под управом „митрополита“ Епифанија (Думенкa). Последица овог поступка је добро позната: Московска патријаршија је 14. септембра 2018. прекинула општење са Цариградском патријаршијом. Размотримо сада кораке који су довели до овог процеса. Патријарх Вартоломеј је 1. септембра 2018. године изјавио: „Васељенска патријаршија је предузела иницијативу за решавање проблема у складу са овлашћењима која су јој додељена светим канонима и њеном јурисдикционом одговорношћу над Кијевском епархијом, након што је примила захтев украјинске Владе по овом питању, као и поновљене захтеве патријарха Кијевског Филарета“. 14. септембра исте године, Свети синод Руске православне цркве, након што је на ванредној седници разматрао „мере одмазде за именовање екзархā Цариградске патријаршије у Кијеву у оквиру одлуке о додељивању статуса аутокефалности Украјинској православној цркви“, донео је одлуку:  прекид помињања Патријарха Константинопољског Вартоломеја на богослужењима5  прекид саслуживања с јерарсима Цариградске патријаршије.  обустављање учешћа Руске православне цркве на свим Епископским скупштинама [у дијаспори, прим. Б. Л.], теолошким дијалозима, мултилатералним комисијама и другим структурама којима председавају или копредседавају представници Цариградске патријаршије. Упркос претњама које су угрожавале јединство православног света, Цариградска патријаршија је наставила свој пут признавања украјинских расколника. Због тога је патријарх Кирил написао патријарху Вартоломеју 31. децембра 2018. године: „У Вашем писму покушавате да преиспитате значење комплекса докумената [o подређености Кијевске Митрополије Московској патријаршији, прим. Б. Л.] које је 1686. године потписали Ваш претходник, патријарх Дионисије IV и Свети синод Цариградске Цркве. Није било неслагања између наших Цркава око садржаја ових историјских докумената стотинама година. А сада објављујете „укидањe“ Патријаршијске и Синодалне повеље, јер су се „спољни услови променили“. Ваше писмо садржи понављане тврдње о наводној ‘искључивој одговорности’ Цариградске Цркве за доделу аутокефалности ‘и разматрање жалби из других помесних Цркава, у складу са „духовним садржајем” 9. и 17. канона Халкидонског сабора. Међутим, Ваша интерпретација права којe тврдите да поседујете никада није добила општецрквено признање. Против Bашег разумевања апелационих права Цариградског Престола сведочи низ приговора ауторитативних коментатора црквеног права. На пример, истакнути византијски канониста Јован Зонара пише: ‘Цариградски [Патријарх] је признат као судија не уопште над свим митрополитима, већ само над себи подређенима, јер ни митрополити Сирије, ни палестински, ни фенички, ни египатски не изводе се, осим добровољно, на његов суд, већ сиријскй подлежу пресуди Антиохијског Патријарха, палестинскй – Јерусалимског, а египатскима суди Александријски, дакле, они који их рукополажу и којима су подређени. Не признају такву привилегију за Вас и савремене помесне православне Цркве... Вековима је Руска Црква дубоко захвална Светој Цариградској Цркви за њен допринос изградњи светског Православља, за њену улогу у христијанизацији паганске Русије, за њену помоћ у развоју традиција монаштва и духовног образовања. Данас, наши верници, у Украјини и другим земљама, осећају горку разочараност због чињенице да историјска Mајка Црква не чује њихове гласове. Одступите сада од општења са расколницима, одбијте да учествујете у политичкој авантури њихове легализације. Тада ће вас истинска Украјинска православна Црква, коју предводи Његова Блаженство митрополит Кијевски Онуфрије и целе Украјине, благословити, а историја ће вас памтити међу светима Цариградког Престола који су, у најтежим политичким околностима, успели да не изгубе достојанство Цркве и да очувају њено јединство. Ако ипак будете поступили у складу са намером израженом у Вашем писму, заувек ћете изгубити могућност да служите јединству светих Божјих Цркава, престаћете да будете Први у светском Православљу које броји стотине милиона верника, а патње које сте нанели православним Украјинцима пратиће вас на непристрасном Страшном суду Господа нашег и сведочиће пред Њим против Вас“. Упркос томе, 11. октобра 2019. године, Цариградска патријаршија је потврдила своју одлуку о додели аутокефалије Украјинској Цркви, и примању у црквено општење „у садашњем достојанству“, Филарета Денисенка и Макаријa Малетича, о поништавању Повељу 1686. године, којом је Кијевска митрополија пребачена под јурисдикцију Московске патријаршије, те о обнови своје ставропигије у Кијеву. Иако остале аутокефалне Цркве нису прекинуле општење са Цариградом, већина њих није признала „Православну Цркву Украјине“: Антиохија, Јерусалим, Грузија, Србија, Румунија, Бугарска, Албанија, Пољска, Православна црква у Америци, Чешких земаља и Словачке, Македоније. Само три Цркве – све гркојезичне – званично су признале нови ентитет: Александријска патријаршија, Јеладска Црква и Кипарска Црква. Међутим, треба напоменути да су прве две то признале нелегално, без гласања својих епископа. Што се тиче Кипарске и посебно Јеладске Цркве, неки епископи признају „Православну Цркву Украјине“, а други не. Подела је наступила не само међу аутокефалним црквама, већ и унутар њих. У свом писму патријарху Теодору II (Хореваткису) Александријском, датираном 20. јула 2024. године, патријарх Вартоломеј износи читав списак невероватних оптужби против Руске Православне Цркве, између осталог, да је она „одавно променила аутентични црквени поредак [т.ј. поредак у јерархији помесних Цркава (таксис), прим. Б. Л.], Богослужење св. Отаца, црквене уметности иконографије и појања, архитектуру, литургијске одежде, црквене титуле, свете сасуде, традиције, све што је могло бити промењено...“. Треба на крају укратко поменути положај Македонске православне Цркве – Охридске архиепископије. Као што је познато, ова Црква је добила аутокефалност од своје Мајке Цркве, Српске православне Цркве, 5. јуна 2022. године. Иако је ушла у општење са Македонском црквом, Цариградска патријаршија сматра да јој само она,7 под одређеним условима, може доделити аутокефалност. 21. маја 2024. године, предстојатељ Македонске православне цркве – Охридске архиепископије, архиепископ Стефан, прокоментарисао је захтеве Цариградске патријаршије за добијање признања њене аутокефалност од Фанара, које је његова Црква сматрала неприхватљивим. Архиепископ Стефан је набројао три услова која је поставила Цариградска патријаршија за издавање томоса Македонској православној цркви: 1. одрицање Македонске цркве од свог званичног имена; 2. одустајање од јурисдикције над македонском дијаспором; 3. признавање Православне цркве Украјине. Архиепископ Стефан је нагласио да су ова три услова неприхватљива за Македонску православну Цркву. Можемо само поновити ову констатацију Светог Јустина: „Нама је познато из православног духовног искуства шта бива с онима који не примају ничији суд ни расуђивања. Шта се десило са старим Римом када је престао да слуша и да прима братске савете и судове од своје православне браће са Истока, то добро сви знамо. Борећи се само за своје првенство и част и власт над Црквама Божјим, он је отпао од Истине. Јер, по неумитним духовним законима, презрење љубави увек се кажњава лишавањем Истине, а тиме и части“ (4) . Преподобни о. Јустин каже још нешто, што ће бити наша закључна мисао: „Судбина Цркве више није и не може бити у рукама византијског цара и патријарха [...], чак ни у рукама ‘Пентархије’ или уско схваћених ‘Аутокефалија’. Црква се разрасла силом Божјом у низ Помесних Цркава Божјих са милионском паством [...] које никаква ‘суперцрква’ папског типа не може лишити њихове слободе у Господу (видети 8. канон Светог Трећег Васељенског Сабора), јер би то био напад на саму суштину Цркве [...] Вековна борба Православља против римског апсолутизма била је борба за ту и такву слободу Помесне Цркве [...] Зар данас да кренемо путем палог Рима, или неког ‘другог’ или ‘трећег’ њему сличног?“(5) Само аутентична православна еклисиологија, т.ј. саборност, избавиће нас од таквог погубног пута. НАПОМЕНЕ: 1 Канон 3 Другог Васељенског Сабора, id. стр. 87. 2 Преподобни Јустин Ћелијски, О првој предсаборској конференцији у Шамбезију. Сетве и Жетве, Београд, 2007, стр. 675. 3 Georgică Grigoriță, „L’autocéphalie dans l’Église orthodoxe les réalités ecclésiales du XXe siècle. Une analyse canonique“, стр. 543–580 https://books.openedition.org/efr/12443 4 „Сетве и жетве“, стр. 670. 5 О Првој предсаборској конференцији у Шамбезију, „Сетве и Жетве“, op. cit., стр. 677. View full Странице

Научна конференција на тему „Утицај Цариградске патријаршије на судбину православља у Украјини“, на којој су говорили проф. др Зоран Кинђић са Факултета политичких наука Универзитета у Београду, проф. др Зоран Чворовић са Правног факултета Универзитета у Крагујевцу, проф. др Зоран Милошевић са Института за политичке студије, проф. др Олег Солдат са Филозофског факултета Универзитета у Бањој Луци, др Владимир Димитријевић, проф. др Дарко Ристов Ђого са Православног богословског факултета Универзитета у Источном Сарајеву, одржана је на Факултету политичких наука Универзитета у Београду, као и путем платформе Зум. На научном скупу прочитани су и реферати Његовог високопреосвештенства г. Луке митрополита запорошког (УПЦ) и Бернара Ле Кароа. Научну конференцију отворио је проф. др Часлав Копривица у име Центра за руске студије Факултета политичких наука Универзитета у Београду. Он је напоменуо да овај међународни скуп треба да осветли један аспект тренутне кризе, а то је утицај Васељенске патријаршије на процесе и онај део трагедије у Украјини који се тиче православља. На скупу је прочитан реферат Његовог високопреосвештенства г. Луке митрополита запорошког на тему „Украјина као полигон за нову Унију – претње и начини превазилажења“. У реферату се наводи да су напори Васељенске патријаршије, усмерени на пропагирање идеје првог без једнаких, као и активан екуменски дијалог са Римокатоличком црквом, довели до значајних промена у светском православљу. Већ сада се види да ће ова тежња ка уједињењу неизбежно довести до промена у свим аспектима православног живота, укључујући основе веронауке, богослужбену праксу, канонски поредак. На практичном нивоу један од најважнијих механизама процеса уједињења, представљаће одговарајућа идеолошка ограда свештеничких кадрова Православне цркве Украјине, као формирање заједничке богословске базе која оправдава нову Унију. Професор др Зоран Кинђић одражао је предавање на тему „О оптужбама за јерес Руског света и противоптужби за јерес источног папизма“. Он је подсетио да је Цариградски патријарх 2016. године обећао да се неће мешати у унутрашње ствари Руске православне цркве, али је 2018. године учинио потпуно супротно и дао аутокефалност Православној цркви Украјине, а као одговор на то Руска православна црква је прекинула контакте са Цариградском патријаршијом, а касније и са Грчком, Кипарском и Александријском. „Декларација о учењу Руског света појавила се 13. марта 2022. године, где се Руска православна црква напада као да исповеда јерес. Појам Руског света се третира као нешто неправославно, намеће се као да је наизглед изнад универзалног, хришћанског погледа на свет“, рекао је професор Кинђић. Предавање на тему „Два лица исте хипокризије. Оснивање тзв. ПЦУ и прогон УПЦ Московске патријаршије у светлу канона Цркве и Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода“ одржао је проф. др Зоран Чворовић. Он је објаснио да је овај проблем покушао да осветли из угла црквеног и из угла световног права, као и да смо сведоци релативизације норме која доводи до релативизације истине. „Види се хипокризија према кључном правном документу западне цивилизације када су у питању људска права, Европској конвенцији за заштиту људских права и основних слобода, а дужност да се о њој стара има Савет Европе и Суд за људска права у Стразбуру. Сукоб у Украјини има, поред осталих, и значајну црквену димензију која је примодијална у односу, а оружану, јер задире у сферу идентитетске конверзије украјинског становништва, а она је и претходила и омогућила избијање оружане фазе овог конфликта“, навео је професор Чворовић. Професор др Зоран Милошевић говорио је на тему „О континуитету антируског и антиправославног деловања Цариградске патријаршије“. Он се осврнуо на тренутна дешавања и да није први пут да се Фанар умешао у црквене послове других цркава, већ да постоји континуитет. „Пинска конгрегација је ударила на процес завршетка окупљања руских земаља. Велико мешање у новије време започето је и 19. године прошлог века, наговештавајући да на челу свих православаца треба да буде човек који је грчке националности“, истакао је професор Милошевић. Предавање на тему „Украјински рат и раскол – улога Фанара у великом расколу XVII вијека“ одржао је проф. др Олег Солдат. Он је истакао да су фокус његовог излагања два сабора 1656. и 1667. године, кардинални руски комесни сабори. „Истинска руска духовност је принуђена да се повуче, у вештачке егзистенцијалне нише. Ова духовност је у потпуности у нескладу са истинском Русијом, али је она углавном једино што до нас потрошача допире као рускост, а што рускост није и са њом има мало везе“, навео је професор Солдат. Реферат Бернарда Ле Кароа на тему „О садашњем стању у православној цркви у вези са новом еклисиологијом Цариградске патријаршије“ прочитао је проф. др Дарко Ристов Ђого. У реферату се наводи да је још у првим вековима искључена идеја о власти поглавара над осталим епископима. Иако је црква на својим саборима одредила ранг патријаршијских катедри и међу њима првенство Цариградског епископа, не треба заборавити принцип да је црква апостолска и саборна једино преко епископа, као глава реалних црквених заједница епископија. Остали облици црквене организације православне цркве, митрополитски, архиепископски, патријаршијски, аутокефални и други, немају и не могу имати пресудан и одлучујући значај. Предавање на тему „Канонолог Сергије Тројицки о презентацијама Цариградске патријаршије“ одржао је др Владимир Димитријевић. Он је напоменуо да Тројицки не каже да је на страни руске цркве, него на страни канонског поретка и против је претензија руске цркве да замени Цариградску патријаршију. „За Тројицког престоница Византије, има непроцењиво место у историји свих православних народа, нарочито Словена. Нема православног хришћанина који трон цариградског патријарха није признавао за први међу једнакима, међутим, он је, још тридесетих година 20. века, упозоравао да нема сада великог града Светог Константина о коме говоре канони православне цркве, нема центрума православља Цариграда“, казао је др Димитријевић. Професор др Дарко Ристов Ђого одржао је предавање на тему „Цариградска патријаршија и историја цркве на Русе – ко је конструкт, а ко је конструктор?“. Он је истакао да негација идентитета нехеленских цркава понекад има облик непотпуне аутокефалије цркава које нису добиле аутокефалију на васељенским саборима, што би се могло назвати имплицитном негацијом црквеноправног субјективитета и идентитета. „Царство је сваки пут изнова конструисало цркву Константинопоља кроз наратив континуитета и идентитета са старином, а политика је тамо где је јерес прекидала, успостављала те исте токове. Овај манир се наставио и након 1453. године када царства више и није било, Фанар је тада наставио да се понаша као црква коју је империја овластила и да и даље врши улогу арбитра у православљу“, закључио је професор Ристов Ђого. Извор: Одржана научна конференција „Утицај Цариградске патријаршије на судбину православља у Украјини“ – Факултет политичких наука | Универзитет у Београду WWW.FPN.BG.AC.RS View full Странице

Клирик секте анатемисаног распопа Мираша Дедеића, тзв. архимандрит Борис Бојовић, саслуживао је 25. маја 2019. године на Литургији у Кијеву у Златоверхом Манастиру са Митрополитом Француске Емануилом (Адамакисом), из Цариградске Патријаршије. Овај небивали скандал десио се дан после имендана расколничког тзв. Митрополита Кијевског Епифанија (Думенка) а на 19. годишњицу обнове Михајловског Златоверхог Манастира. Тако се догодило да клирик Цариградске Патријаршије саслужује са анатемисаним следбеником секте ЦПЦ тзв. архимандритом Борисом Бојовићем, који се налази под анатемом исте те Цариградске Патријаршије. За Бориса Бојовића се зна да је чак и вршилац дужности заменика анатемисаног распопа Мираша Дедеића, којег је као распопа и лажног црногорског митрополита 1997. године управо Цариградска Патријаршија лишила чина и анатемисала. Како самог Мираша тако и све оне који му следе, што у преводу значи и самог тзв. архимандрита Бориса Бојовића. Наравно, треба прво проверити да ли је Митрополит Галски Емануил уопште и знао са ким литургијски општи. Уколико то није знао па је направио груби превид, треба уследити јавно извињење од Цариградске Патријаршије нашој помесној СПЦ. Уколико до тог извињења од стране Константинопољске Патријаршије не дође, највероватније је да ће Синод СПЦ морати што пре да реагује, и донесе одлуку, да ли ће СПЦ убудуће уопште више саслуживати са Цариградском Патријаршијом. Свакако, онда би се очекивала одлука о престанку евхаристијског заједничарења са Цариградом, јер је немогуће служити са неким ко саслужује са анатемисаним секташима и не каје се због тога. Остаје да се види како ће у наредним данима реаговати Цариградска Патријаршија, посебно у призми долазећих догађаја у Црној Гори, чија је канонска Црква СПЦ, најдиректније угрожена деловањем режима Мила Ђукановића и секте распопа Мираша Дедеића. Нарочито све добија на оштрини ако се има у виду да ће расколник и анатемисани распоп Мираш Дедеић у недељу на Духовдан, можда баш са представницима тзв. Православне цркве Украјине, "хиротонисати" анатемисаног и тзв. архимандрита Бориса Бојовића у чин тзв. епископа секте ЦПЦ. За поуке орг. Игуман Петар (Драгојловић) Извори: https://spzh.news/ru/news/62829-pcu-i-ijerarkhi-fanara-sosluzhili-v-kijeve-s-chernogorskimi-raskolynikami?fbclid=IwAR1jBBVqNuFu4LzXYtfGB5s3FPueCTY6Oh4T93oyAuwWaa1ou2TmhqgeSQc https://portalanalitika.me/clanak/337035/cpc-dobija-cetvrtog-episkopa View full Странице

Посланица поглавара Руске Православне Цркве патријарху Вартоломеју у вези с антиканонским поступцима Цариградске патријаршије у Украјини У одговор на писмо Његове Светости Патријарха цариградског Вартоломеја којим је обавестио у „враћању чина“ украјинским расколнциима и „укидању важности“ документа који има историју дужу од триста година о предаји Кијевске митрополије под јурисдикцију Московске патријаршије, о одржавању у Кијеву „помесног сабора“ неканонских заједница примљених у општење, као и о намери да се у најскорије време друштву основаном на овом скупу да „аутокефалија“ Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Господин Кирил упутио је посланицу у којој је изразио дубоки бол, недоумицу и негодовање због антиканонских поступака Цариградске патријаршије, преноси Патриархија.ru. Његовој Светости Патријарху цариградском Господину Вартоломеју Ваша Светости! С дубоким болом, недоумицом и негодовањем прочитао сам Ваше писмо којим ме обавештавате о најновијим поступцима Цариградске Цркве: о томе да је примила у општење неканонске заједнице Украјине; о „укидању важења“ повеље Патријарха цариградског Дионисија IV, који је Кијевску митрополију предао под јурисдикцију Московске патријаршије, о одржавању у Кијеву „помесног сабора“ неканонских заједница које сте примили у општење; о томе да су оне изабрале „поглавара нове аутокефалне цркве Украјине“; о намери да у најскорије време дате друштву које сте основали статус аутокефалне Помесне Цркве. Поновно сједињење расколника с Црквом представљало би велику радост, како за православце у Украјини, тако и за цео православни свет, кад би се дешавало у складу с одредбама канонског права, у духу мира и Христове љубави. Међутим, садашњи политизовани процес принудног уједињења далек је од норми и духа светих канона. Праћен је чудовишним лажима, а сад већ и насиљем према истинској Украјинској Православној Цркви. А то је управо она Црква милиона украјинских верника коју сте признавали као канонску у свим годинама свог служења све донедавно – а сад се правите као да она не постоји, већ постоје само поједине епархије које су се вратиле под Ваш омофор. Ваши саветодавци су Вас уверавали да је наводно епископат Украјинске Православне Цркве спреман да подржи политички пројекат кијевских власти, да наводно знатан део, десетине канонских епископа чекају само Ваш благослов да напусте своју Цркву. Више пута сам Вас упозоравао да Вас доводе у заблуду. Сад и сами у то можете да се уверите. Такозваном „помесном сабору“ који сте Ви сазвали и на чијем челу се налазила тројка, која се састојала од Вашег представника, самозваног „патријарха“ (који се сад назива „почасним“) и световног лидера украјинске државе, присуствовала су само двојица од 90 епископа Украјинске Православне Цркве. Оно што Ви називате „помесним сабором“ представља скуп расколника који се крије иза имена Свете Цариградске Цркве. Шта је то него легализација украјинског раскола за коју сте јавно обећали да је нећете дозволити? Ви се у својим одлукама позивате на вољу православног народа Украјине који наводно моли Цариградску Цркву за интервенцију. Међутим, управо је воља огромне већине клира и верника, истински црквених људи Украјине подстакла епископат Украјинске Православне Цркве да не одговара на Ваше позиве и да одбије да учествује у такозваном „сабору уједињења“ украјинског раскола. Од двојице епископа Украјинске Православне Цркве које сте упркос канонима примили под своју јурисдикцију само један је био епархијски архијереј. Међутим, клир и паства његове епархије нису прихватили његове поступке. Након што је митрополиту Симеону Синод Украјинске Православне Цркве законито забранио да служи, сви манастири Виницке епархије и огромна већина парохија заједно с клиром и даље се потчињавају новом канонском Архиепископу виницком и барском Варсануфију. Тренутно локалне власти врше притисак на клир епархије и прете да ће се обрачунати са свештеницима, али клирици, монаси и мирјани не желе да опште с архијерејем који је издао њихову Цркву. У надлежности митрополита Александра којег сте поменули, којем је Синод такође забранио да служи у Кијеву, био је само један храм: у његовој заједници је настао конфликт, а већина клирика храма одбила је да служи с архијерејем-отпадником. Принципијелна одлука архијереја Украјинске Православне Цркве да одбију да учествују у лажном сабору који сте окупили не објашњава се митским „притиском Москве“, што би у постојећим политичким условима било и немогуће, већ јединством архипастира са својим клиром и верницима. Овакво јединство се не плаши ни грубог мешања украјинских власти у унутрашњи црквени живот, ни државног притиска на Цркву који је порастао у току последњих месеци. Оно се не може укинути једним потезом пера. Ви у свом писму предузимате покушај да поново размотрите смисао комплекса докумената које су 1686. године потписали Ваш претходник патријарх Дионисије IV и Свети синод Цариградске Цркве. У вези са садржајем ових историјских докумената међу нашим Црквама стотинама година није било несугласица. А Ви сад изјављујете да се „укида важност“ патријаршијске и синодалне повеље, пошто су се „променили спољашњи услови“. Предлагао сам Вам да обавите разговоре у вези с овим питањима ангажујући угледне историчаре, богослове и стручњаке за црквено-канонско право. Одбили сте то позвавши се на то да немате довољно времена. Могу само да изразим жаљење због тога што Ваше разорне одлуке по општецрквено јединство толико много зависе од „спољашњих“, односно од политичких услова, о чему се не устежете да говорите отворено. Ваш допис садржи низ понављања врло спорних тврдњи о томе да Цариградској Цркви наводно припада „искључива одговорност за давање аутокефалије“ и за разматрање апелација других Помесних Цркава у складу са „духовним садржајем“ 9. и 17. правила Халкидонског сабора. Међутим, Ваше тумачење права која Вам наводно припадају никад није било признато у целој Цркви. Против Вашег схватања апелационих права Цариградског престола сведочи читав низ неслагања угледних коментатора црквеног права. Тако истакнути византијски канониста Јован Зонара пише: „Цариградски [патријарх] се не признаје за судију над свим митрополитима уопште, већ само над онима који су му потчињени. Јер ни митропоити Сирије, ни палестински, ни феничански, ни египатски, не позивају се против воље на суд, већ сиријски подлежу суђењу Патријарха антиохијског, палестински – јерусалимског, а египатскима суди александријски који их рукополаже и којем су потчињени.“ Овакву Вашу привилегију не признају ни савремене Помесне Православне Цркве. Међутим, присвајајући ово незаконито право Ви се у датом случају нисте побринули чак ни за поштовање постојећих канонских норми које одређују поступке стране која прихвата апелацију. Познато је да је Михаил Денисенко наставио да служи и након црквених забрана и изопштења из Цркве, чиме је лишио себе права да подноси апелацију и чиме је сам себе осудио по основним нормама канонског права. Изразили сте своју сагласност са рашчињавањем Денисенка, иако сте до тада примили његову прву апелацију. У писму Патријарху московском и целе Русије Алексију II од 31. августа 1992. године саопштили сте: „Наша Света Велика Христова Црква признајући пуноћу искључиве надлежности у вези с овим питањем Ваше Свете Руске Цркве прихвата одлуку Синода о горе реченом, не желећи да причињава било какве потешкоће Вашој сестри-Цркви.“ Свети синод Цариградске Цркве није узео у обзир многобројне проблеме канонског наслеђивања и моралног лика „јерарха“ које је примио у општење, без обзира на то што је раније Цариградска Црква признавала важност одлука ових питања за лечење украјинског раскола и што је добила потребне информације о њима у току преговора делегација наших Цркава. О томе с каквом журбом и непромишљеношћу су разматране апелације украјинских расколника сведочи чињеница да је одлуком Вашег Синода епископски чин „враћен“ Макарију Малетичу. У званичним патријарашким повељама Ви га називате „бившим Митрополитом лавовским“ и он је као такав присуствовао такозваном „сабору уједињења“. Међутим, Макарије Малетич је отишао у раскол као свештеник канонске Цркве, и никад није имао канонску епископску хиротонију. Његова „хиротонија“, исто као и „хиротоније“ значајног дела „епископа“ такозване „Украјинске аутокефалне цркве“ коју је Цариградска Црква примила у општење, преко његових претходника воде порекло до једног архијереја који је лишен чина и који је ове радње обављао заједно са самозванцем Виктором Чекалином, бившим ђаконом Руске Православне Цркве, који никад није био рукоположен чак ни за свештеника. Примање оваквих лица у општење са Црквом без разматрања наведених околности подрива канонску наследност хиротоније и доводи до тешких, деструктивних последица по цело светско православље. Вековима је Руска Црква била дубоко захвална Светој Цариградској Цркви за њен допринос у изградњи светског православља, за њену улогу у хришћанском просвећивању паганске Русије, за помоћ у развоју монашких традиција и духовног образовања. А данас наши верници, како у Украјини, тако и у другим земљама осећају тешко разочарење због тога што историјска Црква-Мајка не чује њихове гласове. У Вашу резиденцију је доношено на стотине хиљада потписа верника Украјине у знак подршке Украјинске Православне Цркве с молбама да не подривате њено јединство. Украјинска власт је покушала да спречи достављање ових писама, а Ви сте их игнорисали. И сада не желите да чујете глас Украјинске Православне Цркве која стоји на прагу нових тешких искушења. Већ сад се архипастири и клир у Украјини под измишљеним поводима позивају на испитивања, уцењују, прети се њиховим блиским људима, врше се претреси у храмовима и становима и врши се притисак на породицу и децу. Ових дана је ступио на снагу закон који има за циљ да Украјинску Православну Цркву лиши њеног имена како би под обличјем „добровољног преласка заједница“ било извршено насилно запоседање њених храмова. Да ли тако видите уједињење православаца Украјине? О плановима Цариградске Цркве о легализацији раскола у Украјини разговарао сам с Вама и насамо, и у присуству малобројних сведока. А сада, када су сви ови планови у великој мери реализовани можда Вам се последњи пут обраћам пред лицем целе Православне Цркве. Поступајући тако руководим се заповешћу Господа нашег Исуса Христа: Ако ли ти згреши брат твој, иди и покарај га насамо... ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три сведока остане свака реч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт. 18: 15-17). Диптих свјатеших патријараха цариградских броји на десетине имена великих богослова, подвижника и учитеља побожности. Свети Григорије Богослов, Јован Златоусти, Прокл, Флавијан Исповедник, Јован IV Испосник, Тарасије, Методије, Фотије и многи други су својим служењем прославили Свету Цариградску Цркву. Али било је и оних који су је срамотили. Не уписујте своје до сада поштовано име на списак неславних епископа Цариграда, као што су Несторије, иконоборци Анастасије, Јован VII и Теодот, унијати Јосиф II, Митрофан II Мајкоубица и Григорије III Мама. Одмах одступите од општења с расколницима, одреците се учествовања у политичкој авантури њихове легализације. И тада ће Вас истинска Православна Црква Украјине на челу са Његовим Блаженством Митрополитом кијевским и целе Украјине Онуфријем благословити, а историја ће сачувати сећање на Вас међу светитељима Цариградског престола који су у најтежим политичким условима умели да одрже углед Цркве и да сачувају њено јединство. Ако пак поступите у складу с намерама које сте навели у свом писму, заувек ћете изгубити могућност да служите јединству светих Божијих Цркава, престаћете да будете Први у православном свету који броји на стотине милиона верника, а страдања која нанесете православним Украјинцима пратиће Вас на Страшном суду непоткупљивог Господа нашег и сведочиће пред Њим против Вас. Свим срцем се молим да се то не деси. Још није касно да се зауставите. + КИРИЛ, ПАТРИЈАРХ МОСКОВСКИ И ЦЕЛЕ РУСИЈЕ http://www.pravoslavie.ru/srpska/118366.htm?fbclid=IwAR262R2F8npmENv2QzgJH5eKc19pF-7ad84ebK7ewYm6kBX5JhbmN97YzoE

Дана 13.11.2018. у Свето-Успенској Кијево Печорској лаври одржано је заседање Архијерејског Сабора Украјинске православне цркве. Сабору је председавао митополит кијевски и све Украјине г. Онфурије, а у његовом раду учествовала су 83 епархијска и викарна архијереја УПЦ, од њих укупно 90. Сабор је донео посебне Одлуке и Изјаву. У одлукама Сабора констатује се да је Украјинска православна црква једина која делује на целој територији земље и да располаже свом независношчу и слободом у раду која јој је потребна. Украјинска Црква се увек залагала за превазилажење раскола, али не по цену да се Црква претвори у пропагандно средство политичара. Осуђује се неканонско мешање Константинопољске патријаршије на територији друге Помесне цркве. Одлуке Цариградског Синода од 11.10. о.г. су антиканонске и као такве неважеће. Проширење јурисдикциције Константинопољске цркве на Украјину је засновано на спекулацији црквено - историјским фактима. Прихватање расколника у архијерејском сану је незабележено у црквеној историји. Ниједан раскол није превазиђен његовом простом легализацијом. Константинопољ је прихватањем оваквих група сам отишао у раскол и Украјинска православна црква прекида општење с њим. Даље је, ипак, упућен позив, Констанопољском патријархату, да се у саборном сагласју свих помесних цркава укључи у дијалог са Украјинском православном црквом. Посебно је наглашено да ће УПЦ бранити своје регистровано име, будући да постоје бројне изјаве државних званичника да ће јој, по обједињавању расколника, бити наметнуто октроисано име "Руска православна црква у Украјини". У посебној Изјави се истиче да је сусрет са председником Украјине Пјотром Порошенком, који је био планиран за данас, могућ само на црквеној територији, а не у световним просторима, због очигледног сврставања украјинских власти на расколничку страну. Председник Украјине Порошенко није прихватио да дође у Кијевско Печорску лавру, саопштено је на крају. Извор:https://pravoslavie.ru/117229.html View full Странице

Став Српске Православне Цркве о црквеној кризи у Украјини после најновијих одлука Цариградске Патријаршије Дводневно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве (6. – 7. новембар текуће године) било је посвећено трима главним темама – стању на Косову и у Метохији, унапређењу школства и просвете у Српској Православној Цркви и црквеној кризи у Украјини после најновијих одлука Цариградске Патријаршије. Своје виђење стања на Косову и Метохији, као и перспективу борбе за очување те мученичке српске покрајине у саставу Србије у условима непрестаних провокација вођства лажне државе и сталних притисака великих западних сила, Сабор је предочио нашој јавности посебним саопштењем. Њој је мање-више већ позната и делатност Сабора на пољу црквеног школства и просвете, али саборски став по питању Цркве у Украјини само делимично. Разлог за то је чињеница да је о саборском ставу требало најпре службено обавестити све Православне Цркве, почевши од Цариградске и Московске Патријаршије, и то на одговарајућим језицима (грчки, руски и енглески), а за тај посао је било потребно извесно време. Пошто је то учињено, сада је тренутак да се став Српске Православне цркве изнесе у целости пред нашу јавност. Сабор најпре са жаљењем констатује да је Цариградска Патријаршија донела канонски неутемељену одлуку да рехабилитује и за епископе призна двојицу вођâ расколничких групација у Украјини, Филарета Денисенка и Макарија Малетича, заједно са њиховим епископатом и клиром, од којих је први својевремено канонски лишен чина, а потом искључен из црквене заједнице и подвргнут анатеми, а други је ионако лишен апостолског прејемства као духовни изданак секте такозваних самосветих, због чега Свети Архијерејски Сабор ту одлуку цариградског Синода сматра необавезујућом за Српску Православну Цркву. Сабор не признаје наведене личности и њихове следбенике за православне епископе и клирике и, следствено, не прихвата литургијско и канонско општење са њима и њиховим присталицама. И на крају, Сабор предлаже Цариградској Патријаршији и свим осталим помесним аутокефалним Православним Црквама да се питање аутокефалије и питање православне дијаспоре што скорије размотре на свеправославном сабору, како би се потврдили и оснажили саборност и јединство Православне Цркве и убудуће избегла искушења као што је ово кроз које сада пролази свето Православље. Епископ бачки Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве http://www.spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini_posle_najnovijih_odluka_carigradske_patrij

Због неканонских поступака Фанара према Украјинској Православној Цркви парохија храма Рођења Христовог и Николаја Чудотворца у Фиренци у Италији, прешла је из јурисдикције Цариградске патријаршије у Руску Православну Заграничну Цркву, преноси Седмица.Ru позивајући се на Интерфакс-Религија. „После антиканонских одлука које је патријарх Вартоломеј донео 11. октобра престали смо да га помињемо. Овим одлукама патријарха Вартоломеја Православна Црква Украјине на челу с митрополитом Онуфријем постаје прогоњена,“ – изјавио је старешина храма протојереј Георгије Блатински. Једногласна подршка одлуке о преласку у јурисдикцију РПЗЦ изражена је на заједничком састанку парохијана којем је присуствовало преко сто људи. Сад се у храму на богослужењу помиње Митрополит источноамерички и њујоршки Иларион, поглавар Руске Православне Заграничне Цркве. Храм Рођења Христовог и Николаја Чудотворца у Фиренци саграђен је на иницијативу руских емиграната 1903. године. Од 1927. године налазио се у јурисдикцији Руских православних цркава у Западној Европи (такозвани руски егзархат Цариградске Православне Цркве). Подсетићемо да је раније у знак солидарности с канонском Украјинском Православном Црквом Цариградску патријаршију напустио старешина Успењског храма у Блуфилду (Западна Вирџинија, САД) свештеник Марк Тајсон. Са руског Марина Тодић Православие.ру View full Странице

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 5. јуна 2018. године у Патријаршији српској у Београду делегацију Цариградске Патријаршије предвођену Његовим Високопреосвештенством Митрополитом галским г. Емануилом (Адамакисом). Његово Високопреосвештенство Митрополит галски г. Емануил је захвалио Његовој Светости на срдачном пријему током кога је вођен разговор на тему актуелних односа помесних Православних Цркава. Патријарх српски г. Иринеј заблагодарио је Високопреосвећеном Митрополиту на посети и његовим напорима на укрепљењу блиских веза између Цариградске Патријаршије и Српске Православне Цркве. Пријему су присуствовали Његово Високопреосвештенство Митрополит смирнски г. Вартоломеј, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј и шеф Кабинета Патријарха српског ђакон др Александар Прашчевић. Извор: Српска Православна Црква View full Странице