Претражи Живе Речи Утехе

Потпуно неоправдано помињање Српске Православне Цркве у Резолуцији Европског парламента о спољном уплитању у све демократске процесе у Европској унији, укључујући дезинформисање, засновано искључиво на дубоким историјским предрасудама и тенденциозно креираним стереотипима није изненађујуће, али, свакако, јесте дубоко разочаравајуће за нас. Стављање Српске Православне Цркве у улогу узрочника „напетости међу етничким групама на западном Балкану како би распирила сукобе и поделила заједнице“, потпуно је супротно чињеницама и залагању Цркве у свакодневном животу и стога такав став одлучно одбијамо. Црква се без престанка моли за мир, гради мир и подстиче свој верни народ да зацељује ране прошлости, унапређује поверење и гради мостове сарадње са суседима, без обзира на то како се моле и ком народу припадају. Квалификовање Српске Православне Цркве у односној Резолуцији, супротно овим необоривим и опште познатим чињеницама, даje нетачну слику и резултате који нису у складу са циљевима због којих је основана и постоји Европска унија, судећи бар по њеним прокламованим начелима и званичним документима, а то су мир, правда и слобода за све. Дужни смо да појаснимо и заиста зачуђујуће стављање у негативан контекст питања заштите традиционалних породичних вредности, за које се Српска Црква залаже на исти начин како то заиста чини и Руска Православна Црква, као и све остале помесне Православне Цркве без изузетка, али, ни најмање различито, и Католичка Црква, као и неке Цркве Реформације. О томе сведочи, на пример, заједничка изјава папе Фрање и патријарха Кирила дата на Куби, као и низ изјава које је папа Фрања, као и његови претходници, дао заједно са патријархом Вартоломејем, којима и католици и православни заједно реафирмишу породицу као природно средиште живота човека и друштва. Слична начела о браку налазимо и у исламу, као, наравно, и у јудаизму. За Српску Православну Цркву ово су елементарне и уједно универзалне антрополошке вредности на којима опстаје или пада не нека нација, држава или унија него људска цивилизација, тако да се не могу мењати у зависности од мишљења било ког политичког форума или друштвене групе. Црква, како у свом бићу тако и у својој друштвеној делатности, није по себи ни конзервативна ни либерална. Она не чува ни стари систем вредности зато што је стар нити убрзано хрли да прихвати нови приступ човеку и окружењу у којем он живи, и то зато што је нов. Насупрот томе, својим јеванђелским и христоцентричним системом вредности Црква је, независно од времена и простора, увек савремена. То значи, да она у сваком времену припада вечности и свом времену, увек сведочећи неповредивост достојанства човека као иконе Божије, и труди се да учествује у свему ономе што је добро, истинско, честито и непролазно, заснивајући то на непролазности речи њене Главе и Утемељитеља, Христа Спаситеља. Подједнако је тешко разумети зашто се у поменутој Резолуцији као споран помиње однос између државе и Цркве. Свако ко се имало интересује за ово питање зна да се Српска Православна Црква залаже, што је у доброј мери уређено конкретним законима у државама где врши своју мисију, за начело кооперативне одвојености Цркве и државе. Овакво делање Српске Православне Цркве засновано је на демократским принципима и процедурама и то ради добра свих – државе, Цркве и свих грађана – без обзира на то да ли су верници или нису. Да ли треба подсећати да је управо такво уређење заступљено и у државама Европске уније у чијем парламенту је донесена Резолуција? Напослетку, нити постоји нити може да постоји уплитање, било са Истока било са Запада, у фундаментална питања мира и саживота, која се налазе у средишту интересовања, рада и ангажовања Српске Православне Цркве. Црква ће наставити да се једином Миротворцу, Христу Распетом и Васкрслом, моли за мир међу људима који живе на овом простору и за мир свега света. СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 31. октобра 2021. године у Патријаршијском двору у Београду председницу Представничког дома Републике Кипар госпођу Аниту Димитрију. Предстојатељ Српске Православне Цркве је, у срдачном и пријатељском разговору са председницом кипарског парламента, нагласио велики значај даљег унапређења узајамног поштовања и љубави између два братска православна нарада и две државе. Патријарх је такође истакао да, с обзиром на сличне историје, па и слична искушења наше две земље морају као основни правац деловања имати мир и очување мира. У том смислу саговорници су показали највиши степен разумевања за проблеме који постоје, с обзиром на то да су делови територија обе земље насилно заузети, а православно становништво протерано, као и да и у Републици Кипар и у Републици Србији постоји свест да решавање свих проблема мирним путем мора бити на првом месту. Госпођа Анита Димитрију је захвалила Његовој Светости на пријему и позвала га да посети Кипар. Састанку су присуствовали амбасадор Републике Кипра у Србији господин Димитриос Теофилакту, као и сарадници Представничког дома Републике Кипар. Извор: Инфо-служба СПЦ

Једини споменик српско-византијске архитектуре у Јужној и Централној Америци, храм Рођења Пресвете Богородице у Буенос Ајресу, одлуком скупштине аргентинске престонице проглашен је местом од културног значаја. У одлуци парламента града пише да је одлука донета у част обележавања 800 година од оснивања аутокефалне Српске Православне Цркве. Храм у аргентинској престоници је седиште Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке, формиране 26. маја 2011. године одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Она има 17 парохија у Аргентини, Бразилу, Венецуели, Доминиканској Републици, Еквадору, Перуу и Чилеу. Први администратор Епархије био је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, а од јуна 2018. године њоме управља владика Кирило Бојовић. Посматрајући ове податке, чини се да српска емиграција и Црква у Аргентини постоје тек однедавно. Али истина је другачија - стари српски емигранти су 1985. године купили земљиште за храм, а камен темељац положен је наредне године. Цркву су 1995. године освештали свештеници Српске Православне Цркве, у присуству великог броја српских верника, Руса, Сиријаца из Антиохије и Грка. О томе се у матици мало зна, јер је и српска емиграција у Латинској Америци била занемарена из, првенствено, политичких разлога иако она у том делу Новог света опстаје дуже од века. Први православни српски досељеници у Аргентину били су поморци из тадашње Аустроугарске, из Далмације и Боке Которске. Бежећи од сиромаштва, убрзо су им се придружили сународници из планина у морском залеђу, из Херцеговине, Црне, Горе и Лике. Затим су им се придружили и Срби из Паноније и имигранати из Кнежевине Србије. Усамљеним пионирима расутим по аргентинским пространствима није било лако да одрже национални идентитет и зато су брже асимиловани. Досељеници у градовима били су боље повезани, и у време када се сањало о националном ослобођењу Јужних Словена, они су оснивали "славјанске одборе". После 1918. године, заједништво јужнословенске емиграције није било дугог века. После Другог светског рата стиже нови велики имигрантски талас, овог пута претежно мотивисан политичким разлозима или страхом од суда за ратне злочине. Аргентина је тада постала уточиште дојучерашњих прогонитеља и прогоњених. Јеврејима који су овде уочи рата долазили бежећи од нацизма, сада су се придружили бивши Хитлерови војници. Уз хрватске усташе, које су биле најбројније, стизала је српска емиграција из четничких формација и грађанство које је бежало од комунизма. Последњи талас емиграната, међу којима је највише високообразованих стручњака, покренуо се деведесетих и још увек траје. Они су постали водећи амбасадори српске културе, који потомке старих емиграната подучавају српском језику, а главно место окупљања дијаспоре је Саборна црква у Буенос Ајресу током великих свечаности. Саборни Богородичин храм у Буенос Ајресу изградила је од 1986. до 1995. године српска дијаспора у Аргентини, а највећи донатор био је др Боривоје Абрамовић. Пројектом је управљао протођакон Никола М. Радиш. У одлуци скупштине Буенос Ајреса се налашава: Главни циљ српске верске заједнице био је да се направи изузетан допринос граду Буенос Ајресу миленијумском српском културом. Изабран је да се репродукује драгуљ српске византијске сакралне архитектуре, црква коју је подигао српски краљ Милутин 1314. године у манастиру Студеница у Србији. Извор: Српска Православна Црква