Jump to content

Архимандрит Петар (Драгојловић): Не мораш сине, не мораш

Оцени ову тему


Препоручена порука

пре 39 минута, mirko1929 рече

Не намећем ја моје искуство као правило, већ канони веле да се мора причестити свако ко је на литургији, а нема валидан разлог да се не причести. Потпуно је друга тема то што сматрам да одређени тип побожности нужно води у патологију.

Види, пријатељу, да поновим: све то је разматрао и о томе писао и патријарх у наведеном чланку. и изнео закључке које сам укратко цитирао. Они су уравнотежени и духовно промишљени. Што се мене тиче, његов духовни и богословски ауторитет у односу на твој и о. Петра је неупоредив. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 124
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

пре 8 минута, Родољуб Лазић рече

Види, пријатељу, да поновим: све то је разматрао и о томе писао и патријарх у наведеном чланку. и изнео закључке које сам укратко цитирао. Они су уравнотежени и духовно промишљени. Што се мене тиче, његов духовни и богословски ауторитет у односу на твој и о. Петра је неупоредив. 

Види ти, што је баби мило, то јој се и снило. Ти у речима патријарха видиш оно што ти хоћеш, а не шта пише. Само ми, молим те, одговори на ово, једно једино питање. Да ли је Светла Седмица препрека причешћивању?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 43 минута, mirko1929 рече

Али какве везе има моје искуство са канонима? Не намећем ја моје искуство као правило

Када сам говорио о твом искуству које намећеш као правило, говорио сам о овоме:

"Ја сам одрастао на таквој накарадној, патолошкој духовности и никада се нисам осећао добро у цркви, а увек ми је било зло од цркве. Значи оно, плашиш се да се причестиш јер си недостојан, имаш патолошку потребу да долазиш малтене сваки дан на исповести јер ти је од савести направљен монструм, а кад се причестиш, плашиш се да проговориш, плашиш се да изађеш из храма, плашиш се да урадиш било шта да не би изгубио благодат..." То није никаква законитост ни правило, то је просто твој случај. Ја знам многе који нису имали ни такав однос као ти, ни страх, ни патологију о којој говориш- То је ТВОЈ случај, (и не само твој, свакако) а ти га екстраполираш на СВЕ хришћане. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 5 минута, Родољуб Лазић рече

Када сам говорио о твом искуству које намећеш као правило, говорио сам о овоме:

"Ја сам одрастао на таквој накарадној, патолошкој духовности и никада се нисам осећао добро у цркви, а увек ми је било зло од цркве. Значи оно, плашиш се да се причестиш јер си недостојан, имаш патолошку потребу да долазиш малтене сваки дан на исповести јер ти је од савести направљен монструм, а кад се причестиш, плашиш се да проговориш, плашиш се да изађеш из храма, плашиш се да урадиш било шта да не би изгубио благодат..." То није никаква законитост ни правило, то је просто твој случај. Ја знам многе који нису имали ни такав однос као ти, ни страх, ни патологију о којој говориш- То је ТВОЈ случај, (и не само твој, свакако) а ти га екстраполираш на СВЕ хришћане. 

Ма добро, увек се размимоиђемо на овим расправама. Ја заправо хоћу само један одговор. А то је да ли је Светла Седмица препрека причешћивању. То, који је исправан приступ духовности је друга тема, и мислим да није кључно питање овде. Не треба бркати те две ствари.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 минута, mirko1929 рече

Ти у речима патријарха видиш оно што ти хоћеш, а не шта пише.

Пре ће бити друго - да ти не видиш оно што јасно пише. Уосталом, сви су овде писмени, нека свако прочита и закључи сам шта је рекао патријарх.

пре 3 минута, mirko1929 рече

Да ли је Светла Седмица препрека причешћивању

Светла седмица није препрека причешћивању. Али светла седмица је једна седмица и то врло особена. Овде се говори о целини хришћанског живота, схватања причешћа и односа према њему. Ни о. Петар ни патријарх се нису базирали (само) на примеру Светле седмице када су расуђивали о теми.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 4 минута, Родољуб Лазић рече

Светла седмица није препрека причешћивању. Али светла седмица је једна седмица и то врло особена. Овде се говори о целини хришћанског живота, схватања причешћа и односа према њему. Ни о. Петар ни патријарх се нису базирали (само) на примеру Светле седмице када су расуђивали о теми.

Хвала лепо! Само то сам хтео да чујем. Е па видиш, у пракси није битна целина хришћанског живота. Код мене у парохији можеш и мртве да васкрсаваш нећеш се причестити на Светлу Седмицу (нити генерално икада ван поста). С друге стране можеш да будеш најгрђи од најгрђих, али ако си отпостио тих седам дана можеш да се причестиш. Дакле, говорим како је у пракси. У пракси се не гледа целина нечијег живота, него се постављају механи(цисти)чки услови.

  • Свиђа ми се 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 сат, mirko1929 рече

Свети Василије Велики је имао паству која је на прослави мученика направила оргије. То у данашње време не може да се деси. А ја у кафиће никада нисам ни ишао, мада сам виђао свештенике како тамо седе.

Ah pa to bas i nije njegova pastva (ako je to tacno), njegova pastva moze da bude samo ona koja je postovala i primenjivala ono sto je on ucio i pisao i kakav je on bio kao hriscanin i licnost i verovatno je njega najbolje opisao i predstavio sv.Grigorije Bogoslov kroz..... Слово 43. надгробно Василију, архиепископу кесарије кападокијске....

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 часа, Vanjah рече

Ti si se naprimao pomisli i sada "imaš prava" na sve, posebno na drskost, loše rasuđivanje, histeričnost i kukanje.

Trebalo je ne primati pomisli, kako onda tako ni sad.

Ти си дно дна, оно немаш елементарне људскости. Али добро, многе вера на свој начин претвори у монструме. Мене  је то на мој, а тебе на твој начин трансформисала у монструма!

 

пре 11 часа, Bokisd рече

Ah pa to bas i nije njegova pastva (ako je to tacno), njegova pastva moze da bude samo ona koja je postovala i primenjivala ono sto je on ucio i pisao i kakav je on bio kao hriscanin i licnost i verovatno je njega najbolje opisao i predstavio sv.Grigorije Bogoslov kroz..... Слово 43. надгробно Василију, архиепископу кесарије кападокијске....

Па његова је паства, то не значи да је он крив за оно што су они радили. Такође, то што је Јулијан Отпадник био ученик светог Василија, не значи да је свети Василије крив што је Јулијан постао Отпадник. Ваљда то не мора да се наглашава.

 

пре 12 часа, Родољуб Лазић рече

и не само твој, свакако

Таква духовност често израђа таква ментална стања.  Код римокатолика је то готово једини вид духовности, тако да је код њихо то скроз нормална и уобичајена појава -- оно што зову католичка кривица.

lfbt8qpje7971.webp

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 часа, Vanjah рече

Ti si se naprimao pomisli i sada "imaš prava" na sve, posebno na drskost, loše rasuđivanje, histeričnost i kukanje.

Trebalo je ne primati pomisli, kako onda tako ni sad.

svako se ovde "naprimao" ili "nenaprimao-la" svacega

mozda da preskocis te osude na brata svoga vec da pokusas da ga razumes, ali i ako ga ne razumes to je ok, pusti coveka

Trebalo je svasta svagda, pa niko nije naucen po rodjenju

a ko od nas zna 100% sta je TREBALO!!!!!!?????

  • Свиђа ми се 1

obrazov_zpsdsretmxk.jpg

"Верујем Господе, помози мом неверју"

"О жено, велика је вера твоја, нека ти буде како хоћеш"

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 15 минута, Драшко рече

svako se ovde "naprimao" ili "nenaprimao-la" svacega

mozda da preskocis te osude na brata svoga vec da pokusas da ga razumes, ali i ako ga ne razumes to je ok, pusti coveka

Trebalo je svasta svagda, pa niko nije naucen po rodjenju

a ko od nas zna 100% sta je TREBALO!!!!!!?????

Људи се чуде како дође до тога да се муслимани разнесу? Па лако, јако лако се човек радикализује. Само што се хришћани не разносе, они изгубе људскост. И ја сам био, пре свега овога такав. С мање осуђивања и више емпатије него он, али на друге начине вероватно још гори. Иако сам једино зло нанео самом себи, огрешио сам се ја итекако о друге. Али, док те не клепи по глави, не опаметиш се.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Шкакљива тема много.

Хајде да разјаснимо нешто. Нама, мирјанима, није потребан духовник. Имамо исповедника или пароха.

Духовник је потребан монасима, да их надгледа и прати.

Како год да постите, ни под којим условом не смете убити радост.

Убити у себи радост живота неким правилима, је ван памети.

 

п.с.  Сад да ме неко "укалупи" - побегла бих из цркве.

Радуј се, Нектарије, велики Архијереју Божји!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пре сат времена, mirko1929 рече

Таква духовност често израђа таква ментална стања. 

Не нужно, зависи од духовника и од духовног чеда. Наравно да постоје извитоперења и погрешан лични приступ, али ти упорно инсистираш да је све везано за причу о Суду патологија која нужно води у нездраву духовност. Али то није тако.Сећање на смрт је једна од константи православне аскетске литетратуре, знаш и сам. Сама прича о Последњем суду и вечном огњу није нужно паралишућа ни негативна. Имаш колико хоћеш беседа и великих Учитеља Цркве, старих и нових о томе. Ја се сећам да је и свети Златоусти у својим беседама и те како говорио људима о томе. Наравно, говорио је и о љубави и милосрђу, још много више...И свети владика Николај говори о томе да духовници треба да праве равнотежу, да не говоре само о љубави Божјој него и о страху Божјем:

"...Испуните се најпре сами страхом Господњим, па онда проповедајте страх Господњи. Света љубав Господња може се очувати у срцу човечјем само помоћу светог страха Господњег. Свети страх Господњи, лековити и животворни, показује се у извршењу светих заповести Господњих. Ви, који при уласку у светињу говорите: „Вниду у дом твој, поклоњусја ко храму свјатому твојему в страхје твојем„, и који се молите за време службе Богу: „Вложи в нас и страх блажених твојих заповједеј“ и који по примљеном причешћу опет узносите молитву Господњу: „утверди нас во страхје твојем“ – проповедајте страх Господњи. Укоревајте љубављу Божјом, претите страхом Божјим.

Јер ако говорите о љубави безаконицима, они ће то разумети као опроштај без покајања. Зна народ наш за потребу покајања и епитимије. Зна он добро, по широком искуству своме, да Отац наш небесни милује – али и бије. Збунићете га, ако му не говорите о страху Господњем. Ако га будете мазили, попут јеретика, и говорили му полуистине, спремили сте сами себи осуду за Дан Онај, Дан Страшни. Када гнев Божји гори као огањ на безаконике у наше дане, наш Православни народ испуњава се страхом Господњим. Сад је, дакле, време да се страх утврди у њему за дугу будућност. Да би из тога светога страха узрасли и сазрели сви они добри плодови, који су угодни Богу и анђелима Божјим."

Једноставно, то што ти причаш јесте нешто што се дешава. Десило се и теби и многим другима, због неодговарајућег схватања, приступа, било духовника, било духовног чада, или и једног и другог. Неко ножем посече, неко ножем елиминише болест. 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 24 минута, Родољуб Лазић рече

Не нужно, зависи од духовника и од духовног чеда. Наравно да постоје извитоперења и погрешан лични приступ, али ти упорно инсистираш да је све везано за причу о Суду патолиогија која нужно води у нездраву духовност. Али то није тако.Сећање на смрт је једна од константи православне аскетске литетратуре, знаш и сам. Сама прича о Последњем суду и вечном огњу није нужно паралишућа ни негативна. Имаш колико хоћеш беседа и великих Учитеља Цркве, старих и нових о томе.  . Ја се сећам да је и свети Златоусти у својим беседама итекако говорио људима о томе. И свети владика Николај говори о томе да духовници треба да праве равнотежу, да не говоре само о љубави Божјој него и о страху Божјем:

"...Испуните се најпре сами страхом Господњим, па онда проповедајте страх Господњи. Света љубав Господња може се очувати у срцу човечјем само помоћу светог страха Господњег. Свети страх Господњи, лековити и животворни, показује се у извршењу светих заповести Господњих. Ви, који при уласку у светињу говорите: „Вниду у дом твој, поклоњусја ко храму свјатому твојему в страхје твојем„, и који се молите за време службе Богу: „Вложи в нас и страх блажених твојих заповједеј“ и који по примљеном причешћу опет узносите молитву Господњу: „утверди нас во страхје твојем“ – проповедајте страх Господњи. Укоревајте љубављу Божјом, претите страхом Божјим.

Јер ако говорите о љубави безаконицима, они ће то разумети као опроштај без покајања. Зна народ наш за потребу покајања и епитимије. Зна он добро, по широком искуству своме, да Отац наш небесни милује – али и бије. Збунићете га, ако му не говорите о страху Господњем. Ако га будете мазили, попут јеретика, и говорили му полуистине, спремили сте сами себи осуду за Дан Онај, Дан Страшни. Када гнев Божји гори као огањ на безаконике у наше дане, наш Православни народ испуњава се страхом Господњим. Сад је, дакле, време да се страх утврди у њему за дугу будућност. Да би из тога светога страха узрасли и сазрели сви они добри плодови, који су угодни Богу и анђелима Божјим."

Не све! Већ онај католички приступ да ако случајно умреш са неисповеђеним грехом (рецимо згазио те ауто док си прелазио пут ка храму), идеш аутоматски у пакао. Као да је Бог толико ситничав! А мене су убедили да јесте. Многи православци и сви католици верују да јесте. Онда се, између осталог (нпр. неразумног аскетизма), јавља патолошка зависност од исповедања. Мартин Лутер се, пре него што је коначно прсо, исповедао по шест сати дневно.

Преподобна Софија Клисурска је рекла Страх Божији чини особу мудром. Шта је страх Божији? Не да се неко боји Бога, то је страх да се неко не растужи, да се неко не повреди, и да се неко не оптужује. То је мудрост. После свега тога, Бог ће те просветити шта да чиниш у животу.

Али ово је офтопик, и жао ми је што смо се поново вратили на то питање. Више бих волео да чујем твоје мишљење о оно механицистичком приступу причешћивању. По мени неко ко је постио седам дана, а живи ко зна како и не зна ни Символ Вере, не би требало да може да се причести, само зато што је постио. С друге стране је бесмислено да неко ко хоће да причести на Светли Понедељак мора да пости на Васкрс (иако је постити на Васкрс малтене отворено исповедање јереси).

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 минута, mirko1929 рече

Више бих волео да чујем твоје мишљење о оно механицистичком приступу причешћивању. По мени неко ко је постио седам дана, а живи ко зна како и не зна ни Символ Вере, не би требало да може да се причести, само зато што је постио.

Све што је махани(цисти)чко не води ка духовности. Правила имају смисла ако се испуњавају са разумевањем и правим ставом. Без тога постају бесмислена. Поновити 500 пута Исусову молитву, механички, без осећаја, без улажења у смисао и дух изговорених речи, или урадити 500 метанија као склекове - не верујем да доприноси духовном узрастању. Или се као дрво исповедити зато што "тако треба", да би се човек причестио. 

Али то не значи да се не треба молити Исусовом молитвом, да не треба чини метаније, да се не треба исповедати...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

×
×
  • Креирај ново...