Претражи Живе Речи Утехе

Не мораш сине, не мораш. Рекоше ми оче да морам постити седам дана на води па да се причестим? Не мораш сине, не мораш. Ти не једи живе џигерице своме ближњем а за вештачки, измишљени и обавезни пост од седам дана на води, не хај ми мало. Нити га је наш Господ Исус Христос икада поменуо као услов за Свето Причешће нити било који општеприхваћени канон Свете Цркве говори о томе. Зато са љубављу, страхом Божијим и вером приступи Светој Чаши, и пости кад се пости, а мрси кад се мрси. Ни мање ни више од тога. Зато сине, никада не цеди комарце јер Бог није у било каквој неумерености већ једино у смирењу и љубави. Рекоше ми оче да морам да се исповедим код свештеника пред свако Свето Причешће јер ако се не исповедим оно ће ме спалити и биће ми на погибао душе. Не мораш, сине, не мораш. Суштину своје пажње обрати пре свега на то да ли се искрено желиш мењати на боље, да ли прашташ ближњима и да ли се заиста кајеш за своје грехе. Зато сине, не обраћај пажњу на вештачке рампе, самонаметнуте ровове и бесмислене препреке до Свете Чаше. Уосталом, није ли и Света Марија Египатска без исповести и после 17 година тешких грехова пришла Светом Причешћу? Пришла је без исповести али са огњеним покајањем у срцу и жељом да се мења. И да ли је сине Бог њу за то спалио? Наравно, није, већ је кроз Свето Причешће даривао одлучношћу за подвигом, дубоким смирењем, великим даровима Духа Светога и на крају и самом светошћу. Кажу ми оче, мораш да прочиташ толико и толико канона и молитви да би се причестио. Не мораш сине, не мораш. Потребно је само да загрејеш срце са било којом смиреном молитвом и потом се причести сваки пут без икаквог двоумљења. Са пуном вером. Да је Света Марија Египатска тражила да испуни све каноне и сва правила не би се на Јордану никада причестила. А и сам Исус каже ... Ја сам Господар и суботе, тј. свих правила. Јер нису људи ради суботе (правила), већ су суботе (правила) ради човека. Кажу ми оче, није Свето Причешће супа па да се узима на свакој Светој Литургији. Мораш да правиш паузе. Не мораш сине, не мораш. Причести се на свакој Светој Литургији јер је то директна заповест Христова за све чланове Цркве а није неки промашени савет неке баба Милеве што пре подне пали свеће у храму а поподне осуђује све који нису по њеном калупу. А и речи су Христове ... Хлеб наш на(д)сушни дај нам данас (сваки дан) ... Зато сине, пусти празне приче и сујетне разговоре, већ се са вером и смирењем причести на свакој Светој Литургији. Кажу ми оче, мораш и ово, мораш и оно. Мораш све да испунише да би се причестио. Не мораш сине, не мораш. Само требаш волети Христа Бога и свакога човека. Само требаш завапити као разбојник на Крсту ... Сети ме се Господе у Царству Твоме ... јер нисам га достојан. Само као Хананејка признати ... Да Господе, али и пси једу од мрва која падају са трпезе господара њихових. А пре свега и изнад свега, сине мој, као Петар узвикнути ... Господе, ти знаш да те волим.

Гледам ових дана лица мајки на литијама па се сјетих оних чувених стихова којима Јевросима мајка учи сина Марка како да поступи док разрешава питање наследства престола Душана Силног. „Ни по бабу, ни по стричевима, већ по правди Бога истинога”. Иако у народној пјесми „Урош и Мрњавчевићи” Јевросима има споредну улогу, њене ријечи се стављају у центар око којег се и којим се све разрешава. „Марко сине, једини у мајке, боље ти је изгубити главу него своју огријешити душу”. Како тада, тако и данас! Иако потонуле у бриге већма тешке свакодневице, са благословеним смотуљком у наручју или окићене Божијим накитом дјечијих ручица око врата, хрле Јевросимине насљеднице ка Христу и Крсту, да не би окасниле у полагању светога печата вјере у срца своје дјеце. Грлим их погледом све, а душа ми од радости јеца. У непрегледној колони тих савремених Христових Мироносица видим једну младу мученицу блиједог и испијеног лица. Зелена, благо прошарана марама, повезана око главе, крије њене битке и бољке, а десна јој рука благо придржава ручицу наде, маленог и од хода већ помало уморног дјечака. „Ходај, сине, ходај, благо мајци! Ти си већ велики, можеш ти то! Још мало и стигли смо до храма”, бодри га мајка. Дјечак, пун повјерења у мајчине ријечи, наставља да корача, успињући се с времена на вријеме на прсте, не би ли изнад непрегледне масе многих, растом већих од њега, угледао оно што жарко ишчекује – Крст на врху храма. Размишљам… Боже драги, хвала ти што си на моју земљу и мој народ пустио ријеку љубави и милости Своје! Хвала ти што си нас све загрлио и што си наше продужио руке да се и ми овако грлити можемо! Хвала ти што гледаш на нас и што нас ниси заборавио! Хвала ти Господе што ниси затворио утробе свих ових дивних мајки и што си им дао пород који у Твоју Славу корача! Напослетку, хвала ти Господе што си вечерас ову дивну младу мајку послао да шета испред мене и што ми њена материнска брига за душу свога дјетета ули велику наду у будућност овога свијета! „Мајко, ено Крста! Види се мало и храм”, прену ме из размишљања радосни усклик дјечака. „Види се, радости мајкина! Ето, стигли смо, издржао си”, кличе још побједоносније мајка. Од хладноће или од радости или од свих брига што чуче испод њене зелене, прошаране мараме и сваку ноћ је чекају пред сан, заискри јој се суза у оку. Година, двије или пет, чак и педесет пет година живота да јој Господ да на овоме свијету, једино што она жели је да свога сина остави у сигурним рукама. Које би то сигурне руке биле, ако не оне којима нас тако њежно и са толико бриге грли Мајка свих нас – Црква Христова и који би се то старатељ са толико промисла старао о нама, ако не Отац наш Небески, који нас је са толико љубави стварао?! Зна то добро напаћена душа ове крхке младе жене. Зна и осјећа много боље од нас „јаких и здравих”. Зато је вечерас овдје и зато тако стамено корача, као да пуца од здравља и снаге. Сваки њен корак одзвања ријечима Мајке Јевросиме: „Марко сине, једини у мајке, боље ти је изгубити главу, него своју огријешити душу”. Из вјечности, као ехо њених корака до њених ушију и срца допире глас Анђела Господњег који отвара спасоносна врата и каже: „ Бјеж’ у цркву Краљевићу Марко”. „Чују се звона мајко, стигли смо”, рече дјечак, мазно се привијајући уз руку своје родитељке. „Чују се”, одговори мајка дубоко уздахнувши. Плато Саборног храма Христовог Васкрсења за ова два мила путника је Сионска гора, а литија овој мајци велика нада да није родила и подигла Јуду, него Петра или Марка. Господе, на свему ти хвала! А ви господо драга, чије ће мајке мученице и јадиковке срамно спуштати своје несрећне главе пред Творцем свијета, погледајте на овог дјечака и ако ништа друго сјетите се да је и вас све некада мајка за нејаку ручицу држала и вама незнавенима говорила: „ Немој, сине, говорити криво”. Јевросимина крв је уткана у душу овога дивнога Божијега народа и сваке мајке која се са животом раставља не би ли на свијет донијела свога Марка, борца за правду и истину Божију. Не била клета мајчина рана, свакоме сину који данас није Марко или који је Јуда, а не Петар и Павле. А ти малени дјечаче одмори вечерас. Безбрижно завуци главу у загрљај своје миле мајчице и сањај, лијепо сањај. Видимо се, ако Бог да, следеће недјеље или четвртка. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Звучни запис беседе