Jump to content

ВЕРА И ЗНАЊЕ- Апофатичко и катафатичко знање о Богу - изразиво-неизразиво богословље

Оцени ову тему


Guest свештеник Иван

Препоручена порука

Хајде Андрееј реци ко је ово писао? Тако је лепо. dada

ne znam da li smem... hehe...  stadaradim... but thanks...

http://upodobljavanje.wordpress.com/

    "Актом оваплоћења Богочовека Христа, човек је постао биће шансе, али то се увек односи на целог психофизичког човека, јер се православним учењем о васкрсењу, анулира свака примисао стављања тела, тј. целине у друкчије планове веровања..."

ђакон М. Лазић

Link to comment
Подели на овим сајтовима

А земља беше без обличја и пуста, и беше тама над безданом; и дух Божји дизаше се над водом.

Прва књига Мојсијева  Гл. 1,2.

А Господ рече: Неће се дух мој до века прети с људима, јер су тело; нека им још сто двадесет година.

Прва књига Мојсијева  Гл. 6,3.

O kom duhu se ovde pise ?

Створитељ, који је Вечни Живот, у коме живимо, ради спасења рода људског, оваплотио се и постао видљив за анђеле и људе.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Не, и даље није јасно да је свет створио Дух Свети свом Сину. Мислим да је ово врло теолошки неодређено, ако већ пишемо на једној догматској теми. Зато тражим појашњење. Ови цитати уопште не оправдавају ово што си рекла.

Створитељ, који је Вечни Живот, у коме живимо, ради спасења рода људског, оваплотио се и постао видљив за анђеле и људе.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Se-forice. bliss jeeee

Ovaj svet je stvorio Bog Otac, Sin i Sveti Duh. Nije ga stvorio Otac bez Sina, niti Duh bez Sina, već zajedno i jednom energijom.

Наука верујућих каже:

Апсолутан је само Бог

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Наиме, ја знам да је име Божије - Отац, Син и Свети Дух .

Света Тројица имају једну исту суштину.

А земља беше без обличја и пуста, и беше тама над безданом; и дух Божји дизаше се над водом.

Прва књига Мојсијева  Гл. 1,2.

А Господ рече: Неће се дух мој до века прети с људима, јер су тело; нека им још сто двадесет година.

Прва књига Мојсијева  Гл. 6,3.

Поставила сам питање ...

О ком духу се овде пише ?

Створитељ, који је Вечни Живот, у коме живимо, ради спасења рода људског, оваплотио се и постао видљив за анђеле и људе.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Једна од грешака у духовном животу коју стално уочавамо јесте непознавање разлика између душевне и духовне делатности човека или неумење разликовања ове две самосталне области његове деланости. Модус постојања свих јереси и црквених раскола јесте у суштини погружавање у душевни живот и притом имитација духовних стања.

Свако лажно учење јесте бунт душе (тачније, душевних страсти и пре свега гордости и похоти) против духа, бунт душе, која призивајући за своје савезнике машту и сједињујући се с демонским силама ствара нешто као бајковити замак посредством своје домишљате евристике и емоција. У овом замку, који је створила његова сопствена уобразиља човек живи до саме смрти.

Сам по себи душевни живот представља потпуно закониту страну земаљског постојања човека. Чак и више од тога: без њега човек не би могао да постоји. Али овде је неопходно поштовање строге хијерархије: ако је тело слушкиња душе, душа мора бити слушкиња духа. Уколико је ова суобрдинација нарушена, дух се затвара у себе, он као да се добровољно одриче онога што му по праву припада и уступа своје место освајачу. Слуга који је неочекивано добио власт не може да живи по ранијим законима. Због тога почиње поновно оцењивање претходних вредности. Као што се за време револуција уништава аристократски слој, интелектуалне силе земље, и њихово место заузимају популисти и лажљивци, тако после победе душе над духом човек губи способности духа као што су созерцање, прозрење, унутрашњи логос срца, духовне интуиције и способност да се разликују мрачне и светле силе које делују, како у космосу, тако и у његовој сопственој души. Ум затвара своје око окренуто ка вечности и душа остаје слепа. Овде почиње нови процес: измишљање и сачињавање вере.

Поље духа је вечност. Оно је као излаз из земљине теже. То је усмереност ума ка Божанству, то је буђење логоса срца кроз молитву.

АРХИМАНДРИТ РАФАИЛ КАРЕЛИН

УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/UmeceUmiranja/UmeceUmiranja23.htm

Створитељ, који је Вечни Живот, у коме живимо, ради спасења рода људског, оваплотио се и постао видљив за анђеле и људе.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Не, и даље није јасно да је свет створио Дух Свети свом Сину. Мислим да је ово врло теолошки неодређено, ако већ пишемо на једној догматској теми. Зато тражим појашњење. Ови цитати уопште не оправдавају ово што си рекла.

И приступивши Исус рече им говорећи: Даде ми се свака власт на небу и на земљи.

Свето Јеванђеље од Матеја  Гл. 28, 18.

А земља беше без обличја и пуста, и беше тама над безданом; и дух Божји дизаше се над водом.

Прва књига Мојсијева  Гл. 1,2.

А Господ рече: Неће се дух мој до века прети с људима, јер су тело; нека им још сто двадесет година.

Прва књига Мојсијева  Гл. 6,3.

Поставила сам питање ...

О ком духу се овде пише ?

Створитељ, који је Вечни Живот, у коме живимо, ради спасења рода људског, оваплотио се и постао видљив за анђеле и људе.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 4 years later...

О АПОФАТИЧКОМ И КАТАФАТИЧКОМ БОГОСЛОВЉУ

Излагање на промоцији часописа „ЛУЧА" посвећеног Св. Дионисију Ареопагиту,
 

Никшић, Философски факултет, 17. децембра 1992.

Апофатичко и катафатичко богословље је тема којој, у овој нашој ситуацији, заиста вреди посветити посебну пажњу.

Одмах на  почетку треба нагласити да термини негативна и позитивна теологија, који су пренети са Запада, нису добри ни тачни, Боље је рећи: изрично и одречно богословље, или остати при грчким терминима апофатичка и катафатичка теологија. И једно и друго значе: богословље које се да и оно које се не да исказати, тј. изразиво и неизразиво богословље. Јер, кад кажемо реч негативна теологија, ми тада, осим што употребљавамо латинску реч, дајемо тиме и једну другу конотацију, као и када употребимо израз позитивна теологија, то има позитивистичку конотацију, типичну за западни рационализам, за схоластику или неку другу мртву логику.

ishs.jpg

Рекох да у овој нашој данашњој ситуацији, вреди говорити на тему о апофатици и катафатици. Зато што се ми, као православни народ, налазимо данас управо у једном апофатичком стању, када сва наша исказивања и објашњавања западном свету једноставно до њих не допиру или од њих неће или не могу да буду схваћена. Као да нас свет не слуша, нема уши да чује, зато што је Запад изразито катафатички, позитивистички, а према нама негативистички (не и апофатички), осим ретких изузетака. Ми њима на Западу, у Европи и Америци, не можемо да наш проблем ни објаснимо ни искажемо, а они нас и без тога не могу и неће да схвате. Наравно, то не правда наше политичке вође да раде све ово што нам раде, јер и они су, нажалост, типична копија западног мртвог позитивизма и аутократије, тачније аутаркије, сами су себи довољни и собом самозадовољни, дакле затворени и ограничени, а то управо и јесте сушта супротност апофатици Православља, која је сва у отворености и слободи, тј. несамозатворености општења (личног заједничења) и љубави. Љубав и јесте срж апофатике и катафатике.

Европски Запад нас православне не може да разуме и схвати, јер су наша вера и битовање, не само данас, апофатички, а апофатика захтева велики интелектуални и још већи духовни напор и подвиг. Наше данашње стање, скоро сва наша историја јесте апофатичко. Ми смо својеврсни парадокс-чудо историје, као што је то и библијски народ, као што је то и Црква Христова. Американци ће, знам, одмах рећи: „Нас не интересује историја", јер они су позитивисти и прагматисти, док права историја није само прагматика, него и парадокс, и чудо, и драма и трагика. Јер може бити истовремено и пропаст и спасење. Зато што не знају историју, Американци и муслиманско-хрватски антиправославци у Босни и Херцеговини називају нас Србе „агресорима", али не могу да одговоре на питање: како су то Срби агресори када су ти Срби најстарији народ и кад бране своју вековну отаџбину, своје куће, цркве и гробља, своје историјско и духовно биће? Ако је ико у Босни и Херцеговини агресор, онда је то Изетбеговић и његова муслиманска компанија, јер су управо они резултат петовековне турске агресије у Босни и Херцеговини. Босна и Херцеговина, земља Светог Саве и Немањића манастира и кроз векове православних Исповедника и Мученика за Христа и Православље, апофатична је за позитивистички Запад и агресивни Ислам, па је зато и тешка за разумевање и поимање, али и за покоравање и окупацију.

Да наведемо сада неколико примера из живота који нам ближе указују, шта је у Православљу апофатика и катафатика, које је најбоље не раздвајати, јер се о Богу и може и не може говорити. Живи Бог се и да и не да исказивати и описивати, и та, да тако кажемо, дијалектика (разречје, у свом првобитном значењу) није нека нтелектуална егзибиција, него сведочење из живог искуства људским умом и језиком да Бог Живи и Истинити увек надмаша људски ум и реч, као Несхватљив и Неизразив („Акаталиптос" и „Анекфрастос"), али да се Он Исти јави и јавља и да зато може бити виђен и апофатички исказиван.

Први пример: Моју мајку, покојну Савку ја могу описивати али је не могу исказати. Нема те књиге у коју би неко могао да пренесе моју мајку и да описом исцрпи моје живо искуство општења с њом и љубави што смо са њом имали и имамо. Јер, напросто, како би рекао Достојевски, живот је сири од логике. И хвала Богу! Сецам се, имао сам само једну фотографију моје мајке, са њене лицне карте, па сам у Атини хтео да је увеличам и умножим. Фотограф ми је урадио неколико слика величине разгледнице, а једну већу је узео па је, због избледелости црта на фотографији, мало ретуширао. Кад сам видео ту наизглед „јаснију" слику, рекао сам да то висе није моја мајка, онаква какву памтим и носим у срцу и у оцима. Према томе, покусај фотографа да на избледеле црте старе фотографије, која. је била у извесном смислу апофатична, дода своју катафатику, удаљио је слику од стварности.

Други битан пример: Зашто у Новом Завету имамо четири Јеванђеља, и зашто се она зову по Јовану, по Марку, а не нпр. Јованово Јеванђеље? Ево скоро два века убише се западњачки теолози, нарочито протестантски, да то објасне, и онда стварају читаве теорије. А проблем је врло једноставан. Наиме, нису се ни Јован ни Марко, ни други Јеванђелисти, договорили о свом искуству Исуса Христа, о свом виђењу и доживљају Господа Христа. Јеванђеље се зове по Јовану зато што је апостол Јован, као лицни ученик Христов, доживео Христа онако како Га је доживео и потом делимично али верно пренео на хартију тај свој доживљај (види Јованову Посланицу, гл. 1, стих 1-3). Апостол Марко који највероватније није видео Христа, (сем можда у Марко 14,51), описао је Христа онако како је чуо од осталих Апостола, нарочито Петра и Павла. Хвала Богу да имамо четири лична сведочења непосредних и посредних ученика Христових о Њему као Богочовеку и Спаситељу, јер то њихово сведочење из живог искуства далеко је важније од сваке систематски написане књиге о Христу (попут нпр. Папннијеве).

Зато су Јеванђеља апофатична и не могу бити претворена у једну позитивистичку књигу, макар да у њима има итекако катафатике, тј. тачних података и непатворене Истине Божије и људске. Теолози Запада, као позитивисти, не могу да схвате да Јеванђеље, као врхунац записаног Откривења јесте јединствено и непоновљиво лицно сведочење (1 Јованова 1,1; 2 Петрова 1,16-21), и у томе је његова непатворена и незаменљива вредност. Наиме, не може ничија друга прича о мојој мајци заменити моје искуство, нити такође моја прича о мојој рођеној мајци може заменити саму моју мајку. Зато је од Јовановог Јеванђеља важнији сам јеванђелист Јован, и још важнији Живи Христос о Коме Јован сведоци у Јеванђељу. Ето, управо то и јесте православна апофатика и катафатика. Јованово сведочење, и других Јеванђелиста, али нарочито Јована Богослова, о Христу Оваплоћеном, јесте истовремено и апофатичко и катафатичко, и зато је православно јеванђелско богословље и апофатично и катафатично.

Коришћење оба ова богословља, и изричног и одречног, исказивог и неисказивог, изрецивог и неизрецивог, знаци слободу и отвореност православне теологије према великој Тајни Бога живог и Истинитог, Који нам се открива не да би Га описали, тј. схватили, поседовали, сместили и ограничили у наше појмове и реци, него да би с Њиме општили и живели у заједници богочовечанске слободе и љубави. Апофатички карактер православног богословља није неко бежање у „мистику", него ослобађање људског ума и реци за висе, божанске и богочовечанске реалности, за проширивање и уздизање човека у живо општење са Богом Живим и нас Ослобађајућим.

Православна апофатика сведоци управо о том зивом општењу и искуству заједништва с Богом Који је Живот, Истина, Заједница, Слобода, Љубав. Меса Селимовић у свом роману „Дервиш и смрт", на почетку цитира једну реченицу из Корана: „Човјек је са Алахом увијек у губитку". Ми хришћани на то кажемо да са Мухамедовим Алахом човек и јесте увек у губитку. Једноставно зато, што тај господин Алах нити се стварно јавио Мухамеду нити се уопште јавља, нити ће се икад јавити човеку, ни сад ни у вечности. Једино се Живи и Истинити библијски Бог, Бог Аврамов и Исаков и Јаковљев, Бог Пророка и Апостола библијских и црквених Јавио и јавља свету и човеку — Бог Који је Исус Христос, Син Божији који је постао Син Човечји, историјска Личност и стварност, истовремено апофатичка и катафатичка. То је Бог Који сусреће Човека својим Откровењем (= откривањем и јављањем), али и Који истовремено окреће лиће Своје и тако зове човека да иде за Њим, да би у том човековом тражењу, трагању за Христом, увек и изнова откривао не само Бога Живог и Истинитог, него и Човека живог и истинитог. Ово није оно сто поједини философи сматрају: да увек треба „питати", „сумњати", „философија је постављање питања" итд. У овом случају, православни хришћанин поставља контрапитање философима: Да, али шта онда? Пре свега, то је једна догма коју су поставили скептици и софисти, јер само питање је већ пола штава, или већ заузети штав. Није ни штав. Али, наша питања су најчешће затворена. Зато се Бог не јавља често.

Кад је Васа Пелагић поставио Богу ултиматум да му се јави до прекосутра 

увече, Бог се наравно није јавио. Није Бог мачка коју уштинеш па те огребе! Пелагић, да је био имало дубљи човек, помислио би: „Ау, ала ме Бог надмудрио и надиграо"! Бог нема потребе да на наша философска питања и категорије одговара, нема Он одбрамбени, апологетски штав. Јер Бог је слободан, а слобода и јесте апофатика.

Јов је имао три чисте да Богу каже: „Где си, Господе, појави се". А кад се Бог појавио прешао је у контранапад: „Стани мирно, шта си се распекмезио, 

сад ћу ја тебе да питам! Где си ти био кад сам ја стварао свет? Опаши се ако си човек, и одговарај!" Чекај, човече, Јов се у црвима распада, неправду му Бог нанео, и сад му још поставља питања?! Али, Јов реагује као сваки прави човек. Њему је било довољно да се Бог појави да би се он утешио. Не због тога што га Бог убеђује својим одговором, већ због тога што је Јов као уцвељено дете кад му се појави мајка. Нема везе шта ће му она реци и шта ће му дати - мајка је над њим, нема више проблема! То је апофатика - то не шта је у речи, у појмове. То је лични сусрет.

Запад је логичан, конзистентан. „Нови поредак који они припремају биће невероватно рационалан. Али, све што је рационално крајње је тоталитарно. Рационално је опасно. Ако ви спроведете тоталитарно васпитање кроз педагогију, политику, морал, етику, ви сте неслободни и нехумани. Где ћу се ја, грешник, појавити пред једном таквом тоталитарном правдом? Никола Милошевић је једном давно на једној трибини устврдио да је главни проблем помирити Божију свемоћ и Божију милост. Ја сам му тада казао. „Господине, то је Вас проблем - Бог са тим нема ништа! Нема Он тај конфликт између своје свемоћи и милости. То су фикције које смо ми Њему покушали да припишемо. То су претензије разума". Бог је Живи Бог. Запад је и у теологији тоталитаран. Зато је и несхватљиво оно што није логично, рационално. Пијетистичка мистика итекако сарађује са логиком. Ја сам био запањен сазнањем на једном зивом примеру како може Немац да буде крволочан и да у ишто време воли Бетовенову музику. Немци имају мистичаре, али су тежак народ. Слободе ту нема. А апофатика је слобода.

Бог који се Мојсију јавио под Синајем произвео је биће, а не: Он је резултат бића. То је врло важно. То је та православна  онтологија која даје примат личности над бићем. Наравно да нема личности необићене, као што нема ни бића, суштине која није уличностњена. Тројица је то: Божија суштина и Божије личности су уравнотежене, оне су отприлике једнаке вредности. Онтолошки, ради јасноће (а то је апофатика) даје се примат личности, Тројици над оном суштином у Богу. То је разлика између Православља и Римокатолицизма.

И немојте да нам подмећу наси неписмени филолози (цак и академици) да  је правилно казати Тројство и да ми говоримо Христ. Подвала је то да нам враћају ствари са Запада које су суптилна издаја вере. Није ишто Тројство и Тројица. Тројство су три својства једне исте ствари. Тројица је - Њих Тројица. То је предност личности над бићем. Но, то не знаци да је личност небићна, ванбићна, надбићна, али знаци да она није у оковима бића. Биће је тоталитарно, оно је натурално. А Божански натурализам је ишто тако опасан као и материјалистички, или свеједно који, философски. А апофатика је ослобађање од тога. Ја не бих хтео да дам предност емоционалном, јер и пијетизам је ишто тако опасан. Савез пијетизма и рационализма је ништа мање тоталитаран. Нема греха - нема слободе, господо! Кад су комунисти позивали на соцреализам, један нас сликар је говорио: „Ма, дајте нам право да грешимо, за име Божије, грешници смо"! У томе има вапаја људског. Није грех оправдање Божије да би после био милостив, већ је грех аргумент да је човек слободан. Какав је то Бог који ће седети и говорити „Несрећници, пеците се" или „кувајте се"!

Грех је само могућност другачијег избора и остварење тог избора, могућност слободе, односно пројава слободе. Аргумент слободе. Бог је, пре свега, слободна личност и нема тог закона, категорије, силе, пута који би га присилио да то не буде. Да, знаци, обавезно из њега извучеш ону силу коју је она зена извукла из Христа дотакнувши Му руком хаљине. Она је силу извукла контактом вере. Христос је хтео да на фини начин открије Апостолима да се та зена вером дотакла, да вера има кључеве. А вера је љубав. То је тај избор. А избор је слобода. Ми смо као народ још увек на терену слободе, иако ту слободу скупо плаћамо. Можда ћемо бити искасапљени, али нема логике која ће нас присилити да се слободе одрекнемо. Запад је тоталитаран јер би хтео да нас присили на то. Присила постоји иза логике, постоји иза разума и истина кад би била присила постала би неистина, била би тоталитарна. Шта ја имам од истине ако она мене као личност прегази? Истина је тенк, господо! Ја Слободану Милошевићу никад не могу опростити што је на београдску децу извео тенкове. Макар шта урадио, то само тоталитарац може. Нек иде с милим Богом! Таква истина не треба ми! Зато је један Достојевски могао да каже: „Шта ће ми истина ако она није Христос"?

У књижевним делима Достојевског ниједна личност није негативна осим Ставрогина у „Злим дусима". Он је трагичан јер је сам себе онеспособио. Њему тамо неко каже: „Ти нећеш да верујеш да можеш да верујеш". Ту је смрт! Иван Карамазов није негативна личност. Он се, као и остале личности код Достојевског игра идејама. То су, у ствари, идеје Достојевског. Али, идеје су као екран да се провери личност. Достојевски не стоји ни иза једне од тих идеја, он стоји иза личности. Иван Карамазов би, кажу, у плановима за даљу дораду романа, био позитивна личност, а Аљоша би отишао у свет и постао грешник, да би у некој трећој фази вероватно постао покајник. Али не „покајник" Добрицин (Ћосић), јер то је једна страсна злоупотреба традиције. Можда је Ћосић велики писац, али његова дела су управо скретање на ово што сада имамо: да злоупотребљавају све - од Светог Саве до Његоша. Нема то благе везе са нашом традицијом. Људи који у Бога Живога не верују не могу од Светог Саве извући ништа осим карикатуру. Нема ту хлеба, нема ту соли...

То је таква злоупотреба да човеку дође да се једноставно окрене Богу и стварно оде у апофатику и казе: „Боже, још једино нас Ти можеш спасити и извући из свега овога"...

 

Путници, нема пута, путеви се стварају ходањем!

А.М.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

АПОФАТИКА (гр. Αποφασις – αποφατικος, оспоравање, оповргавање, оповргнуто, негирање, негирано): апофатичка или негативна теологија (via negativa) јесте сазнање кроз негирање и напредовање, што је својствено Богу Који остаје непознат и необухватив по Својој трансцендентној суштини. Због неизрециве тајне Његове личне суштине, Бог се не може познати на исти начин на који се спознаје стварност створенога света, односно преко тврдњи (потврђивања) заснованих на концептима и категоријама времена и простора. Апофатика више воли да тврди оно што Бог није, него оно што Он јесте (в. КАТAФAТИКA). Живи Бог непознат је и необухватив, у смислу да је Његова ипостасна егзистенција у Својој пуноћи очигледнија од свих других егзистенција. Мада није ограничен простором, Он ипак испуњује сав простор. Као метода познања, апофатика означава доживљену стварност Његове егзистенције, пошто су кроз трансцендирање негиране створене егзистенције. Негативне пропозиције о Богу најадекватније су да би се исказала дубина Његове тајне. Пришавши Богу, човек постаје свестан да Бог надилази свако биће, искуствује, дакле, негацију сваког познања. У том смислу, свест да се Бог не може познати јесте знање, будући да отвара дух за непосредно сједињење с Њим

Путници, нема пута, путеви се стварају ходањем!

А.М.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Višeslavcev u "Srce u hrišćanskoj i indijskoj mistici" kaže:

"... I ova povezanost sa Božanstvom moguća je zbog toga što u srcu čovekovom postoji isto takva tajanstvena dubina kao i u srcu Božanstva.

. ..Eto zbog čega religija prihvata simbol srca. U njemu se izražava skriveno središte ličnosti. Srce je neshvatljivije, neprozirnije, tajanstvenije, skrivenije negoli duša, svest, duh. Ono je neprozirno za tudji i, što je još čudnije, za svoj sopstveni pogled. Ono je tajanstveno koliko i sam Bog i do kraja dostupno jedino samom Bogu.

. .. Izuzetan značaj pridaje se čovekovom srcu: jedino su Bogu poznate sve tajne. Mi treba da osećamo trepet strahopoštovanja pred ovom tajanstvenom dubinom u svom srcu i srcu svojih bližnjih. Tu leži istinska lepota, istinska i večna vrednost čoveka.

... Ovde je sakupljeno sve ono najdragocenije što se može reći o srcu: ono je skriveni centar čoveka; ono "ćuti", apofatički potvrdjuje svoju dubinu; u njemu je skrivena nepropadljiva lepota duha, istinska lepota, i taj nepropadljivi duhovni centar jeste apsolutna vrednost... "

Sad imamo materijala za tri godine seciranja :-)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Sad imamo materijala za tri godine seciranja :-)

Узалуд нам сецирање, ако Христа немамо за дијагностичара. :)

Путници, нема пута, путеви се стварају ходањем!

А.М.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Suština cele priče je baš suprotna ;-) poenta je u tom znanju/doživljaju/širini koje nije garantovano niti ograničeno ičim spolja ni tudjim, do sopstvenim srastanjem sa Hristom. Mene oduševljava ovakva postavka preplitanja ličnog i opšteg, da ne vuče ni na jednu stranu, već u dubinu. Jako oslobadja to što nema izričitog ni gotovog- nemaš obavezu da glumiš ispunjavanje zacrtanog, a opet - imaš smernice, da ne bude baš improvizacija subjektivizma. Divna pulsacija makro/mikro smisla.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ali odmakosmo se od apofatičkog, to je ono što najviše osvaja jer radosti ta bezgranična traganja. I govori ti da je sve u redu iako nemaš ništa egzaktno u ruci, u stvari: sve manje imaš. Taj medjuprostor koji uvek ostaje izmedju unutarnjeg doživljaja, i pokušaja da se iznese izvan sebe - ma u kom obliku, dobija opravdanje. Mali/veliki čovek uplakan, s pravom, od ljubavi.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

da ne vuče ni na jednu stranu, već u dubinu.

...с тим да сваким одласком у дубину (или само у дубину)  постоји опасност да се удавиш у муљу сопственог ега.

Путници, нема пута, путеви се стварају ходањем!

А.М.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

...с тим да сваким одласком у дубину (или само у дубину) постоји опасност да се удавиш у муљу сопственог ега.

Nema veze, udaviš se sto puta, sto i prvi put ćeš biti obazriviji, a vodi te, kako radost prisustva Te ruke što te svaki put izvuče, tako i lično potvrdjen taj kobni doživljaj davljenika.
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Креирај ново...