Претражи Живе Речи Утехе

Уредник ТВ Храм отац Стојадин Павловић за Светигору говори о улози и обавези црквених медија и раду ТВ Храм. Звучни запис разговора View full Странице

Судбина светитеља Атанасија (Сахарова) је јединствена. Био је изабран за епископа 1921. године, у узрасту од 34 године, када су кренуле прве акције комунистичке партије и совјетских специјалних служби на Православну Цркву. Млади архијереј је одмах одбио било какве компромисе са богоборачком влашћу. Током 33 године, он је провео на слободи нешто више од 5 година, у совјетским логорима и затворима – 21 годину, у прогонству – преко 6 година. Црква је имала мало таквих, као епископ Атанасије, а до средине 1950-их година, остало их је свега неколицина. Када је познати црквени историчар М. Е. Губонин, 1958. године посетио епископа Атанасија у Петушках, угледао је човека, који је наликовао на древне светитеље „из времена догматског и иконоборачког метежа у Византији, када су у прогонство слали младе светитеље и монахе – ревнитеље за чистоту православља, које су током деценија сви заборавили,– као дошљаци са оног света – стајали су пред очима нових покољења попут древних старцаца, са белим седим брадама, и дрхтавим рукама, али са несаломљивим, јаким духом, и као некад, ватреном вером у своја непоколебљива убеђења, за чију су жртву са таквом спремношћу понели сав свој тешки, прогнанички живот.“ Тако епоха жестоких гоњења током бољшевичке власти у Русији, није уништила Цркву, већ напротив, исковала је плејаду великана духа, од којих је један био свети Атанасије. Будући епископ, у свету Сергеј Сахаров, рођен је 2. јуна 1887. године у селу Паревци Кирсановског округа, Тамбовске губерније, у породици гимназијског писара, Григорија Петровича Сахарова. Серјожа није имао ни две године, када му је отац умро. Његова мајка, Матрона Андрејевна се, у тешким животним условима, изборила да јој син добије духовно образовање. Серјожино детињство и младост су прошли у једном од најстаријих и најлепших предела Руске земље – у граду Владимиру, познатом по својим манастирима, и храмовима, у којима се чувају чудотворне иконе, и свете мошти многих руских светитеља. Захваљујући очевим сродницима, Серјожа је успео да се упише у Шујску духовну школу. Већ у тим годинама се у њему родила посебна љубав према Цркви и богослужењу, а са 12 година је будући епископ почео да саслужује у олтару. Из тог периода је и прво његово литургијско искуство: саставио је тропар Шујско-Смоленској икони Мајке Божије. 1902.године, Сергеј Сахаров је уписао Владимирску семинарију. Треба рећи, да је његово школовање пало у период протеста богослова, и штрајкова, током којих се делила нелегална литература. Ништа од тога није дотицало Сергеја. „Током свих година школовања у семинарији, – сведочи њен ректор, – он се издвајао изузетним понашањем, никада није допуштао никакво нарушавање школске дисциплине – био је тих, скроман, пун поштовања и увиђајан – карактерисала га је искрена религиозност и апсолутно црквено усмерење...“ Он је блиставо завршио школовање и уписао се на Московску духовну академију, коју је завршио 1912.године, са титулом магистра богословља. 12. октобра 1912. године, Сергеј Сахаров је замонашен. На монашењу је добио име Атанасије, у част светог Атанасија Пателарија, патријарха Цариградског, Лубенског чудотворца. Монашио га је ректор Московске духовне академије, епископ Теодор (Поздејевски). Исте године, Атанасије је рукоположен за јеромонаха. Читавог свог живота, епископ Атанасије је сматрао себе монахом Тројице-Сергијеве лавре. Записао је: „Ја сам најбоље године провео под кровом рођене Лавре, под кровом Преподобног, мог небеског покровитеља, од тренутка крштења; мог великог игумана, јер сам се у његовој обитељи удостојио монаштва.“ У периоду између 1917-1918. године, Атанасије, је као представник монаштва, примао учешће у раду Помесног Сабора Православне Руске Цркве. Активан рад у неколико одељења Сабора, познанства са утицајним прегаоцима Цркве, и састављање службе свим руским светитељима, у сарадњи са професором Петроградског универзитета Б. А. Турајевим, били су највиша достигнућа његовог дореволуционарног служења. На Сабору је донета одлука да Црква поново почне да прославља празник Свих руских светитеља. У вези са тим, требало је написати посебан текст богослужења. У извештају, који је урадио професор Турајев на Сабору, речено је: „У нашим тешким временима, када се једна Русија поцепала, када је наше грешно покољење погазило подвиге светитеља, који су се старали над стварањем уједињене Православне Руске Цркве, и у пештерама Кијева, и у Москви, и на Северној Тиваиди, и у Западној Русији, требало би да благовремено успоставимо овај запостављени празник, како би нас и нашу отпалу браћу, из рода у род подсећао једну Православну Руску Цркву.Да тај празник буде мали прилог нашег грешног покољења, и мало искупљење за наш грех.“ Професор Турајев и јеромонах Атанасије су преузели на себе рад на коректури и допуни древног текста, који је саставио инок Григорије, још у 16. веку. После кончине Турајева, 1920. године, посао састављања службе је у целости пао на плећа оца Атанасија. И овај посао је он испуњавао сав свој живот. Принудно га је остављао само док је пребивао у заробљеништву. 1918. године, отац Атанасије се вратио у Владимир, где је ускоро безакоње сасвим узело маха: скрнављење светих моштију, шпијунирање свештенослужитеља, затварање цркви и манастира. Пошто је, током 1920-1921. године био намесник Владимирског Рождественског манастира, отац Атанасије је постао сведок тога, да су целу обитељ заузели чекисти. 1. јула 1921. године, архимандрит Атанасије је постављен за настојатеља Богољубског манастира. После девет дана, 10. јула, по благослову Патријарха Тихона (Белавина) хиротонисан је за епископа Ковровског. Једна добра владичина познаница присећала се његове приче, како су оца Атанасија, пред архијерејском хиротонијом, позвали у канцеларију Државне политичке управе, и претњама покушавали да га одврате од епископства. Он је одбио све понуде чекиста, и наредног дана, примио је архијерејски чин. Током целе 1922. године, власти су настављале да се играју са владиком, као мачка са мишем: три пута су га хапсили, и затварали у тамницу, три пута су га ослобађали. У пролеће 1922. године члан Политбироа ЦК РКП, Л. Д. Троцки (Бронштејн) разрадио је план раскола Православне руске цркве. Он је планирао, под контролом бољшевичких специјалних служби, стварање такозване обновљенске црквене организације – Више црквене управе (ВЦУ). У ту организацију је требало да уђу клирици, заражени социјалистичким идејама, а такође и они који су само били незадовољни строгим системом црквене хијерархије, и који су били спремни на сарадњу са комунистичким властима. Планирали су да обновљенце затрују против епископа и свештенослужитеља, верних патријарху Тихону, према бољшевичким терминима – „црна сотња“ и „контрареволуционарно“ свештенство. Даље је програм Троцког предвиђао уклањање патријарха и замену њему верних клирина, на обновљенце, а на крају – ликвидацију и саме обновљенске структуре, као нечега што је испунило своју улогу и непотребног социјалистичкој држави. Оружје раскола је постала група „Жива црква“, формирана уз подршку ГПУ. До октобра 1922. године, више од половина „тихоновских“, то јест, верних православљу, архијереја је замењено на обновљенце. 16. јуна 1922. године, основан је Меморандум тројице – проглас митрополита Владимирског и Шујског Сергија (Страгородског), архиепископа Нижегородског Евдокима (Мешерског) и архиепископа Костромског и Галичског Серафима (Мешчеракова) о признавању обновљенске ВЦУ. Епископ Атанасије се нашао у тешком положају. Ако је до појаве прогласа могао да се ослања на надлежног архијереја, сада је морао да се сам супротставља бољшевицима. У својим проповедима владика је указивао пастви на лаж обновљенаца, о чему су ускоро известили Државно политичку управу. Окривили су га за „уношење пометње на религиозној основи међу верницима“. Епископ Атанасије је ухапшен и послат на две године у Зирјански крај (сада – република Коми). Касније се митрополит Сергије покајао за расколништво, те га је патријарх Тихон поново примио у Православну Цркву. У својим успоменама, познати богослов С.И. Фудељ је писао о владици Атанасију: „први пут сам га запазио 1923.године у Уст Сисољске... Тада је то био сасвим млади, мршави ахријереј, беле пути и врло живахан и весео. <…> Служио је прилично често, с обзиром да у локалну цркву нико од нас није ишао: тамо су били живоцрквењаци. Наравно, могао је да има и архијерејске одежде, али је он преферирао своје обични, дотрајали, свештенички фелон. Преко њега је стављао омофор. Није имао ни уобичајену митру, високу, обложену драгим камењем и природним брилијантима. Његова је била мала, платнена, по узору на древне митре руских светитеља, без камења и украса, само са иконама...“ Најпре је опремљена домаћа црква, наравно у име Свих Светих, у земљи Руској засијавших. Затвореници, пошто су се ближе упознали са епископом Атанасијем, добијали су од њега толико много духовне помоћи, да су своје утиске чували годинама. „Благодаран сам Богу што ми је, 1923. године у Уст Кемију, послао то прелепо познанство са Вама и другим, кристално чистим ахрипастирима и пастирима. Благодаран сам и што сам могао да научим од Вас много доброг. Током читавог живота, ма где био, па и све до данас живим, и трудим се према вашим поукама....Риза коју сте Ви сашили, и до данас је цела, и завештао сам да ме у њој сахране“, – писао је владици протојереј Василије Мухин, 1958. године. Затворским свештенослужитељима су дозвољавали само да служе у својим становима и у присуству других чланова затворске администрације. Најважније што су тражили из Управе, било је да на богослужењима не присуствује локално становништво. У фебруару 1925. године, владика Атанасије се, пошто је провео у Зирјанском затвореништву око две и по године, вратио у Владимир. На јесен 1926. године, њега је посетио епископ Павлин (Крошечкин), који је пред тајне изборе скупљао гласове за избор новог патријарха (светитељ Тихон се упокојио у априлу 1925. године, а избори за новог предстојатеља Цркве, забранили су бољшевици). 8. децембра 1926. године, епископа Павлина су ухапсили, а 2. јануара 1927. године епископ Атанасије је поново ухваћен и осуђен на три године заточеништва у Соловецком концентрационом логору. Од маја 1927. до јануара 1930. године, епископ Атанасије је радио као стражар и рачуновођа у логорским испоставама на копну. Затим је, после краткотрајног пребивања на Соловках, (где је имао срећу да, заједно са другим архијерејима одслужи пасхално богослужење), након болести тифуса, био премештен у инфективне бараке на Поповом острву (сада рајон г.Кеми у Карелији). У марту 1930. године, владику су послали у Турухански крај. Овде га је, у селу Мељниноје, на обали Јенисеја, стигла вест о кончини дубоко вољене мајке Матроне Андрејевне. Ту је почео да пише свој рад „О помињању упокојених по уставу Православне Цркве“. Од фебруара до јуна 1932. године, епископ Атанасије је живео у селу Селиванихе, где се налазио, исто као заточеник, и митрополит Кирил (Смирнов). Присно комуницирајући, владике су често разговарале о тешком положају у којем се тада налазила Православна Црква. У СССР власти су правно признавале само обновљенске структуре, а све православне парохије су де јуре биле нелегалне. Митрополит Сергије (Страгородски) је почео преговоре са властима, трудећи се да, путем компромиса легализује групу епископа коју је лично предводио. Договор је био постигнут, и јула 1927. године он је објавио декларацију, у којој је у име Цркве изразио свенародну благодарност „совјетској власти за... пажњу према духовним потребама православног становништва“, и уверио власти да „ми нећемо злоупотребити пажњу која нам је указана“. Понизни тон, беседа захвалности богоборачкој власти, покушај да се заробљени свештеници и мирјани представе као непријатељи совјетске власти, осуђивање браће у дијаспори, изопштили су митрополита Сергија, од комуникације са многим архијерејима, свештеницима и парохијанима. Дошло је до поделе – страшна трагедија Цркве. Епископ Атанасије и митрополит Кирил су сматрали да је митрополит Сергије пошао на недопустив компромис са влашћу, мотивисан тиме што документа која је објавио нису имала законску снагу, с обзиром да су били издата без благослова егзарха патријаршијског престола, митрополита Петра (Пољанског), који је био у заточеништву. Епископ Атанасије је одбио да призна црквену администрацију митрополита Сергија (Страгородског). У свом познатом писму, својој духовној деци, он је писао: „Када је митрополит Сергије изјавио да његово пуномоћје проистиче од пуномоћја митрополита Петра, и да он, митрополит Сергије, свецело зависи од митрополита Петра, сви смо признали митрополита Сергија као законског руководиоца црквеног живота Православне Руске Цркве, чији првојерарх наставља да буде митрополит Петар. Када се митрополит Сергије, пошто није био задовољан оним што је имао и што је могао да има, за живота законског првојерарха Руске Цркве, низом поступака показао као претендент на право првојерархам и када је у свом часопису објавио да њему, митрополиту Сергију, не само да припадају сва права егзарха, него и да је он „заменик заоденут партијаршијском влашћу“ (Журнал Московской патриархии. 1931. № 1. стр. 5) и да сам наш законски првојерарх, митрополит Петар нема права да се „меша у управљање, и својевољно да исправља чак и грешке свог заменика“ (исто тамо) – тада је одређени број ахрипастира, укључујући и мене лично, признао да, то што је учинио митрополит Петар, такво присвајање свих права првојерарха за живота нашег законитог, канонског првојерарха, митрополита Петра – лишава узурпатора и оних права у вези са црквеним пословима, које је у своје време добио. Уједно, ослобађа православне од подчињавања митрополиту Сергију и синоду који је образовао“. Августа 1933. године, пола године након завршеног рока који је био одређен приговором, био је ослобођен. По повратку из заточеништва, у децембру 1933. године, архиепископ Атанасије је послао митрополиту Сергију писмо, у којем је отворено исказао своју позицију. Одбијајући било какво учешће у раду под руководством нове црквене администрације, владика није сматрао за грех да се посећују храмови, у којима се помињао митрополит Сергије. Од 1933. године, до новог хапшења, 1936. године, епископ Атанасије је живео у Владимирској области. Каткад је илегално долазио у Москву. Успоставио је везу са члановима црквених заједница, које нису помињале митрополита Сергија. Пре свега, на њих се односе парохијани храма Светитеља Николаја в Клениках, а такође и духовна чада архимандрита Серафима (Батјукова), протојереја Владимира Богданова, свештеника Владимира Криволуцког, оца Александра Гомановског, оца Михајла Шика и других. Владика Атанасије је објединио распарчане парохије, лишене пастира који су погинули у логорима, или који су мучени у затворима. У црквеним заједницама Москве, где се за богослужењем није помињало име митрополита Сергија, сматрали су за свог владику Атанасија, и његово име су помињали одмах након имена егзарха патријаршијског престола митрополита Крутицког Петра (Пољанског). 1.маја 1936. године епископ Атанасије је поново ухапшен и послат у Беломорско-Балтијски логор, са роком од пет година. Како му је здравље већ било ослабљено, радио је на сечи шума, гладовао. Више пута је био у кажњеничком одељењу, одакле су сваке ноћи изводили затворенике на стрељање. Владика се сваког часа спремао за смрт. Ипак, крајем октобра 1936. године, вратили су га на старо место. Почетком рата, затворенике су депортовали у Онежске логоре. Изненађујуће је како, прилично болестан и измучени епископ успео да пређе тих 400 километара пешице! У најтежим околностима, владика Атанасије је сачувао способност да бодри друге. 1941. године, ослобођен је, и за место пребивања изабрао је град Ишим, где је живео око две и по године. Стално су га посматрали. У новембру 1941. године, епископа су поново ухапсили. Овог пута су случај назвали бучним и лажним именом „Антисовјетско црквено подземље“. 1946. године, епископа Атанасија су послали у Тамниковски логор, а приликом стварања Специјалних логора МВД, пребацили су га овамо – као посебно опасног државног преступника. Док је био у заточеништву, владика је сазнао да је за новог патријарха на Помесном сабору изабран митрополит Алексије (Симански). Одмах након што је о томе био обавештен, он је почео да се моли за патријарха као „законског првојерарха Руске Православне Цркве, који је признат од стране свих источних патријараха, кроз кога се свршава и наше једињење са Васељенском Црквом“. 18. маја 1954. године, епископ Атанасије је принудно послат из Дубравлага у Зубово-Пољански дом инвалида, затворену установу логорског типа. Одатле је успео да се ослободи само захваљујући свом старом другу, и духовном сину – Јегору Јегоровичу Седову, који је оформио старатељство и довезао светитеља у свој дом, у град Тутајев. 27. јуна 1954. године, владика је написао у свом дневнику: „Испунило се 33 године архијерејства. За то време: на епархијском трону – 33 месеца. На слободи – 32 месеца. У прогонству – 76 месеци. У ланцима и мучном раду – 254 месеца“. Након ослобођења од робства, епископ Атанасије, је успоставио везу са својим старим познаницима из Москве, Загорска (сада Сергијев Посад), Сиктивкара, Владимира, и многих других градова и села. Он је одмах написао извештај Патријарху Алексију, и саставио посланице пастви, позивајући их да буду ревносни у богослужењима, и Светим Тајнама у московским храмовима. 4. октобра 1955. године, владика се преселио у сеоце (сада град) Петушки, Владимирске области, где је провео своје последње дане. Светитељ је председавао редовном Календарско-богослужбеном комисијом при Светом Синоду. Рад на прикупљању и исправљању црквених служби наставио је до краја својих дана. Владика је велику пажњу придавао пажљивој русификацији богослужбеног језика, да би приближио „наше дивно богослужење, наше чудесне песме уму руског народа“. У Петушкам је завршио и састављање текста службе свим руским светитељима, саставио је и књигу молебана и богослужбених песама. И током овог периода живота, епископ Атанасије се налазио, према речима М. Е. Губонина „на маргинама црквеног живота“, премда му није било забрањено општење са верницима. Најиздржљивији и најоданији људи Цркве, држали су се владике, који се нашао у центру истинског, веома динамичног, премда скривеног црквеног живота, о чему сведочи његова преписка. Епископ Атанасије се скончао 28. октобра 1962. године и био је сахрањен на Старом гробљу у Владимиру. Одредбом Архијерејског сабора Руске православне цркве, који се одржавао од 13. до 16. августа 2000. године, епископ Атанасије Ковровски је прибројан лику светитеља, у чину свештеноисповедника. 14. октобра 2000. године, било је обретење његових моштију. 29. октобра, су литијом пренесене у манастир Рођења Пресвете Богородице, у Владимиру. Дан његовог прослављања је 15. (28) октобар. Чланак припремљен уз подршку Међународног фонда за финансирање пројеката „Православна иницијатива 2017-2018“ Олга Косик, Доктор филологије, главни научни сарадник одељења за нову историју Руске Православне Цркве ПСТГУ Са руског Ива Бендеља «Российское историческое общество» View full Странице

Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј учествовао је, у петак, 17. новембра 2017. године, у свечаном отварању и раду округлог стола на тему: „Косово и вМетохија – јуче, данас, сутра”. Присутнима у свечаној дворани Матице српске, Владика Иринеј је рекао да су Косово и Метохија наша трајна тема и да није питање само географије, политике, међународних односа, и томе слично. ФОТОГАЛЕРИЈА То је трајна наша тема. Као млад монах, своје прво место службовања имао сам у Метохији и од тада па до данас то је и једна од централних тема мога сопственог живота. Питање Косова и Метохије, суштинско питање, треба посматрати са надом на Бога и будућност, казао је Епископ Иринеј. Владика Иринеј је додао да наша стварна, а не самозвана елита треба постепено да враћа у употребу, паралелно са називом Косово и Метохија, и израз „Стара Србија”. Ми, ако имамо неке велике и моћне силе које сматрају да заувек треба отргнути Косово и Метохију или Стару Србију од Србије и српског народа, имамо истовремено исто тако велике силе које имају огроман утицај и без којих се не може донети ниједна одлука те врсте, а то су Русија и Кина. И ми у тим условима, на позив неких дефетиста међу нама, треба да кажемо: „Изволите пријатељи, Албанци, Шиптари, Арнаути, како год, узмите на поклон!” Ко нама даје то на право? Ако бисмо то урадили, то не би био само добровољни, трајно самоубиствени губитак Косова и Метохије, него губитак Србије и српства као целине. Постали бисмо, уместо Срба, нека врста модерних курдских номада по Европи, поручио је Епископ бачки у Матици српској. Звучни запис обраћања владике Иринеја: Професор др Драган Станић, председник Матице српске је истакао да се унутрашњи српско-српски дијалог води у Матици српској откако је установа формирана 1826. године. Последњих деценија, нарочито година, у Матици српској је објављен велики број научних, философских, религијских текстова који су захватили у то културолошко бесцен благо какво је стварано на Косову и Метохији, навео је професор Станић, оценивши да је овај скуп за Матицу српску не само некаква обавеза, него трајна преокупација која неће престати ни у будућности. Звучни запис обраћања председника Матице Српске: Учесницима округлог стола обратио се и господин Марко Ђурић, директор Канцеларије за Косово и Метохију при Влади Републике Србије. Верујем и знам да у српском народу има мудрости, снаге и одлучности да се Косовом и Метохијом бавимо на одговоран и успешан начин, како земља нашег заједничког искона и заслужује, казао је Ђурић. Звучни запис обраћања господина Марка Ђурића: У раду округлог стола у Матици српској учествовало је двадесет и шест стручњака који су исказали свој лични став на посебност Косова и Метохије и на значај очувања културног наслеђа. Први округли сто у оквиру свесрпског дијалога о Косову и Метохији одржан је 31. октобра у Палати Србија, када је о тој теми дискутовало четрдесет професора правних факултета. У наставку унутрашњег дијалога, о могућим решењима тог питања, мишљења су 13. новембра изнели и представници двадесетдва института друштвених наука и више од педесет научноистраживачких радника. Извор: Епархија бачка View full Странице

Епископ Иринеј: „Ваистину је Његош јединствен! Јединствен је и по томе колико је о његовом стваралаштву до сада написано, и колико ће и убудуће бити писано”. Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј присуствовао је 13. новембра 2017. године, у свечаној дворани Матице српске, свечаном отварању научног скупа „Књиге о Његошу” . Владика Иринеј је у свом обраћању пожелео добре духовне плодове научног скупа – на општу ползу, а на побједу и одољеније над новом, антињегошевском његошологијом у његовој постојбини. Није случајност то што су књиге о Његошу писали они најбољи и најдубљи, од владике Николаја до Иве Андрића, од Исидоре Секулић до Анице Савић Ребац, и других. Не сматрам случајношћу ни то што ће, овде, о тим књигама говорити они који о њима имају шта да кажу и на најубедљивији начин умеју то да кажу. Овом одабраном скупу, у години једног од многих јубилеја везаних за Његоша и његово стваралаштво, желим пун успех, казао је Епископ бачки. Овај скуп организовао је Његошев одбор Матице српске, са жељом да подсети на велики значаj 1847. године за српску духовност, jезик, књижевност и културу. Tе године, наиме, изашло jе из штампе прво издање Горског виjенца, али jе штампан и Вуков превод Новог Завjета, изашле су Песме Бранка Радичевића, а Ђуро Даничић обjавио jе Рат за српски jезик и правопис. То је први скуп на којем је пажња усмерена на дела духовникâ, писаца, историчарâ књижевности и других научника који су изучавали Његоша као песника, владику и владара. За анализу и разматрање, одабране су књиге о Његошу које су написали владика Николај Велимировић, Иво Андрић, Милосав Бабовић, Едвард Денис Гој, Јован Деретић, Мило Ломпар, Мишел Обен, Бранислав Петронијевић, Миодраг Поповић, Павле Поповић, Аница Савић Ребац, Исидора Секулић, Слободан Томовић, Мирон Флашар и Алојз Шмаус. На свечаном отварању у Матици српској, на дан Његошевог рођења, поред Владике Иринеја, присутне су поздравили професор Драган Станић, председник Матице српске и академик Миро Вуксановић, уредник Његошевог зборника Матице српске. Професор Станић је навео да је добро позната чињеница да су први критички натписи о Његошу настали управо у Летопису Матице српске. Његош је највећа тема не само српске књижевности него и Матице српске, као најстарије српске културне установе. Искрено се надамо да више никад нећемо бити у прилици да бранимо Његоша од оних који би да га гурну у заборав. Српска књижевност и култура не могу се одвојити од Његоша, поручио је председник Матице српске. Своје радове о Његошу изложили су професор др Јован Делић, академик Радомир Ивановић, професор др Микоња Кнежевић, професор др Радојка Вукчевић, др Душко Бабић, професор др Ненад Николић, професор др Мило Ломпар, професор др Љиљана Пешикан Љуштановић, и други стручњаци за наведену тематику. Током трајања скупа, емитована је електронска презентација о Његошу, коју је припремила информатичарка Библиотеке Матице српске Оливера Михајловић, по упутствима академика Мира Вуксановића. Ово је други по реду научни скуп „Књиге о Његошу”. Његошев одбор је, 2007. године, одлучио да, сваке треће године, приређује научни скуп и да покрене Његошев зборник Матице српске. Први научни скуп „Дело Петра Другог Петровића Његоша”, одржан је 2009. године. Подсећамо да је, низом програма, 2013. године, обележена двестота годишњица Његошевог рођења. Извор: Епархија бачка View full Странице

Послије договора усаглашеног текста у Кјети прошле јесени, Мјешовите православно-католичке богословске комисије о схватању примата и саборности у првом миленијуму: поставило се питање шта ће да буде предмет даљег рада Комисије? Томе је био посвећен недавни скуп у Грчкој (није јасно зашто нико из СПЦ није учествовао у овом важном припремном кораку): Заседао Координациони одбор Заједничке комисије за православно-католички дијалог 8. Септембар 2017 - 15:07 Септембра 5, 2017, на острву Леросу у Грчкој свој рад је започео Координациони одбор Заједничке међународне комисије за богословски дијалог Православне и Римокатоличке Цркве. Рад заседања је започео свечаним пријемом у Митрополији Лероса када је чланове овог Одбора поздравио Митрополит лероски Пајсије (Цариградска Патријаршија), као и представници грађанских власти и морнарице Грчке. Поздравним говорима присутнима су се обратили сапредседавајући Заједничке комисије Архиепископ телмески Јов (Цариградска Патријаршија) и председник Папског савета за јединство хришћана кардинал Курт Кох. Наредног дана православни и католички учесници заседали су одвојено када су одређивали нову тему за богословски дијалог. Са правосаславне стране у раду Одбора су учествовали: Архиепископ телметски Јов, Митрополит сасимски Генадије и силивријски Максим (Цариградска Патријаршија), Митрополит волоколамски Иларион (Московска Патријаршија), Митрополит западноевропски Јосиф (Румунска Патријаршија), Митрополит Констанце Василије (Кипарска Црква), Митрополит мисилијски Хризостом (Јеладска Архиепископија), проф Ф. Јангу (Јерусалимска Патријаршија) и др Натан Хоуп (Албанска Црква). Током дискусије о могућој теми за нову етапу православно-католичког дијалога Митрополит Иларион је истакао да за Руску Православну Цркву, као и за више других помесних правосланвих Цркава, тема унијатства остаје веома актуелна и да је треба обрадити у новом документу Заједничке комисије. Заседање Координационог одбора је завршено 8 септембра. Извор: Московска Патријаршија (с руског Информативна служба СПЦ)

Света Преподобномученица Јелисавета Фјодоровна (прославља се 18. јула) била је реформатор милосрдног служења у Русији. Каквим облицима социјалног служења је допринела? Круг делатности Преподобномученице велике кнегиње Јелисавете Фјодоровне, принцезе из Хесен-Дармштата, која је прешла у Православље и основала у Москви Марто-Маријински манастир милосрђа, био је разнолик. Увек се посебно издвајала њена лична посвећеност. Живот Преподобномученице Јелисавете није се делио само на „обичан живот“ и „добра дела“. Она је лично посећивала Хитровку - „дно“ Москве, где су живели бедни и злочинци. Место где су се плашили да залазе чак и мушкарци. Лично је присуствовала и асистирала на операцијама које су се обављале у Марто-Маријинској обитељи. Након стрељања, када су велику кнегињу Јелисавету, рањену, бацили у јаму, она је са преломима, повредом главе, превијала ране другима и тешила их. Поред своје посвећености добрим делима, велика кнегиња Јелисавета Фједоровна је сачувала и молитвено расположење. У малобројним манастирима се упражњавала Исусова молитва. Света Јелисавета ју је творила. Сачувало се чак једно писмо у којем је саветовала својим ближњим да се моле овом молитвом. Написала је устав нове обитељи милосрђа. Преподобномученица Јелисавета Фјодоровна се са великим поштовањем односила према руској православној монашкој традицији. Али је у манастиру, пре свега, видела одлазак од света, од свакодневног живота ради молитве. Великом граду, другој престоници Руске империје, Москви, је према мишљењу велике кнегиње Јелисавете Фјодоровне, била потребна обитељ, која ће одговорити најразличитијим потребама људи. Где се човеку може помоћи и речју и делом. Где би помоћ могао добити било ко. Зато је почела да ствара нови појам сестара. У Марто-Маријинској обитељи могле су да живе сестре које су пристале да пребивају у послушању, целибату и одрицању од имовине током боравка у обитељи, као и сестре које су се спремале за монаштво, или су биле замонашене. Стварајући Марто-Маријинску обитељ, вл. кн. Јелисавета руководила се древним монашким типицима и саветима духовних ауторитета, који се нису могли сматрати модернистима, Московског митрополита, Свм. Владимира (Богојављенског), епископа Трифуна (Туркенстанова), стараца подмосковске Зосимове пустиње. Желела је обнову служења ђакониса. У древној цркви постојале су ђаконисе - жене које су помагале епископу у мисионарском служењу и делима милосрђа, а такође и код Свете Тајне Крштења над одраслим женама. Надалеко се чуо глас Преп. муч. Јелисавете, о обитељи којој су ђаконисе биле потребне не толико да би помагале епископу приликом Светих Тајни и богослужења, колико да би се бавиле социјалним служењем (ђаконијом). Напори вел. кн. Јелисавети Фјодоровној подржали су одређени јерарси (свш. муч. Владимир Богојављенски), али су наишли и на негодовање других (свш. муч. Питирим Тобољски). Преп. муч. Јелисавету су укоравали у томе да је своје идеје узела из немачке лутеранске заједнице ђакониса пастора Флиндера. Међутим, Св. Јелисавета Фјодоровна се окретала пракси управо древне Цркве, која је у неким областима заборављена. У временима првих хришћана постојале су ђаконисе по одеждама (служењу), које су положиле завете, и ђаконисе које су рукополагали. „Молим само за први (чин) - писала је Јелисавета Фјодоровна професору Санкт Петербуршке Духовне Академије, Алексеју Афанасјеву Дмитријевском. - "Искрено говорећи, апсолутно сам против другог степена. Нису та времена да би се могло давати женама право да учествују у клиру. Смирење се достиже са тешкоћама, и учешће жена у клиру може га ослабити.“ Отворила је санаторијум за рањене војнике. Болнице за рањене војнике су многи отварали, међу њима и Преп. муч. Јелисавета. Ређе су се сретали примери формирања рехабилитационих центара. Санаторијум, опремљен најсавременијом медицинском техником тог времена, формирала је вел. кн. Јелисавета Фјодоровна, под Новоросијском у време Руско-јапанског рата (1904–1905). У дворцу је организовала пунктове за сакупљање помоћи војницима на фронту. У салама Великог кремљевског дворца, у време Руско-јапанског рата, на иницијативу вел. кн. Јелисавете, отворене су радионице где су шили војничке униформе. Овде су остављали прилоге у виду одеће и ствари. Јелисавета Фјодоровна је свакодневно надгледала послове и водила рачуна о општој организацији. Отворила је најбољу хируршку болницу у Москви. Прва операција у клиници при Марто-Маријинској обитељи обављена је у присуству велике кнегиње Јелисавете. Потом су овде доводили рањенике са најтежим повредама, које нису примали у другим болницама. Преп. муч. Јелисавета не само да је лично помагала при операцијама, него је и сама неговала најтеже болеснике. Седела је поред кревета, мењала повезе, хранила и тешила пацијенте. Познат је случај када је неговала жену са тешким опекотинама по читавом телу, коју су доктори увелико отписали. Међутим, болница у обитељи се није сматрала приоритетом. Главна је била помоћ у амбуланти. Московски квалификовани лекари су примали бесплатно пацијенте (1913 г. је било регистровано 10,814 посета). Изградила је објекат са јефтиним становима за раднице. Нови облик помоћи у Русији су постали јефтини станови у оквиру обитељи, за раднице. То је била последица модерног доба, јер је све више младих жена радило у фабрикама. Обитељ им је помагала да се извуку из света радничких насеља и окружења пијанства и разврата. Оријентисала је обитељ на мисију међу беднима. У кући свештеника при Марто-Маријинској обитељи налазила се јавна библиотека. У њој је било сакупљено 1590 томова религиозно-моралне, светске, дечије литературе. Постојала је и недељна школа, где се 1913. године школовало 75 девојака и жена, радница у фабрици. Ако је у клиници умирао пацијент, монахиње московског манастира и сестре које су тада биле слободне, читале су над покојником Псалтир. Настојатељница манастира је исто учествовала у молитви. Њена смена је била ноћна, јер је дању била заузета. Узимала је децу из криминалне московске четврти Хитровке. Рејон са почетка XX века, описан код Гилера, представљао је изгубљени свет зверских закона у центру Москве. „Спасти“ хитровце из њихове јазбине успела је само совјетска власт, која је за разлику од царског доба, примењивала сву силу и суровост репресивне машине. До револуције су се помирили са постојањем Хитровке. Сматрало се да се прилив незапослених, бескућника и отписаних људи неће зауставити, а место преноћишта у центру града ће бити под већим надзором полиције, него у предграђу. Хитровку су посећивали разни добротвори. Познато је да је епископ Арсеније (Жадановски) одатле спасавао многе бивше црквене појце. Пропале људе, у дроњцима, облачили су у нову одећу и пружали им шансу да опет добију посао при храму. Од хитровских певача је чак формиран посебни хор, који је певао на архијерејским богослужењима. Московски старац, праведни Алексеј Мечев, проповедао је на Хитровки. Специфичност служења Св. Јелисавете Фјодоровне била је у томе што је она извлачила из тих уточишта децу и слала их у специјалну школу при обитељи. Тако их је спасавала од неизбежне судбине - за дечаке лоповлука, за девојчице - проституције, и на крају робије или ране смрти. Ако се породица није скроз распала, деца су могла да остану са родитељима. Посећивала су часове, где су добијала храну и одећу. Да ли се бојала да посећује те јазбине? Св. Јелисавета је посећивала убоге са спремношћу. Тако је у време револуционарних нереда у Москви (1905. године) ноћима ишла само са једним пратиоцем у болницу војницима, рањеницима у рату са Јапанцима. И увек је одбијала пратњу полиције. Русија — то је болесно дете… У једном од писама после револуције Преп.муч. Јелисавета Фјодоровна је писала: „Осећала сам дубоку жалост према Русији и њеној деци која не виде шта чине. Није ли то као болесно дете које волимо сто пута више за време болести него када је здраво и весело? Желимо да поделимо његова страдања, да га научимо стрпљењу и да му помогнемо. То осећам свакога дана. Света Русија не може погинути. Али велике Русије, авај, више нема. Међутим, Бог у Библији показује како је праштао свом раскајаном народу и изнова му даровао благословену снагу. Надамо се да ће молитве које се појачавају свакога дана и усрдно кајање, умилостивити Приснодјеву. Да ће она молити за нас свог Божанственог Сина да нам Господ опрости“. Арсеније Загуљајев Са руског Ива Бендеља Милосердие.Ru 18 / 07 / 2017 http://www.pravoslavie.ru/srpska/95577.htm