Претражи Живе Речи Утехе

У добру је лако добар бити, на муци се познају јунаци...

Интерпарламентарна скупштина за православље (И.А.О.) организује трећи по реду фото-конкурс и позива све заинтересоване да учествују на њему. Ново фотографско такмичење организује се по предлогу Одбора за културу И.А.О. Међународни секретаријат у контексту очувања и промоције хришћанске православне културе и у сарадњи са веб страницом OrthPhoto.net. Сврха такмичења је да истакне концепт „Премудрости Божије“ у савременом свету и ода почаст храмовима који су вековима грађени у његову част. Храм Свете Премудрости Божије (Аја Софија) у Граду градова, Константинопољ, „Велика црква“, „Велики манастир“, јединствени је споменик универзалног карактера који „припада човечанству и светској културној баштини“. Света (Аја) Софија из Цариграда била је узор који је праћен изградњом стотина храмова до данас, широм православног света посвећеног Премудрости Божјој. Ова изложба за циљ има да прикаже динамику коју Логос Божији, Исус Христос, има у православном свету. Награде такмичења Следеће награде се објављују за победнике такмичења: Такмичење има две номинације, као што је поменуто, у одељку „Номинације за такмичење“. Главна награда: 500 ЕУРА 1. награда 300 ЕУРА 2. награда 200 ЕУРА 3. награда 100 ЕУРА Почасно признање: Албуми (о броју почасних извештаја одлучиваће судије) За додатне информације кликните овде и посетите нашу веб страницу конкурса за фотографије: http://hagiasophia.orthphoto.net Кликните овде да бисте отворили страницу такмичења на Facebook: https://www.facebook.com/HagiaSophiaTheTemplesOfWisdomOfGod Кликните да бисте отворили И.А.О. званична веб страница: https://eiao.org Молимо вас да ово обавештење проследите свакој заинтересованој страни. Ценимо вашу помоћ и допринос успеху такмичења. С поштовањем, Александер Василук OrthPhoto координатор View full Странице

1. Добавио се к’о ћелав капе. Ову изреку наш народ користи у тренуцима када се домогне ствари коју је дуго прижељкивао. 2. Пала Мара, пала Сара. Није битно која, битно да падне. Помало шовинистичка изрека, али поента је јасна – свеједно је ко, само нек’ неко нешто уради. 3. Док ти коњу објасниш да је коњ, почнеш и сам да њиштиш. Сви смо барем једном искусили ону грозну ситуацију кад некоме нешто покушавам да објаснимо и никако нам не иде од руке јер нас та особа не разуме. Дакле, понекад је боље једноставно дићи руке – док не “проњиштимо”. 4. Ако чиниш добро, не ударај у велико звоно. Дошла су таква времена да је доста оних који могу и хоће да помогну, али под условом да се о томе чује на сав глас. Ова изрека апелује на супротно – помозите и немојте причати. 5. Шупљу главу и ветар носи. Иако шупљоглавима неће много значити ова изрека, вама ће пасти камен са срца ако је бар једном изговорите наглас. 6. Нико није пророк у свом селу. Премда ово баш и није народна изрека већ је, по предању, то реченица Исуса Христа коју је упутио мештанима свог родног места који га нису прихватали као пророка. У данашње доба најлакше је схватити је овако – тешко је постати популаран (из ма ког разлога) у околини из које се потиче.

Сликар Каравађо је апостола Матеја, у моменту када га је Христос позвао да га прати у служби апостола, насликао (негде око 1600. године) са изразом запањености на лицу овог до тада цариника док је седео у друштву четворице људи. Христос на свој неупоредиви, божански начин позива, и тај моменат надахњује Матеја да пође за Њим (уп. Мт. 9, 9). Tај позив и поглед изазивају чуђење. Несумњиво, сва четири Јеванђеља показују да по таквом позиву и обраћењу живот човека задобија нову димензију. То не значи да ћете Христа који вас је обратио или исцелио присвојити само за себе: крвоточивој жени из Јеванђеља је био довољан само један додир да јој сва дугогодишња патња постане благослов новог живота, живота као трајног чуда. Многе јеванђелске сцене се окончавају речима „чуђаху се“ или „дивљаху се“ (уп. Мт. 7, 28; 9, 33; 12, 23; 13, 54) или код Марка: „и зачудише се чудом великим“ (5, 41). Истинско знање, и љубав према ипостасној мудрости, почиње увек чуђењем. Сократ у Платоновом Теетету, каже да је чуђење (θαυμάζειν) страст философа и да философија почиње дивљењем (ехо овог пасуса налази се у Аристотеловој Метафизици: „Њихово чуђење, задивљеност, било је оно што је испрва водило људе да философирају, и још увек их води“). Кажу да данашње генерације одликује једна доза равнодушности према животу. Да ли је то постала одлика и црквених средина? У време Симеона Новог Богослова слично се дешавало: када је у том периоду византијског царства све цветало на политичком, културном и другим пољима, задивљујућа струја живе вере некако је зашла у рукавце формализма. И Симеон је реаговао, те је своје савременике подсећао да је стварност „нове твари“ у Христу (2Кор. 5, 17) ствар садашњости, а не прошлости. Она се „свакодневно савршава и збива у истински вернима који делимично постају заједничари свега тога, спознајно, још док су у телу“ (Пета етичка беседа). Овај Богослов – кога су најпре противници иронично називали „нови богослов“ – васпоставио је у Предању христоцентрични и духонадахнути етос богоопштења и богопознања и увео димензију задивљености и виђења. Док корачам улицама Нанђинга, града на истоку Народне Републике Кине, и у чуду посматрам хиљаде лица, срамежљиво питам Господа када ће народу од преко милијарду житеља послати чудо у виду Кирила и Методија. При том пазим како гледам, јер у азијским земљама није прикладно зурити директно у људе. Илустрације ради, када православни Кореанци сликају иконе, они поглед светитеља не усмеравају непосредно ка посматрачу. Таква је азијска култура, стара око 5000 година, на коју традицију су конфучијанство, таоизам и будизам оставили колективни и трајни печат. Oчи посматрача, тај главни естетски орган познања, овде не смеју да из-ступају сувише смело. Традиционалне кинеске врлине, попут хармоније, доброчинства, праведности, љубазности, поштења, лојалности и пријатељске привржености уткане су у њихову културу, дипломатију… Тај аретолошки спој је рефлектован у очима Кинеза и Кинескиња које одају унутарње пулсирање душе, док и остали анатомски изрази лица спонтано осликавају поменуте народне врлине. Код једног Кинеза корелација и сарадња очију са његовом спољашњошћу (индивидуалном и колективном осећајношћу) јесте нераскидива и готово апсолутна. Мислим да сужено-косе азијатске очи, иако су само један од анатомских елемената лица (поред уста, носа, чела, браде и образа), емитују сасвим другачију енергију. Лице заиста изражава не само једно друштво него, и више од тога – космос. За Европљанина, азијско лице је prima facie безизражајно, али уз мало труда, док са њима пије чај, на њему ће открити изузетан психолошки, егзистенцијални израз. За разумевање (и евангелизацију) Кине, сматрам да је важно проучавање физиономије, посебно лица које нас доводи до „човека срца“. „Оспољашњење“ унутрашњих стања, које показује ерупцију унутрашњих осећања. То је једно дубоко егзистенцијално стање које лице преноси, те узводи мисионара на друго поље, један други ниво. Феномен кинеског погледа се разликује од хиндуског. Иако је то наизглед стилизовано лице, оно према вама одаје врло снажан израз, тако динамичан да га ниједна холивудска шминка не може дочарати. Кински осмех је дискретан, исихастичан, и због тога доноси озарење. Физиономија и психологија овде лице откривају као дар Божији, и то је најзанимљивији момент кинеске социјалне психологије. Апстрактно и недодирљиво, лице је најделикатнији „стандард“ којим се, неко би рекао, регулишу друштвени односи ове државе. И тако сам у Нанђингу посматрао људе у жељи да проникнем у необјашњиву тајну тог народа, скупљајући својим оком мноштво увида о овој древној цивилизацији. (Наравно, и кинеска омладина зури у телефоне док хода улицом). У тим тренуцима размишљања о евангелизацији овог народа вероватно сам био несвестан да својим погледом лица и ја као странац изражавам свој унутрашњи свет. Понекад о „инкултурацији“ Јеванђеља (а и бризи за хришћанско јединство) говоримо као мисаоном концепту – али за кинеске хришћане је евангелизација била питање опстанка као људских бића (што је показала антиколонијална боксерска револуција, 1899-1901). Мали екскурс: недавно су се на југоистоку Кине нашли свештеници и лаици из различитих помесних православних Цркава. Пошто у Кини нема активних православних храмова, богослужење су вршили у приватном амбијенту. Да ли су саслуживали, нека ћутање о томе, као argumentum ex silentio, буде одговор. Спомињање „препрека“ би било необично у овој непрегледној земљи Хималаја и пустиње Гоби, реке Хуангце и „пута свиле“, са низијама и планинском областима (оне чине око две трећина укупне територије Кине), Жутим морем, Великим зидом… Иначе, класични пример поменутог аргумента је путнички дневник Марка Пола који, занимљиво, прећуткује Велики кинески зид, на основу чега поједини (упркос историјском консензусу) верују да је то евиденција да Марко никад није посетио ову земљу, док други сматрају да је то пример његовог дипломатског дара и обзира (mindfulness). У 7. веку на овом простору су били асирски хришћани које су у Кини звали „светлосна религија“, док то асирско хришћанство није нестало под гоњењем у потоњим вековима. Фрањевци су такође мисионарили, па језуити, а онда и православни мисионари, од којих су неки проглашени за мученике. Први протестантски мисионари с почетка 19. века су настојали да Свето Писмо преведу на кинески (Библија је у потпуности преведена тек пре сто година), иако је њихово присуство било повезано са западним колонијализмом, трагедијом опијумске зависности, трагањем за аутономним кинеским хришћанством, и многим страдањем – што све изазива поштовање, пре неголи брзу осуду. О. Георгије Флоровски је, пишући у Russian Missions: An Historical Sketch о Кини као „врло тешкој земљи и неугодној за мисионарски рад“, истицао да ту сваки мисионар мора имати велики филолошки дар и сензибилитет, дражесни и живи осећај за језик, жудњу и снагу да продре у страну душу и разуме је; то ће рећи да му је потребан известан осећај или „способност симпатетичке реинкарнације“. Док ми преслатка кинеска девојчица у бележницу оловком исписује своје име (и пред мамом се жали што јој баш то име дала), схватам да кинески алфабет није писмо него… сликарска калиграфија. Иначе, када је у 18. веку кренула православна мисија у Пекингу, вршили су је поглавито руски ратни затвореници који су се ту и настанили, који су уз то и „прикупљали информације“. Тај мисионарски подухват није био од ширег значаја: иако је доста учињено на пољу превођења, мисија никад није достигла упадљив раст. Очигледно да до истинског сусрета није дошло. Сусрет је покушао да оствари амерички јеромонах Серафим Роуз тражећи везу између „Тао“ и „Христа“. Само то његово настојање говори о томе да Црква, као релациона стварност, у историји изналази нове методе. Она није окамењени ентитет који се преноси са једног нараштаја на други као археолошко благо. Тако је, Роузов наследник, игуман манастира Св. Германа Аљаског у Платини (Калифорнија), покушао да древну књигу кинеске философије Tao Te Ching (аутора Лао Цеа) сагледа у светлу хришћанског откривења, посматрајући Цеовог Тао као претечу долазећег Христа а мудрог Лао Цеа као пророка. Дамаскинова књига, Христос као вечни Тао (о њој више овде), представља антидот западњачкој опсесији према источњачким религијама – још један симптом модерне празнине срца. Први међу грчким философима, Талес, живео је око 6. века пре Христа, што је исто време када је Конфучије био у Кини а Буда у Индији. Хераклит је рођен средином такође 6. века пре Христа и познат по учењу о логосу као универзалном принципу философије и постојања (јединства света: логос у сваком тренутку чува равнотежу универзума). Но у исто време кад и Хераклит, у Кини је живео философ Лао Це. Лао је такође писао истом универзалном принципу поретка. Говорио је, „Не знам његово име, али окарактеришите као Пут, или Tao“. Такође је напомињао: „Искористи своју светлост да се вратиш у светлост увида“. Тако је Тао постао симбол базичан за кинеску мисао колико је то логос за грчку. И док је први важио као трансперсонална реалност, а други као принцип, пет векова касније појавиће се Логос као личносна Истина. А шест векова после Хераклита и Лао Цеа, на грчком острву Патмосу живео је свети апостол и јеванђелист Јован Богослов. Ту, у прогонству, у једној острвској пећини, син Грома је свом ученику Прохору диктирао оно што је директним откривењем, зачуђен, примио од Бога. „У почетку беше Логос, и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог“. И тако Тао постаје тело што, можда у будућности, кинеску религију може да ослободи од мистицизма и учини је оваплоћенском (иако Кинези верују у реинкарнацију, ипак се страшно боје смрти). Одступање од Тао (скретање с Пута) јесте промашај циља, амартија. Кинески Пут, ослобођен протолошке интровертности, може да послужи као задивљујући мост ка хришћанству. Одлазећи из ове тајанствене земље, узносим молитву да Господ умножи служитеље Своје широм шара земнога! А у даљини се чује ехо пролога Јовановог Јеванђеља у духу кинеског идиома како га је препевао боготражитељ Серафим Роуз: „У почетку беше Тао (Пут), и Тао беше у Бога и Тао беше Бог… У њему беше живот, и живот беше светлост људима“… Извор: Теологија.нет View full Странице

БЕЛЕШКА О ПРЕВЕДЕНИМ ТЕКСТОВИМА Шест песама у прози Оскара Вајлда (оригинални називи: The Artist, The Doer of God, The Disciple, The Master, The House of Judgment, The Teacher of Wisdom) објављене су у часопису Fortnightly Review, јула 1894. године. Илустроване су цртежима пишчевог пријатеља, илустратора, костимографа, сценографа и типографа Чарлса Рикета (Charles Rickett, 1866–1931). Први пут су се појавиле у окви­ру Сабраних дела Оскара Вајлда: The complete works of Oscar Wilde, vol. I, Poems and poems in prose, ed. by Bobby Fong and Karl Beckson, Oxford University Press, Oxford 2000. Оне су засноване на библијској параболи и библијском версету, његовом тону и мелодиозности, као и на употреби форме главних и помоћних глагола специфичној за библијски стих (abideth, endureth, hath...). Текстови поседују висок степен артизма, ритмичких и тропичних фигурација и понављања, компактне су структуре и балансираног интензитета. Андре Жид тврди да му их је Оскар Вајлд причао при сусретима и назива их причама, а Црњански наводи превод једне песме као пример Вајлдовог умећа, назвавши је приповетком. Оба ова писца наглашавају да је своја најбоља дела британски аутор препричавао у друштву, па се може и претпоставити да су његове песме у прози многи нај­пре чули као приче, пре него што су 1894. године биле објављене. Мотиви које Вајлд обрађује су кључни проблеми хришћанства (теме греха, покајања, опроста, Христове мудрости и његовог по­ новног доласка, Последњег суда, страдања и пролазности). С обзиром на то да је Оскар Вајлд припадао Естетичком покрету и држао предавања у САД о естетизму, извесно је да су проблеми лепоте, њеног трајања и пролазности трајно заокупљали овог аутора, те да им се он посветио и у другим својим делима, посебно потресно у исповедној лирској прози De profundis. Тако су естетизам и религиозност два стуба Вајлдовог стваралаштва, као и две референтне тачке у изучавању и тумачењу преведених песама у прози. Његови ставови о естетици и религији међусобно се преплићу и развој сваке од ових идеја утицао је на развој оне друге. Заједнички именитељ у разматрању ових појмова налазимо у ауторовом ставу да је лепота врховни императив и у уметности и у живљењу, као и у томе што је Христ означен код Вајлда као врховни уметник и један од првих романтичара пре појаве епохе романтизма. Релације између душе, лепоте и хришћанства он повезује тежњом за индивидуализмом, за који тврди да је основ уметности колико и религиозности. Превела с енглеског и белешку сачинила Милена Вранешевић ВАЈЛДОВЕ ПРИЧЕ: http://www.maticasrpska.org.rs/letopis/letopis_501_5/06 Vajld.pdf

(Аутор слике: З. Ђуровић) Овдје бих да саберемо нека зрнца вјере, разума, мудрости и наде, и још окрепљења и утјехе. Да искажемо шта вјера у нашем животу значи (наравно, ко жели да се придружи, више је него добродошао). Не бих да ово изгледа као поучавање, него дијељење нашег искуства и лијепе духовне мисли; јер никад довољно не можемо бити свјесни (духовне) опасности од гордости... Циљ ми је да причамо словесно о словвесности, чувајући се гордости... Словесност значи разум. На моје изненађење, „рају духовни“ у црквеносл.оригиналу звучи „рају словесни“. Али можда није ни тако чудно; јер духовност на крају јесте највиша и најчистија разумност – „има ли који разуман, тражи ли који Бога“. Наравно, права духовност, Духом и од Духа. Вјера је дар и даје се онима који је траже, Господ даје вјеру којом се Сам открива а зато даје своју благодат. На човјекову отвореност срца он даје награду у виду благодати. „Ко има даће му се“, али ко сумња или не може да постигне чистоту перцепције, ума или срца, „одузима му се и оно што има“. Од ране младости, кад сам открила нашу вјеру, прво кроз интелектуално интересовање, али углавном због егзистенцијалног немира и муке због питања о (бес)мислу живота људског, моја је вјера имала успоне и падове, али је била несумњив основ мог живота. Одмах је кренула и духовна борба које тад нисам била свјесна и о којој нисам ништа знала, тек данас знам нешто више о томе шта ми се догађа, у духовном смислу. Ако свим својим умом, срцем, вољом, управо цијелим бићем прионеш за спасоносну вјеру, не даш се отјерати од Извора Живота који је у (православној) Цркви, свом својом свијешћу и вољом припадаш ту, и не желиш да урадиш више ништа што је у директној супротности са заповијестима, креће трновит пут ослобађања од пријашњих лоших дјела, очишћење ријечи, борба са мислима... и креће жестока борба са мисленим, умним непријатељем овог твог избора и настројења, противником твог спасоносног пута. Можемо утјеху да налазимо код људи, оних ријетких који говоре Духом, (чак и ако тога нису свјесни), али више од њих не зависимо. Више можемо ми њима да пружимо, јер ми колико затражимо, можемо да добијемо на Извору Живота. Кад ојачамо у благодати можемо подршку да тражимо и пружамо другима не само на обичан начин, већ углавном молитвено...