Претражи Живе Речи Утехе

Судбина светитеља Атанасија (Сахарова) је јединствена. Био је изабран за епископа 1921. године, у узрасту од 34 године, када су кренуле прве акције комунистичке партије и совјетских специјалних служби на Православну Цркву. Млади архијереј је одмах одбио било какве компромисе са богоборачком влашћу. Током 33 године, он је провео на слободи нешто више од 5 година, у совјетским логорима и затворима – 21 годину, у прогонству – преко 6 година. Црква је имала мало таквих, као епископ Атанасије, а до средине 1950-их година, остало их је свега неколицина. Када је познати црквени историчар М. Е. Губонин, 1958. године посетио епископа Атанасија у Петушках, угледао је човека, који је наликовао на древне светитеље „из времена догматског и иконоборачког метежа у Византији, када су у прогонство слали младе светитеље и монахе – ревнитеље за чистоту православља, које су током деценија сви заборавили,– као дошљаци са оног света – стајали су пред очима нових покољења попут древних старцаца, са белим седим брадама, и дрхтавим рукама, али са несаломљивим, јаким духом, и као некад, ватреном вером у своја непоколебљива убеђења, за чију су жртву са таквом спремношћу понели сав свој тешки, прогнанички живот.“ Тако епоха жестоких гоњења током бољшевичке власти у Русији, није уништила Цркву, већ напротив, исковала је плејаду великана духа, од којих је један био свети Атанасије. Будући епископ, у свету Сергеј Сахаров, рођен је 2. јуна 1887. године у селу Паревци Кирсановског округа, Тамбовске губерније, у породици гимназијског писара, Григорија Петровича Сахарова. Серјожа није имао ни две године, када му је отац умро. Његова мајка, Матрона Андрејевна се, у тешким животним условима, изборила да јој син добије духовно образовање. Серјожино детињство и младост су прошли у једном од најстаријих и најлепших предела Руске земље – у граду Владимиру, познатом по својим манастирима, и храмовима, у којима се чувају чудотворне иконе, и свете мошти многих руских светитеља. Захваљујући очевим сродницима, Серјожа је успео да се упише у Шујску духовну школу. Већ у тим годинама се у њему родила посебна љубав према Цркви и богослужењу, а са 12 година је будући епископ почео да саслужује у олтару. Из тог периода је и прво његово литургијско искуство: саставио је тропар Шујско-Смоленској икони Мајке Божије. 1902.године, Сергеј Сахаров је уписао Владимирску семинарију. Треба рећи, да је његово школовање пало у период протеста богослова, и штрајкова, током којих се делила нелегална литература. Ништа од тога није дотицало Сергеја. „Током свих година школовања у семинарији, – сведочи њен ректор, – он се издвајао изузетним понашањем, никада није допуштао никакво нарушавање школске дисциплине – био је тих, скроман, пун поштовања и увиђајан – карактерисала га је искрена религиозност и апсолутно црквено усмерење...“ Он је блиставо завршио школовање и уписао се на Московску духовну академију, коју је завршио 1912.године, са титулом магистра богословља. 12. октобра 1912. године, Сергеј Сахаров је замонашен. На монашењу је добио име Атанасије, у част светог Атанасија Пателарија, патријарха Цариградског, Лубенског чудотворца. Монашио га је ректор Московске духовне академије, епископ Теодор (Поздејевски). Исте године, Атанасије је рукоположен за јеромонаха. Читавог свог живота, епископ Атанасије је сматрао себе монахом Тројице-Сергијеве лавре. Записао је: „Ја сам најбоље године провео под кровом рођене Лавре, под кровом Преподобног, мог небеског покровитеља, од тренутка крштења; мог великог игумана, јер сам се у његовој обитељи удостојио монаштва.“ У периоду између 1917-1918. године, Атанасије, је као представник монаштва, примао учешће у раду Помесног Сабора Православне Руске Цркве. Активан рад у неколико одељења Сабора, познанства са утицајним прегаоцима Цркве, и састављање службе свим руским светитељима, у сарадњи са професором Петроградског универзитета Б. А. Турајевим, били су највиша достигнућа његовог дореволуционарног служења. На Сабору је донета одлука да Црква поново почне да прославља празник Свих руских светитеља. У вези са тим, требало је написати посебан текст богослужења. У извештају, који је урадио професор Турајев на Сабору, речено је: „У нашим тешким временима, када се једна Русија поцепала, када је наше грешно покољење погазило подвиге светитеља, који су се старали над стварањем уједињене Православне Руске Цркве, и у пештерама Кијева, и у Москви, и на Северној Тиваиди, и у Западној Русији, требало би да благовремено успоставимо овај запостављени празник, како би нас и нашу отпалу браћу, из рода у род подсећао једну Православну Руску Цркву.Да тај празник буде мали прилог нашег грешног покољења, и мало искупљење за наш грех.“ Професор Турајев и јеромонах Атанасије су преузели на себе рад на коректури и допуни древног текста, који је саставио инок Григорије, још у 16. веку. После кончине Турајева, 1920. године, посао састављања службе је у целости пао на плећа оца Атанасија. И овај посао је он испуњавао сав свој живот. Принудно га је остављао само док је пребивао у заробљеништву. 1918. године, отац Атанасије се вратио у Владимир, где је ускоро безакоње сасвим узело маха: скрнављење светих моштију, шпијунирање свештенослужитеља, затварање цркви и манастира. Пошто је, током 1920-1921. године био намесник Владимирског Рождественског манастира, отац Атанасије је постао сведок тога, да су целу обитељ заузели чекисти. 1. јула 1921. године, архимандрит Атанасије је постављен за настојатеља Богољубског манастира. После девет дана, 10. јула, по благослову Патријарха Тихона (Белавина) хиротонисан је за епископа Ковровског. Једна добра владичина познаница присећала се његове приче, како су оца Атанасија, пред архијерејском хиротонијом, позвали у канцеларију Државне политичке управе, и претњама покушавали да га одврате од епископства. Он је одбио све понуде чекиста, и наредног дана, примио је архијерејски чин. Током целе 1922. године, власти су настављале да се играју са владиком, као мачка са мишем: три пута су га хапсили, и затварали у тамницу, три пута су га ослобађали. У пролеће 1922. године члан Политбироа ЦК РКП, Л. Д. Троцки (Бронштејн) разрадио је план раскола Православне руске цркве. Он је планирао, под контролом бољшевичких специјалних служби, стварање такозване обновљенске црквене организације – Више црквене управе (ВЦУ). У ту организацију је требало да уђу клирици, заражени социјалистичким идејама, а такође и они који су само били незадовољни строгим системом црквене хијерархије, и који су били спремни на сарадњу са комунистичким властима. Планирали су да обновљенце затрују против епископа и свештенослужитеља, верних патријарху Тихону, према бољшевичким терминима – „црна сотња“ и „контрареволуционарно“ свештенство. Даље је програм Троцког предвиђао уклањање патријарха и замену њему верних клирина, на обновљенце, а на крају – ликвидацију и саме обновљенске структуре, као нечега што је испунило своју улогу и непотребног социјалистичкој држави. Оружје раскола је постала група „Жива црква“, формирана уз подршку ГПУ. До октобра 1922. године, више од половина „тихоновских“, то јест, верних православљу, архијереја је замењено на обновљенце. 16. јуна 1922. године, основан је Меморандум тројице – проглас митрополита Владимирског и Шујског Сергија (Страгородског), архиепископа Нижегородског Евдокима (Мешерског) и архиепископа Костромског и Галичског Серафима (Мешчеракова) о признавању обновљенске ВЦУ. Епископ Атанасије се нашао у тешком положају. Ако је до појаве прогласа могао да се ослања на надлежног архијереја, сада је морао да се сам супротставља бољшевицима. У својим проповедима владика је указивао пастви на лаж обновљенаца, о чему су ускоро известили Државно политичку управу. Окривили су га за „уношење пометње на религиозној основи међу верницима“. Епископ Атанасије је ухапшен и послат на две године у Зирјански крај (сада – република Коми). Касније се митрополит Сергије покајао за расколништво, те га је патријарх Тихон поново примио у Православну Цркву. У својим успоменама, познати богослов С.И. Фудељ је писао о владици Атанасију: „први пут сам га запазио 1923.године у Уст Сисољске... Тада је то био сасвим млади, мршави ахријереј, беле пути и врло живахан и весео. <…> Служио је прилично често, с обзиром да у локалну цркву нико од нас није ишао: тамо су били живоцрквењаци. Наравно, могао је да има и архијерејске одежде, али је он преферирао своје обични, дотрајали, свештенички фелон. Преко њега је стављао омофор. Није имао ни уобичајену митру, високу, обложену драгим камењем и природним брилијантима. Његова је била мала, платнена, по узору на древне митре руских светитеља, без камења и украса, само са иконама...“ Најпре је опремљена домаћа црква, наравно у име Свих Светих, у земљи Руској засијавших. Затвореници, пошто су се ближе упознали са епископом Атанасијем, добијали су од њега толико много духовне помоћи, да су своје утиске чували годинама. „Благодаран сам Богу што ми је, 1923. године у Уст Кемију, послао то прелепо познанство са Вама и другим, кристално чистим ахрипастирима и пастирима. Благодаран сам и што сам могао да научим од Вас много доброг. Током читавог живота, ма где био, па и све до данас живим, и трудим се према вашим поукама....Риза коју сте Ви сашили, и до данас је цела, и завештао сам да ме у њој сахране“, – писао је владици протојереј Василије Мухин, 1958. године. Затворским свештенослужитељима су дозвољавали само да служе у својим становима и у присуству других чланова затворске администрације. Најважније што су тражили из Управе, било је да на богослужењима не присуствује локално становништво. У фебруару 1925. године, владика Атанасије се, пошто је провео у Зирјанском затвореништву око две и по године, вратио у Владимир. На јесен 1926. године, њега је посетио епископ Павлин (Крошечкин), који је пред тајне изборе скупљао гласове за избор новог патријарха (светитељ Тихон се упокојио у априлу 1925. године, а избори за новог предстојатеља Цркве, забранили су бољшевици). 8. децембра 1926. године, епископа Павлина су ухапсили, а 2. јануара 1927. године епископ Атанасије је поново ухваћен и осуђен на три године заточеништва у Соловецком концентрационом логору. Од маја 1927. до јануара 1930. године, епископ Атанасије је радио као стражар и рачуновођа у логорским испоставама на копну. Затим је, после краткотрајног пребивања на Соловках, (где је имао срећу да, заједно са другим архијерејима одслужи пасхално богослужење), након болести тифуса, био премештен у инфективне бараке на Поповом острву (сада рајон г.Кеми у Карелији). У марту 1930. године, владику су послали у Турухански крај. Овде га је, у селу Мељниноје, на обали Јенисеја, стигла вест о кончини дубоко вољене мајке Матроне Андрејевне. Ту је почео да пише свој рад „О помињању упокојених по уставу Православне Цркве“. Од фебруара до јуна 1932. године, епископ Атанасије је живео у селу Селиванихе, где се налазио, исто као заточеник, и митрополит Кирил (Смирнов). Присно комуницирајући, владике су често разговарале о тешком положају у којем се тада налазила Православна Црква. У СССР власти су правно признавале само обновљенске структуре, а све православне парохије су де јуре биле нелегалне. Митрополит Сергије (Страгородски) је почео преговоре са властима, трудећи се да, путем компромиса легализује групу епископа коју је лично предводио. Договор је био постигнут, и јула 1927. године он је објавио декларацију, у којој је у име Цркве изразио свенародну благодарност „совјетској власти за... пажњу према духовним потребама православног становништва“, и уверио власти да „ми нећемо злоупотребити пажњу која нам је указана“. Понизни тон, беседа захвалности богоборачкој власти, покушај да се заробљени свештеници и мирјани представе као непријатељи совјетске власти, осуђивање браће у дијаспори, изопштили су митрополита Сергија, од комуникације са многим архијерејима, свештеницима и парохијанима. Дошло је до поделе – страшна трагедија Цркве. Епископ Атанасије и митрополит Кирил су сматрали да је митрополит Сергије пошао на недопустив компромис са влашћу, мотивисан тиме што документа која је објавио нису имала законску снагу, с обзиром да су били издата без благослова егзарха патријаршијског престола, митрополита Петра (Пољанског), који је био у заточеништву. Епископ Атанасије је одбио да призна црквену администрацију митрополита Сергија (Страгородског). У свом познатом писму, својој духовној деци, он је писао: „Када је митрополит Сергије изјавио да његово пуномоћје проистиче од пуномоћја митрополита Петра, и да он, митрополит Сергије, свецело зависи од митрополита Петра, сви смо признали митрополита Сергија као законског руководиоца црквеног живота Православне Руске Цркве, чији првојерарх наставља да буде митрополит Петар. Када се митрополит Сергије, пошто није био задовољан оним што је имао и што је могао да има, за живота законског првојерарха Руске Цркве, низом поступака показао као претендент на право првојерархам и када је у свом часопису објавио да њему, митрополиту Сергију, не само да припадају сва права егзарха, него и да је он „заменик заоденут партијаршијском влашћу“ (Журнал Московской патриархии. 1931. № 1. стр. 5) и да сам наш законски првојерарх, митрополит Петар нема права да се „меша у управљање, и својевољно да исправља чак и грешке свог заменика“ (исто тамо) – тада је одређени број ахрипастира, укључујући и мене лично, признао да, то што је учинио митрополит Петар, такво присвајање свих права првојерарха за живота нашег законитог, канонског првојерарха, митрополита Петра – лишава узурпатора и оних права у вези са црквеним пословима, које је у своје време добио. Уједно, ослобађа православне од подчињавања митрополиту Сергију и синоду који је образовао“. Августа 1933. године, пола године након завршеног рока који је био одређен приговором, био је ослобођен. По повратку из заточеништва, у децембру 1933. године, архиепископ Атанасије је послао митрополиту Сергију писмо, у којем је отворено исказао своју позицију. Одбијајући било какво учешће у раду под руководством нове црквене администрације, владика није сматрао за грех да се посећују храмови, у којима се помињао митрополит Сергије. Од 1933. године, до новог хапшења, 1936. године, епископ Атанасије је живео у Владимирској области. Каткад је илегално долазио у Москву. Успоставио је везу са члановима црквених заједница, које нису помињале митрополита Сергија. Пре свега, на њих се односе парохијани храма Светитеља Николаја в Клениках, а такође и духовна чада архимандрита Серафима (Батјукова), протојереја Владимира Богданова, свештеника Владимира Криволуцког, оца Александра Гомановског, оца Михајла Шика и других. Владика Атанасије је објединио распарчане парохије, лишене пастира који су погинули у логорима, или који су мучени у затворима. У црквеним заједницама Москве, где се за богослужењем није помињало име митрополита Сергија, сматрали су за свог владику Атанасија, и његово име су помињали одмах након имена егзарха патријаршијског престола митрополита Крутицког Петра (Пољанског). 1.маја 1936. године епископ Атанасије је поново ухапшен и послат у Беломорско-Балтијски логор, са роком од пет година. Како му је здравље већ било ослабљено, радио је на сечи шума, гладовао. Више пута је био у кажњеничком одељењу, одакле су сваке ноћи изводили затворенике на стрељање. Владика се сваког часа спремао за смрт. Ипак, крајем октобра 1936. године, вратили су га на старо место. Почетком рата, затворенике су депортовали у Онежске логоре. Изненађујуће је како, прилично болестан и измучени епископ успео да пређе тих 400 километара пешице! У најтежим околностима, владика Атанасије је сачувао способност да бодри друге. 1941. године, ослобођен је, и за место пребивања изабрао је град Ишим, где је живео око две и по године. Стално су га посматрали. У новембру 1941. године, епископа су поново ухапсили. Овог пута су случај назвали бучним и лажним именом „Антисовјетско црквено подземље“. 1946. године, епископа Атанасија су послали у Тамниковски логор, а приликом стварања Специјалних логора МВД, пребацили су га овамо – као посебно опасног државног преступника. Док је био у заточеништву, владика је сазнао да је за новог патријарха на Помесном сабору изабран митрополит Алексије (Симански). Одмах након што је о томе био обавештен, он је почео да се моли за патријарха као „законског првојерарха Руске Православне Цркве, који је признат од стране свих источних патријараха, кроз кога се свршава и наше једињење са Васељенском Црквом“. 18. маја 1954. године, епископ Атанасије је принудно послат из Дубравлага у Зубово-Пољански дом инвалида, затворену установу логорског типа. Одатле је успео да се ослободи само захваљујући свом старом другу, и духовном сину – Јегору Јегоровичу Седову, који је оформио старатељство и довезао светитеља у свој дом, у град Тутајев. 27. јуна 1954. године, владика је написао у свом дневнику: „Испунило се 33 године архијерејства. За то време: на епархијском трону – 33 месеца. На слободи – 32 месеца. У прогонству – 76 месеци. У ланцима и мучном раду – 254 месеца“. Након ослобођења од робства, епископ Атанасије, је успоставио везу са својим старим познаницима из Москве, Загорска (сада Сергијев Посад), Сиктивкара, Владимира, и многих других градова и села. Он је одмах написао извештај Патријарху Алексију, и саставио посланице пастви, позивајући их да буду ревносни у богослужењима, и Светим Тајнама у московским храмовима. 4. октобра 1955. године, владика се преселио у сеоце (сада град) Петушки, Владимирске области, где је провео своје последње дане. Светитељ је председавао редовном Календарско-богослужбеном комисијом при Светом Синоду. Рад на прикупљању и исправљању црквених служби наставио је до краја својих дана. Владика је велику пажњу придавао пажљивој русификацији богослужбеног језика, да би приближио „наше дивно богослужење, наше чудесне песме уму руског народа“. У Петушкам је завршио и састављање текста службе свим руским светитељима, саставио је и књигу молебана и богослужбених песама. И током овог периода живота, епископ Атанасије се налазио, према речима М. Е. Губонина „на маргинама црквеног живота“, премда му није било забрањено општење са верницима. Најиздржљивији и најоданији људи Цркве, држали су се владике, који се нашао у центру истинског, веома динамичног, премда скривеног црквеног живота, о чему сведочи његова преписка. Епископ Атанасије се скончао 28. октобра 1962. године и био је сахрањен на Старом гробљу у Владимиру. Одредбом Архијерејског сабора Руске православне цркве, који се одржавао од 13. до 16. августа 2000. године, епископ Атанасије Ковровски је прибројан лику светитеља, у чину свештеноисповедника. 14. октобра 2000. године, било је обретење његових моштију. 29. октобра, су литијом пренесене у манастир Рођења Пресвете Богородице, у Владимиру. Дан његовог прослављања је 15. (28) октобар. Чланак припремљен уз подршку Међународног фонда за финансирање пројеката „Православна иницијатива 2017-2018“ Олга Косик, Доктор филологије, главни научни сарадник одељења за нову историју Руске Православне Цркве ПСТГУ Са руског Ива Бендеља «Российское историческое общество» View full Странице

Све што носи печат непролазности... Па извол'те. :bendoff: (Одломак из књиге "Казивања једног боготражитеља свом духовном оцу") me helpless and good for nothing walking (Santoka Taneda)

У оквиру Великопосног циклуса предавања које се одржавају у Саборном храма Светог Јована Владимира у Бару, архимандрит Иларион, игуман манастира Драганац на Косову и Метохији одржао је у суботу вече (17-ог марта) предавање на тему „Радост подвига “ . Отац Иларион је казао да је црква непрекидан покрет што је и у основи ријечи подвиг, као и да је сам човјек биће покрета, који треба да превазиђе своје границе, да изађе из самога себе, да иступи. Да би био радостан и осјетио пуноћу живота човјек треба да буде у екстази (иступљењу), посебном духовном искуству што заправо представља сваки наш напор и покушај да допремо до другог човјека. -Човјек треба да изађе из свог унутрашњег свијета у коме мирује и у коме је мртвило ако не постоји та врста комуникације и кретања јер смо за то створени. Може да се каже да је образ и подобије по коме смо створени заправо могућност да подражавамо постојање Божије у оној мјери у којој је нама то као створенима могуће , односно да постојимо као заједница. Сам Бог нам је преко Господа Исуса Христа откривен као заједница , Оца, Сина и Светога Духа . Бог је заједница и човјек је створен да би постојао као заједница и има ту могућност, то је образ а подобије сличност Богу јесте ако човјек оствари то своје назначење и тај потенцијал , зато је потребно кретање, двиг, движеније . Појаснио је да је двиг кретање а подвиг је кретање навише. -Самим тим што је створен човјек има своје границе, лимите а створен је са назначењем да превазиђе своје границе . Како човјек превазилази своје границе, улази у ту сферу постојања као заједница када долази до своје црквене, литургијске, евхаристијске личности гдје почињемо да постојимо у заједници светих када више нисам само ја, већ сам ја само ја када ме ти признаш и када кажеш амин на моје постојање, када ме ти прихватиш тек тада почињем да постојим.Тада долази до тајне неког несливеног мјешања међу људима јер смо једно тијело многи. То је једна од најдубљих евхаристијских тајни и кроз наш однос једних са другима ми непрекидно утичемо једни на друге и мјењамо једни друге или на боље или на горе. Послије разговора човјека са човјеком и један и други су промјењени и један и други постоје на различите начине. И то је један од подвига, заправо можда и суштински подвиг , казао је архимандрит и објаснио да је то напор да се допре до друге слободне личности и напор да се тај однос очува, то је највећа врлина и оно што зовемо љубав, начин постојања у заједници, искуство живота у заједници. -Управо то је највећи основни и најзначајнији подвиг очување заједнице , да се очува пријатељство, добра ријеч и радост са комшијом, да можеш да разумијеш слабости свога шефа на послу или студенти слабости свога професора. Да све наше страсти и застрањења ипак буду слабији од те унутрашње нити која нас повезује,рекао је отац Иларион. Цитирајући оца Јустина да је сваки човјек мали Бог у блату, он је казао да се подвиг састоји да сваког дана и пред сваким братом покушавамо да сагледамо ту истину што је некада тешко, јер сваки човјек по својој слабости има различита застрањења и онда треба да се трудимо да у човјеку видимо и Христа, али да имамо свијест и о његовим слабостима које ћемо да прихватимо и да га волимо заједно са њима.Каже се да мрзимо гријех и да волимо грешника. Он је казао да кад код неког промјетимо неправду, треба да презиремо ту неправду, али не и да презиремо човјека и да би било идеално ако осјетимо слабост код свог брата да ту направимо подвиг па да са љубављу покушамо да га исправимо. -Насамо га покарај, што често не радимо него оговарамо идемо лакшим путем иако он води у пропаст, а заправо тај пут је тежи јер ту мука не престаје већ онда када скупимо храбрости и кренемо путем спасења. На примјер нећу да причам петорици о слабостима једног него ћу њему да кажем о његовим слабостима што је у том тренутку теже, али тек кроз ту искреност и отвореност долази растерећење. Наравно свако треба да процијени колике су му снаге и свој подвиг према томе да умјери. Заправо треба себе да испитујемо колико љубави имамо а то ћемо знати према томе колико смо спремни да се жртвујемо,казао је архимандрит Иларион на предавању у Бару . На тему „Радост подвига “ архимандрит Иларион, игуман манастира Драганац на Косову и Метохији, је говорио синоћ (18-ог марта) и у препуној крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Предавање оца Илариона у цијелости можете погледати на Јутјубу на следећој адреси: https://www.youtube.com/watch?v=7O9875UC7jM&feature=youtu.be View full Странице

У Скупштини града Београда данас су свечано уручене плакете за најплеменитији подвиг године које 55. пут за редом додељују „Вечерње новости“ појединицима и организацијама који су својим херојским, хуманим и несебичним делима обележили годину за нама. У традиционалној акцији „Најплеменитији подвиг године“ жири, предвођен академиком Матијом Бећковићем, одлучио је да старијем воднику Ивану Ристићу из Лесковца, припадне престижно признање најплеменитијег појединца у минулој години. Овај старешина Прве бригаде Војске Србије у Панчеву положио је 5. октобра испит човештва када се голорук бацио на насилника и спречио убиство. Наочиглед многобројних посматрача, Иван је, ризикујући свој живот, спасао живот жене коју је мушкарац покушао да убије ножем. Док су десетине његових суграђана немо посматрале праву драму, старији водник Ристић се храбрим делом, на најдивнији начин придружио подвижницима. Признање за показано херојство уручио му је главни и одговорни уредник „Вечерњих новости” Милорад Вучелић, а међу првима су му на добијеном признању честитали министар одбране Александар Вулин, командант Копнене Војске генерал-потпуковник Милосав Симовић и командант Прве бригаде Копнене Војске бригадни генерал Жељко Петровић. Старији водник Ристић истакао је да признање за „Најплеменитији подвиг године“ није очекивао, али да му пуно значи, најпре имајући у виду ко је све био у конкуренцији за престижно признање. – Када погледам њихове подвиге схватам да сви они заслужују сваку награду, помен и пажњу, каже Ристић, који у Војсци ради већ 20 година. Његов херојски чин није остао непримећен ни код претпостављених ни код потчињених, који су поносни прво на његов подвиг а затим и на добијено признање. Он истиче да му је највећа награда што је жена коју је спасио преживела и што се опоравља. Ристић нема дилему да ли би поново некоме прискочио у помоћ, а да има прилику да све уради поново, учинио би исто, само каже, брже, како би повреде биле што мање. Златном плакетом за најплеменитији колективни подвиг награђене су монахиње манастира Свете Петке у Извору код Параћина, док је специјално признање жирија за најплеменитији подвиг уручено Тамари Грујић, ауторки емисије „С Тамаром у акцији“. Храбром Александру Ћупу из Нових Бановаца, постхумно је додељена златна плакета за најплеменитији подвиг, јер је спасавајући туђе животе дао свој. Златну плакету за дечји подвиг жири је доделио Јовани Лепосавић, голманки ЖФК Црвена звезда, која је после победе карцинома организовала низ хуманитарних акција за најмлађе онколошке пацијенте. Сребрне плакете добили су и Фархад Нури из Авганистана, комунални полицајци Милош Николић и Игор Милосављевић, Маријан Арсић из Вучака, „Возачи великог срца“, Милун Ђачић из Мишићева, Родољуб Нићифоровић из Париза, полицајац Иван Ембер из Темерина, ватрогасци из Велса, ватрогасац Миодраг Рајковић из Ниша и Љубомир Антонијевић, из Куршумлије.

Мати Марија, игуманија манастира Свете Петке у Извору код Параћина, примила је данас од компаније "Вечерње новости" Златну плакету за најплеменитији колективни подвиг за вишедеценијску и подвижничку посвећеност и беспоштедну бригу о пунолетним женама с посебним потребама. Тренутно, 16 монахиња брине о 86 жена. На 55. свечаности уручивања признања Вечерњих новости - "Најплеменитији подвиг године" у Старом двору између осталих присуствовали су и протојереји-ставрофори Саво Јовић и Стојадин Павловић. У оквиру традиционалне акције "Вечерњих новости" данас су, јубиларни 55. пут, додеље плакете појединцима и удружењима - најхуманијим и несебичним људима чији су подвизи обележили 2017.годину. У издвојеном звучном запису у наставку (који је као видео прилог приказан посетиоцима на додели награда) чује се изјава Мати Гликерије, настојатељице Дома Св. Петка Изворска. Фото: Новости Преузимање View full Странице

Јеромонах Доситеј Хиландарац одржао је, 30. јануара 2018. године, предавање у дворани биоскопа Југославија у Врбасу, на тему: „Подвиг у свакодневном животу хришћана”. Извор: Радио Беседа View full Странице

По благослову Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, у суботу 9. децембра 2017. године, у дворани Црквене општине у Жабљу, протосинђел др Клеопа, професор Богословије Светог Арсенија и настојатељ Световаведењског манастира у Сремским Карловцима, одржао је предавање под називом; „Подвиг као стил живљења”. У име домаћина, Црквене општине жабаљске, предавача и присутне поздравио је протонамесник Миладин Бокорац, архијерејски намесник жабаљски. Ово је друго у низу предавања која је Црквена општина жабаљска организовала током Божићног поста. Благодарећи Радију Беседа, Епархије бачке доносимо звучни запис предавања. View full Странице

"Заповести Христове су као лековито биље. Када благодат Свесветога Духа дође у човека, она искорењује и уништава страсти једну за другом, док не ослободи сву душу од њих. На тај начин благодат обнавља човека и по души и по телу. И човек, напредујући у врлинама, расте, „у меру раста висине Христове". И уколико више успева у вршењу заповести Божјих, он се утолико више очишћује, просветљује, просвећује, и удостојава видети откривења великих тајни. Просвећиван Духом Светим, такав човек стиче нове очи, и нове уши, и на све гледа духовно. Такав човек види Бога, уколико је то могуће за људску природу, и уколико је то благоугодно Богу. Благодат Светога Духа чини човека пријатељем Божјим и Богом по благодати - Οεόν κατά хάριν." св. Симеон Нови Богослов Видимо колики је значај подвига у животу Цркве. Подвиг заправо није ништа друго до труд у испуњавању Христових заповести. Свако од верних се на путу обожења неизбежно сусреће са питањем мере подвига. Колико строг пост узети на себе (у телесном смислу), какав пост (у душевно-духовном), колико обимно молитвено правило, како се поставити у разним ситуацијама у односу према ближњима...? Може ли се дати неки образац по којем би свако могао проценити своју меру подвига, начин хођења царским путем без да се падне у лењост или преоптерећење? Предлажем да овде поделимо лична искуства и мишљења о овим питањима. Могу послужити и савети искусних, трезвеноумних људи које сматрате корисним и сваки користан материјал који је у складу са темом. За почетак ево неколико речи старца Клеопе у којима нема конкретног одговора на постављена питања али које носе довољно јак "благодатни импулс" за даље истраживање. И неколико сродних и препоручених тема: Страсти и борба са њима Наш опит молитве Ревност и ревнитељи Бога не можеш познати испуњавајући одређена правила Чување од познанстава са супротним полом Узалудна жртва (Може ли се пожртвовање обесмислити?) Дакле, овде се не доводи у питање неопходност подвига већ је сврха теме изналажење најприкладнијег начина за примену истог.

– Из православне ризнице тумачења Светог Писма – Апостол Павле упоређује хришћански животни стил са припремама и такмичењем спортиста, с тим што се прави паралела са мотивацијом која би код хришћана требало да буде много израженија. Занимљиво је да апостол говори о индивидуалним спортовима: трчању и боксу, у којима појединац носи сав терет борбе. У 1. посланици Коринћанима, после излагања своје мисионарске праксе (9, 1-23), апостол Павле се кратко осврће на питање како у свему томе он види самога себе. Наиме, несебична посвећеност мисији и црквама, преданост проповеди Еванђеља, стални покушаји да „свима буде све“ (9, 22), свакодневно заједничарење у Еванђељу, прожимају његов живот (уп. 2. Кор. 11, 21-3). У вртлогу свих тих активности, апостол се најпре обраћа Коринћанима, упоређујући њихов живот са животним стилом и стремљењима спортиста, да би потом говорио о сопственом подвигу у категоријама спорта: „Не знате ли да они што трче на стадиону, сви трче, али само један добија награду? Тако трчите да (је) добијете. А сваки који се такмичи од свега се уздржава, они пак да добију венац распадљив, а ми нераспадљив. Ја пак тако трчим, не као на непоуздано, тако се песничим, не као онај који удара у ветар, него изнуравам тело своје и потчињавам га, да не проповедајући другима сам не будем одбачен“ (9, 24-27). Апостол, дакле, упоређује хришћански животни стил са припремама и такмичењем спортиста, с тим што се прави паралела са мотивацијом која би код хришћана требало да буде много израженија. Занимљиво је да апостол говори о индивидуалним спортовима: трчању и боксу, у којима појединац носи сав терет борбе. Овде је у ствари реч о потреби и неопходности индивидуалног подвига који појединца припрема за живот у заједници и чува га да, другима угађајући и дру­гима се потчињавајући (што јесте „заједничарење у Еванђељу“, 9, 23; уп. такође Гал. 6, 1-2; Фил. 2, 3), сам не изгуби сопствени идентитет и буде „одбачен“, тј. не изгуби битку. Занимљиво је такође да апостол овако дубоке увиде из хришћанске животне праксе износи управо кроз поређење са спортом. Спорт у антици Коринћани су Павлове мета­форе могли веома добро разумети, пошто су спортске игре тога доба биле познате ширим слојевима становништва. Истамске игре, на пример, одржавале су се сваке две године, највероватније крајем месеца априла, у непосредној близини Коринта. Становници Коринта су били одговорни за организацију игара и често су били судије током такмичења. То су биле древне спортске игре коју се била друге по рангу у античком свету, одмах после Олимпијских, а пре игара у Делфима и Немеји. Почеци Истамских игара сежу до 6. века пре Хри­ста. Оне су најпре биле локалног типа, да би временом стекле панхеленски значај. Одржаване су редовно, осим када то ни­ је било могуће због ратног стања (нпр. између 146. и 44. пре Христа). У време мисионарског деловања апостола Павла највероватније су редовно одржаване (51, 53. и 55. године). Археолошка ископавања су открила материјалне остатке старта и циља на стадиону: дужина стадиона је била 181,15 m. Победник је добијао у руку палмину грану, а на главу венац од осушеног биља. Публика је победника посебно поздрављала узвицима подршке, а у својој постојбини је био јунак о коме се певало. Трчање је, свакако, било најстарија спортска дисциплина. Све до периода позне антике олимпијаде су добијале називе по победницима трка на стадиону. Постојале су трке на кратке дистанце (ста­дион, 192 m.), двоструке кратке дистанце (диавлос, 384 m.) и дуге дистанце (долихос, до 5000 m.). Друга спортска дисциплина која се помиње у нашем тексту је бокс. Антички бокс меч трајао је без предаха. Циљ је био или да се противник обори, или да се онеспособи за даљу борбу, или пак да дође до предаје ме­ча. Занимљиво је да су ударци у тело били забрањени. Једино су ударци у главу били дозвољени и само су се они рачунали. Бокс је био врло атрактивна борилачка дисциплина, много атрактивнија од рвања. Способности бораца долазиле су до пуног изражаја. Постоје антички извештаји о боксерима који су брзим и вештим кретањем, избегавањем удараца и плесом по рингу, до­водили противнике од крајње исцрпљености. Да апостол упра­во ове две вештине – трчање и бокс – доводи у везу са духовним животом хришћана, врло је ин­дикативно. Извесно је да су ови спортови најбоље могли да осликају оно што се догађа ономе ко је поверовао у Христа и свој жи­вот устројио тако да му следује. Спорт и подвиг У ст. 24 се најпре скреће пажња управо на трчање: „сви трче али само један добија награду“. Апостол кроз ову метафору шаље двоструку поруку: једну која подразумева велики напор, велику конкуренцију, велики под­виг да се буде први и један међу многима, и другу да сви треба да чине тај напор и тај подвиг, што донекле излази из оквира метафоре трке у којој један побеђује. Тај искорак из поменуте метафоре се може разумети само ако се узме у обзир Павлово схватање Цркве у којој су сви једно тело, сви једно (нпр. Гал. 3, 28). Стога хришћани сви могу бити тај један који је први. Надаље, у стиху 25 се наводи: да би се постигао циљ да се буде први, потребно је много напора и одрицања. Ако се један спортиста месецима одриче свега, ограничава своје телесне потребе у сваком погледу (оно што се данас назива „карантин“) само да би добио распадљив венац и земаљску славу, колико више један хришћанин треба да буде мотивисан у сопственом подвигу да би добио „венац нераспадљив“. Потом апостол са обраћања Коринћанима („ви“), прелази на сопствени пример: „Ја пак тако трчим, не као на непоуздано, тако се песничим, не као онај који удара у ветар, него изнуравам тело своје и потчињавам га, да не проповедајући другима сам не будем одбачен“. Реторички, апостол овде ангажује мотив опонашања који је већ наводио у 4, 16 („Молим вас, дакле, угледајте се на мене“), и касније поново наводи у 11, 1 („Угледајте се на мене, као ја на Христа“). Он предочава коринтским хришћанима природу свога подвига: он је тркач који не трчи у неизвесно, већ зна куда трчи; он је боксер који не удара у ветар, тј. који промашује. Његова борба је осмишљена и прецизна. Он изнурава своје тело, да не буде преварен и проповедајући другима сам не буде одбачен. Апостол користи један веома агресиван глагол за однос према телу: δουλαγωγω („потчинити“, „поробити“, „припитомити“). Све то да не буде одбачен (άδόκιμος γένωμαι). „Бити одбачен“ овде је можда боље превести као „онај ко није прошао тест“, „губитник“, „бескористан“. Против кога пак Павле трчи? Против кога се боксује? У чему је суштина његове борбе? Хришћански подвиг У низу метафора спорта про­тивник није неко други (други човек или друга сила) кога треба поразити. Оно на шта метафора циља је наглашавање напора да се стигне и победи: Коринћани треба тако да трче да сви стигну први. Апостол се не бори против неког другог, неког споља, већ против самога себе, против сопственог тела које je он. Како разу­мети овај парадокс? Више светла на загонетне речи „него изнура­вам тело своје и потчињавам га (άλλά ύπωπιάζω μου το σωμα και δουλαγωγω), да не проповедајући друг има сам не будем одбачен“ могле би да баце излагања у Посланици Римљанима 7, где апостол описује унутрашње стање човека у подвигу. Он, наиме, пише: „Јер знам да добро не живи у мени, то јест у телу моме; јер хтети имам у себи, али учинити добро не налазим, јер добро што хоћу не чиним, него зло што нећу, оно чиним“ (Рим. 7, 18-19); и даље: „Али видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом греха који је у удима мојим“ (Рим. 7, 23). Која су то „дела тела“ против којих се апостол Павле, као и сваки хришћанин, бори као што се један спортиста такмичи? „А позната су дела тела (та έργα ιπς σαρκός) која су: прељуба, блуд, нечистота, идолопоклонство, чарање, непријатељства, свађе, пакости, гнев, пркоси, раздори, поделе, зависти, убиства, пијанства, раскалашности…“ (Гал. 5, 19-21). Подвиг хришћанина се дакле састоји у томе да кроз лични подвиг препозна и одбаци наведена „дела тела“, то је вежбање воље да се избори да чини оно што заиста хоће, а не да јој „тело“ намеће да чини оно што неће: „Јер тело жели против духа, а дух против тела, ово се једно другом противи, да чините оно што не бисте хтели“ (Гал. 5, 17). Искуство располућености човека растрзаног између „тела“ и „духа“ свакако је блиско највећем хришћанском мисионару раног хришћанства. Стога је тренутак индивидуалног подвига, унутрашње борбе, телесног подвига, сличног оном кроз који пролазе спортисти да би очували своју физичку форму, нешто чему је апостол прибегавао далеко од поља мисионарског рада, препуног сложених међуљудских односа, захтева, незадовољстава…: „Поред свега осталога, свакодневни притисак људи на мене, брига за све Цркве. Ко ослаби, а да и ја не ослабим? Ко се саблажњава, а ја да не сагоревам?“ (2. Кор. 11, 28-29). … „Православље“ број 1193 – 01. децембар 2016. г. View full Странице

'И ако имам пророштво, и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву вјеру да и горе премијештам а љубави немам, ништа сам... Љубав никад не престаје, а пророштво ако ће и престати, језици ако ће умукнути, разума ако ће нестати... А сад остаје вјера, нада и љубав, ово троје; али је љубав највећа међу њима'. (И Кор. 13). Ко би се усудио ово оспоравати? Овако је могао говорити само онај, који је кроз тешка искушења прошао и помоћу милости Божје успењао се до на врх лествице хришћанског савршенства; а тај врх јесте света и светла љубав. Али, ако би узлетео на тај врх без постепености, без муке и труда, крваво пузајући на више, томе и љубав не би била слатка. Јасна нам је дакле наука свих апостола, да ће по свршетку света и времена престати потреба и за веру и за наду као и за чудотворство које стоји у служби вере и наде. Само ће љубав остати.

"Blazeni koji placu jer ce se utesiti!" Kako danasnji covek gleda na plac? Svedoci smo pominjanja placa u Sv. Pismu jos iz Starog Zaveta. Da li je dusekoristan plac i da li se treba predati osecanjima u potpunosti pa i placu? Stanje tuge je korisno jer se u toku osecanja tuge steze srce i zatim poticu suze koje su kao lek od bolesti i nastaje olaksanje. Sta vi mislite? crvenilo

Наши преподобни Оци, свети монаси свих времена, брижљиво су се чували од познанства са женским полом. У древним манастирима, женама је улаз био забрањен. Taj свети и благотворни обичај се и дан-данас сачувао на васцелом пространству Атонске горе. Они монаси, који су водили посебно трезвеноуман живот, са особитом брижношћу су се чували од упознавања и општења са женским полом. То се види из житија преподобних Арсенија Великог, Сисоја Великог, Јована Молчаника и других Отаца, најузвишенијих по својој светости. Они нису тако поступали само због своје слободне воље него зато, што је на то указивала неопходност, коју су, као у огледалу, сагледали у свом трезвеноумном животу. Неки монаси тврде да, иако се често налазе у женском друштву, не осећају због тога никакву штету. Не би требало веровати тим монасима: они или говоре неистину, скривајући своје душевно расположење, или воде најнемарнији и најлењивији живот и зато не виде своје устројство, или их пак ђаво поткрада, одузимајући им поимање и осећање штете, како би њихов монашки живот учинио неплодним и припремио им вечну пропаст. О том питању изврсно је расуђивао преподобни Исидор Пелусиот у писму епископу Паладију: "Према изреци Писма, зли разговори кваре добре обичаје (1 Кор 15,33). Tо превасходно чини разговор са женама. Чак и кад би његов предмет био добар, он је довољно снажан да нечистим помислима потајно исквари унутрашњег човека и да се душа оскрнави док, истовремено, тело остаје чисто. Колико год можеш, добри човече, избегавај разговоре са женама. Ако због неке потребе одеш код жена, нека твоје очи буду оборене ка земљи и оне, код којих си дошао, поучавај да гледају целомудрено. Рекавши им неколицину речи које могу да утврде и просветле њихове душе, без оклевања се удаљи, како дуг разговор не би ублажио и ослабио твоју душевну снагу. Ти ћеш рећи: иако често разговарам са женама, не трпим због тога никакву штету. Нека је и тако! Ја, међутим, желим да сви будете чврсто уверени у то да се камење уситњава водом, и да га пробијају капљице кише, кад стално падају на њега. Размисли: шта је тврђе од камена? Шта је мекше од воде, а посебно од водене капљице? Свагдашњим дејством, међутим, побеђује се и сама природа. Ако пак и тако чврста природа страда, бива побеђена и уситњује се од такве ствари, која је у поређењу с њом сасвим ништавна, како да онда и људска воља, која се лако поколеба, не буде побеђена и измењена дугим обичајем?"[1] Монаха, који живи побожним животом и чува целомудреност, Серафим Саровски је уподобио незапаљеној воштаној свећи. Чест боравак тог монаха у женском друштву сличан је тој незапаљеној свећи, постављеној међу многе друге, запаљене свеће. Незапаљена свећа тада почиње да се топи јер на њу дејствује топлота, која потиче од упаљених свећа, постављених око ње. "Срце монаха", говорио је старац, "мора бити изложено слабљењу ако монах допусти себи да често општи (разговара) са женским полом."[2] У његовом постојећем облику, сједињење полова је природно (тј. својствено је палој природи). Девственост је натприродна. Према томе, онај који жели да своје тело сачува у девствености, неминовно га мора држати даље од оног тела, са којим природа тражи да се сједини. У тела мушкарца и жене положена је невидљива сила, која привлачи тело ка телу. Онај, који се приближава жени, неминовно бива изложен утицају те силе. Уколико је чешће зближавање, утолико је убрзанији а самим тим и снажнији утицај. Уколико је снажнији утицај, утолико слабија бива наша слободна воља којом, уз помоћ Божију, намеравамо да победимо природу. Женски ликови, њихови погледи, њихови гласови и њихова нежност веома се снажно утискују у наше душе услед дејствовања природе, а посебно када природи садејствује (помаже) сатана.

О расејаности Расејаност долази од неинтересовања за одређени садржај или конкретну личност услед губитка пажње. Но, питање је шта поткопава ту пажњу? Није то само недостатак концентрације него недостатак љубави да се саслуша други. Другим речима, недостатак разумевања за другог. Некада то може бити намерно а некада случајно. Ако је намерно, човек се труди да не саслуша другог услед свесне жеље да изигнорише или саботира другог у његовом науму. Ако је случајно, то може бити од последице умора, обавеза, и других оправданих разлога. Међутим, колико год разлози били оправдани, друга страна која жели бити саслушана то може тешко да поднесе. Може бити то и због сујете али може бити и због љубави коју неко гаји према другоме па очекује исту врсту узајамности и на пољу „саслушатељне дијалогизације“. Расејаност може да постане велики проблем, како у извршавању одређених задатака, тако и у сусрету са другим људима. Она се може савладати вежбањем умне воље, умног бдења. Јер када би се човек мало чешће запитао како би њему изгледало да неко њега не слуша или гледа кроз њега као кроз прозор не видећи његову личност, пробудио би се из своје апатије. Пробудио би се из самозамишљености нечега или ничега. Можда такав недостатак имају људи са великом маштом јер имају јаку моћ „умне телепортације“ на друго место или искуство. Међутим, то ствара искључивост за другог и искључивост за стваран свет око себе. Интроспекција искључује могућност самозамишљености јер јој то није циљ већ јој је циљ како неки проблем у себи да искорени из темеља. Самозамишљеност постаје проблем када сама себи постане циљ и средство. То може, дакле, бити и по гордости типа: „Није важно шта други причају, имам ја своје замисли!“, а може бити и по безазлености: „Види шта овај ради, то ме баш подсећа на....“. Јер људски ум је тако устројен да у свему покушава да нађе везу, смислену нит, која повезује и објашњава неког или нешто. Али, без мало „кочница ума“, без мало обуздавања помисли, без каналисања на право место и време, такав ум може лако да застрани у себи самом. То је можда и један од највећих проблема човека као мислећег бића – његове сопствене мисли и помисли које га, ако он не учествује као координатор, као кормилар, вуцарају тамо-амо као морски таласи. Нису случајно сви великани историје од Светих Отаца написали томове књига на тему мисли у аскетском светлу јер су били итекако свесни проблема које човек може да има ако се поистовећује са њима као са једином стварношћу и мерилом истине. Изван заједнице са Богом, човек је неспособан да изађе из зачараног круга својих мисли. О томе је и велики апостол Павле писао говорећи да се људске мисли (у човеку самом) између себе оптужују и правдају. Гледајући са стране, то изгледа помало шизофрено, али гледајући у сваког од нас, нарочито у ту самозамишљеност уличних пролазника, види се да то јесте тако. Молитва је онај светлосни отвор кроз који исцурава мрак таквог самомњења.

(Аутор слике: З. Ђуровић) Овдје бих да саберемо нека зрнца вјере, разума, мудрости и наде, и још окрепљења и утјехе. Да искажемо шта вјера у нашем животу значи (наравно, ко жели да се придружи, више је него добродошао). Не бих да ово изгледа као поучавање, него дијељење нашег искуства и лијепе духовне мисли; јер никад довољно не можемо бити свјесни (духовне) опасности од гордости... Циљ ми је да причамо словесно о словвесности, чувајући се гордости... Словесност значи разум. На моје изненађење, „рају духовни“ у црквеносл.оригиналу звучи „рају словесни“. Али можда није ни тако чудно; јер духовност на крају јесте највиша и најчистија разумност – „има ли који разуман, тражи ли који Бога“. Наравно, права духовност, Духом и од Духа. Вјера је дар и даје се онима који је траже, Господ даје вјеру којом се Сам открива а зато даје своју благодат. На човјекову отвореност срца он даје награду у виду благодати. „Ко има даће му се“, али ко сумња или не може да постигне чистоту перцепције, ума или срца, „одузима му се и оно што има“. Од ране младости, кад сам открила нашу вјеру, прво кроз интелектуално интересовање, али углавном због егзистенцијалног немира и муке због питања о (бес)мислу живота људског, моја је вјера имала успоне и падове, али је била несумњив основ мог живота. Одмах је кренула и духовна борба које тад нисам била свјесна и о којој нисам ништа знала, тек данас знам нешто више о томе шта ми се догађа, у духовном смислу. Ако свим својим умом, срцем, вољом, управо цијелим бићем прионеш за спасоносну вјеру, не даш се отјерати од Извора Живота који је у (православној) Цркви, свом својом свијешћу и вољом припадаш ту, и не желиш да урадиш више ништа што је у директној супротности са заповијестима, креће трновит пут ослобађања од пријашњих лоших дјела, очишћење ријечи, борба са мислима... и креће жестока борба са мисленим, умним непријатељем овог твог избора и настројења, противником твог спасоносног пута. Можемо утјеху да налазимо код људи, оних ријетких који говоре Духом, (чак и ако тога нису свјесни), али више од њих не зависимо. Више можемо ми њима да пружимо, јер ми колико затражимо, можемо да добијемо на Извору Живота. Кад ојачамо у благодати можемо подршку да тражимо и пружамо другима не само на обичан начин, већ углавном молитвено...

Старац је говорио о разлици између смиреноумља и комплекса ниже вредности. Смирен човек, говорио је он, није расцепљена личност. Он је свестан свога стања и није изгубио средиште своје личности. Свестан је своје грешности, своје ништавности, и прихвата примедбе свог духовника или своје браће. Тугује, али не очајава. Потиштен је, али не пада духом и не пада у јарост. Онај који је обузет комплексом ниже вредности, споља посматрано, испрва наликује на смиреног. Но, ако га само мало дирнеш или посаветујеш, његово раслабљено "ја" негодује, узнемирава се, односно губи и оно мало мира што има. То исто, говорио је Старац, дешава се са патолошки меланхоличним човеком у поређењу са покајаним грешником. "Меланхолик општи једино са собом и занима се само за себе. Грешник који се покаје и исповеди, излази из самог себе. То је оно велико што има наша вера: исповедник, духовник. Кад си нешто испричао духовном оцу и добио опроштај, не враћај се назад." То је изричито наглашавао: да се човек не враћа на претходне ствари, него да иде напред. Manastir Glogovac http://manastirglogovac.blogspot.com/2012/12/p.html

Molitva je - pre svega - razmisljanje o Bogu (bogomislije) i razgovor sa Njim, stremljenje uma ka Bogu. Tesko da moze jedan vernik da smisli vazniju stvar u svom duhovnom zivotu od molitve, i naravno pricescivanja. Stalna i ujednacena molitva je kao da si prikljucen na Izvor energije, za koju znas da te obnavlja i preporadja. Ako bismo pricesce nazvali duhovnom Hranom i Lekom, onda bi molitvu mogli da nazovemo duhovnim vazduhom, tj. duhovnim disanjem naseg bica...