Претражи Живе Речи Утехе

Драгомир Анђелковић: На ивици националног понора 10. јануара 2020. На ивици националног понора Несувисло држање официјелног Београда у о околностима када је СПЦ у Црној Гори под ударом тамошњег опскурног режима, поново намеће питање колико је Србија у канџама лобиста Мила Ђукановића и криминално-пословних картела повезаних са њим? И куда нас то води? Сви знамо шта проусташка и зеленашка власт у Црној Гори – ништа мање него што су то били Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија – жели да постигне на националном плану. Циљ јој је потпуно затирање српских корена земље на чијем је челу, те постепено али потпуно асимилирање и даље декларисаних Срба, односно заокруживање новоствореног црногорског тзв. националног идентитета на темељу супротности вредностима којима су вековима били одани преци данашњих Црногораца. ИДЕНТИТЕТСКИ ПОКОЉ Ради тога се од стране званичне Црне Горе чини готово све оно што је радила НДХ, само на мек, постмодеран начин. Од класичног, тако смо стигли до идентитетског геноцида, заснованог на разним видовима дискриминације и притиска на грађане Црне Горе који се изјашњавају као Срби или не скривају своје српске корене, и на прогону српског језика, културе и цркве. Све то је скопчано са готово тоталитарном пропагандом срачунатом на дубинско испирање мозгова. Актуелна офанзива против СПЦ – несумњиво најзначајније српске не само верске већ и националне институцију у Црној Гори (али и генерално) – логичан је елемент у пакленом мозаику који слаже Ђукановић са својим помагачима. План је да на следећем попису становништва – који ће бити спроведен током већ недалеке 2021. године – број Срба буде преполовљен, а оних који се не плаше да кажу да је њихов матерњи језик српски, смањен за око 30 процената. Да би тако и било припрема се нова пописна методологија која би олакшала фалсификовање резултата али се и интензивира прогон Српске православне цркве и политичких чиниоца у Црној Гори који су препрека окончању идентитетског геноцида над Србима и српством. БЕОГРАДСКО ИЗИГРАВАЊЕ НОЈА Док се наведено дешава и припрема у Црној Гори, званична Србија је пасивна. Исто важи и за Патријаршију. Није довољно да јадикују над оним што се дешава. Такође и позерске али стерилне реакције ту ништа не значе. Оне су само део политичког театра, чини се намењеног анестезирању грађана Србије. У поређењу са оним што сада ради политичка и црквена власт у Београду (а другој није оправдање то да је под притиском државног врха као ни њему да му прети Милова хидра или њени глобални заштитници), понашање њихових претходника из времена Недићеве Србије (и то у много тежим условима и са много мање полуга моћи) на пољу борбе за заштиту Срба и српских интереса ван Србије, делује изузетно патриотски. При томе да нагласим: за српство је једнак губитак када неко Србе потире путем идентитетског геноцида као и када то чини на класично-геноцидни начин као Павелић. Попис као и нож чини да нестајемо. Државни и црквени врх на подручју Србије – која је и по уставу национална држава српског народа па је и дужна да га штити и када се не ради о њеним грађанима – то прилично неактивно посматра. Понављам то још једном. А много тога би могли да учине. При томе не мислим на било шта што излази из оквира међународног права и савремених цивилизацијских стандарда. То знају и они који код нас на критику одговарају манипулативним питањима и констатацијама: „Зар треба да ратујемо?“ „Испровоцираћемо реакцију НАТО-а.“ „Отераћемо стране инвеститоре од којих зависи будућност нашег народа.“ „Што нешто није учињено када се Црна Гора одвајала?“ Све су то глупости. Србија данас много тога може да учини на миран али аргументован начин, али то не чини из неког разлога. Српско питање у Црној Гори одавано је морало да буде са наше стране официјелно интернационализовано. Према европским стандардима националне заједнице морају адекватно свом броју да буду заступљене у државној управи. У црногорској администрацији на централном нивоу има и мање од 5 посто Срба (у њиховој државној безбедности њих и нема) а са локалном управом свега око 8 процената припадника нашег народа је запослено у јавним структурама, иако је његов удео (говорим о људима који имају храбрости да се јавно попишу и испоље као Срби) у популацији Црне Горе око 30 одсто. И да ли је Србија то питање покренула пред Европском унијом? Није чак ни површно а камоли озбиљно како је дужна да то учини. ЗНАЧАЈ ГЛОБАЛНОГ НАСТУПА Исто важи и за тренутни осорни насртај црногорске државе на имовину СПЦ, односно стварање „законских“ основа за предстојећу њену отимачину, само што је ту суодговоран и наш црквени врх. Држава или Црква већ су морале да се поводом тога обрате Организацији за европску безбедност (ОЕБС), Савету Европе, институцијама ЕУ, Уједињеним нацијама. Свим међународним форумима где постоји могућност да се тако нешто учини (а на многим местима и те како она постоји). При томе наш наступ тамо треба да буде правно утемељен, смирен и неострашћен али упоран. Таква акција не би могла да не да резултат с обзиром шта Подгорица ради. И они који су јој склони тада не би могли потпуно да игноришу њено, у бољшевичком духу насилно те демократском (па чак и квазидемократском) амбијенту у потпуности противно, понашање. Наравно, да би тако уистину и било, акција Србије не сме да буде само институционална. Важна је и легитимна међународна пропагандна активност. Наша власт прилично добро уме да реагује на том пољу када се осети угроженом. Налази разне канале како би преко најугледнијих светских медија пласирала поруке које жели. Зашто онда преко новинара са којима има линкове, путем директних огласа али и кроз разне видове сарадње са нашом дијаспором, у неким европским и америчким средствима масовног информисања не би било покренуто питање антицивилизацијског насртаја на имовину СПЦ у Црној Гори? Ако нешто запад разуме то је значај владавине права у контексту имовинских односа. А да не буде дилеме, у Црној Гори се буквално ради о ономе што су чинили бољшевици. Иде се на то да све цркве, манастири и друга имовина СПЦ настала пре 1918. буде конфискована. Тако су комунисти поступали са онима које су прогласили „народним непријатељима“. Нема ту ни трунке права, демократске процедуре, владавине закона. Ради се о тоталитарној отимачини која се надвила над светињама СПЦ. И то Србија – јасно и гласно, каналима далеког домета – свима у свету мора да каже. То укључује и непосредно информисање разних компанија које послују у Црној Гори, од ланаца хотела па надаље. Јер, као што тамошњи режим комунистичке провенијенције (на то обавезно мора да се укаже европској и америчкој пословној и широј јавности) сада покушава да отме црквену имовину, сутра ће можда покушати исто да учини са поседима страних инвеститора. Када се једном сруши имовинска сигурност, свако може да дође на ред за конфискацију. Верујте ми, таква аргументација упућена од страна званичне Србије или врха СПЦ – у форми директних писама управама компанија које раде или намеравају да раде у Црној Гори, преко медијских наступа и огласа у водећим светским пословним новинама – привукла би велику пажњу и нанела озбиљну штету властима Црне Горе. Ни НАТО ту не би много могао да помогне. Имовина је многима изнад свега. ЂУКАНОВИЋЕВ ЛОБИ У СРБИЈИ Београд је дужан да тако, на продуктиван начин поступи. Стерилне ствари које се уместо тога чине како би био створен привид да се нешто ради – мало значе. То што ће медији под контролом власти да се свађају са званичном Подгорицом, то што ће тако поступати наши лидери – како би то рекао наш народ – „мачку о реп“. Од тога нико нема користи осим црногорског и овдашњег естаблишмента. Једни другима, по принципу „што смо им скресали“, пумпају патриотски рејтинг и ништа више од тога, а црногорски антисрпски воз иде све даље и даље. Да ствари буду и горе неки београдски таблоиди и електронски медији који се везују за власт, поступају шизофрено. Један дан нападају Мила Ђукановића и његов режим а други дан – и то у околностима када и руски патријарх истиче митрополита црногорско-приморског као кључног браниоца православља у Црној Гори и позива на солидарност са Српском црквом у тој земљи – брутално и примитивно блате Амфилохија. Делује да то наилази и на одобравање и неких црквених кругова у Србији. Да не идеализујемо „вођство“ СПЦ (ма где оно било), и ту постоје различите фракције, интереси, комбинације и са њима повезане ниске страсти. Тако је и у другим црквеним структурама, од Ватикана до Москве. Али нека граница, као и када се ради о државном врху, не сме да се пређе, а њу чини све оно што угрожава опстанак нашег народа. Он је данас суштински угрожен у Црној Гори и у таквим околностима све наше унутрашње, црквене или политичке, „ратне секире“, морају да се бар привремено закопају. Сада је једино битна одбрана националних интереса а тренутно се она прелама преко судбине СПЦ у Црној Гори. Ко то не види или неће да види, или је обневидео од егоизма и лично-клановске острашћености или је и директно (а не само индиректно) у функцији пословно-криминалне хидре повезане са Милом Ђукановићем, а врло присутне у разним друштвеним сферама Србије. Колико су оне активне на плану креирања јавног мнења код нас и посебно друштвеног контекста у вези са најновијим дешавањима у Црној Гори, види се по низу потеза које закулисно повлаче. Тзв. „Aпeл 88“, кojим je нeкoликo дeсeтинa jaвних личнoсти из Србије и рeгиoнa oсудилo угрoжaвaњa Црнe Гoрe oд стрaнe звaничнoг Бeoгрaдa, очито је инициран од стране Ђукановићевог лобија. Циљ је да и оно мало што Србија предузима, пре свега за потребе јавности у Србији и Црној Гори, буде представљено као сувише много. Тако су лансирани и многи (ако не баш и сви) напади на митрополита Амфилохија из редова не само анти-Србије већ и лажних патриота или макар патриотских корисних идиота. Ако њему може (као и многим другим владикама а камоли политичарима) штошта да се замери, ако је и правио грешке – сада је то небитно. Преусмеравање пажње на крајње негативан начин на њега, има за циљ да збуни и пасивизира јавност Србије и да се пошаље поруку православном народу Црне Горе, окупљеном око Митрополије, да је Србија незаинтересована за његову судбину. То треба да допринесе његовој деморализацији. СУДБОНОСНА ДИЛЕМА И то није све: агенти утицаја (али и агенти на класичан начин) подгоричког режима инфилтрирани су у бројне владајуће и опозиционе партије (у оснивању неких странака, и то из владајућег блока, како се сматра, Ђукановић је из својих рачуна имао значајну улогу) и државне институције, од оних из безбедностно-обавештајне сфере до оних повезаних са усмеравањем привредних токова. Што се тиче самог врха власти, он то не може не да не зна, већ и да у некој мери у пакленим играма људи повезаних са поглавником Црне Горе не учествује. Питање је само да ли колаборира из лично-партијских интереса, настојећи да купи време пре него што макар по питању одбране српских интереса у Црној Гори крене својим путем, или су ствари, на овај или онај начин, и много горе. Сагледајмо то на примеру тзв. „Апела 88“. Ту уз разне излапеле и истрошене али и даље аутентичне тзв. другосрбијацне, има и много оних који су у разним комбинацијама са садашњом влашћу. Од корисника синекура које она додељује за ћутање или благонаклоно климање главом, до плаћања за лажно-опозиционо контрирање. Наравно, ту је – уз по кога „независног“ србофоба – и сорошевски регионални антисрпски конгломерат који по потреби сарађује или се свађа са званичним Београдом. Свима њима је тачка спајања Милова екипа. Тако смо стигли до нове интерпретације већ постављеног питања: да ли Ђукановићева криминално-пословно-политичка асоцијација позајмљује многе полуге моћи садашњој српској власти и на тај начин на њу има велики утицај (може све то да окрене против ње) или су заједнички направиле монструозни амалгам? Последње може да буде у црној или сивој варијанти. Друга подразумева само опасну колаборацију. Ако је „само“ то случај дошло је крајње време да се она прекида. И због српства у Црној Гори и због саме Србије. После турског јарма и титоистичког ропства само нам још фали да и даље чамимо у феудалним лавиринтима које контролише зеленашки мафијашки конзорцијум. Тим пре што ћемо тако и иструнути. Нема тог ризика који званични Београд нема дужност да преузме како би се Србија ослободила тог зла и упоредно отпочела праву борбу за српске интересе у Црној Гори. А она не може да буде по принципу корак напред, корак назад. Половичне мере а тим пре оне које имају само позерски карактер, неће дати плодове. Потребна је систематска и енергична акција Србије срачуната на пружање свестране подршке нашем народу и цркви у Црној Гори (укључујући и паметни а не национално-штетни притисак на оне за које се евентуално, основано или не, сматра да тамо шурују са Милом) и свеобухватна а мудра интернационализација српског црквеног и националног питања у тој држави. ПОПИСНА РЕАЛНОСТ Ако се тако брзо не поступи српство у Црној Гори ће претрпети неповратну штету. За сада је она, колико год била велика, ипак не и фатална. Но, приближавамо се понору за коју ће бити одговорне световна и црквена власт у Београду. На попису становништва Црне Горе 2003. године – пошто је дефинитивно напуштена комунистичка вишеслојна конструкција која је можда и ради лакшег наметања црногорског опредељења укључивала национално двојство (актуелно црногорство и српске корене) – 32 посто њених грађана се изјаснило у српском смислу док је 63,5 процената њих изабрало српски језик као матерњи (то су били и људи свесни српских корена у раније толерисаном смислу). Већ 2011. године – услед страшних притисака црногорског режима и уз половичну подршку Србије српској ствари у Црној Гори (која је у много чему била већа него данас) – тамо се 29 одсто грађана декларисало као Срби док је 43 посто њих изјавило да говоре српским језиком. Ако се на предстојећем попису 2021. догоди да број Срба и оних који и даље смеју да искажу истину да је њихов језик српски озбиљно опадне, то ће ићи на душу сада званичног Београда. Исто важи и за наше светиње ако на било који начин буде релативизована њихова припадност СПЦ. Но, ту ће бити једнако одговорена и црквена власт. Историја ће о онима који воде Србију а и СПЦ умногоме судити и на основу онога што учине за опстанак српства у Црној Гори. Како њега ту бране, тако ће штити и сваки други његов део, од Косова преко Војводине до Републике Српске, када на неком другом простору кулминира национална опасност. НЕСТАНАК СРПСТВА? Дошло је крајње време да се и због наших предака и потомака, и ради историјског сећања на садашње генерације и власт коју оне имају (бирају је или бар толеришу), раскину ланци који спутавају Србију да предузме одлучну и дуготрајну – али понављам то, утемељену на међународном праву и пракси препознатој као легитимној у савременом свету (зашта има много простора) – акцију одбране угроженог српства у Црној Гори. Ако се крене тим путем резултати неће изостати. Макар нећемо трпети даље губитке а верујем да ће доћи и до позитивног оживљавања наше ствари у Црној Гори. Међутим, ако то ускоро не буде учињено, ако се само буде констатовало шта нам се спрема (припрема народа на пораз методологијом „кувања жабе“) а избегавало да се томе супротставимо као држава, онда се не ради о изнуђеној колаборацији са злом већ о његовој метастази која је захватила виталне органе државног и друштвеног тела Србије. Очито је циљ разних глобалних и регионалних центара моћи да српство у исконском смислу нестане и буде сведено само на Србију. Таква Србија би у националном смислу била једнако нова и погана као и оно што се сада прави од Црне Горе. Не желим ни да помислим да ико битан у нашем државном и црквеном вођству у томе саучествује, а камоли да такав дух преовладава, али врло брзо ћемо знати одговор. Ако се званична Србија муњевито а продуктивно не ангажује у одбрани СПЦ у Црној Гори, тамошњег српског народа и његовог културног наслеђа – одговор ће бити ужасан. А онда нек се спреми и Република Српска на оно што је чека, а већински народ Србије прихвати истину да пасивношћу помаже копање раке својој кланој а још незакланој нацији и тако постаје нешто аналогно дукљанизованим Црногорцима. Драгомир Анђелковић један од оснивача и уредника сајта Видовдан за Печат Драгомир Анђелковић: На ивици националног понора - Видовдан Магазин VIDOVDAN.ORG На ивици националног понора Несувисло држање официјелног Београда у о околностима када је СПЦ у Црној Гори под ударом...

Константинопољски папизам и фанарско-амерички лавови у СПЦ 20. јуна 2019. У последње време, својим модерно-папистичким, антиканонским и духовно разбојничким украјинским упадом на канонску територију Московске Патријаршије, Константинопољска Патријаршија показала је целоме хришћанском свету многе своје слабости. Пре свега показала је огромну колебљивост у хришћанској вери, јасно отступање од свих вишедеценијских међуправославних договора, велику сервилност западним центрима моћи (пре свега Пентагону), као и измишљање потпуно нових и неправославних учења које са двомиленијском традицијом Христове Цркве немају никакве везе. Све је то довело до велике кризе у целом православном свету а у Украјини и до све учесталијих верских сукоба широм државе, који могу прерасти у отворени и крвави грађански рат на верској основи. Одговорност за све што се сада дешава и у Украјини и у целом Православљу, и што се све може догодити, наравно лежи пре свега на Цариградској Патријаршији. Кључни проблем пројављивања великих слабости и неправославних скретања Константинопољског Патријархата можемо свести на оно основно тј. на ново неправославно учење Цариграда тзв. Константинопољски папизам. Константинопољски папизам Блаженоупокојени, велики и веома учени светогорски старац, старешина Манастира Григоријата, архимандрит Георгије (Капсанис), можда је на најкраћи начин дефинисао папизам, написавши следеће: „Папизам је када „безгрешни“ човек из Рима одбија да препусти свој положај Богочовеку Христу, јединој истински безгрешној Глави Цркве». Аналогно овој великој истини и модерни константинопољски папизам можемо слично дефинисати те и за њега рећи следеће: Константинопољски папизам је када грешни и пролазни човек, са титулом и архијерејском благодаћу Патријарха Константинопољског, одбија да препусти свој положај Богочовеку Христу, јединој истински безгрешној Глави Цркве». Дакле сваки папизам, и онај древни римски и овај модерни цариградско-пентагонски, није ништа друго него она стара жеља палих створених бића да седну на место Божије и наругају се Богочовеку Христу. Да грешно створење замени Безгрешног Творца. Тај модерни папизам из Фанара, дебело подржан из врха администрације САД, изражен је у многим текстовима и дејствима Константинопољске Патријаршије, и то у дужем временском периоду, али посебно од септембра 2018. године. Основне пројавне црте тог неправославног и гордог учења Цариграда су следеће: А) Замена главенства и првенства Богочовека Исуса Христа у Цркви, на главенство и првенство Константинопољске Патријаршије. Б) Присвајање себи особитог и јединственог права вишег безапелационог суда над свештенослужитељима свих Помесних Цркава. Ц) Присвајање себи особитог и јединственог права управљања целом православном дијаспором. Д) Присвајање себи особитог и јединственог права мешања у живот свих Помесних Православних Цркава, без њиховог одобрења. Е) Присвајање себи јединственог и особитог права давања аутокефалије било коме у целом Православљу. Ф) Присвајање себи јединственог и особитог права сазивања општецрквених Сабора и Саветовања. Г) Присвајање себи непогрешивости у тумачењу догматских истина и канонских норми. Х) Безмерно и безумно самоузвишавање. И) Потцењивање и ниподаштавање аутокефалија свих Помесних Цркава, а посебно аутокефалија које су никле после образовања Константинопољске Патријаршије и не припадају Древним Црквама, као што су Јерусалимска, Александријска, Антиохијска и Кипарска. Примера ради, Цариградска Патријаршија сама себе назива: „Велика Христова Црква“, као да су друге Помесне аутокефалне Православне Цркве „Мале Христове Цркве“. Фанар себе назива и „Мајка и родитељка свих Цркава“, иако је као Црква настала далеко после, на пример, Мајке свих Цркава Јерусалимске Цркве, или древне Александрије, Антиохије и Кипра. Константинопољ воли да себе као Цркву узвисује и епитетом „Општа хранитељка православних“ која „оваплоћује изворни етос Православља“. Као да општа хранитељка православних није Благодат Божија, која се од Оца даје кроз Сина у Духу Светоме. И као да изворни етос Православља не би могао постојати и није вековима постојао и пре и без Цариграда. Без Константинопољске Патријаршије, како неправославно уче новији фанарски квазибогослови, „Помесне Цркве ће дејствовати као овце без пастира“, зато што по искривљеном богословљу Фанара „Православље не може постојати без Васељенске Патријаршије“, као да Православље није толико векова постојало и без Цариградске Патријаршије, која је као Архиепископија основана тек у четвртом а као Патријаршија уздигнута тек у петом веку? Да све ово није са духовне тачке гледишта трагично, овакве реченице назвали би чистим комедијаштвом. Посебно објашњење изискује и ниподаштавање од старне Цариграда аутокефалија осталих аутокефалних Помесних Цркава, уз својствено гордо самовеличање. То се види и у одговору Цариградског Патријарха Вартоломеја Архиепископу Албанске Православне Цркве Анастасиосу. Јасно се у речима Патријарха Вартоломеја том приликом показала промашеност нове цариградске еклисиологије у чијој је сржи велика и опасна лаж коју је он између редова истакао – Глава Цркве није Богочовек Исус Христос, већ је то Цариградска Патријаршија! По овом фанарском учењу изнесеном преко Патријарха Вартоломеја, Древне Помесне Цркве (Александријска, Антиохијска, Јерусалимска и Кипарска) имају за своју главу признати „Цариградски Престо“. Дакле за Фанар, чак и ове Древне Цркве су другостепене и унижене. На трећем месту, како стоји у писму, налазе се „Новије и такозване „аутокефалије“. (Τά νεωστί καί οὕτω καλούμενα ‟αὐτοκέφαλα”)». Стога гордошћу опијени Фанар, и нашу аутокефалију СПЦ као и аутокефалију осталих, да тако кажемо, новијих Помесних аутокефалних Црква, отворено назива такозваном „аутокефалијом“. Од овога и не треба већег доказа да се покаже колико је Цариградска Патријаршија, у ствари, сама себе унизила и на отворен начин јавно и жалосно осрамотила. Посебно је у цариградском папизму узнапредовао Митрополит Галски Емануил (Адамакис). На пример када је беседио на интронизацији украјинског расколника Епифанија (Думенка), он је том приликом честитао расколницима дуго очекивану „унутрашњу административну самосталност (τῆς ἐσωτερικῆς διοικητικῶς αὐτοτελείας ἐνταῦθα)», коју је противпоставио „свештеном систему пентархије престола, са Константинопољским Престолом као главом свих светих Цркава Божијих“. Шта је то него јавни и најотворенији папизам, који Богочовека Христа детронизује као Главу Цркве, а несавршеног и грешног човека поставља на место које му никако не пристоји? Треба ли додатних коментара било коме ко има и комарачку савест? Завршавајући реч декларације о саздању на Украјини тзв. ПЦУ, Митрополит Емануил је истакао да он честита стварање „унутрашње самоуправне Православне Цркве, која је дужна тиме (документом-Томосом) Највишем Васељенском Константинопољском Престолу и лично Његовој Свесветости Васељенском Патријарху Вартоломеју“. Овде се дакле аутокефалија, мада неканонска и узурпаторска, опет дефинише само као „унутрашња самоуправа“, док спољна управа очевидно припада искључиво самозваној и самопроглашеној тзв. „глави свих светих Цркава Божијих“ – Цариградском Престолу. Да није жалосно било би смешно. Али оно што је најопасније по нас у овом тренутку и по овом питању јесте чињеница да су поједини млади фанарско-амерички лавови у врху СПЦ, блиски овако накарадној новој цариградској еклисиологији, већ покушали да у потпуно погрешном светлу прикажу то константинопољско опако, гордо, догматски промашено и нехришћанско деловање. Млади лавови у врху СПЦ су до краја лицемерно и уз лукави осмех покрили таква фанарска безакоња на терену и такав нови источни папизам, тобожњом мисијом и сотириолошком акцијом љубави. За кога? За неканонске, анатемисане и непокајане украјинске расколнике, и њихове агресивне и насилничке следбенике, који и данас док ово пишем, на многим местима у Украјини, ратују против Православне Цркве и насилно отимају имовину Московске Патријаршије. Зато су речи једног од младих лавова у СПЦ, епископа Западноамеричког Максима, да он верује «да крајњи циљ интервенције првопрестоне Цркве (мисли се на Цариградску Патријаршију), није заузимање једног географског простора (сиц!!?? па је вероватно зато Цариград безаконо узео 20 манастира у Украјини са све огромном имовином), већ узношење у литургијски свет огромне већине украјинског народа (сиц !!! – овде је само узнесена лаж младог фанарског лава Максима да су расколници огромна већина украјинског народа, иако су у стварности они реална мањина), који је – из разних, оправданих или неоправданих разлога – до сада остао ван домашаја Евхаристије истинске Цркве … (сиц!!! па сад Цариград, као истинска Црква, али дебело затрована папизмом и уцењена Пентагоном, ваљда треба да упада на туђу канонску територију Московске Патријаршије и непозван решава проблеме). Онај пак део Цркве који се на тој територији већ налази у пуноћи живота Цркве не треба да негодује (сиц … посебно док им расколници насилно одузимају храмове) него да молитвено (сиц !!! што ће рећи ћутке и без отпора преда храмове расколницима) препозна прилику да сународници на другачији (сиц !!! неканонски, папистички, насилнички и пентагонско разбојнички) начин уђу у благодатни простор исте Цркве». Овакво бесрамно спрдање са Црквом Христовом и пљување на живе и крваве украјинске ране, изазване безаконим разбојништвом украјинских расколника које подржава Цариград, није ништа друго већ ново распеће Христово, на жалост подржано од стране младих пентагонско-фанарски настројених лавова у СПЦ. Али, постоји Живи Бог који све види, и постоји и српски народ који све памти. Посебно памти ово младим лавовима у врху СПЦ али још више њиховим старим менторима митрополиту Амфилохију и владици Атанасију Јефтићу, који покушавају да их заштите на све могуће начине. Не бирајући средства. Што јавно, што тајно. Што Саборским притисцима на Патријарха, што тајним претећим писмима Његовој Светости, пристиглих из Херцеговине. Све чинећи у одбрану младог пентагонског Лава Максима, али на своју сопствену бруку и срамоту. Али заборавили су се и Амфилохије и Атанасије да њихову одбрану фанариотских, русофобних и проамеричких младих пентагонских лавова у врху СПЦ, све време посматра братска и страдајућа Московска Патријаршија. Све ово пре свега ради митрополит Амфилохије и то поред потпуно отворене опасности да управо Фанар тј. Цариградска Патријаршија, у Северној Македонији и његовој Црној Гори буде та која ће неопапистички, по канонима Пентагона, мимо СПЦ, и упркос вољи СПЦ, дати неканонску и папистичку аутокефалију Македонској Цркви а сутра можда већ и Црногорској Дедеићевој секти у Амфилохијевом независном Монтенегру. Мисли ли Митрополит Амфилохије да после заштите тако великог безакоња младог америчког лава у врху СПЦ – епископа Максима, мечка неће заиграти и пред његовим црногорским вратима? Да ће и он још дуго остати на Цетињу? Да Свети Сава није чуо ни видео јавну увреду на његов рачун, коју му је са земље на Небо послао млади пентагонски лав и епископ Максим, тврдећи да је аутокефалија Светога Саве неканонска? Да Бог не види како је он на овогодишњем мајском Сабору СПЦ ватрено бранио проамеричког епископа Максима, оног Максима који разбојничку пљачку имовине канонске Аутономне Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије лицемерно назива «приликом да сународници (читај – друмски разбојници Америке на терену), на другачији начин уђу у благодатни простор исте Цркве». Као да се у «исту Цркву», по младом лаву Пентагона епископу Максиму, може ући и благословеним канонским путем и неблагословеним обијањем и отимачином уз помоћ украјинске полиције и «благословом» Пентагона. Не ради ли то понекад и црногорска држава са својом ЦПЦ (црногорским путујућим циркусом) Мираша Дедеића, по данашњем модерном Монтенегру? Ради, али се Амфилохије тога тобоже није сетио док је фанарско-америчког младог лава Максима на Сабору тако здушно бранио. Дакле, вара се пријатељ Мила Ђукановића, како је иначе сам Митрополит Амфилохије себе назвао у прошлогодишњем интервјуу Новостима, мислећи да ће проћи без Божије опомене, јер стоје написане вечне речи Христове … Каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити. Сам је митрополит Амфилохије до крајности неправедно мерио бранећи на Сабору СПЦ проамеричког фанариоту епископа Максима, и стога, по таквом мерењу, самом ће му мечка секте ЦПЦ заиграти на Цетињу. Јер Бог се не да ружити. У суштини, за обавештене у СПЦ ништа чудно. Подржао је стари фанариота Амфилохије младог фанариотског лава Максима, америчког подржаоца отимачине црквене имовине у Украјини, и неопапистичког унизитеља каноничности аутокефалије Светога Саве из 1219. године. Али за опомену одозго, исти ће ти Американци митрополиту Амфилохију, по допуштењу Божијем, сада отимати имовину Митрополије Црногорско-приморске. По истом оном украјинском разбојничком моделу који је млади амерички лав и Амфилохијев пулен Максим подмукло назвао «другачијим уласком у благодатни простор исте Цркве». Боље је стога митрополиту Амфилохију да већ сад спрема отступницу за себе, а пре свега за свете мошти светих Срба из Црне Горе, које је одбраном хулитеља Светог Саве – америчког младог лава Максима, жестоко расрдио. Божија опомена због његових безакоња му је већ као Демаклов мач изнад главе. Неће му ту помоћи ни лажно посипање пепелом причом око тобожње Амфилохијеве одбране Косова и Метохије. Запитајмо се – каква је то уопште Амфилохијева одбрана Косова и Метохије ако се на мајском Сабору СПЦ амфилохијевски лукаво подржавају амерички пиони у СПЦ, који су уједно и поклоници фанарске неопапистичке теологије и пентагонске еклисиологије? Дакле, лажно бранећи Косово и Метохију од Американаца, да се Власи не досете, Амфилохије је подржао америчке пионе у СПЦ! Хвала ти Амфилохије, али немој да нас са «Американцима» у врху СПЦ браниш од Америке, и да нам цариградским неопапистичким узурпаторима браниш канонски статус храмова СПЦ на Космету. Тако сигурно нећемо далеко догурати, већ се може десити да управо подржана Цариградом, као слугом Пентагона на терену, и нека нова лажна «Косовска Православна Црква» ускоро затражи кључеве од Дечана, Грачанице и Патријаршије у Пећи. Не варајмо се браћо Срби, неће се тада «храбри» млади пентагонски лав Максим много насекирати, осим што ће неким новим бестидним и лакејским текстом на свом приватном теолошком сајту, оправдати неку нову промашену и неопапистичку теологију митрополита Јована Зизјуласа и омиљеног му Фанара. Нека на крају крајева, цео српски народ заблагодари Богу што верници у Црној Гори нису млади лавови Пентагона и Фанара, као што су они епископи које је Амфилохије бестидно подржао на последњем Сабору СПЦ. Што су за разлику од Амфилохија, Срби Црногорци верни канонима Цркве, верни браћи Русима и верни страдалној Московској Патријаршији, коју је Амфилохије поновно јавно издао. По други пут у само пар година. Верни народ Црне Горе ће чак и несрећног Амфилохија, тог тајног и јавног фанариоту, по неком дубљем народском осећају за жртву, спасавати и од Амфилохија самог, кад му Мило ускоро узме кључеве Цетињског Манастира. Јер управо ће верни народ Црне Горе знати да одбрани своју Свету Православну Српску Цркву и од Милових расколника и од америчких младих лавова у врху СПЦ. Посебно пак од Амфилохијевих проамеричких потеза које је поновно издајући каноне Цркве и страдалну Московску Патријаршију, тако лукаво и снажно чинио на последњем мајском Сабору СПЦ, бранећи америчке пионе у врху СПЦ. А није џабе ни Његош записао: «Муж је бранич жене и ђетета, народ бранич Цркве и племена». Неопапистички Фанар и младе пентагонске лавове у СПЦ, још нико и никада код Срба није убацио у стихове па то неће успети ни фанариота Амфилохије са све својим млађаним америчким пуленима и слугама неопапистичког Цариграда. Оног неопапистичког цариграда који по налогу Пентагона вршља по Украјини и целом Православљу. Драгомир Петровић https://vidovdan.org/aktuelno/konstantinopoljski-papizam-i-fanarsko-americki-lavovi-u-spc/

Нова школска година у хиљадама породица ученика првих разреда отвара питање избора између верске наставе или грађанског васпитања. Протојереј ставрофор проф др. Драгомир Сандо, који је на челу Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке СПЦ за Радио Слово љубве говори о веронауци у Србији и осталим европским земљама, и истиче које су главне предности учења једног од темељних предмета српске просвете кроз векове. Звучни запис разговора Извор: Радио Слово љубве View full Странице

View full Странице

Благодарећи Телевизији Храм доносимо видео запис предавања протопрезвитера-ставрофора др Драгомира Санда на тему: "Брига о породици - друга страна школе". Прота Драгомир је ово предавање одржао у Основној школи "Данило Киш". View full Странице

Гост Радија "Слово љубве" био је протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо, професор Правосалвног Богословског факултета у Београду и духовник у храму Преображења Господњег на Видиковцу. Замолили смо о. Драгомира да говори о св. Нектарију егинском, светитељу коме се молитвено обраћају оболели од најтежих болести, пре свега карцинома и чијим молитвеним заступништвом, стиже и исцељење од Господа. После подсећања на живот и поуке св. Нектарија, питали смо о. Драгомира каква је веза вере и науке, да ли ми имамо довољно поверења у Господа да ће нас исцелити, да ли Му заиста верујемо? На крају емисије чућемо и изузетну јутрошњу беседу Свјатјејшег Патријарха Иринеја из Вазнесењске цркве у центру Београда, који је напоменуо да нам је „Божанска истина дата да је учинимо темељем нашег живота“. Звучни запис разговора Извор: Радио Слово љубве View full Странице