Претражи Живе Речи Утехе

У Скупштини града Београда данас су свечано уручене плакете за најплеменитији подвиг године које 55. пут за редом додељују „Вечерње новости“ појединицима и организацијама који су својим херојским, хуманим и несебичним делима обележили годину за нама. У традиционалној акцији „Најплеменитији подвиг године“ жири, предвођен академиком Матијом Бећковићем, одлучио је да старијем воднику Ивану Ристићу из Лесковца, припадне престижно признање најплеменитијег појединца у минулој години. Овај старешина Прве бригаде Војске Србије у Панчеву положио је 5. октобра испит човештва када се голорук бацио на насилника и спречио убиство. Наочиглед многобројних посматрача, Иван је, ризикујући свој живот, спасао живот жене коју је мушкарац покушао да убије ножем. Док су десетине његових суграђана немо посматрале праву драму, старији водник Ристић се храбрим делом, на најдивнији начин придружио подвижницима. Признање за показано херојство уручио му је главни и одговорни уредник „Вечерњих новости” Милорад Вучелић, а међу првима су му на добијеном признању честитали министар одбране Александар Вулин, командант Копнене Војске генерал-потпуковник Милосав Симовић и командант Прве бригаде Копнене Војске бригадни генерал Жељко Петровић. Старији водник Ристић истакао је да признање за „Најплеменитији подвиг године“ није очекивао, али да му пуно значи, најпре имајући у виду ко је све био у конкуренцији за престижно признање. – Када погледам њихове подвиге схватам да сви они заслужују сваку награду, помен и пажњу, каже Ристић, који у Војсци ради већ 20 година. Његов херојски чин није остао непримећен ни код претпостављених ни код потчињених, који су поносни прво на његов подвиг а затим и на добијено признање. Он истиче да му је највећа награда што је жена коју је спасио преживела и што се опоравља. Ристић нема дилему да ли би поново некоме прискочио у помоћ, а да има прилику да све уради поново, учинио би исто, само каже, брже, како би повреде биле што мање. Златном плакетом за најплеменитији колективни подвиг награђене су монахиње манастира Свете Петке у Извору код Параћина, док је специјално признање жирија за најплеменитији подвиг уручено Тамари Грујић, ауторки емисије „С Тамаром у акцији“. Храбром Александру Ћупу из Нових Бановаца, постхумно је додељена златна плакета за најплеменитији подвиг, јер је спасавајући туђе животе дао свој. Златну плакету за дечји подвиг жири је доделио Јовани Лепосавић, голманки ЖФК Црвена звезда, која је после победе карцинома организовала низ хуманитарних акција за најмлађе онколошке пацијенте. Сребрне плакете добили су и Фархад Нури из Авганистана, комунални полицајци Милош Николић и Игор Милосављевић, Маријан Арсић из Вучака, „Возачи великог срца“, Милун Ђачић из Мишићева, Родољуб Нићифоровић из Париза, полицајац Иван Ембер из Темерина, ватрогасци из Велса, ватрогасац Миодраг Рајковић из Ниша и Љубомир Антонијевић, из Куршумлије.

Као што је и најављено на нашем Форуму, у парохијском дому Вазнесењске цркве је одржана трибина на тему ,,Бомбе на Васкрс: бомбардовање Београда 1944. године“ Као што се са афише може видети, на трибини су говорили др Ненад Антонијевић из Музеја жртава геноцида и историчар Бојан Вићентић, из Музеја ваздухопловства на АНТ. Сала парохијског дома је била препуна. Не знам колико има места за седње, али је доста људи стајало. Тема је заиста изазвала велику позорност, с обзиром на низ текстова које портали "преписују" једни од других, додајући и одузимајући већ према "вајбу" своје публике, што се на крају заврши неком врстом митологизације која мало везе са истином има. Појањем Васкршњег тропара и уводном речју оца Арсенија је започело ово предавање. Први је излагао др Антонијевић из Музеја жртава геноцида који је подсетио на сва бомбардовања престоног града у његовој модернијој историји, тј. у 20. веку (премда је подсетио и на бомбардовање града које су предузели Турци након инцидента код Чукур чесме 1862. године). Потом је подсетио на бомбардовања у Првом светском рату 1914. и 1915. године, у Априлском рату, Савезничко 1944. године и на концу у смирај 20-ог столећа, НАТО агресију на нашу земљу. За мој укус превише епски, са видно слабим баратањем техникалијама (по њему је "испало" да су Швабе безмало биле "свеци" спрам Савезника гледе бомбардовања), односно већ стандардно што се олако прелази преко тога, а нема везе са истином - "Бомбардовали су болнице породолишта, додај по жељи..." Не нису бомбардовали болнице, породилишта, али су у "тепих" бомбардовањима ти објекти били захваћени или што је онај дегенер Џејми Шеј када су нас "лупали" 99-те причао да је то "колатерална штета"... Но добро, то је мој лични утисак, свакако подсећање на трагичну "судбину" Белог града кроз модерну историју (а да не идемо назад у њу) је болно... Предавање г-дина Вићентића је било право освежење! Освежење у мору већ поменутих текстова о Савезничком бомбардовању на Васкрс, из простог разлога што је са више аспеката захватио "проблематику", просто са позиције историчара и уз подршку институције из које долази (Музеј ваздухопловства). Суштина његовог излагања, конкретне теме гледе (бомбардовање Београда) је у питању - да ли је над Београдом морала да се употреби толика сила? С обзиром на то да Београд јесте био важан логистички центар Трећег рајха, али не (можда) и толико битан да се над њим морало предузети 11 авио-излаза у периоду април-септембар 1944. године, а у светлу (битних, али опет према њему не толико) потенцијала како немачких (њихове војне инсталације), тако и наших (привредни субјекти који су радили за Трећи рајх-првенствено фабрике авиона и ваздухопловна индустрија у Београду). Објаснио је правце деловања и примарне циљеве 15. ваздушне армије САД (Плоешти у Румунији те одређени циљеви у Бугарској, и нешто јужније нарочито у Грчкој), где су циљеви на територији Краљевине Југославије били од секундарног значаја и у великој мери су се дејства на њих изводила када су метеоролошки услови онемогућавали примарно дејство. Истакао је да су Савезничка бомбардовања, почев од 1942. године у својим депешама захтевала оба покрета отпора, тј. прво Драгољуб Михаиловић и ЈВуО, па после комунисти итд., али су она предузета тек након 1943. године односно капитулације Италије када су задејствоване Савезничке базе у јужној Италији одакле се могло "ићи" на Плоешти, односно након Савезничких сусрета на председничком нивоу (Техеран, Јалта), када су се они (Савезници) "окренули" подршци НОВ и ПОЈ и када се (отприлике) науштрб инвазије на Нормандију одустало од Балканске инвазије. Цитирао је летачке дневнике посада које су учествовале у мисијама над Београдом, говорио о врло високим нивоима лета са којих су ови дејствовали у страху од немачких "флакова", што је доводило до великих "расипања", промашаја и тиме - цивилних жртава. Такође је, изазван питањима присутних, говорио и о учешћу 4 авиона која је Рузвелт поклонио Југословенској војсци, тј. да ли су они били ангажовани над Београдом (махом се причало о Београду пошто је то била тема). Углавном и југословенске посаде су учествовале у бомбардовањима. Дотакао се и мисије "Халијард" тј. спасавања Савезничких летача оборених изнад територије Србије коју је у току годину дана, од јануара 1944. године до фебруара 1945. године спроводила ЈВуО под командом Драже Михаиловића. Говорио је о протестима које је југословенска влада упућивала Американцима због цивилних жртава, као и о одређивању појединих циљева од стране партизанског руководства те њихових инсистирања да се "поведе више рачуна" о цивилним жртвама у западним деловима земље. Тако је развејао и општи недостатак информација о томе да су страдали и западни делови Краљевине (Загреб, Сарајево, Ријека, Сплит, Задар, Пула, Марибор, Славонски Брод, Сисак,...), те чак и протестна писма која је Алојзије Степинац слао Енглезима због бруталних дејстава над Загребом... Веома освежавајућа прича која је неупућенима донела велики број нових сазнања и обећање младог аутора да ће Музеј у наредном периоду предузимати још оваквих трибина које ће бити "крунисане" и писаним зборником радова да би се колико толико унео неки ред међу оно чиме "бомбардују" таблоиди. У суштини, за стручну јавност ово није новина, али за ширу јавност и те како јесте и овакво предавање и даљи рад на истраживању америчких и енглеских архива треба и мора да допринесе истини. Након питања присутних (обухваћених у овом тексту - нисам појединачно "обележавао") и ирмоса "Светисја светисја Нови Јерусалиме...", дружење се наставило уз чашицу разговора. Све у свему, лепо дружење и одлично предавање-трибина. Жао ми је што није дошла и наша форумска братија која је била заинтересована за ову тему и изразила неку врсту "неверице" за нека моја писања @Milan Nikolic @Кратос првенствено; али и још неки. За потврду свега написаног, потрудио се и Петар Војиновић и Танго Сикс, Ваздухопловни Портал Србије-Т6, који је послао сниматељску екипу као медијску подршку, те ће ових дана на ЈуТјубу бити и снимак овог предавања, па ћу га када "изаће" пренети овде. Још једном хвала оцу Арсенију и свештенству Вазнесењске цркве, предавачима и свим присутнима који су увеличали овај скуп.