Претражи Живе Речи Утехе

Антиправославна и антињегошевска хистерија у Црној Гори не јењава ни ових дана. Митрополитова најава о градњи његошеве завјетне цркве на Ловћену изазвала је поново реакције појединаца који задојени богомржњом и братомржњом у свему виде, само њима познат, “великосрпски национализам којим се негира Црна Гора”. Митрополит Амфилохије је и овај пут, као и сваки претходни говорио о обнови првобитне Његошеве капелице из 1846. а не оне из 1925.г, која је обновљена послије аустриског разарања. У наставку је интегрално Писмо митрополита Амфилохија Радовића председнику Владе Републике Црне Горе др Игору Лукићу упућено прије осам година. АЕМ бр. 970 25. 6. 2012. г. Влада Црне Горе н/р др Игора Лукшића, предсједника Подгорица Поштовани г. Предсједниче, Као што је познато, идуће, 2013. године, навршава се двјестагодишњица од рођења Митрополита Петра II Петровића Његоша. Припремано свестрано обиљежавање овог значајног датума, не само за великог тајновидца и пјесника Владику Рада, него и за свеукупну духовност, културу и биће Црне Горе, па и много шире од ње, неминовно, за свакога ко истински поштује Његоша, укључује и обнову цркве Св. Петра Цетињског на Ловћену. То са разлога што је црква Св. Петра била његова задужбина, подигнута по његовом упутству и за вријеме његовог живота (1846. г), на мјесту које је сам обиљежио и изричито завјештао да у њој буде сахрањен. Свима је познато његово аутентично завјештање, тј. аманет и потоња жеља: „Ја хоћу да ме сараните у ону цркву на Ловће- ну… То је моја потоња жеља, коју у вас иштем, да је испуните, и ако ми не задате Божју вјеру да ћете тако учинит’, како ја хоћу, онда ћу ве оставити под проклетством, а мој посљедњи час биће ми најжалоснији и ту моју жалост стављам вама на душу.” Његов секретар, очевидац (М. Медаковић), који је био са Владиком на Ловћену, лично свједочи да је Његош „ставио својом руком основни камен цркве на Ловћену, коју је он саградио и посветио Св. Петру… да он буде сахрањен у њој” (Види М.Г. Медаковић, П.П. Његош, Нови Сад 1882, стр. 4). Пред само упокојење Владика је рекао: „Копајте ме на Ловћену у нову цркву.” По свједочењу савременика, познатог Вука Врчевића: „Његош ју је дао обијелити (цркву) и сваке се године по његовој заповиједи Литургија служила у њој за душу неумрлих црногорских јунака.” Такође је познато да је ова црквица Св. Петра Цетињског први пут срушена од Аустријанаца, у ноћи између 12. и 13. августа 1916. године, послије освајања Ловћена (11. јануар 1916. г) ради подизања на њеном мјесту споменика (висине „од 16 до 32 метра”) Фрањи Јосифу „као генију побједе и славе”. Тим поводом је био расписан конкурс на коме је узело учешћа 17 умјетника са преко 100 изложбених објеката, приказаних на изложби у Херцег Новом, коју је, на царев дан (дан Фрање Јосифа, 18. августа), отворио „пресвијетли Вебер са пет чланова Комисије” (Комисија је одобрила пројекат сликара архитекте Марка Рашице из Дубровника). Окупаторска власт, међутим, видјевши своју пропаст, понудила је обнову цркве (1918). Митрополит Митрофан Бан, који је претходно био приморан да снесе Његошеве кости у Цетињски манастир, обавијестио је Окружног аустроугарског заповједника (1918) да је „Ловћенска капела посвећена по канонским прописима Св. Православне Цркве и као таква стоји под мојом управом и старањем”, и да се „сагласно црквеним канонима никакве обнове на црквама не могу учинити без споразума и благослова надлежног архијереја”. Да је црква остала у рушевном стању види се из акта Пароха дугодољског са Његуша Ђура Пејовића, бр. 9, од 22. октобра 1921. године, упућеног Цетињској Консисторији, који је био надлежан за цркву на Ловћену, у коме Комисија за процјену штете на Храму констатује, поред осталог, да ће се црква, уколико остане у таквом стању, „наредне зиме срушити у Копривну валугу”. Обнову цркве на Ловћену и пренос на Ловћен Његошевих костију, покренуо је насљедник Митрофана Бана, Митрополит црногорски др Гаврило Дожић, на Архијерејском Сабору, 19. новембра 1920. Пошто се 1921. г поклапала са седамдесето- годишњицом Његошеве смрти, Сабор је донио одлуку да се те године оправи црква и пренесе у њу Његош, „уз учешће Цркве и државе”. У том циљу, 21. фебруара 1921. г основан је на Цетињу Одбор за обнову и пренос, под предсједништвом Митрополита др Гаврила, са члановима Војводом Божом Петровићем – Његошем, Милованом Цаковићем, великим жупаном Зетске области и др.; због помањкања материјалних средстава, јер Црна Гора и Митрополија нијесу могле да их обезбиједе, формиран је у Београду Главни одбор, под предсједништвом истог Митрополита, у који су ушли Јован Цвијић, предсједник САНУ, и многе друге личности ондашњег културног живота (1923). Те године је тадашњи Патријарх Димитрије упутио апел Краљу Александру, крвно везаном са Петровићима (његова мајка Зорка је ћерка Краља Николе, а сам Александар је рођен на Цетињу), који је обећао да ће лично обезбиједити средства потребна за цркву и пренос Његоша, његовог сродника и владарског претходника. Док су радови на обнови цркве и изградњи пута до врха Ловћена почели у јулу 1924, Митрополит Гаврило је обавијештен од београдског члана Одбора – Јелене Лазаревић да је Краљ одлучио да на Ловћену подигне споменик-маузолеј Његошу (и да га је већ наручио), према пројекту Ивана Мештровића, којега је скица објављена у „Новој Европи” те године. Затраживши аудијенцију код Краља, Митрополит га је обавијестио да Црква не може прихватити Мештровићеву капелу – маузолеј, не само што она као таква не одговара једном Православном Епископу, него што би то било и директно га- жење посљедње воље Петра II Петровића Његоша. Уз то, по ријечима Дожића, „пројекат Мештровића не би прихватили ни Црногорци, а посебно племе Његуши”. Краљ је прихватио овакву аргументацију и захтјев да се обнови црква-капела у свом првобитном облику, Мештровићу се извинио и уступио му, ради „братства и јединства” југословенских народа, изградњу Споменика Незнаном јунаку на Авали (рушењем средњовјековног града Жрнова). При томе је Краљ обећао да ће обезбиједити потребна средства за обнову цркве, како би се „одужио своме великом рођаку”. По свједочанству инжињера Велише Поповића из Подгорице, извођача и руководиоца радова на обнови храма (1925), архитекта Перо Поповић, обрађивач пројекта при Министарству грађевине у Београду, „био је добио строг задатак да обновљена црква буде што је могуће идентична са порушеном црквом, како по обиму, тако и по изгледу” – што је и учињено. Инж. Поповић такође потврђује да је приликом преузимања дужности (од инж. Луцијана Стеле) на овом објекту примијетио да је основа (површина) предвиђена за олтар цркве била сувише мала, а „инж. Стела ми је рекао да ту површину није могао повећати јер му је наређено да обновљена црква мора бити на темељима срушене, те да нова буде у свему идентична са старом, како по облику, тако и по изгледу”, чега се он „строго придржавао”. Исти инжињер Велиша Поповић каже и то да је „читав камен од старе цркве прикупљен и утрошен за нову цркву” као да је и нови камен узет „из каменолома са мјеста званог ‘Златарица’ на Ивановим Коритима”. Поред уграђивања старог камена у храм, у њега је уграђена, у олтарској апсиди, и стара плоча – жртвеник, на коме је служена Литургија, како у старој, тако и у обновљеној цркви, што потврђује да је она заиста била храм, а не никако просто гробни споменик, како је то тврђено приликом новог рушења цркве (1972). Познато је такође да је у изради пројекта обновљеног храма Св. Петра Цетињског на Ловћену учествовао прво руски архитекта В. Викторович Лугомирски (1922), а потом нарочито архитекта Николај Краснов, један од најпознатијих руских архитеката тога времена. Тако је, по свједочењу познатог историчара Душана Вуксана, члана Главног одбора за обнову храма и пренос Његоша на Ловћен (у „Споменици Петра II Петровића Његоша” – 1926), „облик и величина капеле остао исти: нова капела подигнута је на темељима старе”, само што је „простор око капеле много проширен, подзидан и обзидан каменом веома лијепим од исте врсте ловћенског камена. Врата су од бронзе, преко њих је крст и иницијали Владике Рада (П.П.) и два орла.” Изградња цркве на Ловћену завршена је 10. септембра 1925. г. Митрополит црногорски др Гаврило Дожић је, уз саслужење 4 свештеника, обавио њено освећење 12. септембра, да би на Малу Госпођу, 21. септембра, земни остаци Владике Рада били пренијети и похрањени у нови умјетнички саркофаг у цркви, уз учешће Патријарха српског Димитрија и 16 архијереја СПЦ, Епископа чешког Горазда, Краља Александра са члановима Краљевске Владе, представницима Академија и свих државних, научних, културних и просветних установе тадашње Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, као и око 15000 људи сабраних на Цетињу из свих крајева Краљевине. По свједочењу истог Душана Вуксана, Митрополит др Гаврило је предао кључ од ковчега Краљу, а он му га је вратио ријечима: „Вама га предајем”, и тиме му предао и цркву. Кључ од цркве је од тада чуван у Цетињском манастиру (чува се и данас) и у њој је, све до њеног рушења (1972), обављана Служба, нарочито на дан Његошевог упокојења (31. октобра). Враћајући кључ Митрополиту, Краљ је дословно рекао: „Високопреосвећени, предајем Вам у аманет ову задужбину и кости славног Његоша, да их и даље чувате.” Као што је познато, Његошеву задужбину на Ловћену је априла 1942. године италијански окупатор топовима гађао с Орлова крша и знатно је оштетио. Тадашњи Митрополит црногорско-приморски Свети Јоаникије Липовац се актом (бр. 454 од 14. априла 1942.) обратио Пирцију Биролију, гувернеру Црне Горе, у коме наводи „да је гроб Митрополита- пјесника Његоша велика светиња за наш народ”, тражећи да стручна комисија утврди штету и да „наредите да штета буде оправљена”. Како се и зашто Влада СР Црне Горе (1952) поново обратила, преко свога предсједника Блажа Јовановића, Ивану Мештровићу, за остварење првобитне одлуке Краља Александра Карађорђевића о подизању споменика-маузолеја Његошу на Ловћену и уништење и најмањега трага Његошеве задужбине (1969-1974), одлуке која је постала стварност, и поред противљења свеукупне, не само црквене, него и најзначајнијег дијела научне, стручне и културне црногорске и југословенске јавности тога времена (у коју спадају и знаменити Мирослав Крлежа и Петар Лубарда, само њих да поменемо) – то спада у једно од најпроблематичнијих и најтрагичнијих поглавља новије црногорске духовне, културне и политичко- друштвене историје. Бесудност и проблематичност тога чина је утолико већа и ирационалнија што је Његошева ловћенска капела, односно храм Св. Петра Цетињског, у његовом обновљеном виду (из 1925. г) одмах послије рата унесена у грб Социјалистичке Републике Црне Горе, и што је Његошева капела била стављена под заштиту државе, као културно-историјски споменик, уписана у цетињски регистар заштићених непокретних споменика културе, рјешењем бр. 01-770/1 од 7. јула 1961. г од стране Завода за заштиту споменика културе Црне Горе. Против рушења Његошеве задужбине тадашњи Митрополит Данило Дајковић је поднио тужбу. Судски процес је трајао од 1970. до 1982, када је он био приморан да повуче тужбу чувши ријечи Видоја Жарковића (члана Предсједништва СФРЈ): „да сви судови могу донијети одлуку у његову корист, црква се на Ловћену неће градити”. Тужбу је био поднио и законити насљедник династије Петровић, унук Краља Николе, на кога је и званично била пренијета у егзилу титула насљедника трона (1921), књаз Михаило Петровић, у своје име и у име породице и братства Петровића. Судска фарса по његовој тужби је одуговлачена до рушења цркве и завршетка маузолеја. Одбијена је као „неоснована” 1963, да би њему била саопштена тек 1975. године. У својој тужби књаз Михаило између осталог наводи: „да нема примјера у свијету да се Завјет и аманет народних великана, какав је генијални Његош, од потомака не поштује и не брани од сваког напада и уништења”, као и да покретањем и вођењем судског поступка жели „одбранити од рушења и уништења цркву Св. Петра и гроб Владике Рада на Ловћену”, тражећи да се „гроб Петра II Петровића Његоша, који се налази на капи Ловћена – Језерском врху, прогласи неповредивим, како својим грађевинским, тако и у природним дјеловима тла који му нужно припадају”. Но, без обзира на Његошеву вољу и аманет, на разум, савјест, отпор најзначајнијих тадашњих посленика духа и културе, не само што је маузолеј подигнут, него је и Његошева задужбина срушена без остатка. Нијесу уважене ни одлуке једанаесточлане стручне комисије (1966) да се маузолеј подигне на Цетињу, као ни мишљења многих других људи од струке и науке, истог садржаја. Један од главних чланова Одбора за изградњу маузолеја, када је схватио да је то питање са највишег партијског и идеолошко-државног врха ријешено унапријед, да о њему нема дискусије, да је Одбор формиран „као техничко тијело за спровођење већ готових одлука” – иступио је из Одбора послије његове прве сједнице (1969). Сам Владимир Дедијер, члан Одбора и заговорник рушења цркве, добивши хонорар за свој Дневник, поклоњен њиме Централ- ном комитету Партије, по савјету Јосипа Броза („што не би дао тај хонорар за маузолеј?”), дао га је за маузолеј, „иако се”, како сам каже, „и мени не допада маузолеј, јер је у духу ове наше послијератне митоманије”. Откуда је, пак, дошло до те чудне симбиозе мештровићевског фараонско-римског паганског духа вајарства (надахнутог савременим му западним наци-фашистичким монументализмом) и стаљинистичко-брозовског соцреализма, тј. духа такве „митоманије”, јасно се види из говора Вељка Милатовића на отварању маузолеја, 28. јула 1974. године. Да бисмо се, по њему, вратили „аутентичности и изворности” Његоша, „дужни смо да тумачење његовог дјела, пјесничког и државничког, ослободимо баласта романтичарске и фолклорне наивности, православне и грађанске митоманије…” Иза рушења, дакле, православне цркве Св. Петра на Ловћену, као задужбине Његошеве и Његошевог дјела, скрива се, у ствари, дух и идеологија рушења самог „Горског вијенца” и свеукупног истински аутентичног дјела Његошевог, а не само свјесно гажење његове воље и тестамента. Овдје у потпуности важи оно што је записано тих трагичних година: „Ријетко је у доба мира толико силе примијењено против толике невиности.” У контексту овог треба додати да је и Завод за заштиту споменика, приморан да поништи своју одлуку из 1961, о Капели као неповредивом историјском споменику, донио 28. фебруара 1969. одлуку, не о касније извршеном уништењу храма, него „о преносу Његошеве капеле на друго мјесто”. Чак је и СО Цетиње, главни носилац, по наредби свише, градње маузолеја и рушења цркве, 28. јануара 1985. г донијела одлуку да се капела сагради од, са Ловћена збаченог, камења, поред храма Преображења на Ивановим Коритима; но, пошто је Митрополија, са оправданих разлога, одбила да уђе у Комисију за градњу, коначно је одлучено (12. априла 1985.) „да се засад не гради”. Све ово горе наведено, као и много шта друго, јасно потврђује да је питање Његошеве задужбине и завјештања на Ловћену остало отворено и да представља једно од судбинских питања ослобођења Црне Горе од тоталитарног насљеђа претходне власти и зацјељења дубоке ловћенске ране, као и да је његово разрјешење битно ради истинског повратка праву и правди и будућности Црне Горе и њеног свеукупног народа. Са горе наведених разлога, у својству законитог насљедника Митрополита Петра II Петровића Његоша, заштитника и чувара свих православних црногорских светиња, обраћамо се Влади Црне Горе са сљедећим захтјевом: а) Захтијевамо обнову цркве Св. Петра Цетињског на Ловћену, најстаријег храма њему посвећеног, сагласно посљедњој вољи и завјештању његовог синовца Петра II Петровића Његоша. Ако није могуће подићи је на истом мјесту (изгледа да је то атријум маузолеја) на коме је Његош својом руком положио камен темељац и на коме је била саграђена и обновљена 1925. године, подићи је у непосредној близини, на простору између изласка из (чудовишног) тунела и атријума маузолеја (ту постоје два проширења, на стази према маузолеју, потпуно адекватна за величину изворне Његошеве задужбине, без касније [1925] дограђене ограде). б) Стручни Одбор за обнову храма Св. Петра и испуњење Његошеве воље и завјештања, који ће основати Влада, обнављаће изворну цркву, каква је била прије аустријског рушења (1916), користећи при том искуство великог архитекте Николаја Краснова, као и сачувани материјал срушене цркве на Ивановим Коритима, олтарски жртвеник – плочу из прве цркве, сачувану (1925) у обновљеном храму, као и остале еле- менте из њене унутрашњости (похрањене, надамо се, и сачуване у Биљарди и Котларници зграде Цетињске општине). в) Мештровићев маузолеј остаје на свом мјесту, као израз духа свога времена, и њему сагласног митоманског тумачења Његошеве личности и дјела, само са том битном разликом што ће земни остаци Владике Рада бити по шести пут ексхумирани (надамо се и посљедњи), ослобођени из маузолејског подрума (=утамничења) и враћени у његов храм. Једино тако ће бити враћено Његошу, његовој аутентичној личности и дјелу централно мјесто на Ловћену, сагласно његовом завјештању и његовој жеђи за слободом од свих физичких и метафизичких окова. Од тога, њиме замишљеног и саграђеног споменика заиста „већег и постојанијег споменика нема; пирамиде, гробови египатских краљева, шта су друго нег’ мале гомиле камења према Ловћенском врху, према томе Владичином споменику. И када на овом свету нестане брегова и људи, још ће трајати два црногорска колоса: Ловћен и Владика (Љуба Ненадовић, О Црногорцима, 1881).” г) Надамо се да ће Влада Црне Горе, свјесна своје државотворне одговорности и одговорности према Његошу, имати далековидости и спремности да зацијели дубоку и предубоку Ловћенску рану, ако не ради чега другога, а оно из бриге за братско помирење православног корпуса Црне Горе, за васпостављање права и правде у њој, а тиме из бриге за њену истинску будућност. Једно је од сунца јасније: Ко смогне да то учини, уписаће себе неизбрисивим словима у историју Црне Горе и људскости. Јер тим чином несумњиво ће бити скинуто проклетство Митрополита Петра II Петровића Његоша са Црне Горе и уопште са његовог потомства. д) Обнова храма Св. Петра Цетињског на Ловћену и испуњење Завјета Његошевог представља неминовност васпостављања у Црној Гори истинске етичности и праведности „које држе земљу и градове”. Апсолутно је сигурно да ће се то догодити, прије или касније; зато је историјска прилика дата нашем покољењу да управо оно то учини, свога образа ради и будућности ради Његошевске Црне Горе. То ће бити и нај- боља провјера ријешености Црне Горе да се на правилан начин укључи у заједницу европских народа, у друштво права и правде Божје и људске, као и у Његоша достојно обиљежавање двјестагодишњице његовог рођења. У то име, примите, поштовани г. Предсједниче, Ви и Ваша цијењена Влада, изразе нашег поштовања, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије Радовић с.р. Извор: Митрополија црногорско-приморска

„Имам велику сумњу да је атентат 10. децембра у Београду био наручен из Црне Горе“, наводи у интервјуу за Спутњик епископ будимљанско-никшићки Јоаникије поводом медијских навода да је можда управо он био главна мета напада у Београдском хотелу „Краун Плаза“ умјесто бизнисмена Даке Давидовића. Са владиком Јоаникијем о укупној драми кроз коју пролази Црна Гора од усвајања закона о слободи вјероисповијести разговарали смо у манастиру Ђурђеви Ступови – древној задужбини Немањића у Беранама, само десет дана након његовог притварања у ЦБ Никшић, чиме је он постао први епископ у Европи који је утамничен након пада Берлинског зида. Последњих дана појавили су се медијски наводи да сте можда ви били мета покушаја атентата прошлог децембра у Београду, а не бизнисмен Дака Давидовић. Како то коментаришете? – Прво, атентат није расвијетљен, макар није ништа конкретно саопштено. Разне су сумње. Ја имам велику сумњу да је тај атентат био наручен из Црне Горе. Сва логика налаже да је то тако, али опет морам се оградити прије него што се тај случај разјасни јер ништа није поуздано. Друго, метак је погодио господина Давидовића и по том основу ја сам увијек мислио да је он био мета. Међутим, неки врло значајни стручњаци кажу да је врло могуће да сам ја био мета пошто је тај метак прошавши кроз дебело грађевинско стакло могао да добије други правац. Како год било, слава Богу, господин Давидовић је преживио, али за сваку државу би то требало да буде један значајан и приоритетан задатак да се сваки атентат или, не дај Боже убиство, разријеши. Да ли се може довести у везу тај атентат и ово притварање у Никшићу – то би требало да одговоре неки мало бољи аналитичари него ја. Ако смо на правом Божјем путу, све је на славу Божју. Није нам непознато да су епископи често били мета разних непријатеља цркве кроз историју, а нарочито код нас у Црној Гори. Убијен је митрополит Јоаникије 1945. без икакве кривице. На том убиству митрополита и преко сто свештеника родила се цијела комунистичка и атеистичка идеологија у Црној Гори. Ако би рачунали и младиће који су се спремали за свештенички чин, онда је то много већи број. Нарочито да нагласим да се из Црне Горе нико није званично интересовао да се атентат у Београду разјасни. Није никаква тајна да ја нисам сипмпатизер овог режима. Господин Давидовић је важан такође човјек на опозиционој сцени у Црној Гори, али смо ми прије свега грађани Црне Горе и свакако не стоји квалификација да су сви људи који су против режима против Црне Горе. То није тачно. Ја мислим да је режим више упропастио државу, говори се о тим страшним стварима: организованом криминалу и енормном богаћењу појединих функционера и људи блиских режиму, и шта је то него упропашћавање државе? А све под фирмом велике љубави према отаџбини Црној Гори, Црногорцима, борби за њену будућност… Дакле, врло је чудно да нико из Црне Горе није показао интересовање да се разјасни ко је пуцао на њене грађане децембра прошле године. Ви сте можда први епископ који је доживио да буде утамничен након пада Берлинског зида у некој земљи. Како сте то доживјели? –У Европи сам први! У свијету има неколико случајева – један епископ антиохијске патријаршије и један епсикоп цркве у Сирији не само што су били киднаповани и затворени, него су и обојица погубљени. Киднаповали су их терористи ИСИЛ-а, и шта да кажем… мени као хришћанину је од стране власти учињена велика услуга да на Христовом путу са мојим свештеницима будемо ради Христа, вјере, цркве и службе приведени и затворени. Нијесмо ми преживјели никакву посебну тортуру. Нарочито тамо у затвору, људи су били не само коректни него и врло људски предусретљиви да нам олакшају боравак. И они су сами били запрепашћени и у шоку да виде девет свештених лица који су приведени. Међутим, у намјери да се похапси свештенсво Саборне цркве и епископ, а која је одмах била видљива чим су дошли полицајци после нашех молитвеног хода кроз град Никшић за дан Светога Василија, било је нешто неприхватљиво и насилничко. То је просто била намјера да се свештеници јавно понизе пред пред народом и да се демонстрира сила без икаквог основа. Ми смо говорили да ћемо прославити празник Светог Василија скромно и у складу са могућностима поштујући све препоруке. Али смо увијек знали да може да се догоди изненађење, и сада је питање ко је позвао народ. Па нико осим Свети Василије, а морам рећи и да је народ сигурно био огорчен због непримјерених потеза полиције нарочито за празник Васкрсења Христовога, када су храмови у Подгорици, Никшићу и на сјеверу били под опсадом полиције. Врло је могуће да је народ био повријеђен и да се сабрао у Никшићу да да одговор и на то. Митрополит Амфилохије послао је 11. маја Влади писмо у ком је тражио да се настави дијалог на експертском нивоу између СПЦ и државе. Колико вјерујете у тај експертски дијалог? – Дијалог на експертском нивоу је свакако потребан јер уколико се на том нивоу може доћи до неког решења, а добра је препорука да се на неким савременим принципима правним и државничким ријеши то питање као у осталим цивилизованим државама, то би требало да буде обавезујуће за сваку власт. Наравно, има овај дијалог и политичку димензију. Како у том смилу коментаришете тезу која се често може чути од власти да „Српска православна црква и независна Црна Гора не иду заједно“? – То не стоји. СПЦ никада није оспоравала независност Црне Горе. Ми немамо никакав проблем са државношћу Црне Горе почевши од највишег нивоа Светог архијерејског сабора, Синода, патријарха… Истовремено, јурисикција једне помјесне цркве на њеном канонском подручју се поштује и од стране свих других православних цркава, а то би требала да уважи као једну чињеницу од прворазредног значаја и свака држава. Све те приче које имају политичку конотацију смишљене су да одвуку пажњу од главне теме – а то су наша права и слободе. Основно питање је да ли је законски у овој држави нашој цркви загарантовано право на имовину и њено дјеловање и да ли су предвиђене вјерске слободе путем закона? Нијесу! Тај закон који је донесен је усмјерен само на СПЦ зато што је са другим вјерама држава потписала уговор који има снагу закона – нарочито темељни Уговор са Римокатоличком црквом. У једној држави не би смјело да буде неравноправности међу вјерама, а православље у Црној Гори је традиционална и доминантна религија. Она права и слободе које су дате Католичкој цркви ми тражимо и за нас и немамо право да од тога одустанемо и стојимо јако чврсто. Немамо намјеру да не користимо то што нам међународни стандарди и Устав Црне Горе обезбјеђују. Како видите утицај и улогу међународног фактора? Црна Гора је у НАТО, а генерал Бен Хоџис, бивши главнокомандујући америчких копнених снага у Европи, СПЦ је означио као главну пријетњу за довршавање посла на Балкану… – Наши челници су вољели да кажу ће бити у свему равноправни са великим западним и моћним државама када Црна Гора уђе у НАТО. То је просипање магле. Зна се ко се пита у НАТО-у, али ја не бих могао да улазим у анализе ко је све пријатељ или непријатељ православља. Ми се држимо међународних стандарда који регулишу питање вјерских слобода и права у свакој држави. Подсјећамо и залажемо се за разговор на правним основама. Нико нам није рекао ни са Запада ни са Истока да су наши захтјеви нереални или да су у супротности са неким правним начелом, резолуцијом или повељом која је обавезујућа за све државе. Ништа не тражимо што нам већ није загарантовано уставом Црне Горе, а када је нешто загарантовано Уставом а закон вам то ускраћује – онда је то грубо кршење правног поретка и свих права. Западне земље начелно увијек подржавају дијалог на првом мјесту са државом и ми смо отворени за тај дијалог. Друга страна показује чудан став – час хоће, час неће – очигледно да нешто много калкулишу. Међутим, управо најозбиљније западне земље сматрају да је вјерска слобода основа сваке друге слободе. Тако да Црна Гора која има једну богату вјерску традицију, мора то да ријеши на један достојан начин, а не да се брука и пред својим грађанима и пред цијелим свијетом. Црна Гора се последњих дана промовише као „корона фри“ дестинација, дакле земља без короне. Да ли то значи да се ускоро може очекивати обнова литија у Црној Гори? – Не бих волио да се наше литије, којих ће свакако бити чим прођу забране, провлаче кроз било какву страначку или политичку причу. Основни разлог за наше литије је што су повријеђена наша права и што држава спроводи дискриминацију и неће да донесе добар закон који ће регулисати наше односе. Чим се донесе добар и нови закон или се направе радикалне измјене у овом постојећем, престаје потреба за тим видом исказивања незадовољства. Немамо другог начина да се боримо за своја права и да искажемо јавно своје незадовољство осим да изађемо на улицу и то јавно посвједочимо. Односно, ми не излазимо на улицу него се сабирамо око наших храмова, и такав вид борбе за правду је јединствен у свијету и наравно да од њега нећемо одустати. На крају, како видите перпективу Црне Горе која је бременита свим актуелним проблемима које сте навели? – Црна Гора треба да се врати сама себи и да обрати пажњу на свој народ и његове основне потребе. Да испоштује све вјере и да прије свега буде загарантована слобода вјере јер од тога много зависи њена стабилност и будућност. Да се побрине о омладини и да јој обезбиједи довољно посла и један достојанствен и пристојан живот за сваког грађанина. То још увијек може, и ми смо спремни као вјерници и црква да дамо томе велики допринос и ову нашу борбу за слободу вјере доживљавамо тако да се ми боримо за поредак у држави и за бољу будућност Црне Горе и свих њених грађана. Ми се сада боримо за права православних хришћана, каноски поредак и за правну стабилност и сигурност свакога грађанина. Ако се боримо за своја права и ако ми остваримо наша права, ми ћемо онда бити у стању да дамо допринос и унапређењу живота у Црној Гори. Колико смо људи запослили, отворили смо и народне кухуње, а колико би смо тек могли више да урадимо за наш народ када би се наши односи са државом регулисали на један цивилизован начин. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Гост емисије "А шта ви мислите" на РАС Телевизији, аутора и водитеља Ратка Дмитровића, био је протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић, парох подгорички, доктор правних наука, координатор Правног савета Митрополије црногорске-приморске. Прота Велибор је изнео шта су наредни потези Српске Православне Цркве у Црној Гори, и шта ће бити са литијама које су постале најлепша слика саборности и делатне љубави у Црној Гори.

Ми се боримо за цивилизовану Црну Гору. Боримо се да одбранимо Црну Гору 21. вијека од налета средњег вијека. Али ми бранимо грађанску Црну Гору, поручио је отац Гојко Перовић у Подгорици. Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, одржао је синоћ изузетно посјећено предавање Библијска Црна Гора у организацији Матице српске – Друштво чланова у Црној Гори. Књижара Матице српске у Подгорици била је тијесна да прими све оне који су жељели да чују бесједу пароха цетињског о паралелама између Библије и Црне Горе кроз њену историју. “Црква је носећа државотворна култура Црне Горе, а Цетињски манастир је мјесто, наша светиња, гдје се одиграо онај историјски трансфер између античке старе Дукље и модерне државе, коју су установили владике и владари из династије Петровића”, поручио је отац Перовић. Прота Гојко је констатовао да има много примјера сличности између онога што нам Библија – књига над књигама говори и писаних свједочанстава које су нам оставили они који су стварали Црну Гору и њен идентитет. “Његошево штиво је дубоко библијско”, казао је о. Гојко Перовић и додао да је идентитет Црногораца утемељен управо у дјелу нашег највећег пјесника и владара. “Идентитет Црне Горе и Црногораца је филозофија збјега, како је то Његош забиљежио у свом непролазно вриједном дјелу. Његош је то више пута истицао, и у својој поезији и у дипломатској преписци”, подјстио је о. Гојко. Он је истакао да су Црногорци непрестано тражили мир, који нису проналазили, баш као и израиљски народ како је то описано у Библији. Управо однос ропства и слободе, како је казао је отац Перовић, доминира Његошевим дјелом и филозофијом. “Као што је израиљски збјег предводио Мојсије, тако је наш, црногорски предводио Св. Петар Цетињски – законодавац, ратник, пророк и државник”, казао је цетињски парох. “Народу какав је црногорски – чији је идентитет утемељен на Цркви, на личностима какви су Св. Петар Цетињски, Његош, на непрестаној борби за слободу, мир и правду, тражити нови идентитет `који је другачији од идентитета у другој држави`, како је недавно казао предсједник државе, граничи се с здравим разумом”, нагласио је о. Перовић. Поручио је да литије против Закона о слободи вјероисповјести нису никакав напад, већ борба за боље друштво и боље људе, и да у том смислу у њима нема мјеста за политику ни страначке подјеле. Отац Гојко је истакао да Црна Гора треба да буде држава у којој су сви пред законом исти, без обзира да ли су православци, муслимани или католици, а да Закон о слободи вјероисповјести ставаља православне вјернике и Цркву у неравноправан положај у односу на друге вјероипсовјести. Позвао је власти да “оставе Цркву, њене светиње у којима постоји ред већ два миленијумима”. “Ми се боримо за цивилизовану Црну Гору. Боримо се да одбранимо Црну Гору 21. вијека од налета средњег вијека. Ови који су донијели закон оптужују нас да литијама враћамо Црну Гору у средњи вијек. Али ми бранимо грађанску Црну Гору, хоћемо закон који неће одвајати православне од католика. А, тако ће бити ако се овај закон буде примјенио”, поручио је отац Гојко Перовић. Све црногорске владике хиротонисане ван Црне Горе “Оно што чини аутокефалност једне Цркве је да она сама себи бира поглавара, што никад није био случај с Црквом у Црној Гори. Она је била аутокефална само у Уставу краљевине Црне Горе. Ни један владика није хиротонисан на тлу Црне Горе”, подсјетио је о. Гојко Перовић. Владика Саво Очинић је хиротонисан 1692. у Хергег Новом, а владика Данило Петровић у Печују у Угарској, а рукоположио га је Арсеније Чарнојевић из Бајица. Саву Петровића је хиритонисао пећки патријарх Мојсије Рајевић, Василија Петровића пећки патријарх Атанасије Гавриловић. Св. Петра Цетињског хиротонисали су Мојсије Путник и други архијереји Карловачке митрополије. Отац Перовић је подсјетио да Св. Петар, док је био архимандрит, бечком двору писао да Црногорци сами себи бирају поглавара и хиротонишу га ван Црне Горе све док се не врати патријарх у Пећ. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Председник Одељења за спољне везе Московске патријаршије у разговору за „Новости“: Спорним законом црногорска власт директно се умешала у црквене послове. Руска православна црква чврсто је уз Српску цркву и њене вјернике у њеној племенитој, светој борби коју води у Црној Гори. Народ је тамо устао да брани своју цркву, јер је огорчен контроверзним законом који предвиђа одузимање храмова и имовине. Власт у Црној Гори мора да буде свјесна да не може ићи против сопственог народа, јер јој народ то неће опростити. Ову поруку, поводом дубинске друштвене кризе која већ готово два мјесеца потреса Црну Гору, упућује предсједник Одјељења за спољне црквене везе Московске патријаршије митрополит волоколамски Иларион (Алфејев). Посјету Београду познати руски архијереј, који обавља дужност шефа дипломатије Руске цркве (РПЦ), искористио је да подржи православни народ у Црној Гори уз јасно упозорење тамошњој власти: – Предсједници држава не могу стварати цркве. На челу наше цркве је Господ Исус Христос, а њен чувар је вјерни народ. Шефови држава и влада треба да се баве политиком, а црквеним питањима нека се баве људи цркве. * Како се на свенародни покрет одбране светиња у Црној Гори гледа у Московској патријаршији? – Сличну ситуацију имали смо у Украјини. Тадашњи предсједник Порошенко умислио је да може лично да створи нову цркву, независну од РПЦ, и да ће му то помоћи у изборној трци. Претрпио је жесток пораз, али је својим дјеловањем нанио велику штету. Закон који је сада усвојен у Црној Гори отвара веома широке могућности за самовољу свјетовних чиновника. Народ је с правом огорчен. * Какав је став Руске цркве о контроверзном закону о слободи вјероисповијести? – Пажљиво пратим тамошњу ситуацију. Предсједник Ђукановић ми је послао свог амбасадора да ми оно што се тамо догађа објасни са позиције власти Црне Горе. У закону је наведено да сва црквена имовина саграђена до 1918. године прелази у руке државе, а некакав државни орган ће одлучивати о томе коме ће предати ту имовину. То је директно мијешање државе у црквене послове. Овим законом отвара се могућност да се Цркви одузимају храмови и дају било коме – расколницима, инославним хришћанима… То је са становишта цркве неприхватљиво. * Која је ваша порука хиљадама вјерника и грађана Црне Горе који мирно и достојанствено бране правду? – Десетине хиљада људи који излазе на улице у Црној Гори потврђују да је народ будни чувар Цркве и да ће је увијек одбранити. Представници државне власти који иду против свог народа и против Цркве неће добро завршити. Позивам вјернике СПЦ који живе ван Србије да се не плаше свјетовних власти, јер оне не могу уништити Цркву. Оне је могу оштетити, могу покушати да је поткопају, као што су то деценијама чиниле безбожничке власти у Совјетском Савезу. Али, чак и после свих прогона у СССР Црква је одољела, учврстила се и данас представља велику духовну и моралну силу, која духовно повезује народе на цјелокупном канонском простору Свете Русије. Дакле, не само у Русији, него и у Украјини, Белорусији, Молдавији, прибалтичким републикама, у Централној Азији, вишемилионској дијаспори. Православна црква је изнад политичких граница. * Српска патријаршија позвана је у Васељенску патријаршију на разговоре о статусу непризнате цркве у Сјеверној Македонији. Да ли је оправдан страх да се и тамо не понови украјински црквени сценарио? – Руска црква дубоко је убијеђена да питање регулисања канонског статуса православне цркве у Сјеверној Македонији треба да се рјешава искључиво путем дијалога између СПЦ и непризнате цркве Сјеверне Македоније. Патријарх константинопољски никако не припада том дијалогу. Он је умислио да му припада право да упада на канонску територију других помесних цркава и решава проблеме који тамо постоје. Тако је покушао да реши проблем раскола у Украјини, ослонио се на свјетовне политичаре који су му обећали да ће се, уколико Украјини одобри аутокефалност (не цркви или народу, већ држави) сви епископи, и канонски, и расколнички, ујединити око ње. Ништа од тога се није догодило, јер је канонска Украјинска црква остала јединствена, уједињена око митрополита Онуфрија, који је једини канонски поглавар православља у овој земљи. Вартоломејева промјена позиције под утицајем политичара, са наше тачке гледишта, канонски је преступ за који ће одговарати пред Богом. Ако се буде уплитао и у односе између СПЦ и македонске цркве, постоји бојазан да ће то произвести сличне посљедице. * Има ли наде за поновно успостављање редовног поретка у православљу, после неканонских потеза Васељенске патријаршије и њеног поглавара? – Константинопољски патријарх Вартоломеј није заинтересован за међуправославно разматрање проблема које је направио својим антиканонским поступцима. Он је заузео став да само он може да сазива међуправославна савјетовања, али то не чини. Јерусалимски патријарх недавно је иницирао сазивање једног оваквог скупа и позвао у Јордан све поглаваре помјесних православних цркава. Патријарх Вартоломеј му је одговорио веома оштрим писмом у којем га је прекорио што у преписци користи енглески језик, али и оптужио га да присваја права која припадају искључиво Вартоломеју. У ситуацији када је константинопољски патријарх одстранио самог себе као општеправославно тежиште, помјесне православне цркве ће, наравно, тражити друге могућности за дијалог и разматрање постојећих проблема. *Српска православна црква и њени вјерници изложени су великим искушењима и притисцима на Косову и Метохији, у Црној Гори, Хрватској… Како да се бори са овим проблемима? – Останите вјерни Христу, останите вјерни својој Цркви, и ничега се не бојте! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством служио је данас, 17. јануара, на празник Светог Јевстатија I Архиепископа српског, Свету архијерејску литургију у манастиру Михољска Превлака. Прије Литургије владика Амфилохије је у чин расе и камилавке замонашио искушеника ове обитељи Тодора, давши му име Анастасије по Светом преподобномученику Анастасију који се слави 22. јануара. Владика је казао да је ова света обитељ добила новог Христовог свједока – монаха Анастасија што значи Васкрсенко, да би силом Христовог васкрсења испунио себе и свој живот и посвједочио Христа духовним огњем вјере, богољубља и братољубља. Високопреосвећни Митрополит је казао да је послање свих који су били Христови кроз вјекове, који су били свједоци живога Бога, да Га свједоче и да носе Његов крст, по ријечима Христовим да их шаље као јагањце међу вукове. „Тако су и оних првих 12 апостола, као и послије њих седамдесет апостола, кренули су за Христом одрекли се себе и послужили су Га и животом својим, ријечима и дјелима, а многи и мученичком смрћу, казао је владика подсјетивши да је и Михољска Превлака мјесто гдје су кроз вјекове живјели свједоци Христови још од времена римског императора проклетога цара Дукљанина, који је убијао и од хришћана отимао имовину. Подсјетивши да данас прослављамо Светог Јевстатија Превлачкога, овдашњег епископа, којег је Свети Сава поставио, а који се првобитно у манастиру Хиландару подвизавао, владика је казао да је он овдје био светионик и свједок Христов, да би потом отишао у Жичу, Пећку патријаршију и постао међу првим српским архиепископима, послије Светога Саве и Светога Арсенија: „Свети Јевстатије дивни свједок Христов, послан од Господа, посвједочио је Господа својим животом, дјелима и свједочи га до наших времена својим присусутвом и светим споменом и у Пећкој патријаршији и овдје.“ Митрополит је казао да иако смо се надали да у ова наша времена неће бити више тих проклетих царева Дукљана, Хозроја, гонитеља Цркве персијских, Црква Христова је кроз сву историју на крсту и распећу кроз вјекове у свим земаљским народима, гоњена и прогоњена, и да је то остало до наших времени. „Ево данас нови цареви Хозроји и Дукљани гоне и прогоне Цркву Божију, отимају, хоће да обесвећују храмове као што су то чинили проклети цар Дукљанин и Хозроје. Донијет је и код нас безакони закон од Владе Црне Горе, који је истовјетан са законом који је владао за вријеме проклетог цара Дукљанина и према коме се управљао Хозроје, пагански, безбожни цар персијски.“ И у 21. вијеку се наставља та прича, казао је Митрополит, али Црква Божија и душе просвећене свјетлошћу истине Божије остају вјерне Христу Господу и наш народ, који се духовно пробудио и васкрсао, окупља се око светиња Божијих. Говорећи о погубности богоубилачког и братоубилачког духа који се прво послије Октобарске револуције зацарио у Совјетском Савезу, а касније пренијет и код нас, током и послије Другог свјетског рата, Високопреосвећни Митрополит је казао да се тај богоубилачки и братоубилачки дух наставља данас у Црној Гори и проглашава за идентитет и будућност Црне Горе: „Из богоубилачког и братоубилачког духа се рађају и ови закони – безакоња која се намећу Црној Гори и преко тога повратак проклетом цару Дукљанину и Хозроју, безбожном цару персијском.“ Нагласио је да се данашња црногорска химна први пут пјевала од стране Секуле Дрљевића у Старој Градишки: „И ова Црна Гора која се данас ствара са тим безакоњима, није Црна Гора 13. јула, већ је то фашистичка Црна Гора 12. јула Секуле Дрљевића из Старе Градишке гдје је било крваво братоубилаштво од стране фашиста. Да се помолимо Богу да уразуми оне који данас владају Црном Гором, да не настављају то злокобно дјело братоубиства и богоубиства у своме народу, него да се врате оном изворном хришћанском духу који је овдје владао вјековима, а којим је саграђено у Црној Гори све што је саграђено и сачувано кроз вјекове, и којим су живјели сви они велики свједоци вјере Христове, и богуљубља и братољубља.“ Помоливши се да се данашњи властодршци откажу од духа персијског цара Хозроја паганског и проклетога цара Дукљанина, да се ослободе духа затрованог брозомором, духом богоубилаштва и братоубилаштва, Митрополит је позвао све да поново заживимо духом Јеванђеља, духом љубави према Богу, који јесте љубав, и једни према другима – христоликој љубави: „То је љубав коју Црква свједочи и сви свети мученици кроз вјекове, од Превлачаких до Преподобног мученика Анастасија, чије име је примио наш досадашњи Тодор, па до свих осталих који су за Христа пострадали, носећи Његов часни крст живећи сагласно Јеванђељу.“ Владика је благосиљао и пререзао славски колач у част Св. Јевстатија Превлачког Архиепископа српског који је слава хора Светог Јевстатија из Будве, а након Литургије је освештао звоно које је приложио Виталиј Послшиков из Вороњежа. Благословећи приложника и његову породицу, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је казао да овај посебни дар спаја древни Вороњеж и ово вјековно сабиралиште на Михољској Превлаци, Русију и Црну Гору, и свеукупни словенски народ. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Литије мира наставиће се сваке недјеље и четвртка, све док не добијемо неки сигнал из власти да желе дијалог, поручио је Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије за телевизију РТРС. – Овдје није у питању само српски народ, већ сви грађани православне вјероисповјести. Чак не и они, већ и атеисти, па и припадници других конфесија, који су из принципа стали у одбрану људских права уз Српску православну цркву. Питају нас када ће то стати? Немамо на видику. Власт је донијела дискиминаторски Закон, и немамо још никакав сигнал да ће доћи до промјене – поручио је Перовић. Он истиче да је актуелна власт у Црној Гори на челу са Милом Ђукановићем помијешала „бабе и жабе“. – Докле то све иде? Недавно је поручио да ми морамо да формирамо идентитет. И то такав, да не смије бити као у неким другим државама. Ајде нађите разлику у идентитету човјека из Плужина и Невесиња. То је немогуће! Пустите писцима, историчарима, музичарима, свештенцима, да његују идентитет државе, а политичари нека раде свој посао – нагласио је Перовић и додао: – На претходном Конгресу владајуће партије један од циљева био је стварање Црногорске православне цркве. Никада ни једну цркву није основала партија, па неће ни ову – поручио је Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије за нашу телевизију. Митрополија црногорско-проморска, као вјековна црква, каже Перовић, има велико материјално богатство којим је позвана да располаже онако како се то чинили и њени претходници. Напоменуо је да Црква има своју имовину, те да то није државна имовина. – Црква имовину користи на добро и није крива што је посједује, није митрополит Амфилохије опљачкао никога већ је дошао да сједи на столици претходних митрополита који су управљали црквом. Та црква није само клерикална институција, то је народ који је вјековима остављао најбоље што има да би користи од тога имали и њихови потомци – навео је Перовић. Говорећи о бунту у Црној Гори против спорног закона, Перовић је рекао да он није страначки нити да се ти захтјеви крећу у правцу политичких промјена, већ да ће бити све упорнији док закон не нестане из правног система Црне Горе. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у суботу 28. децембра 2019, на празник Светог свештеномученика Елевтерија, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови. Звучни запис беседе Молитвено сабрање увеличао је чин рукоположења ипођакона Огњена Фемића у чин ђакона. Ријечима архипастирске бесједе вјерном народу обратио се Преосвећени Епископ Јоаникије, честитаjући, најприје, рукоположење новом служитељу олтара Божјег. Владика се, потом, осврнуо и на друштвену ситуацију у Црној Гори, изазвану изгласавањем дискриминаторског Закона о слободи вјероисповјести у Скупштини Црне Горе. Бесједу Његовог Преосвештенства Епископа Јоаникија преносимо у цјелини како би нас архипастирске ријечи нашег духовног Оца, током ових дана Божићног поста, све поучила, укријепила и донијела мир и љубав у срцима нашим. „Рукоположење је велики догађај за Цркву Божју, као што је у Цркви све узвишено, али је, посебно, узвишено примање свештеничког чина. Ђаконска служба је, по нашем утврђеном схватању, почетак свештеничке службе. Ако дубље погледамо и све припремне службе су залог свештеничке службе појац, ипођакон, а ђаконска служба је примање завјета и служба, која је везана директно за олтар. Ђакон је као анђео, анђео повезује небо и земљу, а ђакон повезује олтар, који је, заправо, небо и храм, који је земља. Храм се сматра за брод Цркве, тамо гдје стоји народ, све заједно то је црква. Толика је благодат свештеничког чина да се не може ријечима исказати зато што је много више све ту божанско, него ли људско. Људско је да се младић лијепо припреми, да се образује, мада и то не може без Божје милости, Божјег дејства, надахнућа, али то је његова дужност и оно што он треба да учини је да се лијепо спреми, да спреми своју душу и своје срце за примање божанске благодати, која га оспособљује за свештеничку службу. Све је то, свеукупно је то узвишено, нарочито због тога што силази благодат Пресветог Духа и укрепљује срце и ум новог свештенослужитеља, али не само на тај један моменат, него дјелује у његовом животу кроз цијелу његову службу. Укрепљује га, оснажује га и та се служба повјерава онима који су спремни да врше дјело Божје, јер та се благодат даје, не ради њега лично, него да би се она умножавала у народу и да би се тако ширила. Данас смо рукоположили у ђаконски чин нашег теолога Огњена Фемића, који је прво завршио Цетињску боголсовију, па Петроградску Духовну академију. Лијепо се спремио, стекао лијепо образовање, али и животно искуство и то је добро. Свештеник мора да има велико искуство, да познаје свој народ. Он га је сигурно, до сада, упознао, јер је радио доста са људима, упознао психологију човјека, његове потребе, његове муке, проблеме, врлине и мане. Сада ступа у службу за коју се од дјетињства спремао. Биће то добро, даће Бог. Треба да знамо да нијесу нимало лака времена. Нешто као `46. `48. године. Тако изгледа, али није баш иста ситуација. Имали смо тада разорену Цркву, побијене свештенике, свештеничке породице прокажене, у црно завијене, убијеног Митрополита, опустошену Црну Гору, али тада смо, још увијек, имали онај стари наш народ, који је био чврст карактером, иако је био обезглављен, али још је било чврстине карактера у том народу, па смо се, некако, одржали кроз многе муке и тешкоће, кроз многе наше падове и срамоте, јер су се многи били одрекли своје крсне славе, а камоли чега другог. Међутим, даде Бог, васкрсе Црква из гроба као Христос што је из гроба васкрсао. Данас, гледамо нешто што личи на гоњење Цркве. Још није гоњење, али јесте оно што личи на гоњење, а од оног што личи на гоњење до гоњења није много далеко. Било је гоњења Цркве од Христа па наовамо много пута. Кад бисмо сабрали сву историју Цркве Црква је више била гоњена, него што је живјела неки свој мирнији живот. Нарочито наша мученичка Српска Православна Црква. Али, видимо, да је Црква и у најтежим временима давала своје плодове, па се касније тај исти народ који је гонио Цркву ослања на оне који су раније били гоњени, на своје мученике. Многи од оних гонитеља преобрате у оне који су гоњени. Видимо шта се данас догађа, али ми нијесмо, уопште, посустали. Ми смо кроз ово што нам се догађало, ових дана, ојачали. Бог види, а види и народ да доживљавамо једну велику неправду, да наша власт ни о чему више не мисли осим о својим интересима и како даље да наставе да владају. За народ их уопште није брига. Хоће још и Цркву да сатре, да порази, да опљачка, да понизи. Све је то нама јасно, али ми то не гледамо из земаљске перспективе, него из божанске. Ако је Христос у овом свијету и вијеку, наш Господ и Спаситељ, доживио гоњење и понижење шта ми од овог свијета да очекујемо?! Почасти, удобност и похвале? То нам не треба. Боље нам је да са Христом трпимо гоњења, понижења, пљувања и ругања, али да смо са Њиме, него да смо са овим трулежним свијетом, него да смо са онима који само мисле о себи, а, заправо, тако о својој пропасти, о својој погибији и овог и оног свијета раде. Ми позивамо све на мир, на љубав. Позивамо да се поштује правда и закон, да се поштује Устав Црне Горе, да се поштује европски стандард што се тиче вјере. Али, овдје се крши, ради својих личних интереса, и Устав Црне Горе и све оно што је цивилизација утврдила и на чему се овај свијет, још увијек, у земаљском смислу темељи. Ко може да учини највећу неправду? Онај који има сву власт у својим рукама. Нећемо даље о томе, ви добро знате о чему се ради. Али, хришћани кад су гоњени, ако су са Христом, они су радосни и ова данашња свечаност овдје, она је пуна радости, пуна свјетлости, пуна Божје милости. Зато је лијепо што сте се данас сабрали, драги оци свештеници, драга браћо и сестре, на ово рукоположење, на овај лијепи и велики догађај Цркве Божје. Надамо се да ћемо, ускоро, имати прилику да оца ђакона Огњена Фемића рукоположимо и за свештеника, јер нам требају честити, добри, образовани, храбри и вјерни Цркви свештеници. А Огњен је, као његово име што говори, човјек чист и огњен у вјери, био је и још више у будуће треба да буде и будите сигурни, браћо и сестре, да ће све ове невоље, ако будемо са Христом, нама добро донијети и препородиће се Црна Гора. Све ће ово да отпане као прашина, као магла што се разиђе, онда сунце засија. Црна Гора има дубоке темеље Светосавске, Световасилијевске, Светопетровске. Ми се на томе темељимо и те темеље чувамо. Чувамо темеље Црне Горе, а ови што зло чине Цркви, они разарају Црну Гору као што је радио Совјетски Савез, а пошти су сви редом били кумровачки ђаци требали би да знају ту историју добро. Боље него ја. Велика моћна држава у Русији распала се зато што је гонила Руску Православну Цркву и шта се догодило на крају? Распаде се та држава као кула од карата и тек када се вратила себи кренуло јој је напријед, када је престала да гони Цркву, а нарочито од кад је држава почела нормално, фино, поштујући одвојеност Цркве и државе, да сарађује са Црквом и да помаже своју Цркву. Последњи који то нијесу схватили су наши неокомунисти у Црној Гори. Навикли смо ми на све то, само да се збуњујемо, да се вежемо за своје хармове, за своје олтаре које су наши оци Богу посвећивали, да се обједињујемо, да се међусобно снажимо и храбримо, да чувамо јединство Цркве, братско јединство и слогу и, будите сигурни, брзо ћемо побиједити. Ми не желимо нашу побједу у неком људксом смислу, него желимо да побједи правда, истина и љубав, да Црква Божја, која је извор свјетлости и надахнућа и која је створила љепоту, коју треба да чувамо, да она тријумфује. Не ми, не дао Бог, него ми заједно са Црквом, не ми сами. Не желимо ни над ким да тријумфујемо, нарочито не над браћом. Желимо братску слогу и љубав, желимо спасење и обраћење свима. Дај Боже, наше је да се молимо, да љубав ширимо, да не дозволимо никада да се у наше срце настани мржња, него само љубав“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије у својој бесједи, током свете Литургије, која је данас служена у катедралном манастиру Епархије будимљанско-никшићке, Ђуређевим Ступовима. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Поводом усвајањем дискриминаторног Закона о слободи вјероисповјести, Православна црква у Костарики позвала је своје вјернике на молитвену подршку Православној цркви у Црној Гори на челу са њеним архијерејима. „Молимо се Светом Петру Цетињском, Светом Василију Острошком, Светом Стефану Пиперском, Светом Симеону Дајбабском, чије мошти чувају манастире у Црној Гори, да заступају пред Богом Митрополита Амфилохија, епископа Јоаникија, епископа Методија и сав клир и вјерни народ Српске православне цркве у Црној Гори“, објављено је Фејсбук страници оца Петра Игнациа Миранде. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Црквено-народни сабор, који ће се 21. децембра одржати у Никшићу око моштију Светог Василија Острошког, прилика је за државу Црну Гору да отпочне процес помирења и да се наситимо заједништва и љубави, како Божије тако и међусобне, поручили су данас Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Владике су ово казале на прес конференцији у Подгорици одржаној поводом недавно утврђеног Предлога закона о слободи вјероисповијести и Великог црквено-народног СветоВасилијевског сабора, који 21. децембра у Никшићу организују Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка, као протест против понижавајућих и дискриминаторних одредби Предлога закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. Митрополит је на почетку изложио кратко учење о саборности Православне цркве, представишви представницима медија у најкраћим цртама историју развоја хришћанства на нашим просторима од времена древне Дукље до данас. „Наша Црква наставља то дјело без прекида већ осам вјекова и чуди намјера наше Владе да донесе закон који ће угрозити Цркву“, рекао је Митрополит закључивши да је несхватљиво и неприхватљиво да секуларна држава доноси законе који би угрозили имовину Цркве и њено постојање. „Непрекидно инсистирамо да се донесе нормални, европски, али и наш аутентични закон који би уредио односе Цркве и државе“, казао је владика Амфилохије нагласивши да је Црква актуелним Предлогом ускраћена за све – од имена до имовине. Митрополит је подсјетио да је Православна црква дискриминисана још од процеса склапања темељних уговора јер је једина заобиђена и са њом није склопљен никакав споразум. Коментаришући примједбе на долазак моштију Светог Василија у Никшић, Високопреосвећени Митрополит је подсјетио да то није накава новост за Црну Гору: „Сваке године на Марковдан, градску славу Подгорице ми доносимо моште Светог Симеона Дајбабског, и то је сасвим нормално.“ Посебно је подсјетио на примјер када је и држава помогла пренос моштију, руке Светог Јована крститеља: „Било је то 2006. године, министар Милан Роћен је учествовао у ходу руке Светог Јована крститеља у Русију на поклоњење“, рекао је владика и додао да су саме мошти Светог Василија не једном изношене из манастира Острог, нарочито подјстивши на величанствену и свету литију из 1996. године када је острошки Светитељ походио своју родну Херцеговину. Имајући то у виду Митрополит је истакао да је потпуно нормално да се народ Црне Горе, сабере око најпоштованијих моштију у храму посвећеном управо Светом Василију Острошком у Никшићу. Он је нагласио да Свети Василије сабира људе добре воље свих нација, али и вјера, подсјетивши на примјере чудесних исцјељења наше браће муслимана и римокатолика. „Сви су позвани на овај сабор мира, помирења, братске слоге и заједништва“, рекао је владика. Даље је нагласио да Свети Василије увијек позива на заједништво, а то је оно што управо највише недостаје Црној Гори у наше вријеме. „Садашња власт нажалост наставља расколе и наше несреће још од братоубилаштва Другог свјетског рата“, са жаљењем је констатовао Митрополит Амфилохије поручивши да је ово сабрање у Никшићу прилика да се крене у процес помирења. „Позивам све људе добре воље да дочекамо у Никшићу мошти Светог Василија Острошког, да примимо његов благослов и да се наситимо заједништва и љубави како Божије тако и међусобне“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Он је истакао да је предложени закон удар на Цркву са жељом да се она понизи. „Радосни смо што је држава склопила споразуме са другим вјерским заједницама, али не можемо дозволити да будемо дискриминисани и да се Цркви отимају светиње“, истакао је владика Јоаникије нагласивши да ће Црква бранити своја права, да ће се сабрати и оснажити, и борити против безакоња. „Ми вјерујемо у Божију милост, благодат и посредовање Светог Василија и да ће она утицати и на оне који доносе одлуке, те да ће се у том смислу обновити дијалог“, изразио је своју наду владика Јоаникије рекавши ако до тога ипак не дође, Црква неће одустати од одбране својих светиња, јер су оне за нас скупље од свих вриједности овог свијета. „Ми не тражимо никакву повластицу у односу на друге вјере него само да се она права која имају друге вјере дају и Православној цркви. Дубоко вјерујемо да са Светим Васлије долази и Божија благодат која свима треба и коју Црква свима нуди“ закључио је Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Одговарајући на питања новинара Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је рекао да ће се Црква борити за своје светиње и на суду и ван њега рекавши да наша власт у свом односу према Митрополији превазилази кумунистички режим. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Митрополит Амфилохије служио парастос краљу Николи Петровићу на тридесетогодишњицу преноса његових земних остатака у отаџбину. Парастос краљу Николи, краљици Милени, принцезама Вјери и Ксенији, на тридесету годишњицу преноса њихових земних остатака у отаџбину, и свим упокојеним члановима светородне лозе Петровића служио је данас у цркви Рождества Пресвете Богородице на цетињском Ћипуру Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, уз саслужење цетињског свештенства и свештеномонаштва и молитвено учешће вјерног народа. Појали су ђаци Богословије Светог Петра Цетињског. Након парастоса, Митрополит Амфилохије је рекао да је значајно што данашњи парастос краљу Николи држе професори и ђаци Цетињске Богословије, коју је он основао 1863. године. „Уз помоћ рускога цара основао је ову школу која је темељ свега школства у Црној Гори до данашњега дана. Краљ Никола је изузетна личност у нашој историји, не без разлога назван царем јунака. У своје вријеме је добио и независност Црне Горе и многа друга дјела учинио. А међу најзначајнијим његовим дјелима је ослобођење Косова и Метохије, заједно са његовим зетом, краљем Петром Првоим Карађорђевићем“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је његова химна „Онамо, ‘намо..“ једина права и истинска химна Црне Горе. „Много је значајно да поменемо то његово ослобођење Косова и Метохије у ово наше вријеме, када су се његови наследници у Црној Гори одрекли Косова и Метохије и предали КиМ у руке разбојника, богоубица и братоубица. А прије њих, ових садашњих разбојника, су се нажалост управо наши црногорски титоисти одрекли Косова и Метохије 1945. године и тиме положили темељ овоме што се данас тамо догађа. Ја мислим да је од свих рана које је краљ Никола доживио, и за живота и након упокојења, најдубља управо рана од тога што се догодило и што се догађа са Косовом и Метохијом“, нагласио је Владика Амфилохије. Рекао је да се нада да ће и принц Михаило и отали Петровићи, чији су гробови расути по Европи, бити пренесени и сахрањени на дворском гробљу које се налази у Цетињском манастиру. „Поготово синови краља Николе, који су крштени у Цетињском манастиру. Ту су примали и свето причешће. Ту су долазили све док су били овдје, па би била грехота и према њима срамотно да их сахрањују негдје другдје него ондје гдје је предвидио да буду сахрањени њихов отац књаз Никола“, казао је Митрополит Амфилохије. На крају су сабрани на парастосу отпјевали химну „Онамо, ‘намо…“. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Публициста Јован Маркуш: „Има, хвала Богу, Цетињана који се држе Светопетровске Црне Горе. Не треба се бојати. Потписивање петиције против предлога закона о слободи вјероисповијести и увјерења је елементарно људско право а самим тим и вјерско“. ЗВУЧНИ ЗАПИС РАЗГОВОРА Око Цркве Христове и стожера православља у Црној Гори Цетињског манастира грађена је и држава Црна Гора, а ако Бог да ту ће се и очувати и сачувати око сједишта наше Митрополије и нашег Митрополита Амфилохија. Светородна лоза Петровића стварала је државу Црну Гору, на Цетињу сабирала вјерни народ и главаре око Цетињског манастира. Сада је код нас, нажалост ситуација много другачија. Држава у 21 вијеку покушава да ствара неку своју цркву, поричући осмовјековно постојање Српске православне Цркве на овим просторима. Кажу да ни Цетињани нису више оно што су били а ми смо сигурни да у дубини своје душе јесу судећи по оним народним ријечима гдје је текло и капаће. Због свега овога разговарали смо са рођеним Цетињанином публицистом Јованом Маркушем некадашњим градоначелником црногорске престонице. Г. Маркуш, као неко ко је овдје свој на своме, ко је свој живот посветио Митрополији црногорско-приморској и неко ко сакупља и чува многе податке о обнови наше Митрополије посебно од доласка нашег Митрополита Амфилохија на њен Трон наовамо, говорио је о предлогу закона о слободи вјероисповијести и увјерења који предлаже наша Влада, а видимо да и Венецијанска комисија оспорава у многим тачкама. Наш народ, хвала Богу, увелико потписује петицију против овог предлога закона, а свједоци смо да је Тројичиндански сабор окупио велики број вјерника, што све говори о томе какав је тај предлог у ствари. Г. Маркуш је између осталог одговарао на питање чије су наше Цркве у Црној Гори ако не припадају једној и јединој православној Цркви у Црној Гори, Митрополији црногорско-приморској односно Српској православној Цркви, о обнови наше Митрополије и њеног процвата како материјалног, тако и духовног посебно у последњих 21. годину од доласка нашег Митрополита Амфилохија на трон Митрополита црногорско-приморских, на шта нас обавезује Вучедолска битка чију 143 годишњицу данас обиљежавамо и позива све оне који то до сада нису урадили да потпишу петицију против спорног закона о слободи вјероисповијести и увјерења. Он каже да се не треба бојати да је потписивање петиције елементарно људско право а самим тим и вјерско. Извор: Радио Светигора

Митрополија црногорско-приморска обавјештава јавност да ових дана са више страна добијамо вијести о наводно ”организованом доласку вјерника из Србије и Републике Српске” у Подгорицу на Тројчиндански сабор 15. јуна 2019. године. Тиме се управо придодају званичне тврдње партије на власти, изазване ставовима опозиције, ”да планирани догађај има искључиво политички карактер”. Из тог разлога и овом приликом истичемо да је Тројчиндански сабор прије свега и изнад свега црквено-литургијски догађај на који су, као и до сада, искључиво и једино позвани православни вјерници, и то који живе у Црној Гори. Такође Митрополија црногорско-приморска и Епархије будимљанско-никшићка, захумско-херцеговачка и милешевска не организују аутобуски превоз ради доласка вјерника из других држава, нити су упутиле било какав позив било којим политичарима да у име било које политичке опције позивају људе да дођу и учествују на Тројчинданском сабору; на ово искључиво црквено сабрање, чији је повод свенародна прослава Бога љубави откривеног на Тројични дан, на спасење и просвећење свега рода људског, као и призив на братску љубав и слогу и помирење у располућеној Црној Гори. Питамо се: на основу којег Божијег или људског закона, предсједник државе и његова секуларна влада ствара своју партијску ”црногорску цркву”? И, ко је тај који се овдје бави политиком, односно манипулисањем Црквом? Уколико се, пак, проглашава политиком отпор Цркве против угрожавања њеног бића и достојанства, против Владиног Предлога закона о отимању њених храмова и имовине, незапамћеног у историји Црне Горе и шире у свијету, онда то јесте политика – одбране елементарних људских права, а никако политиканство било какве врсте. Православне архијереје, свештенике, монахе, монахиње и вјернике из окружења Црне Горе и васцијелог православног свијета, као и све људе добре воље, позивамо да нас подрже својим молитвама за очување слободе вјере и правде и вјековних права Цркве, њених Светиња и имовине у Црној Гори. Из Митрополије црногорско-приморске

Почетак светосавске традиције у Црној Гори, датира из 13. вијека, када Свети Сава оснива три светосавске столице, епархије Зетску, Хумску и Будимљанску, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије у емисији „Са српског становишта“ која се емитује на Српској телевизији. „На основу љетописа који су савременици Светог Саве, и житијима који су писали његови савременици, или људи који су живјели непосредно после његовог времена, по другим црквеним зборницима и историјским документима, и по првим нововјековним записима црногорских митрополита, Свети Сава, архиеписком жички, или Свети Сава архиеписком српски, Свети Сава Немањић, син Стефана Немање, је на територији данашње Црне Горе, основао три епархије. Основао је он много више епархија Жичке ариепископије, али сад говоримо о Светом Сави у Црној Гори“, казао је о. Гојко. Са оцем Гојком Перовићем разговор је водио Веселин Матовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Откуд безбожницима, некрштенима право да расправљају каква је Црква била и каква ће бити, а ни сами не припадају Цркви, казао је Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Архиепископ цетињски г. Амфилохије и позвао црногорску власт да се према Митрополији црногорско-приморској понаша као што се понашао краљ Никола. Он је у интервјуу за Телевизију Вијести поручио како се нада да црква на Румији неће бити срушена и казао да аутокефалност Украјинске православне Цркве неће утицати на статус Цркве у Црној Гори. Митрополит је казао да за цркву на Румији формално није добијена дозвола. – Само безумни људи могу срушити ту цркву, која је остварење вјековног сна народног. Црква посвећена Богу љубави, Светој Тројици грли исток и запад и сјевер и југ. Ни против кога она није, она је само за богољубље и за братољубље. Прије свега, држава је послије рата, све до 1994. године била забранила изношење крста и онда смо без питања први пут изнијели крст. Шта смо могли да урадимо? Од оних који су забранили изношење крста сад да тражимо дозволу. Нијесам тражио. Плод свега тога је и обнова те цркве срушене у 16. вијеку. Дакле, апсолутно не видим разлог – поручио је Високопреосвећени. Говорећи о Закону о вјерским заједницама, Митрополит је подсјетио да је нацрт тог акта доношен без икаквог учешћа МЦП. Он каже да је апсолутно нетачна тврдња да је црквена имовина била државна у вријеме Краљевине Црне Горе. – 0 црквеној имовини причају они који појма немају о устројству Цркве и њеном мјесту у друштву и о положају цркве Митрополије црногорске у вријеме Краљевине Црне Горе. Они појма немају како је то било. Ено одлуке и краља Николе из 1895. године гдје је саградио свој двор и гдје је и за себе и за своје потомство својом одлуком одредио да Манастиру цетињском плаћају годишњу накнаду зато што су заузели ту имовину. Значи, то је имовина Цркве. Само што је у вријеме Краљевине био другачији однос са црквом. Прије свега, Митрополија је била државна вјера, Митрополија црногорска. Дакле, тај нацрт и ти предлози су потпуно против сваке логике нормалне и домаће и међународне – истакао је владика. Високопреосвећени је увјерен да такав нацрт не може проћи у Скупштини, те да се наговјештава да ће бити позвани представници Митрополије и других вјерских заједница да би се „написао нормалан закон“. На питање да ли се дјелимично осјећа одговорним што се питање Цркве покреће када би фокус јавности требало скренути са суштинских, животних ствари, Митрополит је казао да не зна што би он ту био одговоран. – Овим што радим овдје ових 30 година, настављам оно што су радили ови претходници. Осам вјекова постоји ова Митрополија без прекида. Они се укључују да рјешавају питање Цркве, а прије свега, безбожници, некрштени. Откуд њима право да расправљају каква је Црква била и каква ће бити. А ни сами не припадају Цркви. То је једно, а друго, ја се наљутим због Косова и Метохије. Суштински, одрекли се од Краљевине Црне Горе, граница Црне Горе каква је била за вријеме краља Николе, а сада траже од нас да се и ми одричемо тога. Не можемо се ми одрећи. Ми поштујемо и ову Црну Гору у овим њеним границама, поштујемо, како ја кажем авнојевску Црну Гору, која је рођена у Брозовом Јајцу, али Црква не може да заборавља и оно како је било управо за вријеме Краља Николе и границе црковне и границе државе Црне Горе. И не може се прихватити да рецимо Метохија не припада Црној Гори – нагласио је Митрополит. Коментаришући то што је недавно позвао црногорског предсједника Мила Ђукановића да се крсти, па да тек онда говори о Цркви, како не би био само носилац братоубилачке идеологије, Митрополит је казао да је крштење питање слободе и није питање наметања ни са чије стране, те да то зна и Ђукановић. – Ми се знамо од 90-их година и нијесмо мало сарађивали. Ја сам и њему увијек благодаран и ондашњој власти када смо градили Храм. Најљепши храм у историји Црне Горе саграђен је у наше вријеме у Подгорици. Благодарећи и помоћи држави. Саградили смо и други храм, величанствени, Светог Јована Владимира у исто вријеме када је саграђен овај храм који је на Румији и други храмови. Оно што очекујемо од ове власти, добро они ако хоће да се крсте или неће да се крсте то је њихов проблем, али очекујем да се понашају према цркви на начин, ајде нека буде како се понашао краљ Никола, са поштовањем дубоким, поготово према Митрополији која је створила ову Црну Гору. Она је у темељима ове Црне Горе – поручио је Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Архиепископ цетињски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска